Biblioteka 3

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Наутилус:
''Тик Лудвиг (1773-1853), немачки књижевник-романтичар, који је имао велики утицај на своје савременике.''

Једино Лудвигу Тику можеш да замериш, не Тињанову, који је радио врло темељно тако да у његовим књигама нема ништа произвољно.

За свој први ронан Кјухља прочитао је и дешифровао сва Кјухељбекерова дела, остала у рукопису, а касније их је 1939, објавио.
Kliknite za proširenje...
Kako se pise ovaj Viljem Кјухељбекер?
Bas sam se zainatila da ga nadjem, al mi nije jasno ovo prezime, narocito prvi deo.
 
Он је Рус и није писац, мада су сви лицејци настојали да постану писци/песници. Познат је као један од вођа декабриста и једино је на залагање родбине и утицајних пријатеља избегао стрељање.
 
Чаадајев [познат филозоф и књижевник] је стајао скрштених руку, и на његовом огромном сјајном челу није се одражавала ниједна мисао.
- Човек је створен за друштво – одсечно каза Тургењев [не Иван, наравно]. – Он је дужан да тежи срећи својих ближњих, и то више неголи сопственој срећи. Треба вазда да тежи – понови он – чак и ако није убеђен да ће постићи свој циљ – и Тургењев учини покрет као да се брани – чак и ако је убеђен да га неће постићи. Ми живимо – дужни смо, према томе, да радимо за општу корист.
И он се опет окрену Чаадајеву, као да није био сигуран да се Чаадајев слаже с њим:
- Човек се лако може уверити у ништавност људског живота – настави – но већ сама та ништавност присиљава нас да презремо све претње и притиске које ћемо неизоставно – он нагласи реч - изазвати против себе радећи по убеђењу срца и разума.
И као да је завршио своју мисао, оштро закључи:
- Речју, колико год циљ нашег живота био празан и безначајан, ми не можемо потцењивати тај циљ, ако не желимо да сами будемо потцењени.

Тињанов: Кјухља (Роман о Пушкину)
 
Padre, Padrone ( Gavino Leda)
Pre mnogo godina sam film gledala koji nikako ne mogu da zaboravim,
potresem se i dan danas kad ga se setim.
Film je 1977 dobio Zlatnu palmu, usput i sve druge moguce filmske nagrade.
Reziseri su Braca Tavijani.
Slucajno sam nabasala na knjigu ( nisam ni znala da je imam), a knjiga me je jos vise
dirnula. Autor, Gavino Leda u knjizi opisuje svoj zivot, 100% autobiografski roman.
On je sa Sardinije, sa sest godina polazi u skolu, tamo bude samo cetiri nedelje,
otac ga salje u planinu da cuva ovce., usput ga vaspitava batinama barem jedno nedeljno.
Otac je jedan surov covek, pravi decu samo da bi imao robove i radnu snagu. Dete tako
i odrasta samo u planini sa ovcama bez da zna da cita i pise. Tek sa svojih dvadeset godina
odlazi u vojsku ( recimo da je godina 1958), ismejavaju ga jer ne zna ni italijanski, jedva
zna da se potpise.On uci da pise, uci italijanski ( slusa kako drugi govore) i greskom
u vojnoj birokratiji odlazi u neku vojnu skolu ( da postane potporucnik) u kojoj bi trebalo
da se obucava za radio vezistu, a tu se uci elektrotehnika :D Uzeo ga je neki prepametan
vezista "pod svoje", ucio ga je matematici, fizici, usput je ucio i gramatiku, ucio da govori
i naucio je. Vraca se u svoje selo, otac nece da ga vidi u kuci i ovaj odlazi ponovo, radi,
uci vecernju gimnaziju i kasnije studira lingvistiku:heart:

Radnja podseca na "Genijalnu prijateljicu" s tim sto on ne pise kao Ferante, ali je
klima i atmosfera slicna.

Ovaj je njegov roman objavljen 1975, samo je u Italiji imao tiraz od dva miliona,
preveden je na cetrdesetak jezika, a braca Tavijani su ga ovekovecili svojim
filmom. Preporucujem barem film posto ne verujem da knjige vise i ima.
Mislim da je kod nas film bio sa naslovom Ja sam Bog otac

Autor je i doktorirao, postao je profesor za italijanski, na kraju se vratio
na Sardiniju, veliki je aktivista u partiji Zelenih.
 
Дрезден, 3. новембра/22. октобра.

Упознао сам се с једним младим човеком, кога сам заволео после прва два састанка: презиме му је Одојевски, у војној је служби, и сада се налази у Дрездену због мајке, чије је здравље унеколико нарушено. Можете замислити, пријатељи моји, како често бивам код Одојевског, можете замислити да разговарамо само и једино о Русији, и не можемо сити да се напричамо о њој: садашње стање наше Отаџбине, мере које влада треба да предузме ради отклањања злоупотреба, искрено убеђење да ће света Русија достићи једном највећи део благостања, да нису руском народу узалуд подарене његове дивне способности, његов језик, најбогатији и најмилозвучнији од свих европских, да је Русима предодређено да биду велика, благотворна појава у моралном свету - ето шта даје живот и топлину нашим разговорима, који ме понекад терају да сасвим заборавим да се не налазим у Отаџбини. У свратишту Hotel de Polegne, где сада боравимо, нашао сам још неколико Руса, један ми је причао о Пушкину, с којим је ручао у Кијеву; било ми је нарочито драго што сам их могао упознати с новом поемом ''Руслан и Људмила''.

Тињанов: Кјухља
 
Наутилус:
Дрезден, 3. новембра/22. октобра.

Упознао сам се с једним младим човеком, кога сам заволео после прва два састанка: презиме му је Одојевски, у војној је служби, и сада се налази у Дрездену због мајке, чије је здравље унеколико нарушено. Можете замислити, пријатељи моји, како често бивам код Одојевског, можете замислити да разговарамо само и једино о Русији, и не можемо сити да се напричамо о њој: садашње стање наше Отаџбине, мере које влада треба да предузме ради отклањања злоупотреба, искрено убеђење да ће света Русија достићи једном највећи део благостања, да нису руском народу узалуд подарене његове дивне способности, његов језик, најбогатији и најмилозвучнији од свих европских, да је Русима предодређено да биду велика, благотворна појава у моралном свету - ето шта даје живот и топлину нашим разговорима, који ме понекад терају да сасвим заборавим да се не налазим у Отаџбини. У свратишту Hotel de Polegne, где сада боравимо, нашао сам још неколико Руса, један ми је причао о Пушкину, с којим је ручао у Кијеву; било ми је нарочито драго што сам их могао упознати с новом поемом ''Руслан и Људмила''.

Тињанов: Кјухља
Kliknite za proširenje...


Kako je ovim Rusima bilo dobro:D
Svratiste je bio hotel u kome su boravili Marija Terezija, otac Straus, sin Straus, Mocart, ali je tu stanovai
i tadasnji kancelar Kraljevine Saksonije.
Ovako je izgledalo svratiste:
 

Prilozi

  • Hotel_Pologne”,_Fassade_an_der_Schloßgasse_zu_Dresden,_Johann_Carl_August_Richter_(1785-1853),...jpg
    Hotel_Pologne”,_Fassade_an_der_Schloßgasse_zu_Dresden,_Johann_Carl_August_Richter_(1785-1853),...jpg
    56,8 KB · Pregleda: 8
Вајмар, 22/10. новембра
Синоћ смо допутовали у Вајмар, у Вајмар где су некада живели великани: Гете, Шилер, Хердер, Виланд; само је Гете надживео своје пријатеље. Срео сам се с бесмртником. Гете је средњег раста, његове црне очи су немирне, пламене, пуне надахнућа. Замишљао сам га горостасом и по изгледу, али сам се преварио. У разговору је спор; глас му је тих и пријатан; дуго нисам могао поверовати да је преда мном гигант Гете; разговарајући с њим о његовим делима једном сам га чак просто назвао у трећем лицу по имену. Чинило се да му је мило што је Жуковски упознао Русе с неким његовим мањим песничким творевинама.
Тињанов: Кјухља (Роман о Пушкину)

Ово ме подсети на једно место из преписке Гете-Шилер:

[...] то је онај Хелдерлин којег сте пре неколико година видели код мене [ Шилер Гетеу].

*У једном писму Нојферу из новембра 1794., Хелдерлин прича како је посетио Шилера, да је код њега затекао неког непознатог човека и са њим подуже остао насамо, али је на његова питања одговарао што је краће могао. ''Отишао сам и истог дана у професорском клубу сазнао – шта мислиш шта? – да је Гете овог поднева био код Шилера.''
(Гете, Шилер: Преписка)
 
Једном је Риљејев повео Виљема к Плетњову, снебивљивом књижевнику, с којим је пријатељевао Пушкин. Те вечери је Љовушка Пушкин требало да чита нову Александрову песму ''Цигани''. Љовушку су Александрови пријатељи волели зато што их је он у одсуству Александра подсећао на овога.
Љовушка је дивно читао, изражајно, не цвилећи, као Грибоједов, и без ''певања'' како је читао Пушкин. Да би га наговорили да чита, био је потребан шампањац; нису Љовушку Пушкина залуд пријатељи звали: Испичутура. Био је овејана пијаница.
Попивши боцу шампањца, Љовушка пређе погледом преко присутних и узме да чита. Сви су ћутали. Љовушка прочита прву песму. Пушчин се смешкао: Александрови стихови, чак без обзира на смисао, причињавали су му готово физичко уживање. Виљем је седео, ставивши руку уз уво, и жедно слушао. Пред другу главу Љовушка попије још шампањца.

Сенима вашим што лутају
Не даде пустиња уточишта.
И свуда кобне страсти трају,
И против судбе се не може ништа.

Виљем, плачући и смејући се, незграпно прискочи Љовушки и загрли га.
- Мили мој, - мрмљао је – ти појма немаш шта си сада прочитао.
Риљајев се насмеје, па ће брзо рећи:
- Наравно, ствар достојна Пушкина. Но зашто је Пушкин тако узвишеног јунака као што је Алеко приморао да вода медведа и да за то мољака новац – никако ми не иде у главу. Црта ниска и недостојна главног јунака. Карактер његовог јунака је унижен. Боље да је Алека учинио ковачем – у ударцима чекића ипак има неке поезије.
- Па ту није главни јунак Алеко, него стари Циганин – важно каза Бестужев и осмехне се. – Али стихови, какви стихови! И какав призор убиства!
- Стихови су дивни, само је почетак мало небрижљиво сачињен – примети Риљајев.
Виљем беше ван себе:
- Шта ви причате! Најједноставније и најузвишеније дело што га је Александар икад написао.
Он је са сузама у очима стајао насред собе, неспретан, збуњен, са уздрхталом усном, и понављао:

И свуда кобне страсти трају,
И против судбе се не може ништа.
:)
 
Из дневника Софочке Греч:

Читао нам Накарада [тако називала Кјухљу] своје песме. Татица се страшно бечио на нас, а он ништа не види, чита. Татица га је мало слушао, и кад је довршио каже му: ''Ах, то вам је ненадмашно испало.'' Он се обрадовао, а татица уопште није слушао. За ручком се замислио, ја му велим: ''Monsieur Külchelbecker, зашто сте данас тако расејани?'' – А он одговара: ''Merci, madam, нисам нимало гладан.'' Умирала сам од смеха...

Накарада је направио скандал у кући. Рекао Константину Павловичу да чиновници, у најбољем случају, примају мито. К.П. га пита: ''А у најгорем?'' – У најгорем – и приме мито и човека продају.'' К. П. се увредио, дигао се са стола. А он се прави луд.

Тињанов: Кјухља
 
Pročitala sam Brit Mari je bila tu. Još jednom je Frederik Bakman potvrdio kako obični, mali ljudi umeju da budu veliki, samo ako im se pruži prilika da to pokažu. Kao i Moja baka vam se izvinjava, i ovaj roman mi je nekako detinjast, a ipak mi je prijao. Na momente nerealan... Ipak sve vreme je u prvom planu poštenje, red, disciplina, porodica, savezništvo, prijateljstvo, jednom rečju prave ljudske vrednosti. Ali, Uve je Uve, meni neprevaziđen!
 
Waterfall:
Onda se cita Kuhelbeker ili negde i Kihelbeker, svakako bez J, mada ako gresim neka me Rayela ispravi.
Kliknite za proširenje...
Ta transkripcija jako je cudna, uglavnom nije bas ni logicna, ali je tako kako je.
Na nemackom bi bilo tako, ali ruski jezik ima svoju transkripciju, pa moramo da prihvatimo
kako ruski jezik kaze.
Ovaj je lik i tako bio Rus sa nemackim imenom.
Ja sam imala koleginicu na poslu koja je bila DDR Nemica i bila je prevodilac za ruski
jer je studirala u Rusiji ( kao i moja kancelarka, ali ona je valjda samo doktorat tamo pravila)
i ta je koleginica imala knjizicu te transkripcije pa sam tu i tamo malo "zevala".
"Kolegnica" je bila tehnolog, to je studirala, nikakve lingvistike;);)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nervirator
Ovo su 3 simptoma da vam na vrata kuca perimenopauza
Odgovora
2
Pregleda
342
Nervirator
Nervirator

Back
Top