Па није баш тако. Постоји сећање на последњу велику победу хришћана над Турцима код Куновица (данас Суве планине) 1444 год. када је Ђурађ Бранковић, чувао одступницу коалиционој војци (Угарско-Пољског краља Владислава) сачекао Турке и до ногу их потукао. Повлачење је условљено јаком зимом, после освајања Софије. Последице битке, говоре о њеном значају, су 10-то годишњи мир са Турцима, враћање Србији Смедерева и још неких градова и пуштања из ропстава Ђурађевих синова, нажалост ослепљена. О овој победи је певао и Гундулић.
Не, није баш тако него баш онако, адје молим те, нико не спори да имамо победа и победа, јер да немамо не би сада ни били овде, или ме заиста не разумеш, или се правиш да ме не разумеш?
Моје тврдња је да уместо победа, којих имамо за извоз, ми славимо јуначке поразе.
....
Уместо народа ПОБЕДНИКА, ми правимо "моралан" народ губитника и оних који само поразе и жртве броје.
Како је много добро рећи усташи "само ти синко ради свој посао" уместо да му зарије зубе да искрвари до смрти!
Како је трпљење зла заправо нека велика "хришћанска" врлина и да смо ми небески народ, јер трпимо до бесвести.
...
Савршен подухват Ватикана, у извођењу титове удбе.
...
Поразима би требало да се баве војни стратези и научници, да извуку поуке, а народу треба величати победе и од њега правити победника, а не бабе нарикаче какви сми ми сада.
А све је почело још 90-их са ФАКИН ИВАНА ЖИГОН и оним њеним сузним погледом у даљину!
...
И уместо БОРБЕНИХ песама, ми добијамо ткз "ПОЕМЕ"!?
Кад си задњи пут чуо овако нешто? У јавности? А чујемо само јадиковке....како није прошо аутобус неких кошаркаша?!