Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.

 

[Zelena milja]

Trepnula je i ponovo pogledala. Osmeh se nije mnogo promenio ali...Nešto se dešavalo. Drhtala je, dok je odraz stajao, mirno joj se osmehujući.
Nemir je počinjao da joj obavija dušu iako je radoznalo gledala u sebe, ono šta je ličilo na nju.

" Kada bi samo bilo moguće.." vrisnula je misao u glavi.

" Naravno da je moguće, to si htela, zar ne? " odraz je prošaptao.

To nije umislila. Usne su se pomerale, dok su njene bile stisnute, zaleđene.
Smogla je snage da podigne ruku. Polako, sa strahopoštovanjem. Dugo joj je trebalo dok prstima konačno nije dodirnula površinu ogledala. Odraz je učinio isto, s manje opreza, gotovo veselo.

" Sonja?..." Konačno je uspela da procedi, promuklo.

Klimanje glavom kao znak odobravanja. Širi osneh. Oči, za nijansu krupnije. Poznati mladež.

Pretrnulost je pukla, sama od sebe. Odjednom. Delić sekunde je bio dovoljan da popuste sve dugogodišnje blokade, zidovi preživljavanja.

Začuo se smeh. Izmešan. Dopirao je, ne izdaleka, već nje same. Ne nje. NJIH. Smejala se sa svojim odrazom koji to nije bio. Znala je po toplini, olakšanju i nezaustavljivoj potrebi za plakanjem.
..............

 

[Zelena milja]

Dođi " tihi glas.

Znala je šta treba da radi. Ono, šta je odavno čekalo, sada je tu. Pred njom. Oko nje. U njoj samoj.

Omađijana, umirena nakon toliko vremena, prišla je sasvim blizu. I nije se zaustavila. Prelaska se nije sećala. Sve je ostalo u zaboravu. Ulice, drveće, lišće skrivajućih pogkeda. To i nije bio njen svet.

Niko nije primetio nestanak
Dok se ona, koja je toliko tugovala, konačno smejala, ne znajući da je bio potreban samo jedan korak do bića, koje je najviše volela

Bile su, konačno, ponovo jedno.

KRAJ

 

[Branko Lori]

Spojler

Beneath the stars, so far, so wide,I felt your whisper at my side.No wind, no wave, no shadow’s call,Can touch the one who hears it all.Your light, a flame no night can hide,Your wings unseen, yet open wide.Through storm and silence, dream and day,I know your heart won’t fade away.

I walk where fate and wonder meet,And feel your strength beneath my feet.

Guardian angel, watch over me,From mountain stone to silver sea.Through every road, through joy and pain,Your song will guide me home again.Guardian angel, soft and near,Your voice is what the lost ones hear.

The river speaks, the forest hums,Your echo in the wild wind drums.The moon remembers what you gave,A promise stronger than the grave.When fear begins its quiet prayer,I find your hand — it’s always there.A gentle fire, a boundless grace,The unseen halo round this place.

Through paths unknown, through veils of sleep,You guard the soul that shadows keep.

Guardian angel, watch over me,From mountain stone to silver sea.Through every road, through joy and pain,Your song will guide me home again.Guardian angel, soft and near,Your voice is what the lost ones hear.

And when the daylight fades away,You write the stars to show the way.No fear can steal, no dark erase,The love that time cannot replace.

Guardian angel, stay by my side,In every storm, in every tide.Your wings unfold when hope feels small —And I know I’ll never fall.Guardian angel, still and true,The world is brighter — because of you.

And when my journey’s course is run,You’ll lift me home, when day is done.