Salle Buddha
Ističe se
- Poruka
- 2.184
Agnostik sam.
Religija me nikad nije mnogo zanimala.
Tata je bio vernik, i smatrao sam da bih i ja mogao biti jedan, i to dobar, ali me je od ideje o postojanju Boga odvratilo bas ovo pitanje... njegov odnos prema pravdi, odnosno nepravdi.
Sve abrahamske religije uce svoje vernike da je Bog=ljubav. Stvoritelj, gospod i gospodar svega, onaj koji nas sve cuva, u koga bezrezervno treba da verujemo i sl.
Okej, necu se osvrtati na ona pitanja... zasto ako je toliko dobar i pravedan dozvoljava zemljotrese, poplave, smrti neduzne i tek rodjene dece, itd...
Interesuje me odnos Boga (odnosno tog imaginarnog (nad)bica u koje verujete) prema malim, licnim nepravdama i tragedijama.
Dakle, imate postenog coveka. Dobrodusan, nikom ne zeli zlo, gleda kako da pomogne drugima... op, u udesu mu poginu sin jedinac i snajka. Ostane unuk iza njih, on krene da ga odgaja, ali ne lezi vraze, Centar za soc. rad mu ga uzme i stavi u dom za nezbrinutu decu, pod izgovorom da je deda "suvise star" i nepodoban da ga podize.
Njegov komsija recimo, bio na ratistu u Bosni kao pripadnik jedne od onih 'ozloglasenih' jedinica koje su cinile stravicne zlocine. Nije bitno dal' ih je on cinio... ajd' sve i da pretpostavimo da nije. Uglavnom, dosao je sa "ratista" pun para. Digao kucu, kupio besna kola, i bas u vreme kad su ovom izginuli sin i snaja, on udaje kcerku uz pompeznu svadbu. Pokrece sopstveni biznis od koga se jos vise bogati.
E aj sad neko da mi objasni... zasto toliko dobri, pravedni i zastitnicki nastrojen Bog dozvoljava da se jednom cestitom coveku unisti zivot kroz pogibiju sina i nemogucnost da odgaja unuka, zasto to dete nece dobiti mogucnost da odraste uz ljubav i toplinu ako nikog drugog ono dede, nego ce najlepse godine zivota provesti po domovima i pretvoriti se u ko zna sta... dok ce jedan materijalista, i covek nikakvog karaktera da uziva u svim blagodetima zivota i zivi u porodicnoj sreci i harmoniji?
Religija me nikad nije mnogo zanimala.
Tata je bio vernik, i smatrao sam da bih i ja mogao biti jedan, i to dobar, ali me je od ideje o postojanju Boga odvratilo bas ovo pitanje... njegov odnos prema pravdi, odnosno nepravdi.
Sve abrahamske religije uce svoje vernike da je Bog=ljubav. Stvoritelj, gospod i gospodar svega, onaj koji nas sve cuva, u koga bezrezervno treba da verujemo i sl.
Okej, necu se osvrtati na ona pitanja... zasto ako je toliko dobar i pravedan dozvoljava zemljotrese, poplave, smrti neduzne i tek rodjene dece, itd...
Interesuje me odnos Boga (odnosno tog imaginarnog (nad)bica u koje verujete) prema malim, licnim nepravdama i tragedijama.
Dakle, imate postenog coveka. Dobrodusan, nikom ne zeli zlo, gleda kako da pomogne drugima... op, u udesu mu poginu sin jedinac i snajka. Ostane unuk iza njih, on krene da ga odgaja, ali ne lezi vraze, Centar za soc. rad mu ga uzme i stavi u dom za nezbrinutu decu, pod izgovorom da je deda "suvise star" i nepodoban da ga podize.
Njegov komsija recimo, bio na ratistu u Bosni kao pripadnik jedne od onih 'ozloglasenih' jedinica koje su cinile stravicne zlocine. Nije bitno dal' ih je on cinio... ajd' sve i da pretpostavimo da nije. Uglavnom, dosao je sa "ratista" pun para. Digao kucu, kupio besna kola, i bas u vreme kad su ovom izginuli sin i snaja, on udaje kcerku uz pompeznu svadbu. Pokrece sopstveni biznis od koga se jos vise bogati.
E aj sad neko da mi objasni... zasto toliko dobri, pravedni i zastitnicki nastrojen Bog dozvoljava da se jednom cestitom coveku unisti zivot kroz pogibiju sina i nemogucnost da odgaja unuka, zasto to dete nece dobiti mogucnost da odraste uz ljubav i toplinu ako nikog drugog ono dede, nego ce najlepse godine zivota provesti po domovima i pretvoriti se u ko zna sta... dok ce jedan materijalista, i covek nikakvog karaktera da uziva u svim blagodetima zivota i zivi u porodicnoj sreci i harmoniji?
Di mi je onaj sprej protiv štetočina? 
