Biblioteka 3

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
*moonlight*:
Drugari, evo me ponovo.
Najpre da se zahvalim za lepe čestitke, nevažno što se neki okasnelo javljaju - lepa misao uvek stigne u pravi čas. :)

Moram se najpre pohvaliti važnom i novom stvarčicom za moju biblioteku.
U pitanju je Zimski dnevnik Pola Ostera.
Veoma volim pisca, knjigu takođe, ali donedavno svi tiraži njegovih knjiga behu mahom rasprodati, ali se s novom knjigom malo poradilo na reizdanjima.
I sada konačno imam Zimski dnevnik, taj divni pregled života predstavljen kroz telo.
Da, pominjali smo već, negde se Oster ponavlja.
Međutim, to ni blizu nije Velikiću, ili načinu na koji to čini Patrik Modijano.
Uživam u susretima sa Osterom. Za mene su njegove teme sjajne. Večito ostajem zapitana, recimo, nad time koja mi se priča iz Njujorške trilogije najviše dopada. I taman se za jednu uhvatim, odustanem da se ne bih ogrešila o divote koje su mi pružile druge dve.
Uporno mislim. I uporno ne znam.
I uporno ne odustajem. :)

Pominjali ste, čituckala sam, Miškovićevu knjigu Ja, tajkun.
Pročitala sam, pa da kažem nekoliko reči (rečenica).
To je knjiga koja stavlja akcenat na poslovanje, ulaganja, njegovom životu kad je reč o poslovnim angažmanima.
Da se razumemo, to nije naročito književno štivo.
Ne bih se bavila pitanjima da li je on pisao ili neko drugi.
I književno i čitalačko upučćeniji ljudi prepuštaju se tuđoj ruci koja će da izbrusi tekst.
Sigurno da jeste bilo nekih izmena i korekcija, međutim, ponavljam nije štivo koje donosi stilsku uživanciju da bismo ostajali zapitani nad pitanjem autorstva.

Mišković govori o svom poslovnom iskustvu pre pokretanja firmi, o Jugobanci, o Župi i manirima poslovanja koje je postepeno usvajao.
Mahom o tome čitamo kada ovog ili onog vuku po novinama političari koji se sutra sa tim ljudima sližu tražeći vlastitu zaštitu i korist.
O firmama koje je razvijao, prodavao, ulozima, gubicima, pobedama i porazima.
Mogu se naći zanimljivi i šokantni podaci o nekim transakcijama.
Recimo, Maksi je prodati dva puta skuplje nego NIS.
O pritiscima koje je navodno imao da bi prodao Maksi.
O periodu kada je bio potpredsednik Vlade u vreme MIloševića.
O odnosima sa Nikolićem, Tadićem, Đinđićem.

O načinima poslovanja raznih firmi, i testu moći na kom padaju svi naši čelnici države, usredsređeni samo na mogućnost da budu glavni i najmoćniji. O strategiji razvijanja biznisa.O tome zašto je otvarao račune van zemlje.
O Dafiment banci.
Iskreno, dosta zanimljivih stvari može se naći u knjizi.
Dosta nepotrebnih, bar za mene, na primer: o velikoj Miškovićevoj ljubavi prema pecanju. :)
O tome zbog čega verovatno da nikada i neće biti osuđen - iako niko od nas ne sumnja u mnoge njegove ne baš čiste involviranosti, ipak postoji jedan sloj namazanosti kojima su se štitili svi oni koji su poslovali sa tajkunima.

Takođe, on, sasvim očekivano, ne kritkuje osobito bilo kog političara, ali ukazuje na manjkavosti svakog od njih.
Knjiga je: informativna, sa pikanterijama tek ta ne bude da je svima išao niz dlaku, već da je bio objektivan, interesantna, ne vrhunski napisana, i štampana u tiražu od 12000 a i dosta dobro prodavana.Bolja od mnogih kvazi romansiranih biografija koje su prošle kroz moje a verovatno i vaše ruke.
Nije loša preporuka.
Ima sjajne primere iz oblasti poslovanja.
Kliknite za proširenje...

Bogami, jesi me zainteresovala za knjigu. Štaviše, obzirom na naše kolektivno kratko pamćenje, verujem da i nije loše pročitati je.

Tvoj post mi pomalo liči na moj kada sam pročitala Ja mrzim internet, koji nije ni bio prava književnost (uprkos tanušnoj priči koja je kao neka osovna nit), već skup raznoraznih zanimljivih informacija. Žao mi je što osim Del Pjera nikoga nisam zainteresovala za tu knjigu. ...A njemu se nije dopala.
 
kamenita:
Bogami, jesi me zainteresovala za knjigu. Štaviše, obzirom na naše kolektivno kratko pamćenje, verujem da i nije loše pročitati je.

Tvoj post mi pomalo liči na moj kada sam pročitala Ja mrzim internet, koji nije ni bio prava književnost (uprkos tanušnoj priči koja je kao neka osovna nit), već skup raznoraznih zanimljivih informacija. Žao mi je što osim Del Pjera nikoga nisam zainteresovala za tu knjigu. ...A njemu se nije dopala.
Kliknite za proširenje...

Jesi mene, ali ne postizavam. A imam je i u papiru i u elektronskom obliku.
 
kamenita:
Bogami, jesi me zainteresovala za knjigu. Štaviše, obzirom na naše kolektivno kratko pamćenje, verujem da i nije loše pročitati je.

Tvoj post mi pomalo liči na moj kada sam pročitala Ja mrzim internet, koji nije ni bio prava književnost (uprkos tanušnoj priči koja je kao neka osovna nit), već skup raznoraznih zanimljivih informacija. Žao mi je što osim Del Pjera nikoga nisam zainteresovala za tu knjigu. ...A njemu se nije dopala.
Kliknite za proširenje...

U svoju odbranu da samo kažem da se uopšte ne kajem što sam je čitao, i ne smatram da sam uzalud potrošio vreme :)
 
Hambertova mlada:
Citam neke stare postove cesto, danas Kventinove i Moonlight. :) Napisao je da je citao Peljevina, tri knjige ako sam dobro zapamtila. Moon ga je citala skoro, nazvala ga je knjizevnim izazovom. Sa time se mogu sloziti. :) Ali bih cula jos neke utiske. Onako, detaljnije.
Kliknite za proširenje...

Pisao sam ranije svoje utiske o Peljevinu, ali ne mrzi me da ponovim. Ako se ne varam, pročitao sam šest njegovih knjiga i uglavnom mi se dopadaju.

Za Peljevina sam saznao prije nekih petnaest-šesnaest godina iz zagrebačkog Zareza. Tamo ga je neki oduševljeni kritičar opisao kao "Pinčona na heroinu", što je zvučalo vrlo intrigantno, iako se meni poređenje sa Pinčonom kasnije, tokom čitanja, nije nametalo. Peljevin je, ipak, izrazito ruski pisac koji svakom svojom knjigom opravdava staru tezu o Rusiji kao zemlji fantastičnoj za pisce, ali, često, nezgodnoj za čitaoce.

Većina romana koje sam čitao bave se, neki i paralelno, kritikom savremene, postsovjetske, očajnički tranzicione Rusije i zapažanjima o životu u SSSR. Forma je često alegorijska, a efektno zna da koristi i svoje veliko poznavanje mitologije i religija, naročito onih istočnih.
Omiljene su mi knjige one ranije (Čapajev i Praznina, Omon Ra, Generacija P i Život insekata). Sve su objavljene između 1992. i 1999. godine i uvijek ih svima preporučujem. Od kasnijih, pročitao sam Šlem užasa koji mi se činio previše hermetičnim i Svetu knjigu vukodlaka, gdje mi se činilo da već malo posustaje, reciklira samog sebe. Mislim da sam naišao još na poneku priču i uglavnom su mi se dopale, ali tu sam se negdje zaustavio sa čitanjem Peljevina.

Planiram da mu se vratim. Nedavno mi je neko preporučio Dijalektiku prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda, a zanima me i ovaj T. To je o Tolstoju, koliko znam?
 
Hambertova mlada:
Zoran Zivkovic. Veliki literata wannabe. :-))))) Recenica cista. Stil cist. Ustirkan gotovo. Rekla bih da je time, sto ne voli suvisnosti u tekstu, umetnicki i literarno osakatio sve sto je moglo vredeti. Dve knjige koje koketiraju sa SF. Kaze mi mama da sam bolje price pisala ja sa 15-16 kad sam bila opsednuta Bredberijem. A mame su uvek u pravu. :-D Ocena 3.
Kliknite za proširenje...

I pored svih tih silnih stranih izdanja njegovih knjiga i ne znam kakvog uvažavanja koje je po svijetu stekao, meni je priča o Z. Živkoviću jedna žalosna epopeja o čovjeku koji je bio sjajan zanatlija (prevodilac, kritičar, istoričar, popularizator književnosti), ali je želio da postane umjetnik, čini se nesvjestan da za tako nešto treba više od znanja i ljubavi prema književnosti. Talenat za pisanje je anomalija koja se javi i kod nekih koji ga možda ne zaslužuju, a oni koji ga nemaju ne mogu da ga porode u sebi koliko god da se trude.
 
Baudrillard:
Njihove fotke ćeš mi poslati na pp. Ustvari Moon znam kako izgleda, tako da samo pošalji Wild.:rumenko:
Kliknite za proširenje...
Moon je lutka :zaljubljena:
Videla sam je pre par godina na nekoj temi gde je postavila sliku.


kamenita:
Bogami, jesi me zainteresovala za knjigu. Štaviše, obzirom na naše kolektivno kratko pamćenje, verujem da i nije loše pročitati je.

Tvoj post mi pomalo liči na moj kada sam pročitala Ja mrzim internet, koji nije ni bio prava književnost (uprkos tanušnoj priči koja je kao neka osovna nit), već skup raznoraznih zanimljivih informacija. Žao mi je što osim Del Pjera nikoga nisam zainteresovala za tu knjigu. ...A njemu se nije dopala.
Kliknite za proširenje...
Mene si zainteresovala ali je nema moja biblioteka.
A što nema moja biblioteka ja ni ne čitam.

Sada čitam Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici i odlična mi je :D
 
Rayela:
Zapravo sam bila zaprepascena da su romani Covek bez osobina i Berlin-Alexanderplatz romani koji pripadaju ovom modernizmu.
Za Mladu i ovu dvojicu mladjahnih muskih forumasa cije nikove ne umem da napisem, a pocinjui sa B i Y Muzil i njegovo remek
delo Covek bez osobina moralo bi da udje najkasnije ove godine u obaveznu lektiru:)
Ja nameravam da ga citam ponovo ( cim zavrsim sa Engleskinjama) pa se tako umoljava drug i forumas Quentin
da turi u spojler svoju recepciju i recenziju u vezi ovog Coveka i Muzila. Mnogo je lepo i pametno pisao, ali ja se samo secam
da je bilo pametno:) ( ovde mislim na Quentina, Muzil ima i sertifikat da je pametnmo pisao, da li je lepo, verovatnmo ne za svakog citaoca)
Kliknite za proširenje...

Evo mog smaranja o Muzilu od prije šest godina:
Često govorim da obimne knjige, mislim one istinski debele, od po hiljadu i više strana, pored mnogih nedostataka, imaju i jednu značajnu prednost: nemoguće je pročitati ih na brzinu. Čitalac je primoran da ih uz sebe nosi neko vrijeme – 15, 20, mjesec dana, neko i duže od toga (kao ja!), a onda ne može izbjeći da se njima bavi, da razmišlja o tome šta je pročitao, saživi se sa likovima, uđe u svijet koji je pisac stvorio... Naravno, količina teksta sama po sebi ništa ne govori o njegovoj vrijednosti, ali govori da je pisac itekako imao šta da kaže. Da li zbog skribomanije ili pameti, druga je stvar.
Robert Muzil, pisac monumentalnog nezavršenog romana Čovek bez svojstava svakako nije bio skriboman, da to odmah raščistimo. Talenta, vještine i obrazovanja imao je i više nego što je bilo poželjno u smutno doba u koje je živio, svjedočeći iz rodnog Beča raspadu Austro-Ugarske, pa onda u Berlinu posmatrajući dolazak Hitlera na vlast. Stalno udubljen u baš onako njemački teška filozofska pitanja, kojima temeljito impregnira i svoje knjige, Muzil moralnih dilema nije imao. Napušta Njemačku i Austriju i posljednje godine života provodi u Ženevi, u siromaštvu, sve vrijeme radeći na romanu koji ga je doveo na glas, mada neobičan glas, jak, ali ne i glasan, kako sam kaže u jednom fragmentu.
Knjigu Čovek bez svojstava nije jednostavno predstaviti, ali ne zato što je duga, niti zato što je ostala nedovršena. Lako bi bilo reći da nam pisac predstavlja duhovne osnove raspada Austro-Ugarske monarhije, ali ovo je zapravo roman ideja. Muzil, vrhunski obrazovan i u tehničkim i u humanističkim nauka, inženjerskim pristupom hvata se u koštac sa vječnim filozofskim i životnim temama i pita se kako živjeti moralno ispravno i smisleno u doba licemjerja, snobizma i duhovne ispraznosti.
A baš to, licemjerje, snobizam i duhovna ispraznost, dominiraju Muzilovim bečkim salonima oko 1913. godine u kojima patriote po funkciji, magnati-filozofi, produhovljeni generali, frustrirane dame i kojekakvi protonacisti pokušavaju osmisliti dovoljno veličanstven način da se obilježi sedamdeset godina vladavine Franje Josipa, a što će se navršiti uskoro, je li, 1918. godine. Kroz tu skaradnu, ali mučnu priču, a koja je ipak samo krhka kulisa za ono što pisca zaista zanima, vodi nas jedan Ulrih, matematičar i filozof (gotovo kao Muzil). Ulrih je taj čovjek bez svojstava, zapravo samo zato što je iskren i čestit, lišen osobina koje prožimaju društvo u kome se kreće i monarhiju na samrti.
Muzilova K und K monarhija (Kakanija, kako joj tepa, sa svim nečistim asocijacijama koje ta riječ iz njemačkog donosi i u naš jezik) je nakaradna država: kvaziliberalna, zapravno gotovo klerikalna, mučena problemom identiteta njenih građana (koji ne znaju jesu li Austrijanci ili Nijemci), problemom nefunkcionalne državne zajednice sa Mađarskom, problemom ratobornih slovenskih plemena i ostalih negermanskih naroda, problemom prijeteće ekonomske i vojne nadmoći Pruske. Slabo su toga svjesni uštogljeni i gospodskim formalnostim opterećeni Ulrihovi sagovornici, sve spremni da se do smrti bore za veliku ideju, samo još da otkriju koja je to velika ideja. Miris sakralno visokog birokratizma, koji kao da i danas ostaje najveća tekovina Austro-Ugarske, logično, ne pospješuje jasne i duhovite razgovore. Kada neko, slučajno, na trenutak istupi iz vladajuće jezičke forme duboke apstrakcije, gotovo panično ga opominju da ne bude tako konkretan, nepristojno je! Takvi kakvi su, u želji da pokažu svoj humanizam, koji je istinski taman onoliko koliko je Austro-Ugarska liberlna država, jedno vrijeme svi se silno interesuju za sudbinu izvjesnog Mosbrugera, ubice prostitutke koji čeka da ga sud proglasi ludim kako bi izbjegao smrtnu kaznu.
I pored ove priče o Austrijskom carskom i kraljevskom jubileju, paralelnoj akciji, kako se čitava inicijativa da se pokaže kako je Austrija domovina duha u knjizi naziva, za pisca se glavni događaji ipak dešavaju u samim junacima, i u kompleksnim prožimanjima njihovih ličnosti. Odnosi između Ulriha i njegove povremene ljubavnice Bonadee, rođake Diotime, prijateljice Klarise, njenog supruga Valtera, pruskog industrijalca Arnhajma, sestre Agate, generala fon Bordvera i još nekih likova manje su poluge kojima pisac utiče na razvoj priče, a više poligon za poigravanje sa vlastitim intelektualnim opsesijama i etičkim konceptima.
Možda tu prije svih treba izdvojiti Ulrihove odnose sa dva ženska lika: Klarisom, mladom suprugom njegovog prijatelja Valtera, i Ulrihovom sestrom Agatom, koja u priču ulazi tek u drugoj knjizi. Nagovješteni ljubavni trougao između Klarise, Valtera i Ulriha započinje kao filozofsko-konceptualni sukob, a kasnije se promeće u dramu ljubomore i teške psihoze. Klarisa, mlada i nesigurna, opsjednuta je Ničeom (čija joj je Ulrih sabrana djela poklonio poslije vjenčanja) i Muzil na njoj kao da demonstrira svoje poznavanje naprednih Frojdovih teorija.
Agata je vjerovatno najintrigantiji ženski lik. Sestra koju Ulrih nije vidio od djetinjstva. Udovica, pa nesretno udata, uvlači Ulriha u pravu arhetipsku pobunu protiv autoriteta i javnog morala. Ne samo da krše volju oca, falsifikujući njegov testament, nego dolaze i na rub incestuoznog odnosa, u čemu se ponovo prepoznaje uticaj frojdovske psihologije na pisca.
Pored ovog gotovo pobožnog odnosa prema Frojdu, Muzil stvara oslanjajući se na klasični njemački kanon. Gete, Niče i filozofi klasičnog idealizma, između ostalih, bez sumnje su mu bili važna lektira. Od čisto književnih uticaja nameće se Dostojevski, a Čovek bez svojstava svakoga će podsjetiti na Mjesečare Hermana Broha. Na mene su ove dvije knjige ostavile gotovo identičan utisak i ne mogu da ih ne smatram književnim blizancima.
Robert Muzil svoj magnum opus nije uspio završiti. Godinama je radio na tome. U prodaji postoji čak i kompakt disk sa hiljadama strana varijanti završetka romana kojima nikako nije bio zadovoljan. Ja sam, međutim, stekao utisak da ovu knjigu on nije ni mogao završiti. Sve i da ga nije onog dana u kupatilu pokosio moždani udar, i da je još dvadest godina radio na romanu, ne bi bilo kraja kojim bi bio zadovoljan, jer ovaj roman je piščev duhovni autoportret, a inteligentna i živa priroda kakva je bila Muzilova ne bi mogla staviti tačku na vlastiti karakterni i intelektualni progres.
Muzila nije lako čitati. Intelektualističnost, visoko stilizovan jezik, složena sintaksa, aluzivnost i kompleksnost, uz obimnost djela, čitaoca stavljaju pred nesumnjive izazove. Nije uvijek lako zadržati koncentraciju kroz duga i monotona teoretisanja i razne intelektualne borbe sa zamišljenim protivnicima.
Nažalost, teškom probijanju kroz tekst ni malo ne pomaže upravo skandalozna tehnička priprema teksta. Nebrojene slovne greške u izdanju koje sam čitao (Ethos i Beoknjiga, 2007.), a kojih ima, u prosjeku, najmanje jedna po strani, prvo samo smetaju čitaocu, a potom ga počinju vrijeđati dok se ne osjeti sasvim poniženo i prevareno. Ovakvu obradu ne zaslužuje ni neki erotski roto-roman, a kamoli jedna od najznačajnijih evropskih knjiga dvadesetog vijeka. Zbog ovoga, s punom odgovornošću, iako na slijepo, mogu svakome preporučiti CID-ovo izdanje iz 2006. ili staro hrvatsko iz 1967. godine.
 
Inače, kad već pominjete modernizam, da vam preporučim jedan sjajan njemački roman iz te književne epohe. Vidim da ga je Laguna nedavno objavila, ne znam da li se radi o istom prevodu koji sam ja čitao.
Alfred Deblin: Berlin Alexanderplatz
Onome ko se tog vremena sjeća, i ko za takve stvari uopšte mari, početak i sredina osamdesetih godina prošlog vijeka u Jugoslaviji ostali su u sjećanju i kao vrijeme danas nezamislive zastupljenosti vrhunske, elitne, kulture u medijima i izdavaštvu. I pored svih ideoloških ograničenja i poštovanja nacionalnih i drugih ključeva, bilo je dovoljno prostora, a i novca, i za neke knjige i filmove koje danas, u doba opšte komercijalizacije, ali i svake vrste siromaštva, više ne možemo očekivati. U tom svjetlu može se objasniti i emitovanje svih četrnaest epizoda Fasbinderovog Berlin Aleksanderplatza, na TV Zagreb, na prvom programu i u prime time terminu, negdje sredinom osamdesetih godina. Amalgam faktora koji su otvorili prostor i za ovako pretenciozne poteze u medijima zaslužuje analizu nekoga pripremljenijeg i ambicioznijeg, a ja ću tek, svjesno naivno, ovo zlatno doba (i istovremeno labudovu pjesmu) medijske i popularne kulture u Jugoslaviji uporediti sa periodom Vajmarske Republike u Njemačkoj između dva svjetska rata. Upravo roman o kome ovdje pišem jedno je od značajnih književnih ostvarenja tog kratkotrajnog i brutalno okončanog vremena obilježenog liberalnim mišljenjem i slobodom i u društvenim promišljanjima i u kulturi i umjetnosti Njemačke.

Berlin Alexanderplatz ljekara i pisca Alfreda Deblina je priča o Francu Biberkofu, neškolovanom radniku koji poslije izlaska iz zatvora, u kome je ležao zbog nehotičnog ubistva zaručnice, pokuša ostati pošten, unatoč nepovoljnoj socijalnoj uslovljenosti i vlastitoj nemirnoj i nepromišljenoj prirodi. Organizujući svoj život uglavnom oko Aleksanderplaca, mitskog trga njemačke prijestolnice u jeku tehničkog i kulturnog razvoja, Franc od skromnog prodavača novina i nekakvih kućnih pomagala koje niko ne kupuje, postaje svodnik i provalnik, član ozloglašene Pumsove bande. Pokušavajući da, ipak, ostane pošten, Franc se sukobljava s jednim članom bande što stvari odvodi u tragičnom smjeru, te Franc gubi desnu ruku, a Maca, prostitutka i Francova ljubavnica i štićenica, ostaje zakopana u plitkom grobu malo izvan grada. Franc ne može da se pomiri s tragedijom za koju se smatra odgovornim, doživi nervni slom i završi u mentalnoj ustanovi. Prvo ga smatraju neizlječivo katatoničnim, ali Franc uspijeva pobijediti svoje unutrašnje demone, doživljava čudesan oporavak, izađe iz ludnice, riješi probleme sa zakonom i ostatak života provede mirno i nezanimljivo.

Berlin Alexanderplatz je uticajan i na više nivoa zanimljiv roman. Sadržajno, ovo je sjajna razglednica Berlina sredinom dvadesetih godina prošlog vijeka, ali manje konvencionalna slika velegrada u jeku izgradnje i razvoja, a više prikaz berlinskog podzemlja. Franc se ne kreće među liberalnim intelektualcima i umjetnicima, njegov milje su lopovi, šveceri, prostitutke, homoseksualci, robijaši i alkoholičari. Ovdje nema decentnih političkih diskusija, kao u tadašnjem Rajhstagu. Umjesto toga, po berlinskim kavanama mlate se komunisti i nacionalsocijalisti, i jedni i drugi regrutovani iz istog lumpenproleterskog polusvijeta, među gradskom sirotinjom i veteranima izgubljenog rata kojima nikad razduženi šinjeli još smrde po iperitu. Pristojan svijet kloni se takvih o kakvima Deblin piše, niko im ne pridaje važnost i niko i ne sanja šta će njihove ideologije donijeti u budućnosti. Po protagonistima i njihovom načinu životu koji nije tretiran kao incident ili izuzetak, već kao neminovnost prihvatljiva u sklopu specifičnih moralnih normi, Berlin Alexanderplatz može se nazvati kontrakulturnim romanom, koji gotovo da je mogao napisati Vilijam Barouz u nekim neobično lucidnim trenucima. I to kontrakulturnim romanom nastalim u vrijeme kada termin kontrakultura još nije bio skovan.

Bar podjednako zanimljiv Berlin Alexanderplatz je i u pogledu kompozicije i ukupnog stilskog pristupa. Kažu da je Deblin bio vizuelna osoba, da se divio filmu kao novom i moćnom mediju. I u ovoj prozi sklon je kreiranju atmosfere opisivanjem prostornih koordinata priče. Njegov pogled luta po reklamnim natpisima na plakatima kojima je oblijepljen trg, čita preko ramena slučajnog prolaznika izvještaje o nesrećama i oglase u večernjoj štampi, ali ne libi se i da nam otkrije i nadolazeću sudbinu nekog bezbrižnog šetača berlinskim ulicama. Sličnu tehniku oka kamere koristio je Džon Dos Pasos u svom romanu Manhattan Transfer. Iako su neki oduševljeni kritičari skloni da Berlin Alexanderplatz porede sa Džojsovim Uliksom, mene je roman najviše podsjećao upravo na ovaj značajan socijalni roman o iznevjerenim očekivanjima pojedinaca u raljama velegrada (koji, uostalom, čak i u naslovu nosi još jedan ikonični urbani toponim). Ipak, svako upoznat sa Dos Pasosovim djelom ovdje treba biti upozoren. Deblin nije pisao politički roman. Iako je politika u njegovom Berlinu nešto što se tiče svakoga, pisac je ovdje suštinski apolitičan, a takvim je učinio i Franca Biberkofa (iako mu jednom nakratko na rukav navlači traku sa kukastim krstom, a nešto kasnije ga nalazimo u društvu njemačkih anarhista, iskrenost čijih ideala je, istini za volju, vrlo sumnjiva). Dakle, sličnost Deblina i Dos Pasosa svodi se na motiv urbanog polusvijeta i efektnu tehniku oka kamere kojoj su obojica skloni.

Osim toga, za razliku od Dos Pasosove jasne linije misli koju je lako pratiti, Deblin bez problema, ponekad i u jednoj rečenici, bez upozorenja skače iz upravnog u neupravni govor, pa potom odjednom skreće u unutrašnji monolog, ubacuje neke sugestivne šaljive ili morbidne stihove, groteskne biblijske vizije ili impresivne statističke podatke. Svemu ovome u njegovom proznom tkanju ima mjesta. Avangardan stil i kompozicija dobrim dijelom su obezbijedili trajnu vrijednost romanu, ali i čitaocu zadali obavezu stalne i pune posvećenosti tekstu.

Posebna tema je Deblinov jezik, tačnije njegov odjek koji mi je donio prevod koji sam čitao. Izvorno, u romanu se ekstenzivno koristi berlinski provalnički žargon onog vremena, što, vjerujem, i današnjim njemačkim čitaocima pričinjava probleme, ali u prevodu jezik mi je bio teško razumljiv, mislim, manje zbog arhaičnosti i regionalne određenosti, a više zbog puke neadekvatnosti i pretjeranog truda da se po svaku cijenu iskopa nekakav naš šatrovački ekvivalent berlinskom slengu. Izdanje koje sam čitao objavio je zagrebački izdavač Liber 1979. godine, a iako je Arsenijevićev Rende knjigu objavio 2004. godine, potpisan je isti prevodilac, tako da pretpostavljam da se radi o reprintu starijeg izdanja. Bojim se da ćemo za poboljšani prevod ove odlične knjige morati sačekati neko novo zlatno doba ovdašnje kulture.
 
Ove tvoje recenzije su mi dosle ko slatkis uz jutarnju kafu. :)

Sto se Peljevina tice, probijam se kroz tekst kao kroz prasumu. Sa macetom. Slovo T jeste aluzija na grofa Tolstoja; samog junaka cesto oslove sa grofe, ali tu je nekako kraj slicnostima. Po onome sto si napisao o ostalim njegovim knjigama, rekla bih da se i ovde bavi istom temom - kritikom ruskog drustva, religioznog praznoverja i moralnim srozavanjem pojedinca. On zaista odlicno pise, na stranu sto ja, ne poznajuci dovoljno dnevnopoliticki zivot savremene Rusije, ne mogu da pohvatam sve reference i igrarije. Interesantno mi je bilo kako see obracunao sa svojim kriticarima tako sto je njihova prezimena upotrebio kao imenicu za muski polni organ. :mrgreen:

Za Zivkovica se, dakle, slozismo. Da dodam jos to da mi se cini nesposobnim za duzi tekst.
 
quentin:
I pored svih tih silnih stranih izdanja njegovih knjiga i ne znam kakvog uvažavanja koje je po svijetu stekao, meni je priča o Z. Živkoviću jedna žalosna epopeja o čovjeku koji je bio sjajan zanatlija (prevodilac, kritičar, istoričar, popularizator književnosti), ali je želio da postane umjetnik, čini se nesvjestan da za tako nešto treba više od znanja i ljubavi prema književnosti. Talenat za pisanje je anomalija koja se javi i kod nekih koji ga možda ne zaslužuju, a oni koji ga nemaju ne mogu da ga porode u sebi koliko god da se trude.
Kliknite za proširenje...

Čitam tu vašu prepisku o Zoranu Živkoviću, pa se pitam da li je to onaj isti koji je navodno jako popularan u inostranstvu, više nego ovde, bogznakoliko prevođen, a piše SF (što pomenu Mlada (samo dve knjige!?) u svom postu koji si ti citirao, ali ga je ne nađoh dve strane unazad) i izdao je puno knjiga... Kaže na sajtu Delfi: "Zoran Živković je najplodniji srpski pisac u XXi veku; najprevođeniji i najeksponiraniji u inostranstvu. Brojne njegove knjige su prevedene na brojne jezike, a za mozaik-knjigu Biblioteka dobio je Svetsku nagardu za fantastiku 2004. godine. Živković ima dosad objavljeno 18 knjiga".
Ja jesam u jednom momentu probala da čitam neke njegove priče, ali nisam ljubitelj tog žanra pa mi se nije baš ni dopalo.
Mislim, jel to isti taj, ocrniste čoveka, a on svetski poznat. A možda to nije isti, to je često ime. Pored onog političara, i moj obućar se zove isto tako. A i počeo je da studira srpski jezik na filološkom... Posle mu otac ostavio obućarsku radnju i čovek izabrao šta mu unosnije. Možda bi i on pisao...
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nervirator
Ovo su 3 simptoma da vam na vrata kuca perimenopauza
Odgovora
2
Pregleda
324
Nervirator
Nervirator

Back
Top