Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.
what-if-you-are-lonely_4.jpg
 
Poslednja izmena:
Kliknite za proširenje...
Poslednja izmena:
" Osećam promenu. Kuca mi na srcu kao nikada do sada. Tiho i uporno. Ne odazivam se na tu konačnost, imam još toga da pozavršavam. Ostale su načete rane koje sortiram u ovoj mučnoj noći, koja mi čak ni kišu nije donela. Kada bi samo padala, bilo bi poznatih tragova.

Klize mi uspomene. Kao kapi krvi. Nesigurno ih preživljavam, pitajući se da li je bolje odustati. Ostaviti ih u prašini, neka se okamene.

Otkuda toliko ljubavi u boli? Možda je neodvojiva na čudan način. Otkuda tolika snaga umrlog?
Nenapisane priče. Reči koje nikada neću izgovoriti, zaglavljene među rebrima. Tupo odzvanja. Sve, baš sve u meni.
Volela sam. Bez zaljubljenosti sam volela celu večnost. Pomireno. Ciklično.

Težina svih života me je satrla u ćutnju, onu bezvazdušnu, koja je paralizovana zaboravila da umre.

Jedna od najvećih laži je da je lako otići.
Veze su prejake. Nedostajanje sapeto čeka, objašnjenje i utehu.

A oproštaja nema.
Nema ga... "

(Nepoznati autor )
 
Poslednja izmena:
408788_326396384077996_227897527261216_972129_776345062_n.jpg

Znam da ponekad nestaneš ,ućutiš se i umiriš
Uporno tražiš ono praiskonsko zrno tebe , koje je još uvek čista ljubav
Nisi ti nikuda otišla od srca
Samo te život zgrabio pod svoje i sve se otelo od bića
Možda je svaki odgovor u tvojim očima ?
Uzalud je sve , kad ih niko pročitati ne ume
 
Poslednja izmena:
1122315-jpg.1591314

Hoćeš li da mi budeš tiha voda da me grliš i prelivaš , a ne potopiš
Hoćeš li da mi budeš ruka na ramenu kada zaspim da me pronadje mir
Hoćeš li da mi budeš zagrljaj da nam se u očima ogleda večnost ?
Da zalečiš sve ožiljke u meni da ne ulazi mrak ni ledeni vetrovi ni loše misli
Budi kraj mene , ali me ne prati kad se u noći punog meseca iskradem napolje.
Grli me dok se privijam uz tebe, pusti me kad počnem da se izmičem.
Ne sakupljaj mi razbacane stvari, ni razbacane misli. To su mi putokazi ...
Sakupiću ih sam jednoga dana kada se budem vraćao kući
 
Poslednja izmena:
Rođena pod belinom prastarog decembra,
Srebrom pokrivenog i hladnog.
Tišina i muk.
Nije trebala da udahne život.
Iskrzana svetlost i tup bol su pritisli njenu nevoljnu dušu da zajeca.
Strah se rasplinuo pod kožom,
Oteo je.
Uzeo pod svoje.
Negde, duboko, osećala je zalutalost i tugu.
Prepolovljena, razrezana u večnoj potrazi za svojom celinom.
Čežnjiva želja za povratkom
U samu sebe.
Sneg je padao, iako nije mogla da se seti,
Slike su kaledioskopski plesale
Prateći tragove prvih suza.
I tako je tužno predosetila,
Sve šta je čeka.

1000_F_501604574_zBCb3yCkPa1tLj5cVJV3q05YPLNrby7I.jpg
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top