Biblioteka 3

[Rayela]

Ljudi, pa gde ste svi? Vidim, ne propuštam mnogo što sam u hendikepu s telefonom. Usput, da se požalim, od njega nema ništa, reko mi majstor. Korodirao skroz, plus crko displej.
Dođoh u Niš na dan, dva, maminom čedu je 24. rođendan. I vreme se pokvarilo, ne mogu da pecam, ali se vraćam sutra u moj "Kušadasi" Zbog pecanja je Stara prodavnica retkosti na pola, ali je sečem jednom drugom, laganom knjižicom, Plod strasti, čisto da ne pocepam Dikensa od silnog uzaludnog nošenja na plažu. Otprilike čitam samo uveče, pred spavanje, pa mi je Plod strasti bio pri ruci onomad kad sam zaboravila da izvučem Nelicu iz ranca. Nije erotika kako na prvi pogled izgleda, već čovek, udovac, saznjaje da je neplodan kad poželi potomka sa drugom ženom, a sa pokojnom već ima sina. Baš me zainteresovao...

(Znate li šta znači reč onomad? )

Kad jednog lepog dana ( kroz ca 10 godina) budes ( bila) citala Zlatno runo bices odusevljena njegovim jezikom
pri cemu je to onomad i izonoditi ( nekoga ili nesto) moderan srpski jezik
A za boldovano cu umrem od smeha
Nego zar se vise ne kaze da je nesto zardjalo?

 

[quentin]

Ljudi, pa gde ste svi?

Ja sam u tazbini, za ostale ne znam.

Inače, Čitam Stonera Džona Vilijamsa. Čisto da vidim oko čega se digla frka prije neku godinu. (Knjiga objavljena 1965. g, zaboravljna, prije desetak godina ponovo otkrivena, sad hvaljena kao remek-djelo.)

Pregurao sam i preko pola Gombrovičevog Dnevnika, ali s tim se ne žurim. Niti se može, niti se treba brzo čitati.

 

[Mrs.Bi]

A vidi nas, samo smo čekali u redu da nas pitas gde smo, pa da se javimo.

Naravno, zgodna reč onomad, ja je mnogo volim. Nekad ranije, neodredjeno kad tačno. Jel?
Žao mi zbog tvog telefona. I ja sam onomad morala da kupim novi kad me pas povukao naglo a meni telefon ispao i otisao displej.
Kako ide pecanje? Kako snajka, kad ce bebe?

Srećan rodjendan maminom čedu

Ja ocekujem da uskoro zavrsim dve knjige koje uporedo citam jos od onomad, pa cu da se javim s utiscima.

Isto tako očekujem nekakvo zatišje u poslu, pa leto je, majku mu, ali uzalud.

 

[Rayela]

Ja sam u tazbini, za ostale ne znam.

Inače, Čitam Stonera Džona Vilijamsa. Čisto da vidim oko čega se digla frka prije neku godinu. (Knjiga objavljena 1965. g, zaboravljna, prije desetak godina ponovo otkrivena, sad hvaljena kao remek-djelo.)

Pregurao sam i preko pola Gombrovičevog Dnevnika, ali s tim se ne žurim. Niti se može, niti se treba brzo čitati.

Nije bas da je remek delo, ali se meni mnogo svidela, a vidi cuda opet zbog istorije

 

[krasuljak]

Hvala na čestitkama i na pitanju. Snaja dobro podnosi trudnoću, Bogu hvala, pa je ipak neće porađati u sedmom mesecu kako su ranije najavili, a u koji je ona ušla onomad. Pomno je prate, možda ipak sačekaju deveti.

Nego, naiđoh na ovaj divan tekst o Pekiću, kad smo već u tim vodama...

 

[Rayela]

Hvala na čestitkama i na pitanju. Snaja dobro podnosi trudnoću, Bogu hvala, pa je ipak neće porađati u sedmom mesecu kako su ranije najavili, a u koji je ona ušla onomad. Pomno je prate, možda ipak sačekaju deveti.

Nego, naiđoh na ovaj divan tekst o Pekiću, kad smo već u tim vodama...

Poslala sam biografije na desetak adresa u Engleskoj i dobila tri pozitivna odgovora, bez ikakve veze ili poznanstava. Oni su mi nabavili dozvolu za rad i spakovali smo se. Stavili smo pasoše na sto i trebalo je da krenemo za nedelju dana. Ali negde u belu zoru, u pet sati, policija dolazi na vrata: ‘Došli smo po pasoš Borislava Pekića’. Bio je to grom iz vedra neba. Nismo to očekivali, jer smo već putovali. On se nadao da će to da se reši za mesec dana. Ja sam otišla jer me je čekao posao, a on je planirao da stigne čim reši problem sa pasošem.

Posle tri meseca došla je i ćerka, koja je tamo krenula u gimnaziju. Nas dve smo živele bez njega skoro godinu dana. Pasoš su mu dali tek posle dodele Ninove nagrade 1971. godine. Teško nam je padala ta razdaljina, ali pisali smo pisma, i to mi je malo olakšavalo život tamo. To sam posle objavila u knjizi ‘Korespondencija kao život’, tih njegovih 105 pisama. Nije bilo lako, ali čovek sve preživi kad ima neki cilj.“

I MIrko Kovac pise o to njegovom periodu kada su ga tako zezali za pasos, a sretali su svake veceri i Pekic je bio
ocajan jer nije uopste bio siguran da ce ikada i dobiti pasos. Kako je to sve strashno. Meni je najstrashnije sto
mu je u Rakovici na izborima protivkandidat bio Seselj. A Seselj je i pobedio.

Koga zanima ovo vreme ponovo preporucujem Kovacevu Knjigu Vrijeme koje se udaljava.

 

[Mrs.Bi]

Baš zanimljiv tekst. S vremena na vreme "recikliraju" te tekstove, ne razgovaraju svaki put s njegovom ženom. Ali neka, nek se piše, Pekić to zaslužuje.
Ona u ovom tekstu kaže ‘Zlatno runo’ je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta. To je bio ogroman fizički rad...
A mi tu pričamo hoćemo li ili nećemo da čitamo Zlatno runo i koliko delova. Ja baš ovih dana pomislila kako li je bilo sve to napisati. Bez kompjutera.

A zanimljiv je i komentar Branke Davičo koju nisu pitali kojoj ulici da daju ime njenog muža. "Oskaru Daviču dali su uličicu u Zemunu, gde nije nikada živeo i nikoga tamo nije imao." Sad sam tražila gde je ta ulica, u poludivljem naselju Altina, nije ni postojalao kad je on živeo.
Mnogo nepravde ima u tom davanju imena ulicama. I Branko Pešić, koji je najviše uradio na razvoju Beograda ima uličicu u Zemunu, koja jeste blizu njegove kuće, ali on zaslužuje mnogo veću ulicu. Pitanje da li bi i ovu dobio da se zvala nekako drugačije, a ne Dalmatinska, pa je posle raspada Jugoslavije Dalmacija postala nepodobna.

 

[krasuljak]

Žalosno je što su najveći ljudi najmanje poštovani za života. Šta im vredi ulica posle smrti, bolje da su imali lagodniji život. S druge strane, baš ta muka proizvede te bisere u njima.

 

[Rayela]

Baš zanimljiv tekst. S vremena na vreme "recikliraju" te tekstove, ne razgovaraju svaki put s njegovom ženom. Ali neka, nek se piše, Pekić to zaslužuje.
Ona u ovom tekstu kaže ‘Zlatno runo’ je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta. To je bio ogroman fizički rad...
A mi tu pričamo hoćemo li ili nećemo da čitamo Zlatno runo i koliko delova. Ja baš ovih dana pomislila kako li je bilo sve to napisati. Bez kompjutera.

A zanimljiv je i komentar Branke Davičo koju nisu pitali kojoj ulici da daju ime njenog muža. "Oskaru Daviču dali su uličicu u Zemunu, gde nije nikada živeo i nikoga tamo nije imao." Sad sam tražila gde je ta ulica, u poludivljem naselju Altina, nije ni postojalao kad je on živeo.
Mnogo nepravde ima u tom davanju imena ulicama. I Branko Pešić, koji je najviše uradio na razvoju Beograda ima uličicu u Zemunu, koja jeste blizu njegove kuće, ali on zaslužuje mnogo veću ulicu. Pitanje da li bi i ovu dobio da se zvala nekako drugačije, a ne Dalmatinska, pa je posle raspada Jugoslavije Dalmacija postala nepodobna.

Ja sam se srusila onomad kad sam videla da se ulica moje najbolje beogradske drugarice ne zove vise Ohridska
nego ulica Brane Crncevica. moje je misljenje da ne bi trebalo ni preterivati sa tim pesnickim ulicama jer ima mnogo
vise pesnika nego uopste i ulica
U Nemackoj u vecim gradovima postoje citave cetvriti grada gde ulice nose imena po nekim pesnicima,
filozofima, muzicarima ( Gete i Shiler imaju zagarantovana mesta u najlepsim delovima centra grada),
ali mi se mnogo dopada da recimo ulice u novijim delovima grada dobijaju imena drveca, cveca, ptica

To sam videla i u Francuskoj ( barem deo za cuvene knjizevnike,) a radi se o jako malim gradicima.
Uvek je glavna ulica Sharl de Gol, ali je zanimljivo da je paralelna s tom glavnom ulica Petra Kardjordjevica I
i tu u nekim zabitima za koje covek nije ni cuo.

 

[Mrs.Bi]

Negde nas cene više nego što sami sebe cenimo, što se vidi i po tim nazivima ulica. Ima Momo Kapor neku priču o tome kako su nazivi francuskih ulica romantični, pa kad kaže Ljubio sam te u ulici Crvenih ruža (lupam) je sasvim drugačije nego Ljubio sam te u Proleterskih brigada. Možda neko zna taj tekst. To je pisao pre nego što su menjani nazivi.

U beogradskom naselju Cerak Vinogradi ulice imaju nazive drveća Jasenova ulica, Kedrova ulica, Borova ulica, Kestenova ulica itd.

 

[Rayela]

U Becu postoji veliki spomenik Vuku Karadzicu, ulica vec odavno postoji, postoji i spomen ploca
Dositeju Obradovacu, mozda postoji jos svasta sto ima veze sa nasom srpskom kulturom, ali ja
skoro da nikada nisam ni posetila Bec. Sve sam ostavljala za "kasnije", a sada me bas i ne zanima.
U nekoj svojoj biografiji Crnjanski pise da boravi u Vieni i ro preko puta bolnice u kojoj umire Branko Radicevic.

Ja nisam ljubiteljka ni poezije ni proze Kapora, nisam ni znala da je pisao i poeziju, a ova "ulica ruza" toliko
podseca na neke francuske pesnike da je to prosto i bolno. Sad sam pogledala i nasla neke stihove od njega:

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Skoro pa kao da je prepisivao od Prevera, narocito njegovu Barbaru.

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smejala si se, i ja sam se smejao
sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj

 

[quentin]

Nije bas da je remek delo, ali se meni mnogo svidela, a vidi cuda opet zbog istorije

Ovo me zbunjuje. Pročitao sam 2/3 knjige, nikakve istorije tu nema.

 

[Rayela]

Ovo me zbunjuje. Pročitao sam 2/3 knjige, nikakve istorije tu nema.

Pomesala sam knjige, u glavi mi je bio Dzon Banvil i njegova knjiga o spijunima.
Stoner mi se dopao, pravi starostavni americki roman.

 

[krasuljak]

Negde nas cene više nego što sami sebe cenimo, što se vidi i po tim nazivima ulica. Ima Momo Kapor neku priču o tome kako su nazivi francuskih ulica romantični, pa kad kaže Ljubio sam te u ulici Crvenih ruža (lupam) je sasvim drugačije nego Ljubio sam te u Proleterskih brigada. Možda neko zna taj tekst. To je pisao pre nego što su menjani nazivi.

U beogradskom naselju Cerak Vinogradi ulice imaju nazive drveća Jasenova ulica, Kedrova ulica, Borova ulica, Kestenova ulica itd.

U Nišu ima Ulica llala, ruža, borova, visibaba, ima i Prolećna, sve na gomili.

 

[quentin]

Pročitao sam Stonera Džona Vilijamsa. Prilično sam razočaran. To što je glavni lik sasvim neizuzetna ličnost je ok, ali ne mora roman zbog toga da bude neizuzetno napisan. Nemam pojma otkud tolika popularnost u novom životu ove knjige. Bolje mi je da se držim knjiga koje se manje čitaju, izgleda.

 

[Rayela]

Pročitao sam Stonera Džona Vilijamsa. Prilično sam razočaran. To što je glavni lik sasvim neizuzetna ličnost je ok, ali ne mora roman zbog toga da bude neizuzetno napisan. Nemam pojma otkud tolika popularnost u novom životu ove knjige. Bolje mi je da se držim knjiga koje se manje čitaju, izgleda.

Ja sam valjda bas od tebe i saznala za Stonera
Meni se takve knjige svidjaju, narocito ti "neizuzetni" likovi.
Osim sebe i tebe ja i ne bih znala nikoga ko je uopste i citao tu knjigu.
Meni je ta knjiga recimo kao i silne knjige Sinkler Luisa, vise nekako zabava nego neke velike mudrosti.

Ja sam sinoc zavrsila prvu knjigu ( Zlatno runo) i jos kolko veceras pocinjem sa drugom.
Neodoljiv je on, ali pretpostavljam da ga jako malo ljudi cita ( proslost, sadasnjost, buducnost)
jer mu je i jezik kojim pise komplikovan pa je i meni bilo potrebno neko vreme da se naviknem na slova
koje u recima menja da bi docarao govor stranca, a glavni su junaci stranci, ali sam odusevljena, sve i
svasta sam naucila i saznala barem iz ove prve knjige, a narocito politicku, istorijsku i drustvenu situaciju
sa kraja devetneastog veka. Surov je Pekic, sve iluzije i lazi kojima su nas zavaravali barem zadnjih sto
godina iznosi na videlo.

 

[quentin]

Ja sam valjda bas od tebe i saznala za Stonera
Meni se takve knjige svidjaju, narocito ti "neizuzetni" likovi.
Osim sebe i tebe ja i ne bih znala nikoga ko je uopste i citao tu knjigu.
Meni je ta knjiga recimo kao i silne knjige Sinkler Luisa, vise nekako zabava nego neke velike mudrosti.

Ne vjerujem da si od mene čula za Stonera, ali nebitno.
Inače, knjigu je posljednjih godina pročitao bezbroj ljudi. Objavljena 60 i neke, zaboravljena, prije desetak godina ponovo otkrivena i postala kultna (kako mrzim tu riječ). Malo gledao po goodreads zašto se ljudima dopada, neki kažu zbog topline.
Možda nije trebalo da čitam ebook, možda prava knjiga ima ugrađen radijator.
Ozbiljno govoreći, ne kapiram otkud popularnost. Jezik jasan i bistar toliko da postaje dosadan. Likovi prirodni i realistični, toliko da postaju predvidljivi i dosadni. Struktura pravolinijska, osim što na početku kaže kako se priča završava.

 

[Rayela]

Ma ti si bre mnogo zahtevan i komplikovan ( citalac)

 

[quentin]

Ma ti si bre mnogo zahtevan i komplikovan ( citalac)

Jbg, valjda jesam.

 

[Mrs.Bi]

I treba da bude zahtevan, a ne ko naši, a još gore svetski izdavači: sve je super, divno, krasno, epohalno, nikad viđeno.
Ja da i dalje osećam prevarenom posle "kritike" Guardiana za Moju genijalnu prijateljicu „Baš ništa slično ovoj knjizi nikada ranije nije objavljeno.“
Posle toliko dobrih i onih drugih knjiga koje smo pročitali, zahtevamo ipak nešto više, drugačije, originalnije i ne padamo pod uticaj "popularnosti" nekih knjiga i ne prihvatamo da su dobre samo zato što mnogi to ponavljaju.
Sve teže i ređe nailazim na knjige koje me ispunjavaju, koje mi pružaju veliki užitak, a kad naiđem na neku koja me oduševi srećna sam mesecima.

Rayela, toliko lepo pišeš o Zlatnom runu da opet razmišljam da pokušam. Samo što ja nisam tako skoncentrisan čitalac. Ti si to čitala kao da spremaš ispit. Verovatno i mora tako da bi se shvatilo kako treba. To nije knjiga za razonodu za šta meni uglavnom služe knjige.

 

[Truman]

Читајте неживе писце и нећете погрешити. Не сећам се кад сам последњи пут узео неког аутора који још мрда.
Притом, под покојним не мислим само на класике.

 

[Rayela]

I treba da bude zahtevan, a ne ko naši, a još gore svetski izdavači: sve je super, divno, krasno, epohalno, nikad viđeno.
Ja da i dalje osećam prevarenom posle "kritike" Guardiana za Moju genijalnu prijateljicu „Baš ništa slično ovoj knjizi nikada ranije nije objavljeno.“
Posle toliko dobrih i onih drugih knjiga koje smo pročitali, zahtevamo ipak nešto više, drugačije, originalnije i ne padamo pod uticaj "popularnosti" nekih knjiga i ne prihvatamo da su dobre samo zato što mnogi to ponavljaju.
Sve teže i ređe nailazim na knjige koje me ispunjavaju, koje mi pružaju veliki užitak, a kad naiđem na neku koja me oduševi srećna sam mesecima.

Rayela, toliko lepo pišeš o Zlatnom runu da opet razmišljam da pokušam. Samo što ja nisam tako skoncentrisan čitalac. Ti si to čitala kao da spremaš ispit. Verovatno i mora tako da bi se shvatilo kako treba. To nije knjiga za razonodu za šta meni uglavnom služe knjige.

Ma zahtevna sam i ja , al ne bas tako strogo i iskljucivo kao on
I treba biti zahtevan, slazem se s tobom, i nisu samo srpski izdavaci podlozni tom besmislenom
hvaljenju knjiga koje veze s mozgom nemaju. Nisu ni te "svecke" nagrade neki reper po kome
bi trebalo da se vladamo i da mislimo isto kao i ziri koji dodeljuje te nagrade.
Zlatno runo stvarno je 1 veliko remek delo, ti ces uzivati u citanju jer ti jezici nisu strani,
ali sad to poznavanje jezika i nije najvaznije jer Pekic citaoca zamajava sa nekim grckim,
sa latinskim, nemackim, francuskim ( ali stvarno ne preteruje, sve je na prvi pogled jasno i bez
poznavanja jezika), mene fascinira njegova doslednost u slovu V koje uvek pise sa F.
" Cujem, neki djeneral piso u nofine da se nista sa pobedom ne moze meriti. Ja mislim da
moze djenarale. Sa pobedjnjackim infalidom sasvim se razmenjo moze meriti zdrav
i snazan porazenik" kaze jedan u nizu Njgovana.

Svaka mu je misao ka u Njegosa , mene je osvojio ovom:



To je grad kroz koji se uvek prolaziti moralo, jer se na svakom putu preprecio.
Kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je bio u drugim rukama.()
Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim... A izmedju izgleda nicijim...
I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slusalo.
U takvom gradu nema nasledjivanja. Sto za zivota zgrabis, to ti je. Samo tebi.
Deca sve iz pocetka moraju.

 

[Mrs.Bi]

Читајте неживе писце и нећете погрешити. Не сећам се кад сам последњи пут узео неког аутора који још мрда.
Притом, под покојним не мислим само на класике.

Nemoj tako, ima i odličnih živih pisaca, a ni za ove druge nije preporuka samo to što su pokojni.

 

[Truman]

За покојне се зна који ваљају, а кад је реч о живима лакше је преварити се иако се слажем да и ту има добрих.

 

[Rayela]

Nemoj tako, ima i odličnih živih pisaca, a ni za ove druge nije preporuka samo to što su pokojni.

O mrtvima sve najbolje
Ja za neke ( meni drage) moram da guglam da vidim dal jos mrdaju, ali sad stvarno
nije nikakav kriterijum da li je neko ziv ili nije.
U novembru ( valjda je novembar) dobicemo dva ( dve, dvojicu) dobitnika Nobela za knjizevnost,
nisam ziva dok ne vidim ko su