Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.
what-if-you-are-lonely_4.jpg
 
Poslednja izmena:
Kliknite za proširenje...
Nemoj me tražiti.

Rasuta u ništavilo nemam više lika,
Senke su odvukle sva moja čekanja.
Obeščašćena i izludela.
Tama se vratila.
Da ostane.
Nemoj me krivim pitanjima podsetiti
Šta sam mogla da budem.
Nemoj.

Pusti me da se ugasim,
Kao da me nikada nije ni bilo.

A ja ću biti tiha i taj zadnji put.
E4XI0q3XwAooDNg.jpeg
 
Zelena milja:
Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.
Kliknite za proširenje...
Onomad mi pukla arkada kad me lupilo drvo u vugla.
 
original (2).gif




Sedim na steni opuklih arterija.

Mlaz vode klizi niz pleća.

Bežeći od očiju, iz vode

U daljini rađa se tama

I duva vetar kroz moja rebra,

Prašinu, so i suvu travu gomila u nedrima.

Gutam retke čestice vazduha.

Gutam sopstvenost uz prilog od kamena.





Z.D.
 
Došlo mi je plavo.

Kistom sećanje islikano-

Plava priča i plavi snovi

Nevidne, vodene teksture i

Papirnati leptiri iskrzanih krila.





Zatvaram plavu knjigu neostvarenja.

Ostavljam nedopisano i musavo od suza.

Čemerna poglavlja nisu mrtva-

Samo letargično snivaju.

Kad-kad provire i opeku.

Ujedi realnog na mome vratu.

Cedi me stvarnost kao staru krpu i

Crpi ono što još je živo.


Z.D.
 
Oštar severni vetar je prolazio kroz njihova tela
dok su stajali kraj starog kamenog zida-
Gore na visoravni ...
miris vresa , onog koji umire ,
posustao pod dolaskom hladnijih dana i noći.
Pripijeni , u gotovo grčevitom zagrljaju , vetar nisu osećali,
mada se uvlačio u svaku poru smrznute kože i ledio same kosti
....njihove ne..

To su bili oni trenuci kada osećaš samo voljeno biće kraj sebe.
to kolanje krvi , dah na vratu i u kosi,
toplinu dragog tela .
I kada ništa drugo nije bitno ,ni primetno.

Proletela je sova , uz huk ,iznad njihovih glava,
tražeći zaklon ili plen.

On je lagano odgurnuo od sebe.
Oči su mu bile čudno tamne i divlje ,
u njima su zvezde bile ugašene odavno .
"Moraš da ideš "
-njegov glas je bio oštar bodež u njenom srcu.

"Ne želim.Hoću da ostanem sa tobom"
-prošapta ona ,
ali onaj kraj njenih reči odneo je vetar ka šikarama.
"...Sa tobom...".."...Sa tobom..."

"Ne!!!Odlazi .Ti znaš da ću ti naneti zlo ."
"Nije bitno .Bolje i to , nego biti bez tebe"

Stajao je tako visok i tada se činio još veći i snažniji .
Osetila se tako krhkom i providnom i odjednom joj je bilo tako prokleto hladno .
Od ledenog vetra , od njegovih reči ....
Nije bila sigurna.

"Moraš da ideš "
-ponovo je rekao ,ovoga puta grublje i glasnije
"Ti znaš da ja svoje zlo ne mogu kontrolisati .Ne želim da te povredim"

Samo se okrenuo , a ona je nemo posmatrala njegova leđa
i njegovu kosu zamršenu vetrom.
Potrčala je , obuhvatila mu prsa rukama i rekla tiho :
"Ostaću.....
Podneću tvoje demone , tvoje zlo , tvoj bes, samo me ne teraj od sebe .
To mi je hiljadu puta bolnije nego da umrem sad , tu ..
I ako je od tvoje ruke , neću se bojati .
Ako je od tvojih kandži . neću vrisnuti .
Ako je to jedini način da budem pripijena uz tebe , neka je,"

Zgrabio je grubo i počeo divlje da je ljubi .
Dugo....Halapljivo...
Pahulje su počele da provejavaju stidljivo i padale
Na njenu kosu , na njeno lice ..
On...
On više lice nije imao.
Postao je sin noći, podanik tame .
Vuk.
Vuk , razjaren i željan sveže krvi .
Vuk, izgladneli samotnjak .
Proklet, a voljen.

Milovala je njegovo gusto krzno , vlažno od pahulja,
A onda je zarila svoje nokte u njegovo vrelo telo ,
Dok su njegovi zubi kidali njen vrat.
Deo, po deo.


Prokrvarila je zemlja pokrivena tankim slojem snega.
I poslednje reči vetar je u besnom kovitlacu odneo -
"Volim te...."


Z.D.


fedce3e3da2150fe4be3460c55b43588.jpg
 
LastDay:
Oštar severni vetar je prolazio kroz njihova tela
dok su stajali kraj starog kamenog zida-
Gore na visoravni ...
miris vresa , onog koji umire ,
posustao pod dolaskom hladnijih dana i noći.
Pripijeni , u gotovo grčevitom zagrljaju , vetar nisu osećali,
mada se uvlačio u svaku poru smrznute kože i ledio same kosti
....njihove ne..

To su bili oni trenuci kada osećaš samo voljeno biće kraj sebe.
to kolanje krvi , dah na vratu i u kosi,
toplinu dragog tela .
I kada ništa drugo nije bitno ,ni primetno.

Proletela je sova , uz huk ,iznad njihovih glava,
tražeći zaklon ili plen.

On je lagano odgurnuo od sebe.
Oči su mu bile čudno tamne i divlje ,
u njima su zvezde bile ugašene odavno .
"Moraš da ideš "
-njegov glas je bio oštar bodež u njenom srcu.

"Ne želim.Hoću da ostanem sa tobom"
-prošapta ona ,
ali onaj kraj njenih reči odneo je vetar ka šikarama.
"...Sa tobom...".."...Sa tobom..."

"Ne!!!Odlazi .Ti znaš da ću ti naneti zlo ."
"Nije bitno .Bolje i to , nego biti bez tebe"

Stajao je tako visok i tada se činio još veći i snažniji .
Osetila se tako krhkom i providnom i odjednom joj je bilo tako prokleto hladno .
Od ledenog vetra , od njegovih reči ....
Nije bila sigurna.

"Moraš da ideš "
-ponovo je rekao ,ovoga puta grublje i glasnije
"Ti znaš da ja svoje zlo ne mogu kontrolisati .Ne želim da te povredim"

Samo se okrenuo , a ona je nemo posmatrala njegova leđa
i njegovu kosu zamršenu vetrom.
Potrčala je , obuhvatila mu prsa rukama i rekla tiho :
"Ostaću.....
Podneću tvoje demone , tvoje zlo , tvoj bes, samo me ne teraj od sebe .
To mi je hiljadu puta bolnije nego da umrem sad , tu ..
I ako je od tvoje ruke , neću se bojati .
Ako je od tvojih kandži . neću vrisnuti .
Ako je to jedini način da budem pripijena uz tebe , neka je,"

Zgrabio je grubo i počeo divlje da je ljubi .
Dugo....Halapljivo...
Pahulje su počele da provejavaju stidljivo i padale
Na njenu kosu , na njeno lice ..
On...
On više lice nije imao.
Postao je sin noći, podanik tame .
Vuk.
Vuk , razjaren i željan sveže krvi .
Vuk, izgladneli samotnjak .
Proklet, a voljen.

Milovala je njegovo gusto krzno , vlažno od pahulja,
A onda je zarila svoje nokte u njegovo vrelo telo ,
Dok su njegovi zubi kidali njen vrat.
Deo, po deo.


Prokrvarila je zemlja pokrivena tankim slojem snega.
I poslednje reči vetar je u besnom kovitlacu odneo -
"Volim te...."


Z.D.


Pogledajte prilog 1442645
Kliknite za proširenje...
Fenomenalno napisano 💛
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top