О ЦРКВЕНОМ ХАРАЧУ У АМЕРИЦИ
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
.
У старо доба код нас Срба цркве су подизали владари и властела, али је и народ помагао и градњу и издржавање цркава. Када су владари престали да граде богомоље, народ је прихватио ту обавезу. Даривало се Цркви и у новцу, и у имању, и у домаћим животињама и земаљским плодовима. И све то је даривано добровољно.
Вероватно је и могуће је да је од раних времена било обавезно плаћање за обреде (крштења, венчања, сахране, освећење домова, резање славских колача, и.т.д). Не знам како је у Србији и другим православним земљама, али знам како је код нас православних Срба у Америци. Знам да су наши први досељеници, који су радили најтеже и најопасније радове за пет до десет центи на сат од својих бедних прихода добровољно даривали да се образује Српска православна Црква у Америци и да се изграде наши први храмови. Касније је заведено обавезно плаћање чланарине.
Поред тога, неки свештеници имају своје личне тарифнике (ценовнике). У једној парохији у којој свештеници (има их више него један) имају лепе плате и друге принадлежности захтевају да онај ко жели да одржи парастос своме умрлом сроднику или пријатељу мора да унапред плати свештенику педесет долара. А шта ако стварно нема педесет долара? Сећам се како ми је један парохијанин староседелац причао како је однео троје некрштене деце у оближњу парохију да се тамо крсте (у месту где је живео није било Српске православне Цркве). Свештеник му је рекао да према црквеним правилима мора да му наплати по петнаест долара по “комату” (тако је он рекао!) а он није имао (радио је за пет центи на сат!). Онда је он однео децу код руског свештеника који му је наплатио 15 долара не “по комату” већ за сво троје.
Завођење тарифе за услуге има извесно оправдање у томе што има парохијана који не жале да за венчање потроше по хиљаду и више долара за цвеће и фотографа, а када се обави венчање они утрапе свештенику у руку двадесет долара, пола од тога за Цркву а пола за свештеника. То је за његову вожњу на предбрачни испит, на пробу која се врши на дан пре венчања и за само венчање. А пола од тога што је за Цркву треба да покрије трошкове за постојање Цркве, за струју и грејање за време венчања, и за чишћење цркве после венчања.
Верници, чланови парохија, нису дарежљиво давали прилоге само за одржавање њиховог храма и издржавање свештеника. Давали су прилоге за помоћ болеснима, невољнима, црквама у Србији, избеглицама, богословији и разним другим добротворним акцијама. Пре увођења харача који се на енглеском назива стењардсхип, а на српском старатељство, од добровољних прилога верника подигнути су велелепни српски православни храмови у Америци, Канади и свуда по свету. Поједини приложници нису прилагали десет од сто од својих прихода, већ су неки давали све што су имали. Да наведем два примера.
Када је решено да се у Монро, Мичиган, гради црква, Јелена Кресојевић, најсиромашнија Српкиња у парохији, која се издржавала од осамдесет долара месечно, колико је добијала од два самца који су код ње становали, које је хранила и прала им веш, није чекала да се заведе старатељство. Долазила је на сваку Свету литургију, а служено их је 84 годишње, увек куповала две свеће, свака по долар, једна за живе, друга за упокојене, и редовно остављала на тас један долар. Живела је око пет километара далеко од цркве, па када се није нико нашао да је довезе, долазила је пешице, али није никада пропустила да присуствује богослужењу сваке недеље и на сваки празник. За свештеника у Боботи, њеном родном месту, купила је одежде и послала му. У то време одежде су коштале око пет стотина долара. А када је решено да се зида богомоља, приложила је хиљаду долара за један катедрални прозор. А да би накупила хиљаду долара морала је гладовати.
Када је одлучено да се у Колумбусу, Охајо, зида богомоља, Лука Грубор, који се увек представљао као Лука Србин, најсиромашнији Србин у томе граду, који је живео у шупи чија је унутрашњост била прекривена угљеном прашином, преклињао је и такорећи принудио свештеника да од њега прими хиљаду долара за изградњу храма. А то му је био једини новац који је чувао за своју сахрану. Ни баба Јели, ни Луки Србину није било потребно да им старатељи одлуче колико ће давати за своју Цркву.
Тако су Цркве грађене и издржаване док није заведено старатељство. А колико је богомоља сазидано од када је заведено старатељство? А од недавно је настала збрка, па се не зна шта је Божије а шта царево. Неки мудрац је дошао на идеју да чланарина није хришћански обичај, па су завели старатељство. Најпре је то значило да свако даје десетак од својих не нето већ бруто (целокупних) прихода. Говорили су и говоре да се све то даје Богу, само не знам којим путем му се то доставља.
У Америци смо тако опорезовани да још само на ваздух не плаћамо порез. Све што купујемо опорезовано је. Уз то плаћамо федерелни, државни и градски порез на имовину и на нето приход. Није оне који пропагирају старатељство (а не знам да ли и они испуњавају правила старатељства) брига што сваки од нас има расходе за отплату куће, аутомобила, издржавање куће и аутомобила, куповину горива, издатке за храну, одело, стан, наплате за воду, одношење ђубрета, здравстевно и животно осигурање, куповину лекова, доплату лекарима, школовање деце, помагање родбини, прилагање разним добротворним установама, издржавање месне парохије, него заводе харач на бруто приходе!
Старатељство је постало главна брига и главна тема и проповеди у цркви, и већања на скуповима и штампања у нашим парохијским билтенима, а нашла је место и у Стази православља. Уз то, шаљу се прави и набеђени финансијски стручњаци који су добро плаћени да наговарају чланове парохија да постану старатељи. Такав један, који није био позван него послат једној малој парохији за три четврти сата своје пропаганде наплатио је осам стотина долара. Оно што мене мучи и што бих желео да знам је колико свештеника и епископа су старатељи, колико њих делом потврђују оно што другима проповедају. Већина њих зна да добар пастир штогод каже ином, (другоме) то сам својим потврђује чином. Да ли свештеници и епископи, проповедници и поборници старатељства својим делима потврђују оно што другима проповедају? Не знам одакле су наши епископии свештеници добили идеју о старатељству. А наслућујем да су је прихватили од једне православне јурисдикције по чијем се типику и пракси управљају неки свештенуци којима су xепови у српским парохијама а срце у тој јурисдикцији.
Тако, Црква која треба да се стара за духовне потребе верника полако постаје убирач харача. У најновије време проповедници старатељства нису више задовољни да старатељи дају само десети део од бруто прихода, већ тако рећи све. Ово ћу илустровати наводима из чланака објављеним у парохијском билтену једне парохије из Западно-америчке епархије. (Нисам ја уклонио из званичног назива те епархије речи српска и православна, већ је то учинио њен надлежни епсикоп)
Пред собом имам децембарско издање тога билтена за годину 2008. Први чланак је на енглеском, одмах затим преведен на српски. Чланак је о даривању цркви. Чим је на првом месту, значи да је најважнији. Уводни параграф чланка прокламује да они који сматрају да свештеник треба да прича о Богу, о молитви, црквеним сужабама, а заборави на материјалне ствари, нису у праву. Они не разумеју хришћанску веру. И они који нису поборници старатељства знају да се и материјалне ствари морају понекад поменути, али не да се о томе стално говори. Наши парохијани су добро обавештени о потреби да дају прилоге, али да ли су довољно поучени о својој вери?