Biblioteka 3

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Strašne stvari se dešavaju.
Već sam oguglao na ljudsku glupost u svakavim izdanjima, na neracionalnost, na sklonost teorijama zavjere. Nemam pojma, valjda je to ljudima neki odbrambeni mehanizam u ovoj situaciji.
Naravno, ja ću se vakcinisati kad to bude moguće. Medicina, kao i svaka nauka, nije svemoguća i nema instant rješenja, ali ja zaista ne vidim s koje druge strane da očekujemo pomoć u ovome, ako ne od nauke.
 
quentin:
Strašne stvari se dešavaju.
Već sam oguglao na ljudsku glupost u svakavim izdanjima, na neracionalnost, na sklonost teorijama zavjere. Nemam pojma, valjda je to ljudima neki odbrambeni mehanizam u ovoj situaciji.
Naravno, ja ću se vakcinisati kad to bude moguće. Medicina, kao i svaka nauka, nije svemoguća i nema instant rješenja, ali ja zaista ne vidim s koje druge strane da očekujemo pomoć u ovome, ako ne od nauke.
Kliknite za proširenje...
I ja cu prva stati u red, verovatno ce to biti u martu jer drzave prave neki sistem
ko kada i kako, vakcinisan sam proti svega i svacega bez da sam uopste i pomisljala
da moze kao nesto da mi se desi.
I dan danas je za utovanja u Afriku i Aziju potrebna vakcina protiv nekakve
Zute groznice, dva puta sam vakcinisana jer sam zelela da putujem
i smatrala da vakcina ne sme da mi bude prepreka. Zapravo do ovih jutub
klipova i budaletina koje tu prosipaju svoju pamet ziv covek nije ni pomisljao
da ce umreti od vakcine.
 
Malopre čovek objavio na twireru.
Kaže nosi masku i ulazi u taksi.
Taksista bez maske, dečko ga zamolio da stavi masku.
TAKSISTA: "Ma daj bre, kakva maska, ta corona i ne postoji samo nas plaše preko medija, ja je se ne plašim! Nego gde da vas vozim?
MUŠTERIJA: "Trebalo bi da se plašite, nego vozite me u najbližu Covid ambulantu, izgleda sa sam dobio simptome Korone!"
Dodaje da je taksista momentalno stavio masku i otvorio svoj prozor!
😆

....on se ne plaši....
😁
😁
😁
😁
 
Meni je dirljiva prica i biografija ovo dvoje ( bracni par) naucnika iz Majnca koji su
tu vakcinu i pronasli ( Pfizer vakcina). Oboje su turska deca, upoznali se na faksu,
ona je iz malo elitnije porodice, roditelji lekari, a on je dete nepismenih emigranata
koje je sa 4-5 godina sa ocem, bracom, sestrama i nepismenom majkom dosao
u Nemacku, Otac obican radnik, a sin genije. Bilo bi mi drago da su mu roditelji
zivi ( mozda i jesu jer on ima valjda 50 godina).
Taj bracni par vec 20 godina radi na pronalasku vakcine protiv raka i kazu da ce je
jednog dana i kreirati.On je jednom prilikom rekao da je ovaj pronalazk neka vrste
kolaterelne stete u njihovim naporima da pronadju vakcinu protiv raka.
Stvarno se nadam da ce njih dvoje iduce godine dobiti Nobla za medicinu.
 
Rayela, držim palčeve i ocu i sinu da se izvuku.
Ako ni zbog čega drugog a ono na primer zbog neke kosmičke pravde vezane za tebe.
Shvatam da su oni jedni od retkih ljudi odavde sa kojima si ti emotivno vezana.
Pa eto, nek se ovaj kosmos smiluje makar zbog toga. Nadajmo se najboljem.
 
Ja sve te gluposti oko teorija zavere i ostale nebuloze nigde i ne pratim.
Stvarno nemam živaca više ni za koju vrstu gluposti. O politici i političarima da i ne govorim.
Imam utisak da kada bi me neko primorao da pratim tu ili neku sličnu vrstu vesti, da bih odlepila ali izistinski i bulkvalno.
Zamišljam sebe posle izvesnog vremena u jednom beskonačnom, bespomoćnom vrisku koji niko više ne bi mogao da zaustavi.
Ako za nešto imam kratak fitilj onda su to pre svega zlostavljanje bilo koje vrste a onda iza toga glupost i nepravda.
 
Rayela:
Meni je dirljiva prica i biografija ovo dvoje ( bracni par) naucnika iz Majnca koji su
tu vakcinu i pronasli ( Pfizer vakcina). Oboje su turska deca, upoznali se na faksu,
ona je iz malo elitnije porodice, roditelji lekari, a on je dete nepismenih emigranata
koje je sa 4-5 godina sa ocem, bracom, sestrama i nepismenom majkom dosao
u Nemacku, Otac obican radnik, a sin genije. Bilo bi mi drago da su mu roditelji
zivi ( mozda i jesu jer on ima valjda 50 godina).
Taj bracni par vec 20 godina radi na pronalasku vakcine protiv raka i kazu da ce je
jednog dana i kreirati.On je jednom prilikom rekao da je ovaj pronalazk neka vrste
kolaterelne stete u njihovim naporima da pronadju vakcinu protiv raka.
Stvarno se nadam da ce njih dvoje iduce godine dobiti Nobla za medicinu.
Kliknite za proširenje...
Mislim da si baš ti dala neki link pa sam pročitala nešto o njima.
Bila je i neka crno bela fotografija njegove porodice. Obični ljudi.
A rodio se genije. Zaista divna priča.
 
Ukulele jam – Alen Mešković, Booka 370 str, 10/10
https://www.delfi.rs/knjige/85092_ukulele_jam_knjiga_delfi_knjizare.html

Kroz ovu knjigu možemo da sagledamo kako je praktično živela jedna izbeglička porodica i kakva ju je sudbina zadesila. Kako se dogodio odlazak i kako su tekli naredni dani, meseci, godine... Ogromna praznina koja nastaje u tom trenutku života. Iščekivanje da se sazna šta se dogodilo sa... nekim.
I kako je praktično tekao život jednog mladog čoveka, tinejdžera. To razdoblje života ionako prati osećaj nesigurnost, ranjivosti, iščekivanja... A u ovim teškim egzistencijalnim, socijalnim i društvenim uslovima, jednom rečju u ratnom okruženju, sve teškoće odrastanja i sazrevanja su samo još mnogo, mnogo teže.
Priča je univerzalna kako za ove naše prostore tako i šire.

Ono što je dodatno ostavilo utisak na mene je to što sam se podsetila kako se u to vreme svugde još uvek slušala dobra muzika, kako su generacije potpuno prirodno odrastale na dobrom pop, rok, hevi metalu... Čak i u tom malom primorskom mestu gde se radnja većinom odvija postoji klub (Ukulele) u koji svi mladi hrle upravo zbog te vrste muzike.

Sve u svemu, strašno je šta nam se događalo a još je strašnije što nam se to na neki način i dalje događa. Jer mnogi ništa o tome ne znaju i ne žele da znaju, ili znaju ali tvrdoglavo slede neke imbecilne priče koje u sebi ne sadrže ništa humano i ljudsko. Što generacije rastu u zabludama i bez saosećanja ili empatije kako se to sada kaže, za drugog, za čoveka, za ljude.

Ma ovakve me knjige pomere, izmeste me iz nekog mog relativnog mira u kome živim jer ne gledam TV, ne slušam nikakve vesti, samo tek po nešto što mi naleti na netu. I onda se tako povremeno stropoštam u stvarnost. Prošlu ili sadašnju, ionako je svejedno.
 
lamar:
Ukulele jam – Alen Mešković, Booka 370 str, 10/10
https://www.delfi.rs/knjige/85092_ukulele_jam_knjiga_delfi_knjizare.html

Kroz ovu knjigu možemo da sagledamo kako je praktično živela jedna izbeglička porodica i kakva ju je sudbina zadesila. Kako se dogodio odlazak i kako su tekli naredni dani, meseci, godine... Ogromna praznina koja nastaje u tom trenutku života. Iščekivanje da se sazna šta se dogodilo sa... nekim.
I kako je praktično tekao život jednog mladog čoveka, tinejdžera. To razdoblje života ionako prati osećaj nesigurnost, ranjivosti, iščekivanja... A u ovim teškim egzistencijalnim, socijalnim i društvenim uslovima, jednom rečju u ratnom okruženju, sve teškoće odrastanja i sazrevanja su samo još mnogo, mnogo teže.
Priča je univerzalna kako za ove naše prostore tako i šire.

Ono što je dodatno ostavilo utisak na mene je to što sam se podsetila kako se u to vreme svugde još uvek slušala dobra muzika, kako su generacije potpuno prirodno odrastale na dobrom pop, rok, hevi metalu... Čak i u tom malom primorskom mestu gde se radnja većinom odvija postoji klub (Ukulele) u koji svi mladi hrle upravo zbog te vrste muzike.

Sve u svemu, strašno je šta nam se događalo a još je strašnije što nam se to na neki način i dalje događa. Jer mnogi ništa o tome ne znaju i ne žele da znaju, ili znaju ali tvrdoglavo slede neke imbecilne priče koje u sebi ne sadrže ništa humano i ljudsko. Što generacije rastu u zabludama i bez saosećanja ili empatije kako se to sada kaže, za drugog, za čoveka, za ljude.

Ma ovakve me knjige pomere, izmeste me iz nekog mog relativnog mira u kome živim jer ne gledam TV, ne slušam nikakve vesti, samo tek po nešto što mi naleti na netu. I onda se tako povremeno stropoštam u stvarnost. Prošlu ili sadašnju, ionako je svejedno.
Kliknite za proširenje...

Je l' ovo sa mog spiska preporuka od pre par godina ili nezavisno otkriće? :)
Sećam se da sam bila oduševljena, baš tako kako si napisala.
 
Ovaj Ukulele jam zvuči zanimljivo, ali posle Priručnika za inkvizitore, Antonia Loboa Antuneša, koji je Lamar već proglasila svojom knjigom godine, a meni ič nije legla, ne usuđujem se da uzmem nešto po njenoj preporuci.
Naravno, nije ona kriva, nego ja što nisam odustala kad sam videla da mi je teško, komplikovano, da me nerviraju svi ti likovi koji nešto pričaju, a ja ne mogu da pohvatam ni ko su, ni gde su, jal u prošlosti, jal u sadašnjosti, ni kakve veze imaju sa Salazarovim ministrom koji je glavni lik.
Izgleda da mi takva vrsta pisanja (evo link na Lamarino pisanije gde je ona to baš lepo prikazala: https://forum.krstarica.com/threads/biblioteka-3.714292/page-765#post-41232562) zbrda, zdola, van vremena, prostora, ta poetika, koje me je svojevremeno toliko oduševila kod Markesa, više ne odgovara.
Obično i sa tim knjigama koje mi se ne svide u početku, nekako nadjem zajednički jezik do kraja, pa neke čak počnu i da mi se sviđaju, dok je s ovom bilo sasvim suprotno. U početku je sasvim fino mogla da se čita (naravno, očekivala sam mnogo više od "može da se čita"), ali što sam dalje odmicala bilo mi je sve teže. Poslednjih 70-ak strana sam se baš namučila, čak i preskakala. Da nije bilo "još samo 70, 60, 50 strana" odustala bih. Ali glupo je odustati skoro na kraju.
Uglavnom, Antuneš i ja se više nećemo družiti.
 
Poslednja izmena:
Moja draga Bi :cmok:
Pa zašto nisi odustala kad sam ti lepo rekla da će sve do kraja bti isto, da se u odnosu na početak ništa neće menjati :think:
Dakle sama si kriva :manikir:

Ova Ukulele bi ti mnogo više legla nema sumnje, ali pošto su u pitanju naše nesrećne 90-te o kojima ti ne voliš da čitaš, ne usuđujem se da ti je preporučim.
Tako da... moraš sama da proceniš.

Ja juče bila u biblioteci poslednji put u ovoj godini i uzela svašta nešto. Večeras počela da čitam jednu. Videćemo.
 
lamar:
Moja draga Bi :cmok:
Pa zašto nisi odustala kad sam ti lepo rekla da će sve do kraja bti isto, da se u odnosu na početak ništa neće menjati :think:
Dakle sama si kriva :manikir:

Ova Ukulele bi ti mnogo više legla nema sumnje, ali pošto su u pitanju naše nesrećne 90-te o kojima ti ne voliš da čitaš, ne usuđujem se da ti je preporučim.
Tako da... moraš sama da proceniš.

Ja juče bila u biblioteci poslednji put u ovoj godini i uzela svašta nešto. Večeras počela da čitam jednu. Videćemo.
Kliknite za proširenje...
Ma zena je kao sto sam i ja, nikada ne odustajem jer ako bih odustala posle recimo
dvesta, ma neka je i sto stranica, ja bih nekako samu sebe smatrala gubitnicom, a
to nije moj genetski kod i zato kao i nasa drugarica bivam uporna do kraja.Pa kom obojci
kom opanci.
Komplikovano on pise, ali ne i za nasu drugaricu nego je nekada zaista potrebno da covek
bude u nekom specijalnom raspolozenju da cita te njegove recenice
pri cemu nisu tu recenice problem nego on u jednoj recenici iskaze misli dve dijametralno
suprotne osobe pa nekako na prvu loptu ne znas ko koga sada tu s oprostenjem.
Ja sam ovu knjigu ( rocitanu volela, jedva sam cekala da padne mrak pa da uzivam.
Veceras pocinjem da citam "predmetnu", citala sam u medjuvremenu po stoti i jubilarni
put neki triler jednog Svedjanina i po stoti sam se put zaklela da necu vise da ih citam
( ne Skandinavce nego trilere an zeneral).

Ovu knjigu Ukulele necu da citam, ja zaista ne mogu da citam tuzne sudbine i ne samo
sudbine iz nasih zadnjih ratova nego vise nikakve.
 
Ja uvek mislim da za neke knjige moramo da budemo raspoloženi. Teorijski zagovaram da ostavimo knjigu ako nam ne prija, a sama je čitam do kraja iako mi ne pruža zadovoljstvo. Baš sam se osećala kao da čitam za školu pa moram. U moje vreme je moralo, sad verovatno ni to ne mora. Ali ja bila i ostala odgovorna, pa kad nešto počnem, red je i da završim.

Ali zato sam potpuno neočekivano bila nagrađena divnom malom knjigom, Veče u klubu, Kristijan Gaji, izdanje Areté, 147 strana, taman koliko treba. Zgusnuti događaji, osećanja, celi životi za jedva 24 časa.
Iznenadna ljubav na prvi pogled u zrelom dobu, povratak u svoj pravi život džez pijaniste, jedna strašna tragedija, koja će omogućiti taj život i jedan neverovatni mačak.
Simon je ostavio je džez da bi brinuo o porodici, bio prisutan i izbegao noći pune alkohola, droge i opasnosti. Ali ne možeš pobeći od sebe, od onog što si. Dovoljan je bio samo jedan ulazak u džez klub da se sve opet promeni.
Sve na svom mestu, bez patetike i suvišnih detalja, knjiga koja se čita u jednom dahu.
 
Večeras sam na RTS3 gledala emisiju o Isidori Sekulić i njenoj knjizi Pisma iz Norveške, a čitali su se odlomci iz te knjige.
O knjizi su govorili Vida Ognjenović, Bekim Sejranović i još jedan pisac.

Govorilo se i o knjizi Crnjanskog Kod Hiperborejaca. On sam je čitao pojedine odlomke.
Kakvo iznenadjenje! Čitanje mu za razliku od pisanja bogme uopšte nije išlo od ruke.

I tako se posle dužeg vremena na TV-u pojavilo nešto što nije debilno što me potpuno iznenadilo.
Možda toga (daj bože) ima još samo ja to ne registrujem jer ni ne gledam.
 
Zaboravila sam da kazem da se koz celu emisiju putuje Isidorinom putanjom kroz Norvesku. Odnisno Vida putuje i govori o svojim utiscima i komentarise sa ostalima Isidorine utiske.

Cesto mi se desava da kada govorim o necemu sto je ostavilo jak utisak na mene, propustim da kazem nesto sto je vrlo bitno ili ono najbitnije o tome. I to me nervira.
To se desilo i sada. Jos da kazem da kroz celu emisiju idu snimci Norvrske sada (u boji naravno) i iz Isidorinog vremena (crno beli).
Odlicna je emisija bila.
 
Umro je Džon le Kare. Iako skoro nikad ne čitam takvu literaturu, pročitao sam par njegovih špijunskih romana. Nisu bili bez mana, ali nisu bili ni loše napisani, sa dobrom psihologijom i dosta ironije. Osim toga, Hladni rat, Berlinski zid i razmjene špijuna na čekpointu Čarli su prizori koji me podsjećaju na djetinjstvo i porodično gledanje dnevnika u zadimljenom dnevnom boravku. Danas vidimo, to su bila neka jednostavnija vremena.
 
quentin:
Umro je Džon le Kare. Iako skoro nikad ne čitam takvu literaturu, pročitao sam par njegovih špijunskih romana. Nisu bili bez mana, ali nisu bili ni loše napisani, sa dobrom psihologijom i dosta ironije. Osim toga, Hladni rat, Berlinski zid i razmjene špijuna na čekpointu Čarli su prizori koji me podsjećaju na djetinjstvo i porodično gledanje dnevnika u zadimljenom dnevnom boravku. Danas vidimo, to su bila neka jednostavnija vremena.
Kliknite za proširenje...

Ne citas nikada, ali si procitao par njegovih romana Ja nisam nijedan ( mozda i jesam al ih se
ne secam). Ja te trilere citam ( ova spijunaza danas nikoga i ne zanima) po sistemu
"trla baba lan da joj prodje dan", na licu mesta i zaboravim sta sam citala, verovatno bih
ponovo citala istu knjigu bez da se uopste i setim da sam to nekada citala.

A sada prelazim na "stvar".
Ovaj je Portugalac (António Lobo Antunes) za moje pojmove o knjizevnosti danas najveci
svetski knjizevnik. Ne bih znala s kim da ga uporedjujem jer takvih knjizevnika nema, cini
mi se da ih nikada nije ni bilo. Ovo je prvi knjizevnik koji je bezozbziran i brutalan iskljucivo
prema svojim sunarodnicima, svejedno da li su komunisti ( on to jeste) ili neki novokomponavani
bogatasi ili neka stara sorta plemica.
Saramago, dobitnik Nobela, prilicno je bledunjav u poredjenju s njim.

O samoj knjizi cu kasnije ( sutra) kad je i zavrsim.
 
Rayela:
Ne citas nikada, ali si procitao par njegovih romana
Kliknite za proširenje...
Pa, razlika između "nikad" i "skoro nikad" (što sam ja napisao) su ta dva le Kareova romana (Tinker, Tailor, Soldier Spy i The Spy Who Came In From the Cold). Nisu bili loši, sviđala mi se dosta mračna atmosfera. Najviše mi je smetalo što su ženski likovi (ako ih ima) sasvim zanemareni, nije se ni malo trudio oko njih. Osim toga, svi govore engleski, kao u holivudskim filmovima.
Kasnije sam probao da čitam i The Tailor of Panama, ali nije mi bila interesantna. Nije imala taj Cold War vajb, valjda zato.
 
Rayela:
Ne bih znala s kim da ga uporedjujem jer takvih knjizevnika nema, cini
mi se da ih nikada nije ni bilo. Ovo je prvi knjizevnik koji je bezozbziran i brutalan iskljucivo
prema svojim sunarodnicima, svejedno da li su komunisti ( on to jeste) ili neki novokomponavani
bogatasi ili neka stara sorta plemica.
Kliknite za proširenje...

Ti si bar čitala Bernharda i njegove invektive o Austrijancima?
 
quentin:
Pa, razlika između "nikad" i "skoro nikad" (što sam ja napisao) su ta dva le Kareova romana (Tinker, Tailor, Soldier Spy i The Spy Who Came In From the Cold). Nisu bili loši, sviđala mi se dosta mračna atmosfera. Najviše mi je smetalo što su ženski likovi (ako ih ima) sasvim zanemareni, nije se ni malo trudio oko njih. Osim toga, svi govore engleski, kao u holivudskim filmovima.
Kasnije sam probao da čitam i The Tailor of Panama, ali nije mi bila interesantna. Nije imala taj Cold War vajb, valjda zato.
Kliknite za proširenje...

Ako nema cold war nema ni ozbiljnih spijuna , a ni James Bond filmova.
 
quentin:
Ti si bar čitala Bernharda i njegove invektive o Austrijancima?
Kliknite za proširenje...

Ovo je drugacije ( obavezno da citas kad stignes, barem ove inkvizitore),
autora u njegovim knjigama nigde nema, za razliku od Bernharda koji je sam
Veliki inkvizitor, ovde je to citalac,sve citalac saznaje iz pricanja nekih jadnih, bednih , nepismenih,
zlostavljanih na sve moguce nacine, a koji to ostaju i posle Revolucije jer im
je sudbina tako zapisana. Sutra cu malo detaljnije i o knjizi, ali jos vise o autoru.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Plavooki Treptač
Ovo su 3 simptoma da vam na vrata kuca perimenopauza
Odgovora
2
Pregleda
291
Plavooki Treptač
Plavooki Treptač
Nina
Saveti za hidrataciju kože sa 30, 40 i 50 godina
Odgovora
9
Pregleda
343
Pinocchio
Pinocchio

Back
Top