ima nekoliko kandidata za istorijskog Obilica...Knez Vratislav,otac,kneginje Milice,Lazar Music,ili prodor konjjce Vuka Brankovica kad je rastureno levo Tursko krilo pod Jakubom i deo Turskog centra,Murat je ubijen u borbi najverovatnije kopljem zbacen s konja, nikakvi cadori,uckuri, divani,nozevi iz potaje to je lazno i dodato kasnije...
Ne mislim da možemo znati identitet istorijskog Obilića, naročito ga ne možemo tražiti u malom broju imenom poznatih velmoža. Izvori koje imamo svakako to ne dopuštaju.
''Blažena, trokratno i četvorokratno blažena i ona dvanaestorica plemića, četa ona što se probila kroz odrede konjanika neprijateljskih, i mačevima je put presekla u kolu kamila lancima združenih, i u najkrepčem je naletu doprla do šatora Amuratovog. Blažen nadasve i onaj junak koji je usmrtio vojvodu tolike vojske maččem neustrašivo zarivenim pod grlo i u slabine. Blaženi i svi oni ostali koji su, u mučeništvu slavodobitnom, život svoj s krvlju svojom istočili nad groznim onim truplom, klane žrtve zaklanom sultanu!'' je Firentinsko pismo Koluča Salutatija Tvrtku od 20. oktobra 1389. najraniji i najkompletniji savremeni (iz 14. veka) izvor o načinu na koji je Murat ubijen.
Lazaru su do kraja veka i početka sledećeg podvig već pripisivali Minjaneli u, kako Dinić kaže, već kontaminiranoj verziji raznih glasova o Kosovu, kao i španski putopisac Klaviho.
U tzv. Hronici na narodnom jeziku anonimnog Firentinca, poznata i kao
Cronica Volgare di Anonimo Fiorentino dall'anno 1385 al 1409, pisanoj između 1409-1416. godine stoje tragovie najranije priče o ciljanom jurišu male grupe (dvanaest) vitezova na šator Murata, međutim, prilično nadograđen.
''Ipak, do večeri su izdržali u bici, a zatim su pobegli i bojno polje je ostalo Muratu i njegovoj vojsci. I knez Lazar je otišao u jedan svoj obližnji grad sa onima od njegove vojske koji su se spasli...A drugi dan posle rečene bitke knez Lazar koji je kao što je rečeno bio tu u blizini tabora rečenog Murata, videvši da je osramoćen,pošto je pobegao a toliki hrabri ljudi od njegovih bili su mrti, jer mnoge više nije nalazno verovato da su izgubljeni odlučio je da umre ili ubije Murata pobednika...Izabrao je dvanaest među najhrabrijim ljudima koje je imao sa sobom i svi su se svesno zakleli da idu s njim da ubiju Murata...I posle ove odluke naoružavši se i poslavši napred najbolje trkače, svaki sa kopljem u rukama proši su pored neprijateljskog tabora gde je bio Murat, koji se odmarao ležeći na postelji. Ali, pre no što su stigli do rečenog šatora sedam ih je bilo mrtvo usput. Ipak, rečeni knez Lazar je stigao sa ostalima do šatora i odmah je jedan od njih ušao unutra i zario koplje u telo rečenog Murata, naneo veliku smrtonosnu ranu, a nijedan ga više nije mogao raniti zbog mnoge vojske koja je tamo bila. Odmah su bili svučeni s konja i uhvaćeni i vezani i zatvoreni.''
''Među vojnicima koji su se borili pre vojskom, beše neko veoma blagodaran koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca.'' napisao je Konstantin Filozof, biograf despota Stefana, početkom 1430'ih u interpretaciji događaja koja već sadrži eho turske verzije i nanose mita.
Tu su i počeci turskih izvora počevši od osmanlijskog pisara Urudž-bin Adila, iz druge polovine 15 veka -
''Među tim bio je jedan prokleti nevernik, koji se ranije bio zaverio kao žrtva. Digavši se među leševima, s rečima: ,,Hoću da celivam ruku padišahu'' pođe napred. On je bio, čini se, jedan od moćnih neverničnih begova...''
Iz istog doba je i priča Jerga iz Nirnberga koji Muratovog ubicu smatra Lazarevim zetom '
'Dakle. Despot Lazar je ima dva zeta, stalno u međusobnoj zavadi. Jednom je imao da ratuje s Turčinom. Tada se ova dvojica prepirahu: sutra će se videti ko je najbojli u borbi. U toku noći jedan od zetova poruči Turčinu da će mu ujutro sa mnogo plemića priteći u pomo. Tome se Turčin veoma obradova i ujutru kada je stigao ii kada je trebalo da mu poljubi nogu, tada isuče svoj mač i probode Turčina.''
Do sledećeg u nizu izvora, vizantijskog pisca Duke, ime Miloša Kobilića se po svemu sudeći već ustalilo u vrlo razgranatoj tradiciji koja je u meuvremenu nastala a koju je Duka preneo:
''Murat je više puta, svojim pismima i tajnim glasnicima,, uz velike ponude, pokušavao da pridobije i privuče na svoju stranu Miloša Kobilića, zapovednika Lazarevog...''I kada je sutra nov dan, za bitku određen, osvanuo, Miloš, kome su se dobro u pamet urezale reči koje mu je njegov gospodar uputio u zdravici, kao i plemenite reči kojima mu je odgovorio, onako mlad i neobuzdanog duha, uskoči na svog dobrog konja, držeći prema neprijateljskoj vojsci, kao prebeglica pređe reku Sitnicu...i snažnim i prijateljskim glasom zazivaše Murata...Kad je, dakle, uveden u šator velikom vladara kao onaj koga željno iščekuju...vladar my pruži nogu da je poljubi, prema običajima njegovog carstva. Miloš tada, videvši za trenutak lice tiranina, obuzet gnevom, mržnjom i prezirom, naglim pokretom prihvati ispruženu nogu i povuče je takvom silinom da se ovaj prevrnu glavom na zemlju. I iznenada, potegavši blistav i oštar bodež, koji je s tim ciljem i nosio, rani Murata po sred grudi, zarivši mu bodež usred srca, od koje varvarin posle ubrzo završi život.''
Tako da će identitet ratnika koji je usmrtio Murata u događajima koji su, očigledno, inspirisali brojne, nekad spektakularne, često propagandne verzije, a koji će skoro ceo vek posle bitke postati poznat kao Miloš Kobilić a kasnije i Obilić ostati nepoznat. Umesto zet, oklevetani ratnik ili sam Lazar, biće da je reč o, razočaravajuće možda, neidentifikovanom vitezu, delu organizovanog prepada jurišom teške konjice na šator/steg suparničkog vojskovođe/vladara koji u srednjovekovnoj Srbiji svakako nije bio nepoznat.
