Paolo Konjeti, italijanski književnik
Polja večitog leda
Poznati pisac otkriva NIN-u kako izgleda njegova kamena kuća u Alpima i otvara svesku bez linija na čijim stranicama nastaje proza prevedena na desetine jezika
Roman Osam planina nagrađen je priznanjem Strega, najprestižnijim u Italiji, a u Francuskoj i Engleskoj, odlukom tamošnjeg ogranka PEN-a, proglašen je prevodom godine. Biće štampan u više od četrdeset zemalja. Paolo Konjeti, autor priče o usamljenom dečaku koji otkriva planinu s roditeljima zaljubljenicima u planinarenje, posle čega pratimo njegovo sazrevanje kroz prizore vraćanja na vrhove iz detinjstva, strmim stazama, između napuštenih kuća i vodenica – rođen je 1978. u Milanu.
Deo godine – najčešće odmah poruče beleške o piscu – provodi u Alpima, na visini od 2.000 metara. Kako izgleda ta koliba, pitamo, da li liči na kućicu iz Osam planina? Otac je u knjizi ostavlja nedovršenu, u amanet Pjetru, svom sinu i Pjetrovom najboljem prijatelju Brunu, čuvaru krava, stanovniku seoceta Grana, u podnožju Monte Roze, čiji je život od rođenja vezan za liticu. Samuju, jedu konzerve, kuvaju testeninu, piju vino, slušaju švajcarski radio i razmišljaju šta ih dalje čeka. Pjetro piše! Nasledstvo mu se čini poput odštete ili druge šanse za prekinuto prijateljstvo. Sneg svaki čas preti da ih zatrpa.
„Malo je udobnija!“, odgovara Paolo Konjeti u razgovoru za NIN. „Napravljena je od drveta i kamena, ali ima vodu, kupatilo i struju. Nalazi se nasred pašnjaka, a prozor gleda na jelovu i borovu šumu. Moja kućica, mnogo je volim.“
Ne pitamo šta misli što u svetu reklamiraju da će roman posebno voleti fanovi Paula Koelja i Elene Ferante (Mamma mia – toliko bih znao da kažem na italijanskom!), već predlažemo da obeleži svoje najvažnije toponime. Poput oca iz Osam planina, teškog čoveka, hemičara ugušenog gradskim životom, koji živne čim obuje gojzerice i na topografskoj mapi proučava stazu za sledeći dan. Pribadačima je zakači za zid i flomasterima markira osvojene teritorije.
Kaže da je Milano grad u kojem je rođen, gde je odrastao, i gde živi nekoliko meseci godišnje. „Postoji ljubav-mržnja prema njemu, ali on je ipak moj grad, on je ja. Estoul je mesto koje sam odabrao, planina, sloboda, samoća koju ponekad tražim i zbog koje ponekad patim, novi život, izabrana domovina. Mnogo godina to je bio Njujork, sanjao sam da budem tamo, ali bio sam siromašan, vraćao sam se kad god sam mogao. Čim bih uštedeo malo novca odlazio sam, dok ne bih sve potrošio. Nepal, Himalaji, ili možda još bolje, sve planine sveta, moj su sledeći cilj, želeo bih da nastavim da putujem preko planina.“
Posle očeve smrti, glavni junak pronalazi mapu i pažljivo je izučava: „Odmah sam imao jasan osećaj da je od onoga što je nekada bila – karta staza u dolini – postala nešto drugo, nešto nalik na roman. Bolje rečeno, na biografiju: posle dvadeset godina planinarenja nije bilo vrha, bačije, planinarskog doma do koga nije stigao očev flomaster i ta mreža staza bila je toliko gusta da je mapa za svakog drugog bila nečitljiva. Samo sada crna više nije bila jedina boja. Ponekad bi pored nje povukao i liniju crvenim flomasterom, a ponekad zelenim. Ponekad su se pak sve tri, i crna, i crvena, i zelena, pružale zajedno... Sigurno je postojala šifra i ja ostadoh ispred mape kako bih pokušao da je dokučim.“
Autor:Mića Vujičić
Сад ако ме нема или читам или скитам па не читам, али свакако то што немам компјутер није разлог што не пишем.
Ona nikad ne izlazi praznih ruku..
