Biblioteka 3

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Antigon@:
Nemam običaj da ispod postova stavljam ove lajkove, je l’ te, ili kako se već zovu znaci kojima podržavamo ono što drugi imaju da kažu.
To ne znači da mi se ne sviđa šta pišete. Naprotiv, čitam i odobravam svako mišljenje koje se iznese u vezi sa pročitanim i nepročitanim knjigama. Ipak je utisak ponet iz knjiga dragoceno, lično iskustvo koje treba poštovati.
Kliknite za proširenje...
Potpuno se slažem :)
 
Mrs.Bi:
Za razliku od Knausgora koji ni o čemu piše kolko-tolko interesanto, Patrik Modiano u U kafeu izgubljene mladosti, o događanjima koja bi mogla biti interesantna, piše prilično nezanimljivo i mlako. Valjda je to trebalo da bude setno sećanje na mladost u Parizu, na društvo koje se okupljalo u jednom kafeu, na tajanstvenu devojku. Jedva sam u nekom momentu ukapirala da je Modiano dobio Nobelovu nagradu za književnost, i to ne tako davno - 2014. Nekako je pored mene prošao nezapaženo.
Onda sam se setila još jednog Francuza dobitnika Nobelove nagrade (1985.) - Kloda Simona, koji je takođe prošao nekako nezapaženo. Ili su to samo moji lični propusti?
Kliknite za proširenje...
I ja sam pre par godina pročitala ovu knjigu i imala sam potpuno isti utisak.
Mada je čudno da je se poprilično sećam :think:
A da je dobio Nobela, to sam zaboravila.
 
Pročitao sam ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine – Pas i kontrabas Saše Ilića.

I šta da kažem, od posljednja tri romana nagrađena ovom nagradom ovo je drugi u kome se radnja dobrim dijelom odvija u ludnici. Slučajnost? Ne bih rekao.

Šalu na stranu, mislim da Saša Ilić ne koristi dovoljno književni potencijal ludnice kao mjesta radnje. Ako su piscu likovi mentalni bolesnici onda s njima svašta može da uradi, i niko ne može da kaže da je pretjerao. Nažalost, Ilićevi ludaci uglavnom su sasvim normalni ljudi, tek povremeno imaju napade zbog trauma koje su navukli boreći se devedesetih godina u nekom od jugoslovenskih ratova. Te veterane (plus jednog političkog zatvorenika) liječi doktorka školovana u Holandiji, gdje su holandske vojnike koji su 95. bili u Bosni učili kako da zaborave gadne stvari kojima su tamo bili svjedoci.

Dakle, u ovu ustanovu smještenu u Kovinu stiže Filip, ratni veteran i džez kontrabasista koji više ne može da svira svoj instrument, ali od koga ne može ni da se rastane. Pripovjedajući životne priče Filipa i ostalih pacijenata Ilić uredno ispunjava sva očekivanja čitaoca koji je zna makar nešto o njegovim stavovima i javnom angažmanu. Sve je na broju: ratni zločini, postratne traume, tranzicijsko siromaštvo, moralna korumpiranost državnog sistema, jugostalgija, licemjerje Zapada, pa uz to, kao nešto noviji momenat, i migrantske sudbine. Budući da je glavni lik romana muzičar, prirodno je da u romanu ima mnogo muzike. Nekim dijelom to rastereti mračnu priču, ali Ilić, kao i mnogi pisci njegove generacije, uglavnom se samo razmeće pretencioznim muzičkim ukusom.

Da se razumijemo, nemam ja ništa protiv da se piše o teškim temama, o ratovima, zločinima, do srži iskvarenoj državi i sličnim stvarima, ali ako želiš da često eksploatisana priča ima efekta onda moraš da budeš izuzetno dobar književni zanatlija. Međutim, stilski, jezički, strukturalno, Ilić je tek korektan pisac. Sve je na mjestu, ali nema tu nikakve eksplozije talenta, ničega istinski originalnog, samo gomila opštih mjesta i klišea.

Ako iduće godine ponovo kažem da ću čitati aktuelnog Ninovca, molim da me neko sa teme podsjeti na ovaj tekst, i da mi kaže da je život prekratak da se pročitaju i sve dobre knjige.
 
quentin:
Pročitao sam ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine – Pas i kontrabas Saše Ilića.

I šta da kažem, od posljednja tri romana nagrađena ovom nagradom ovo je drugi u kome se radnja dobrim dijelom odvija u ludnici. Slučajnost? Ne bih rekao.

Šalu na stranu, mislim da Saša Ilić ne koristi dovoljno književni potencijal ludnice kao mjesta radnje. Ako su piscu likovi mentalni bolesnici onda s njima svašta može da uradi, i niko ne može da kaže da je pretjerao. Nažalost, Ilićevi ludaci uglavnom su sasvim normalni ljudi, tek povremeno imaju napade zbog trauma koje su navukli boreći se devedesetih godina u nekom od jugoslovenskih ratova. Te veterane (plus jednog političkog zatvorenika) liječi doktorka školovana u Holandiji, gdje su holandske vojnike koji su 95. bili u Bosni učili kako da zaborave gadne stvari kojima su tamo bili svjedoci.

Dakle, u ovu ustanovu smještenu u Kovinu stiže Filip, ratni veteran i džez kontrabasista koji više ne može da svira svoj instrument, ali od koga ne može ni da se rastane. Pripovjedajući životne priče Filipa i ostalih pacijenata Ilić uredno ispunjava sva očekivanja čitaoca koji je zna makar nešto o njegovim stavovima i javnom angažmanu. Sve je na broju: ratni zločini, postratne traume, tranzicijsko siromaštvo, moralna korumpiranost državnog sistema, jugostalgija, licemjerje Zapada, pa uz to, kao nešto noviji momenat, i migrantske sudbine. Budući da je glavni lik romana muzičar, prirodno je da u romanu ima mnogo muzike. Nekim dijelom to rastereti mračnu priču, ali Ilić, kao i mnogi pisci njegove generacije, uglavnom se samo razmeće pretencioznim muzičkim ukusom.

Da se razumijemo, nemam ja ništa protiv da se piše o teškim temama, o ratovima, zločinima, do srži iskvarenoj državi i sličnim stvarima, ali ako želiš da često eksploatisana priča ima efekta onda moraš da budeš izuzetno dobar književni zanatlija. Međutim, stilski, jezički, strukturalno, Ilić je tek korektan pisac. Sve je na mjestu, ali nema tu nikakve eksplozije talenta, ničega istinski originalnog, samo gomila opštih mjesta i klišea.

Ako iduće godine ponovo kažem da ću čitati aktuelnog Ninovca, molim da me neko sa teme podsjeti na ovaj tekst, i da mi kaže da je život prekratak da se pročitaju i sve dobre knjige.
Kliknite za proširenje...

Ma da, tako si i rekao da te treba podsećati na Pekićevog Vampira, pa mrka kapa... :P
 
@quentin
Direktno u sridu:

Da se razumijemo, nemam ja ništa protiv da se piše o teškim temama, o ratovima, zločinima, do srži iskvarenoj državi i sličnim stvarima, ali ako želiš da često eksploatisana priča ima efekta onda moraš da budeš izuzetno dobar književni zanatlija. Međutim, stilski, jezički, strukturalno, Ilić je tek korektan pisac. Sve je na mjestu, ali nema tu nikakve eksplozije talenta, ničega istinski originalnog, samo gomila opštih mjesta i klišea.

Ako iduće godine ponovo kažem da ću čitati aktuelnog Ninovca, molim da me neko sa teme podsjeti na ovaj tekst, i da mi kaže da je život prekratak da se pročitaju i sve dobre knjige.

Ja necu da citam knjige o teskim i vunenim vremenima gde se od muskarca ocekivala hrabrost,a od zene pojma nemam sta,
procitala sam ih na stotine ( mozda i hiljade) i necu vise jer je to sve neko ponavljanje samo drugim recima i u drugim sredinama.
Zato i ne citam vise srpske ( savremene ) autore. Filip David mi se smucio ( pre nekoliko godina NIN-ova nagrada) kada po stoti
put pise o WWII i Jevrejima i onda sam prestala da citam srpske Ninovske Nobelovce.
Svet je veliki, lepa se i pametna deca svuda radjaju, zasto bih ja citala nekog autora samo zato sto je taj iz Srbije?
Ni ovog Pekica nisam procitala, zapravo sam samo prvu knjigu Zlatnog runa procitala i sad bi trebalo da se (h)akam
sa nekim NIN.ovcima, Jok bre ja:D
 
Mrs.Bi:
ako se dokažu, pa za 50 godina neko bude znao za njih i u međuvremenu napišu još nešto zglavno (https://vukajlija.com/zglavno/329139) onda mogu da budu i vredni čitanja
Kliknite za proširenje...

Prvi put u zivotu cujem ili vidim nezglavno.
Moji su baba i deda koristili izraz moralno i nemoralno, ali je znacenje bilo da se nesto mora ili ne mora,
ali je i naglasak kod prve reci bio na drugom, a kod druge na trecem slogu = moraaalno.
 
quentin:
A možda i ne uzmem Vampira baš sad odmah, ali uskoro ću, sigurno. :rumenko:
Kliknite za proširenje...
Ja sam bila apsolutno oduševljena tom knjigom a čitala sam je u potpuno neadekvatnom trenutku - mala beba, malo vremena, dok je Pekić pisac za kojeg treba vremena. Međutim, sa svakim poglavljem koje sam pročitala sam bila beskrajno zahvalna na tom iskustvu. Rekla bih da će se tebi svideti.
 
Nego, @Rayela ti si beše čitala "Priviđenje '38", pisao Ćel Veste (Kjell Westö) ?
Nešto mi je u glavi da si je spominjala, da li samo da si naručila ili možebiti i da si je pročitala. Ako je nisi čitala, uzmi je ako možeš da nađeš. Mislim da je tvoj tip.
"Progutala" sam je sad za vikend, što je redak luksuz :)
Inače, topla preporuka i za @lamar , izdanje Agore, ima po bibliotekama
 
E, ljudi, da vam ispričam šta mi se danas desilo, kao u stara dobra vremena kad smo ovde "kafenisali".
Utrčim u bus kod opštine NBG i sednem na ono naopako mesto, naspram dva čoveka. Kad malo bolje pogledam, preko puta mene Muharem Bazdulj.
Kuca poruku na telefonu, sav se zaneo, kao svaki normalan putnik GSB-a. Ja izvadim iz tašne Lutku od marcipana, turim mu je pod nos i kažem: Kakva slučajnost. On pogleda, nasmeje se i kaže: Da, simpatična koincidencija, i vrati se u telefon. Ja vratim knjigu u tašnu jer, naravno, da sad više nisam imala koncentraciju da čitam (ne samo zbog njega, nego i zbog nekih potvrda koje jurim, pa mi je samo u glavi šta još? gde? od koga? kad?). Izađe on na nekoj stanici, pre toga mi lepo kaže Doviđenja, prijatno! :lol:
 
Mrs.Bi:
Nisam htela da budem navalentna više nego što sam već bila, a nisam se ni setila. Ja se uvek kasno setim prave stvari.
A sigurno mu nije bilo mrsko što sam imala njegovu knjigu.
Kliknite za proširenje...
Ma naravno, ne možeš da smaraš ljude po busu. Ja ne bih ni toliko uradio. Vjerovatno bih samo sjedio sa svojom standardnom namrgođenom facom i pravio se da ne znam ko je, i bilo bi me blam da izvučem knjigu.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Plavooki Treptač
Ovo su 3 simptoma da vam na vrata kuca perimenopauza
Odgovora
2
Pregleda
286
Plavooki Treptač
Plavooki Treptač
Nina
Saveti za hidrataciju kože sa 30, 40 i 50 godina
Odgovora
9
Pregleda
342
Pinocchio
Pinocchio

Back
Top