Чедомир Антић: Блокадерски програм
Тешко је и читати тај списак лепих жеља о департизацији и довођења стручних. Не кажу како и одакле, али знамо да су стручни и независни они који су открили светлост блокада и пленума још док је правоверних била шачица
Чедомир Антић (Фото: Политика)
Коначно смо добили блокадерски политички програм. Сазнали смо да они који су усвојили тоталитарну анархистичку идеологију и, што је још важније, такву методологију политичке борбе, ипак прихватају уставност и законитост. Разматрају излазак на изборе и имају некакав политички програм. Постоји, дакле, нада да та необична ребелија државних факултета, како је то г. Александар Дивовић луцидно приметио, средњокласна побуна на тинејџерским хормонима, коначно престане да се диви својој величини и броју и уђе у политику.
Незаконите и неуставне установе по имену „пленуми” усвојиле су прошле седмице „Директиву 134-25.0” са скромним поднасловом „Како смо победили”. Реч је о једном несадржајном, досадном, бирократским речником написаном програму који садржи неких шеснаест страница текста или око 5.000 речи. Преварили сте се ако сте очекивали да Д 134-25 значи и некакву свечану декларацију на чијим је страницама описана епска победа једне нове генерације, која ће 2024. годину уписати златним словима на државни грб.
Није то ни ново „Начертаније”. Ради се о упутству, описаном у шест поглавља, о томе како водити блокадерску организацију у условима изборне кампање и вишестраначких избора. Тек у поглављу 5, у 17 тачака изложен је својеврсни политички програм. У њему су национални интереси дефинисани под тачком 16. У Д 134-25, нажалост, није понуђено ништа ново.
Извор:
Васељенска
Супериорном маркетиншком вођењу потпуно омађијавање средње класе и свођењу универзитета на анархо-нво дистопију – у којој студенти могу само да једу, пију џабе, звижде, подржавају и пазе да их неко не обрука на друштвеним медијима – те перфектном проналаску слабе тачке власти није уследио програм испуњен новим идејама и концептима. Напротив, јалови анархизам из времена Друге интернационале приближио се инвентивности комуниста суочених са неуспехом светске револуције и потребном да почетком двадесетих година 20. века уђу у некакав, колико год презрен и мањкав, парламентарни политички систем.
Занимљивост ипак представља то настојање да државне универзитете претворе у политичку партију, а да пленуме, њихов сложени – током блокаде нетранспарентан па тиме и небитан – систем устројства задрже упркос јасним законима о политичком организовању, преузетим од ваљда већине блокадера вољене Европске уније. Ипак, замисао да потписују изјаву „под кривичном и материјалном одговорношћу” да неће напустити организацију на чијој су листи изабрани, није ништа ново у нашој пракси, од КПЈ до Г17 плус било је занимљивијих и ефикаснијих начина да се питање оданости изабраних реши. Ту је наравно „организација” која са страница Д134 блиста некако чудно – као што је младим, мада знатно мање образованим, Црвеним Кмерима у Демократској Кампућији морао блистати „Ангкар” или „Организација”. Само би партија типа „Ангкара” могла да организује и води ЈЕДИНУ новину коју блокадери предлажу – посебно судство, полицију и затворе за функционере!
Партија ће, дакле, настати око универзитета, а посебан модел деловања препоручен је маленом универзитету у Новом Пазару, који ће све са „државни” у свом називу чинити мањинску партију, а ако се „другови Бошњаци сете другова Срба”, па их ставе на листу, тим боље! Мада, чему мањинска листа ако на њој наступају они који нису мањине? Ах, да, зато што је Државни универзитет у Новом Пазару мален по броју студената, па не би било згодно да ремети равнотежу вето-односа међу универзитетима крилима „србијанског Ангкара”. Дакле, корумпирамо државну мањинску политику да не бисмо гласали демократски и да не бисмо ради кандидовања изашли са универзитета и настали под именима и презименима. Остале странке које тврде да су против власти треба да се повуку и пусте блокадерске универзитете.
Занимљиво је да листу треба да чине „доказано стручни” кандидати, како наћи међу средњошколски образованим такве, то знају само блокадери који су се поистоветили са универзитетима и професорима. Но, као што је Г17 смислио да би народне посланике требало смењивати на електронској седници страначког председништва, тако би блокадери могли, као и „Отпор” некада, да потраже помоћ од доказаног државника и политичара проф. др Чедомира Ћупића. Зашто га као отпораши 2003. не ставе на чело изборне листе?
Блокадерски идеолози још мање су домишљати када је реч о политичком програму. То 5. поглавље звечи од неискуства и општег места. „Јавна предузећа у власништву праведне државе”. Како ће нова власт, уместо садашње „неповратно уздрмане”, решити питање документације у вези са палом надстрешницом, када блокадери свих ових месеци нису помислили да о томе питају надлежно предузеће „Инфраструктура железнице Србије” на челу чије скупштине је проректор Небојша Ј. Бојовић? Како ће повећати ренту на ископавање руда када је чињеница да су од 2000. власти свих странака прихватиле овако ниску? Исто је и са правима радника, која намеравају да дефинишу у договору са синдикатима!? Па једини закон који је председник Борис Тадић вратио демократској већини био је Закон о раду. Да ли се блокадери – који мисле да је 2012. почело библијско ропство – питају о томе да ли о неким питањима, баш као и њиховој логистици (пицама, водици, нутели…) и надзору над реконструкцијом надстрешнице, одлучују странци – вољени туђини из Европске уније? Они имају овде не само невладин сектор вредан милијарду евра годишњих буџета већ и друге инвестиције и сопствена удружења која кључно утичу на све наше владе после 2000. године. Да ли ће и како против њих да се боре?
Ту је наравно гомила општих места о просвети, култури, медијима… Бројне су аланфордовске мудрости типа: треба да буду квалитетни, боље финансирани, транспарентнији. Изгледа као да блокадери немају ама баш никаква сазнања о тим питањима, рецимо како да дођу до средстава за „стандарде развијених држава”, о којима изгледа не знају ништа више осим онога што су сами „видели” на друштвеним медијима.
Кажу како им је на пољу „привреде приоритет у борби против корупције”… У Британији би им рекли: „Дакле, за вашег мандата ништа од привреде.” Незнање блокадерских идеолога најбоље је уочљиво на примеру пољопривреде. Само у односу на 2020. приноси кукуруза, пшенице, јабука и соје повећани су за од 3 до 10 одсто. Пољопривреда је од 2000. повећала обим производње за 50 одсто – све са старењем просечног сељака и смањењем становништва! Извоз је од 2000. до 2010. повећан за 300 одсто, а од 2010. до данас је поново утростручен! Ипак, блокадисти тврде: „Вишегодишње запостављање пољопривреде довело је до бројних негативних последица. Неопходно је сачинити дугорочну стратегију развоја и побољшати регулативу како би се…”
Тешко је и читати тај списак лепих жеља о департизацији и довођења стручних. Не кажу како и одакле, али знамо да су стручни и независни они који су открили светлост блокада и пленума још док је правоверних била шачица… Јер пленуми су, како је написала једна блокадерка, „почетак и крај”… и наравно да им је меритократска баш као и демократска држава одавно у џепу. Само је питање у чијем су џепу пленуми.
Лицемерје је посебно видљиво у делу посвећеном одбрани суверенитета над Косовом и Метохијом и односу према Републици Српској. Бране суверенитет, али не само од Приштине већ и од Владе Србије, не штите Српску већ „специјалне везе са њом”, поштују војну неутралност, а приоритет су добросуседски односи али „без одустајања од легитимне заштите интереса Србије и српског народа који живи у региону”. Но, на крају ове копије Тадићевих говора из 2005. године стоји једно злокобно: „Свака темељна промена неког од начела спољне политике може се догодити тек након наредних слободних избора, након исказивања воље грађана.” Јер појединац је ништа, а пленуми све, када добију подршку грађана, опет ће наметати политику какву желе, нетранспарентно, недемократски и уз галтунговско насиље.
Морам да разочарам блокадере. Све ово је већ било. И победе су већ биле, и нови људи. „Ми смо само победили!”, викнуо је до тада стално незадовољни Душан Поповић, студент ФДУ-а са говорнице. Требало је још само три године упорне страначке борбе да буду искоришћене тековине 1996/1997, али њему је некако требало да буде победник, па макар после нестао из наше политичке јавности. „Пустите победнике да раде!”, викао је 2001. Владимир Павлов, студент и један од вођа „Отпора”. Било је то након победе опозиције из 2000, чији је НПО био симбол, мада не и учесник јер нису хтели да се замерају СПО-у и Вуку Драшковићу. Павлов је сместа отишао у Канаду да буде дипломата, после се вратио код Тадића, странка га је пак избацила када је крајем 2014. ушао у Пајтићеву покрајинску владу да оснива Војвођанску академију наука.
Блокадери се још крију у групи, ни не залажу се за демократију… Шта тек од њих очекивати?
Професор Филозофског факултета у Београду
