čvrsnica
Domaćin
- Poruka
- 4.321
Најстарији пронађени трагови обитавања датирају из периода неолита - старчевачке културе, 5-4. миленијум старе ере. Важно раскршће културних утицаја у неолиту, бронзаном добу и касније.
Бијељина је била једно од средишта панонско-илирског устанка. Међу значајне личности 19. века убрајају се Филип Вишњић и Иво од Семберије, кнез Бијељинске нахије, који се налазе и на грбу Бијељине.
Иако се име „Бијељина“ први пут спомиње већ 1446. године, име се озваничило тек 1918. године. Током владавине Аустро-Угарске, град је носио име „Бјелина“, а још прије тога „Белина“ и „Билина“.
На главном тргу Бијељине, испред градске скупштине, налази се споменик Краљу Петру Карађорђевићу, реплика споменика подигнутог прије Другог свјетског рата. Аутор оригиналног споменика је хрватски вајар Рудолф Валдец. Током Другог свјетског рата усташе су споменик склониле са трга и уништиле, а и комунистичка власт по завршетку рата је одбила да га врати. Тек прве године рата у Босни и Херцеговини, 1992., реплика споменика је постављена на мјесто на коме се налазио и оригинални споменик, а на чијем је мјесту за вријеме СФРЈ стојао споменик борцима НОР-а. Аутор реплике је академски вајар Зоран Јездимировић.
Иван Кнежевић (Попови, 1760 — Шабац, 29. јун/12. јул 1840.) познатији у народу као Кнез Иво од Семберије је био кнез над свим селима тадашње Бијељинске нахије.
Кнез Иво је рођен у Поповима код Бијељине. Поред Филипа Вишњића један је од најзначајнијих српских историјских личности рођених у Семберији и као такав се појављује на грбу општине Бијељина.
Кнез Иво је био обор-кнез над свих 12 села Бијељинске нахије и 1806. године је учествовао у откупљивању српског робља од Турака. 1809. године је стао на чело устаника у Семберији у догађајима "офанзивног плана" којим је Карађорђе намеравао да ослободи целу Босну и све српске земље на Балкану. Међутим, због неочекиваног упада Турака у Поморавље, све устаничке војске су се морале повући из Босне у Србију плашећи се одмазде Турака и са њима је и Кнез Иво напустио ове крајеве.
Са својим устаницима 1809. године Кнез Иво се населио у Мачви и селима дуж Саве, где је добио титулу војводе избеглих Срба. Током тог времена, од 1809. до 1813. налазио се у војном смислу под командом војводе попа Луке Лазаревића у Шапцу. Када је 1813. године пропала Карађорђева Србија, кнез Иво од Семберије се поново определио за избеглиштво и све до иза 1820. године живи у Срему, на територији Аустријске царевине.
Нови господар Србије, кнез Милош Обреновић, дозволио је кнезу Ивану да се 1820. године поново настани у Шапцу, где га је поставио за члана Општинског суда. Он није могао да обавља ову службу, па је последњих година живота био кратко домар у шабачкој гимназији, а на крају живота и штићеник владике Максима на епископском конаку у Шапцу.
29. јуна (по старом календару) 1840. године је умро. Његов портрет насликао је Георгије Бакаловић и данас се чува у Народном музеју у Београду.
Кнез Иво од Семберије је опеван у песми Филипа Вишњића "Кнез Иван Кнежевић", која је добила и историјски увод написан од стране Вука Караџића. Такође, Бранислав Нушић је написао трагедију "Кнез Иво од Семберије", на основу које је настала и опера „Кнез Иво од Семберије“.
Мало off. али `ајде да се присетимо и тога.
knez ivo i franjevacki samostan u bijeljini...napomena