Bezuslovna ljubav

Voljeti , uistinu znači prihvatati ono što filter ubjeđenja koji je stvoren tvojim razumom odobrava da uđe u tvoj mentalni sklop. Samo ono što je određeno otvorima tog filtera (sita) može da prođe. To je ono što se voli.
Ako ti uslovi, dakle potpuna podudarnost oblika koji ti se nude i otvora koji određuju šta u tvoj mentalni sklop može da uđe, nisu zadovoljeni... ti to ne voliš.
Uslov majčinske ljubavi jeste da je ona majka. Ona stoga voli svoje dijete.
.
Ako bi mi neko rekao da me voli ja bih mu na to rekao:
“Hvala, ali ja sam neprisvojiv. “
Reći nekome ‘volim te' znači objaviti glasno šta tvom filteru odgovara od tog nekoga, najaviti šta od njega želiš da uzmeš, da prisvojiš.
Voljeti ‘nekoga’ je već činiti ono što si sebi ili njemu (njoj) najavio-la. Ali to nije Ljubav.
.
Ljubav je BEZUSLOVNO DAVANJE… SEBE.
U davanju mi se otvaramo i od nas se sve-što-jesmo nudi svemu drugome što takođe jeste bez uslova. Pri tom se i u nas ugrađuje ono prema čemu smo otvoreni, ono što nam se takođe nudi biva dio nas samih. To nije proračunata akcija uzimanja već neminovnost jedinstva u davanju. Ljubav stoga nije uslov već posledica sopstvene otvorenosti.
Ljubav je osnovni princip postojanja, apsoluta. U apsolutu sve-što-jest je otvoreno, otvorena knjiga. Svaki kvalitet apsoluta (koji jest) sadrži sve ostale kvalitete postojanja (koji jesu) u Sebi. Svaki kvalitet stoga jeste apsolut. Svaki apsolutni kvalitet je sadržilac a ujedno i sadržano. Svoje kvalitete apsolut zna duhom u kojemu se ogleda. Apsolutni duh je opet jedan sa apsolutom. Ako bismo to mogli zamisliti ovom ljudskom svjesnošću (a ne možemo, možemo samo asocirati na to), onda bi nam apsolutni duh izgledao kao apsolutna svjesnost. Ali on to nije. Apsolutni duh jeste SVIJEST. U Svijesti svako Znanje-o-Sebi jeste apsolutno kao i sam apsolut koji se u Svijesti ogleda. Svako individualno Znanje-o-Sebi koje uistinu potvrđuje apsolutnost individualnog kvaliteta jeste otvorena knjiga kao i sam apsolut. Ono je sadržilac svih apsolutnih Znanja-o-Sebi ali je simultano i ono što je u svim ostalim individualnim Znanjima-o-Sebi sadržano. To je Svijest. Iz te otvorenosti uzdiže se LJUBAV. Ljubav je dakle bezuslovno davanje… Sebe.

- - - - - - - - - -

Dakle, ne postoji bezuslovna Ljubav. Postoji LJUBAV koja već jeste bezuslovno davanje Sebe.
 
Poslednja izmena:
JA KOJI JESAM:
Voljeti , uistinu znači prihvatati ono što filter ubjeđenja koji je stvoren tvojim razumom odobrava da uđe u tvoj mentalni sklop. Samo ono što je određeno otvorima tog filtera (sita) može da prođe. To je ono što se voli.
Ako ti uslovi, dakle potpuna podudarnost oblika koji ti se nude i otvora koji određuju šta u tvoj mentalni sklop može da uđe, nisu zadovoljeni... ti to ne voliš.
Uslov majčinske ljubavi jeste da je ona majka. Ona stoga voli svoje dijete.
.
Ako bi mi neko rekao da me voli ja bih mu na to rekao:
“Hvala, ali ja sam neprisvojiv. “
Reći nekome ‘volim te' znači objaviti glasno šta tvom filteru odgovara od tog nekoga, najaviti šta od njega želiš da uzmeš, da prisvojiš.
Voljeti ‘nekoga’ je već činiti ono što si sebi ili njemu (njoj) najavio-la. Ali to nije Ljubav.
.
Ljubav je BEZUSLOVNO DAVANJE… SEBE.
U davanju mi se otvaramo i od nas se sve-što-jesmo nudi svemu drugome što takođe jeste bez uslova. Pri tom se i u nas ugrađuje ono prema čemu smo otvoreni, ono što nam se takođe nudi biva dio nas samih. To nije proračunata akcija uzimanja već neminovnost jedinstva u davanju. Ljubav stoga nije uslov već posledica sopstvene otvorenosti.
Ljubav je osnovni princip postojanja, apsoluta. U apsolutu sve-što-jest je otvoreno, otvorena knjiga. Svaki kvalitet apsoluta (koji jest) sadrži sve ostale kvalitete postojanja (koji jesu) u Sebi. Svaki kvalitet stoga jeste apsolut. Svaki apsolutni kvalitet je sadržilac a ujedno i sadržano. Svoje kvalitete apsolut zna duhom u kojemu se ogleda. Apsolutni duh je opet jedan sa apsolutom. Ako bismo to mogli zamisliti ovom ljudskom svjesnošću (a ne možemo, možemo samo asocirati na to), onda bi nam apsolutni duh izgledao kao apsolutna svjesnost. Ali on to nije. Apsolutni duh jeste SVIJEST. U Svijesti svako Znanje-o-Sebi jeste apsolutno kao i sam apsolut koji se u Svijesti ogleda. Svako individualno Znanje-o-Sebi koje uistinu potvrđuje apsolutnost individualnog kvaliteta jeste otvorena knjiga kao i sam apsolut. Ono je sadržilac svih apsolutnih Znanja-o-Sebi kao i ono što je u svim ostalim individualnim Znanjima-o-Sebi sadržano. To je Svijest. Iz te otvorenosti uzdiže se LJUBAV. Ljubav je dakle bezuslovno davanje… Sebe.

- - - - - - - - - -

Dakle, ne postoji bezuslovna Ljubav. Postoji LJUBAV koja već jeste bezuslovno davanje Sebe.
Kliknite za proširenje...

a kako si došao do ovog, ako nije tajna. šta si čito, priznaj :)
 
JA KOJI JESAM:
Dakle, ne postoji bezuslovna Ljubav. Postoji LJUBAV koja već jeste bezuslovno davanje Sebe.
Kliknite za proširenje...

Zašto ne postoji bezuslovna Ljubav?

LJUBAV je samo jedna, ono-što-jest, i ona nema svoju suprotnost, eto zato ona ne može postojati kao bezuslovna. Suptrotnosti postoje jedino u polarizovanoj stvarnosti. Ljubav se uzdiže jedino oslobađanjem od polarizovane predstave, kada Biće postaje JEDNO sa onim prema čemu se otvara.
 
malo mi glupo ovo da te pitam, ali interesuje me kako izgleda to prosvetljenje. ja sam jednom doživeo kao neki "izlazak iz tela", mislio sam da je to astralna projekcija. utisak mi je bio kao da sam bio "poliven zvezdama", tako se nešto sećam da sam valjda posle mislio o tome, ne umem baš najbolje da objasnim... mng lepo bilo, kolko se sećam... davno.
 
alles_gut:
malo mi glupo ovo da te pitam, ali interesuje me kako izgleda to prosvetljenje. ja sam jednom doživeo kao neki "izlazak iz tela", mislio sam da je to astralna projekcija. utisak mi je bio kao da sam bio "poliven zvezdama", tako se nešto sećam da sam valjda posle mislio o tome, ne umem baš najbolje da objasnim... mng lepo bilo, kolko se sećam... davno.
Kliknite za proširenje...

U mom slučaju je to bilo oslobađanje od projekcije. Moja pažnja se u potpunosti isključila iz svjesnosti o sebi čovjeku, o univerzumu, o prostoru i vremenu i usmjerila se na ono-što-jesam, na Sebe. Kao što sam u jednom od prethodnih komentara opisao, doživio sam Sebe apsolutom. Naravno, kada kažem apsolut, apsolut je još uvijek riječ kojom nastojim približiti taj doživljaj nepromjenjivog postojanja. U tom aspektu Sebe, u apsolutu, Um nestaje, nestaju pitanja, postoje odgovori, nestaje prostor, vrijeme, nestaje kretanje, nema energije a sve jeste. SVE JESTE JA. JA SAM U SVEMU istovremeno i znam ŠTA i KAKO sve jest i nepogrešivo a simultano i kristalno jasno imam moć da sve vidim i znam kao individualne kvalitete koje Sebi potvrđujem individualnim Znanjima-o-Sebi-kvalitetima, ali takođe iz svakog jednog kvaliteta JESAM i znam da jesam i svi ostali... simultano sam dakle, apsolutna ličnost, apsolutna sveličnost i apsolutna bezličnost u jednom. Moja pažnja je u tom aspektu povezana iz svakog kvaliteta sa svakim kvalitetom odjednom. Sve-što-jest Ja Jesam i sve, tj, ono-što-jesam jeste otvorena knjiga. Zato postojanje i jeste apsolut jer svaki jedan kvalitet postojanja jeste sadržilac ostatka postojanja kao i sadržano u tom ostalom svemu. Kao što rekoh, apsolut Sebe zna Sviješću, dakle sveobuhvatnim Znanjem-o-Sebi koji jeste.

Povratkom pažnje is Sebe-apsoluta u Sebe -čovjeka... unio sam Znanja-o-Sebi iz Svijesti a kroz njih shvatio kako držati portal prema Svijesti otvorenim. Iz tog Izvora se napajam i odatle dajem svoje odgovore, ali to Znanje koristim i da stvaram sopstvenu realnost u skladu sa apsolutnim principima i sa svojom iskonskom namjerom, dušom.
 
“Jedan indijski mistik ovako govori o nesebičnoj ljubavi. Kada neki čovjek vidi da njegov sin nosi pohabanu odjeću, on čini sve što može da bi mu pribavio novu trudeći se da ga učini srećnim. Pod ovim okolnostima on smatra da prema sinu osjeća samo čistu ljubav. Ali u ovom brzom odazivu na sinovljevu nevolju, ideja „moje“ ne igra malu ulogu. Jer, kada bi on vidio tuđe dijete na ulici u pohabanoj odjeći, ne bi se odazvao kao što je to učinio u slučaju svog sina. Ovo pokazuje da je, zapravo, mada možda nije sasvim svjestan toga, njegovo ponašanje prema sinu u velikoj mjeri sebično. Osjećaj za „moje“ leži duboko u pozadini uma i može se izvući na površinu jedino dubljom analizom. Ako bi čovjekovo ophođenje prema sinu nekog tuđinca bilo jednako kao i ophođenje prema svom sinu, onda bi se moglo reći da je po srijedi čista i nesebična ljubav.”
 
wirdz:
“Jedan indijski mistik ovako govori o nesebičnoj ljubavi. Kada neki čovjek vidi da njegov sin nosi pohabanu odjeću, on čini sve što može da bi mu pribavio novu trudeći se da ga učini srećnim. Pod ovim okolnostima on smatra da prema sinu osjeća samo čistu ljubav. Ali u ovom brzom odazivu na sinovljevu nevolju, ideja „moje“ ne igra malu ulogu. Jer, kada bi on vidio tuđe dijete na ulici u pohabanoj odjeći, ne bi se odazvao kao što je to učinio u slučaju svog sina. Ovo pokazuje da je, zapravo, mada možda nije sasvim svjestan toga, njegovo ponašanje prema sinu u velikoj mjeri sebično. Osjećaj za „moje“ leži duboko u pozadini uma i može se izvući na površinu jedino dubljom analizom. Ako bi čovjekovo ophođenje prema sinu nekog tuđinca bilo jednako kao i ophođenje prema svom sinu, onda bi se moglo reći da je po srijedi čista i nesebična ljubav.”
Kliknite za proširenje...

DA. :)

Opet ovdje naglašavam da Ljubav ne može biti nesebična. Davanje može.
 
Ophođenje prema deci nije ljubav već instikt održanja vrste...
Ljubav je zasnovana na libidu,,,
Ili menjajte reč "ljubaf" ili reč "libido"...
Onaj koji je jok izgleda nikad nije kreso...:mrgreen::manikir:
Ili mu kresnica nije proradila...;)
 
normalan covek ne moze voleti bezuslovno duze vremena.

moze neko kratko u stanju opijenosti voleti uprkos nekim preprekama

ali na duze se bezuslovno ne moze voleti, ni dete.

to bi znacilo da si spreman sve oprostiti i preko svega preci iz ljubavi prema toj osobi.

a normalna osoba ima svoje crvene linije
 
Prvo moram reći da je ljubav subjektivno osećanje i ne može se generalizovati ni za majčinsku ljubav. Kod uslovne ljubavi neko mora da učini nešto da bi bio voljen. Kod bezuslovne ljubavi ne postavljaju se nikakvi uslovi. Neko se voli onakav kakav jeste.
Samim tim, bezuslovna ljubav može da postroji u okviru subjekta i to baš majke.
Kada je beba u pitanju, ona ne mora da učini ništa da bi zaslužila ljubav. Normalno je da majka voli to dete već samim tim što postoji, tako da je prva ljubav koja se pruža detetu, bezuslovna ljubav.
Još da napomenem, da je ovaj doživljaj bezuslovne voljenosti kod dece, veoma važan za njihov dalji razvoj. Imajte ovo u vidu.

- - - - - - - - - -

Dragoljub69:
Ophođenje prema deci nije ljubav već instikt održanja vrste...
Kliknite za proširenje...
Ma da nisi ti pedofil?

Ljubav je zasnovana na libidu,,,
Ili menjajte reč "ljubaf" ili reč "libido"...
Kliknite za proširenje...
Izgleda da jesi.
Nemoj mene čiko, ja sam veliki :sad2:
 
Ljubav je bezuslovno davanje sebe samom sebi.Mi ne mozemo osecati sta druga osoba oseca,mozemo samo pretpostavljati.
Sta mi to dajemo ustvari?
Dajemo svoj osecaj euforije samom sebi,jer smo se iz nekog razloga osetili uzvisenima.To moze biti i u ogromnoj vecini
slucajeva je druga osoba,ali kao sto rekoh ljubav ide od sebe ka sebi-dajemo sebe i dobijamo sebe-euforiju u isto vreme.
Euforija je osecnje kome svi mi tezimo,jer je ona ustvari prirodno stanje neostvarenosti.Svoj vrhunac dostize protokom
vremena,cim se blizi cas ostvarivanja ona lagano posustaje i kada se ostvari nestaje.Zato mi redovno tezimo da je
povratimo i dajemo sebe sebi preko drugih iznova i iznova...Ceo zivot to cinimo samo nismo svesni toga...

Sve je to inace samo iluzija kao i celokupna ova realnost-ona je nasa najjaca iluzija.Inace sve se odigrava u Apsolutu
koji je svojim postankom doveo do disharmonije sebe i onda se iz nje poceo stvarati nekakav red-harmonija..
U svakom slucaju za mene je to ludilo i mi sebe kao Apsolut teramo da nastavimo dalje kroz ove projekcije,jer nemamo
drugog izlaza kada vec postojimo...
Neostvarenost je ono sto nas tera da se ostvarimo i tada gubimo euforiju,a kao sto rekoh njoj tezimo.Zato nam je uvek
potreban neko ili nesto da nas na nju podseca i tera nas da sebe dajemo sebi.To je zacarani krug iz kojeg nema izlaza...
To je nasa nagrada i nasa kazna,uvek na dohvat ruke ali i tako daleko.
 
Mystic_:
Ljubav i sloboda stoje jedno naspram drugog, nikako zajedno...

Bezuslovna ljubav - ništa slobode

Bezuslovna sloboda - ništa ljubavi
Kliknite za proširenje...

Sloboda?
Šta je to po tebi?
Po gore ispisanom izgleda mi da je sloboda (po tebi) sve ono što Ljubav nije?

...

Sloboda ne može da nastane bez Ljubavi.
Ljubav omogućava slobodu... Ljubav je bezuslovno davanje... SEBE... pa zamisli da onaj koji uistinu daje SEBE (apsolut) prestane da daje, dakle da Ljubavi više nema... o kakvoj slobodi bi onda mogli pričati?
Sloboda volje, izbora, djelovanja... ne bi mogla da se ostvari bez davanja, tačnije bez bezuslovnog davanja SEBE.
Recimo (naravno simbolično) da je apsolut (ono-što-jeste) dakle da je apsolut ono što daje sebe... sebi... kome drugom... recimo da je apsolut 'skup' brojeva (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 0). Da bi se iz ovih brojeva moglo kreirati bilo šta mora da postoji sloboda izbora. Slobodu izbora apsolut mora da daje sam sebi kako bi iz ovog skupa mogao da formira jednačine koje će ostvariti taj izbor. Kako bi bilo moguće stvoriti jednačinu 1+2=3 ako apsolut sebi ne bi dao slobodu da bira kakvu jednačinu želi iskusiti i kada sebi ne bi dao slobodu da djeluje, da doživi taj izabrani skup 'odvojenim' od cjeline, da ga doživi entitetom?... Kako bi se ta izabrana jednačina manifestovala kao njegova realnost? Dakle, iako 1+2=3 izgleda uslovljeno odnosima ovih brojki i simbola (+) i (=), uistinu ta jednačina je nastala upravo zbog bezuslovnog davanja, iz i zbog ljubavi apsoluta prema sebi. Apsolut sebi daje sebe... bezuslovno... kako bi iz sebe (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 0) mogao da izabere željeni scenario i tim ostvari slobodu. Sloboda je dakle u bezuslovnosti davanja. U suprotnom izbor ne bi bio moguć a bez izbora kreacija ne mi imala osnovu. Bez Ljubavi apsoluta prema samom sebi čak ni brojevi (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 0) ne bi bili 'skup', bili bi odvojene jedinke koje se nikada i ničim ne bi mogle spojiti i od sebe načiniti potojeću cjelinu.

Zbog svojih osobina besprostornosti, bezvremenosti, bestjelesnosti ovaj 'skup' brojeva tačnije izgleda ovako:

(1=2+3+4+5+6+7+8+9+0)
(2=3+4+5+6+7+8+9+0+1)
(3=4+5+6+7+8+9+0+1+2)
(4=5+6+7+8+9+0+1+2+3)
(5=6+7+8+9+0+1+2+3+4)
(6=7+8+9+0+1+2+3+4+5)
(7=8+9+0+1+2+3+4+5+6)
(8=9+0+1+2+3+4+5+6+7)
(9=0+1+2+3+4+5+6+7+8)
(0=1+2+3+4+5+6+7+8+9)

Naravno, ovo je simboličan prikaz apsoluta te predstavlja samo konceptualizaciju ideje o tome kako apsolut jeste. Zamislite još samo da sve ove pojedinačne zagrade ne postoje. Sve je u istoj jednoj zagradi, mada iz svakog broja kao korijena drugim brojevima možemo zagradu posmatrati kao njegovu cjelovitost u kojoj i on sam pripada. Zagrada je tad bezlični doživljaj apsoluta. Zagrada je istinka bezlična cjelina. Dakle, ako bolje vidite, svaki broj je sadržilac svih drugih brojeva u sebi ali je takođe i ono što je sadržano u svakom drugom broju. Brojevi su apsolutne ličnosti. Sve apsolutne ličnosti jesu sveličnost. Apsolut je dakle to jedinstveno prožimanje svega u svemu a koje je uistinu jedno te isto lično, svelično i bezlično postojanje, koje ima moć i slobodu da sebe doživljava bilo kojim individualnim brojem kao sadržiocem (tada je apsolut univerzum), sadržinim kada se apsolut doživljava individuom unutar univerzuma, dakle bilo kojom jednačinom koja se može izvući i stvoriti iz ovog inicijalnog 'skupa'... Slobodu može imati jedino onaj koji zna da bezuslovnim davanjem uistinu nikada i ništa ne gubi, jer zna da davanjem ne može narušiti svoju apsolutnost postojanja. Gdje nema Ljubavi tu nema ni znanja o apsolutnosti. Iz ne znanja o sebi apsolutu se ne može realizovati sloboda volje, izbora i djelovanja. Upravo to apsolutno znanje omogućava da apsolut čak odobrava i kreaciju destrukcije... pošto zna da destrukcija može da se doživi samo iz onog što je konstruisano. Pošto je apsolut nestvoren, nerođen, nestvoriv, dakle nije konstrukt, sloboda destrukcije ne može da djeluje na njega kao postojanje, stoga on sebi bezuslovno daje slobodu da doživljava sve konstrukcije i njihove destrukcije znajući da su one podjednako njegova iskustva. Naravno, ideal kojim je apsolut vođen u kreaciji jeste Ljubav, sjećanje na njegovu apsolutnu otvorenost, stoga davanje čiji je produkt i ovaj momenat u kreacji. Sloboda je uvijek proizvod Ljubavi pa i onda kad je destrukcija apokaliptična Ljubav je ono što joj omogućava da ta apokalipsa postane i doživljaj realnosti. I to je samo doživljaj samoeliminacije jednog konstrukta apsoluta.


Stoga, nazad na tvoj zaključak:

Ljubav=apsolutna sloboda.
 
Poslednja izmena:
muzjak:
Prvo moram reći da je ljubav subjektivno osećanje i ne može se generalizovati ni za majčinsku ljubav. Kod uslovne ljubavi neko mora da učini nešto da bi bio voljen. Kod bezuslovne ljubavi ne postavljaju se nikakvi uslovi. Neko se voli onakav kakav jeste.
Samim tim, bezuslovna ljubav može da postroji u okviru subjekta i to baš majke.
Kada je beba u pitanju, ona ne mora da učini ništa da bi zaslužila ljubav. Normalno je da majka voli to dete već samim tim što postoji, tako da je prva ljubav koja se pruža detetu, bezuslovna ljubav.
Još da napomenem, da je ovaj doživljaj bezuslovne voljenosti kod dece, veoma važan za njihov dalji razvoj. Imajte ovo u vidu.

- - - - - - - - - -

Ma da nisi ti pedofil?


Izgleda da jesi.
Nemoj mene čiko, ja sam veliki :sad2:
Kliknite za proširenje...

Kakiš kvake Mužjače...
Ako voliš decu-pedofilčina si ti!:hahaha:
Ja moju decu ne volim,njima sam privržen i slabo ima nečeg što ne bih zas njih preduzeo...
To nije ljubav!
To je krvna veza ili je zovi kako ti volja,ali je u funkciji održanja vrste i spada u instikte,nagone...
Takođe i prema drugoj deci imamo naklonost i ona se ispoljava kao saosećanje-razumevanje infatilno,a nikako
kao ljubav-ta deca ne treba da se vole već da se ima emotivno shvatanje dece!

Problem i jeste u tom što su većina ljudi balkanskih emotivni debili i emocijama ne kapiraju...
Moja emotivna inteligencija zaostaje za racionalnom i funkcionalnom,ali ne mnogo...
A na ovoj temi sve vrvi od emotivnih tukana...:hahaha:
 
Dragoljub69:
Kakiš kvake Mužjače...
Ako voliš decu-pedofilčina si ti!:hahaha:
Ja moju decu ne volim,njima sam privržen i slabo ima nečeg što ne bih zas njih preduzeo...
To nije ljubav!
To je krvna veza ili je zovi kako ti volja,ali je u funkciji održanja vrste i spada u instikte,nagone...
Takođe i prema drugoj deci imamo naklonost i ona se ispoljava kao saosećanje-razumevanje infatilno,a nikako
kao ljubav-ta deca ne treba da se vole već da se ima emotivno shvatanje dece!

Problem i jeste u tom što su većina ljudi balkanskih emotivni debili i emocijama ne kapiraju...
Moja emotivna inteligencija zaostaje za racionalnom i funkcionalnom,ali ne mnogo...
A na ovoj temi sve vrvi od emotivnih tukana...:hahaha:
Kliknite za proširenje...

Evo i ja im se pridružujem :mrgreen:

"Pod bezosećajnom vladavinom razuma, ljudska egzistencija se hladi kao i planeta na kojoj živimo.
Ljubav je poslednja preživela uspomena na izgubljen raj ljudske egzistencije."

A ti si jedan hladan logocentrik :mrgreen: :zplez:

Uzgred, instinkte imaju samo životinje. Nagone-i ljudi i životinje (žeđ, glad,seksualni nagon...).
 
Priglupi budisha-pudlisha ne zna da je ljubljenje nastalo kao test zenskih clanova porodice na alkoholizam, pa se zbog toga i danas rodbina ljubi, makar u obraze. No, kod njega je ljubljenje iskljucivo "instinktivno" a instinkt "urodjen", jer je lijena bitanga koja nije u stanju da prati odgoj instinkata. A i kako bi pratio kad ima debelu mjesinu koja stvara takve bolove da veoma malo detalja primjecuje u svijetu oko sebe?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top