Kaži mi što je tako opasno voleti u ovome svetu?
Zašto ti s najlepšim svojim cvećem mešaš grane kiparisa i uzdahe uzimaš u svoje stalne saputinke? Otkidajući cveće da ga mirišemo, mi ga pridevamo našim prsima gde ono i umire. Isto tako mi upropašćujemo i žene, mameći ih na svoje prsi radi milovanja.
U prvo vreme strasnoga zanosa žena voli svog ljubavnika; a posle ona neprestano voli samo ljubav. To postaje navika njena, koju nikako ne može ostaviti, i s njom se oseća tako dobro kao i sa širokom rukavicom. I sami ćete se uveriti, ako to okušate. Za vreme prve ljubavi ona voli samo jednog čoveka, a posle ga voli u množini, nimalo se ne zbunjujući od toga dodatka.
Ne znam ko je ta to kriv - ljudi ili samo žene, ali znam samo to da žena kad jednom poklizne (ako samo ne počne da se pretvara) traži da joj se laska celoga života. Razume se, srce takve žene predaje se potpuno samo prvoj ljubavi, iako ih ima takvih koje nikad nisu ni volele nikoga, ali one koje jednom zavole, nikad se na tome ne zaustavljaju.
Fakat da ljubav i brak, koji su jednoga porekla, retko mogu živeti jedno kraj drugoga, ubedljivo dokazuje žalosnu i prestupničku slabos i nesavršenstvo čovečijeg srca. Ljubav u braku mora pretrpeti promenu, kao vino kad od njega postaje sirće - kiselo, odvratno piće, koje je izgubilo svoj pređašnji božanstveni miris i koje vredi samo za običnu domaću upotrebu.
U sećanju, koje stvara u nama žena pre i posle braka, ima nešto potpuno suprotno. Ono, mi ne radimo dobro kad joj laskamo do izvesnog trenutka, dok nam se istina pokaže u potpunoj nagoti svojoj. A tada šta nam ostaje no da se razočaramo? U takvim prilikama jedne iste osobine menjaju samo imena: te se tako strasnost, koja je za pohvalu kod ljubavnika, smatra kod muža kao supružanski prestup.
Muškarac se naposletku počne stideti maženja. Usto poneki put mnogi se i umore (to je u ostalom redak slučaj) i počnu se tešiti time, što se ne može večno podati jedno isto. A povrh toga seti te se teške tačke u ugovoru, da su supruzi sjedinjeni do smrti jednog od njih! Žalosna je to perspektiva izgubiti ženu koja je bila ukras naših dana, i obući svoje lakeje u crninu.
Bez sumnje u porodičnom životu ima nešto što je potpuno suprotno pravoj ljubavi. Romani slikaju zaljubljene u hiljadu poza, ali slike braka vrlo se olako dotiču. A ono zbilja i šta se koga tiče: kako guče muž sa ženom? I ima li što pikantno u njihovom poljubcu? Mislite li vi da bi Petrarka celog svog života pisao sonete Lauri da je ona bila njegova žena?
Tragedije se svršavaju smrću dejstvujućih lica, akomedije njihovim brakom. U oba slučaja posledice e ostavljaju na uviđaj uobraženju posmatračevu. Pisci se boje da ne oslabe ili ne unište uspeh, ako pokušaju da opišu ono što će biti posle toga - drugi život koji će i sami videti. Predajući i u jednom i u drugom slučaju svoje junake popovskoj vlasti, oni ni reči ne govore ni o smrti ni o braku.
Koliko se sećam, od sviju pesnika samo su dvojca, Dante i Milton, opevali pakao i raj, to jest - brak.
I oni su obojca bili nesrećni (U ,,Paklu'' Dante naziva svoju ženu gordljivom ženskom. - Prva žena Miltonova pobegla je od njega u prvom mesecu) Neke Pogreščice ili neslaganje pokvarili su njihov supružanski savez. (A za to je vrlo malo potrebno.)
Svakako, možemo biti uvereni da Danteova Beatriče i Miltonova Eva nisu slikane s njihovih žena. Neki tvrde da je Dante u Beatriči oličio teologiju a ne svoju dragu. Meni se čini ostavljam svakome da se sa mnom slaže ili ne slaže) da je to samo fantazija komentatorova koju nije podupro nikakvih dokazom. Na taj način, ako hoćete, mogu i ja reći da je Dante hteo da oliči u svojim mističnim ekstazama matematiku.
Haida i Žuan nisu bili venčani; ali to nije moja krivica no njihova...
