Fibi3
Iskusan
- Poruka
- 5.873
Ja sam oko te fontane vozila rolsue. 
-
- Popularno:
- U centru Beograda po nekoliko 5G baznih...
- Brkovi su ponovo u modi
- Zasto se riba koja je bila simbol...
- Da li bi ovakav antinacionalizam mogao...
- Izdao Kosovo, izdao Republiku Srpsku...
- SNS unistava sve srpsko - pokusaj...
- Dete rođeno četiri godine posle...
- Ko su sad blokaderi?
- Ćaci ili blokaderi
- Milomir Marić dao otkaz na Happy...
Beograd kojeg više nema
- Začetnik teme lider
- Datum pokretanja
Fibi3:Ja sam oko te fontane vozila rolsue.
Fibi3, bojim se da cemo privatizovati ovaj forum...:-) Salim se, samo me raduje tako kad se podudare neke uspomene na nas "bivsi" kraj. Secas li se onda zgrade Mesne zajednice, sa sve prilazom od zive ograde, tacno isped Udbine zgrade tj.pored C-marketa, tamo gde se sada nalazi onaj sablasno pusti "trzni" centar? Porusena je krajem osamdesetih; nije bila neko bas reprezentativno zdanje, onako u prizemnom socrealistickom maniru, ali, eto, bila je deo naseg kraja, pa, s obzirom da smo "zapodenuli" pricu o nestalom, rekoh hajde da i to pomenemo. Posmatrao sam opet tvoju fotografiju sa ljuljaski da bih uocio sta se na tom mestu nalazilo pre te Mesne zajednice ali fotografija ne pokriva taj prostor. Svejedno, bese jednom i Mesna zajednica...
Fibi3
Iskusan
- Poruka
- 5.873
Privatizovati? Pa neka se jos neko ukljuci. 
Uostalom, nismo promasili temu.
Mislis na onu belu zgradu? Imam i nju na slici Ne secam se cemu je sluzila ta zgrada.
Uostalom, nismo promasili temu.Mislis na onu belu zgradu? Imam i nju na slici
Ne secam se cemu je sluzila ta zgrada.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Samo vi razmenjujte uspomene....siguran sam da ovo čitaju i oni koji u to vreme nisu bili ni u petogodišnjem planu.
Meni kao Bulbuldercu nedostaje kafana Kordun i veoma sam tužan jer nema više ćoškarenja, a samim tim prijateljske veze, ali one prave za čitav život........nestaju i ljudi se polako otuđuju.
Meni kao Bulbuldercu nedostaje kafana Kordun i veoma sam tužan jer nema više ćoškarenja, a samim tim prijateljske veze, ali one prave za čitav život........nestaju i ljudi se polako otuđuju.
Pa ta zgrada je bila Mesna zajednica, sto znaci, objekat od "drustveno-politickog" znacaja. Tako je i bila napravljena, potpuno u duhu epohe: hol sa bezlicnim stubovima i stepenistem, velika sala sa drvenim sedistima i slicno. Tu su se davale priredbe za Dan borca i jos poneki Dan, kao i novogodisnje predstave za decu. Nista posebno, ali, kad pogledam sta je niklo na tom mestu, negde mi i dodje zao sto te zgrade vise nema. Mislim, bar je onaj njen prilaz od zive ograde imao neku estetiku... Mene zanima jedna druga stvar: da li neko ima fotografije trga "Mostar"? To je onaj deo na kome se sada nalazi Mostarska petlja i auto-put. Petlja je i dobila naziv po trgu koji je srusen da bi se izgradio taj spomenik progresu Titove SFRJ. Koliko sam uspeo da rekonstruisem (u malim fragmentima) trg je bio prilicno velik, sa krajnje interesantnom strukturom. Medjutim, nikada nisam video neku fotografiju, kako je taj prostor zaista izgledao. Preko tog trga Senjak je bio i fizicki spojen sa Sarajevskom ulicom i dalje, sa centrom, a prema nekim navodima, kafana "Mostar" po kojoj je nazvan citav kraj, bila je valjda velika pivnica u koju se dolazilo iz drugih delova grada na pivo...? Zaista bih voleo da vidim neku fotografiju tog trga ili da cujem neko autenticno svedocenje - rec je o velikoj gradskoj zoni koja je nestala ne tako davno; trg je srusen 1969. godine. Dosta se zna o Terazijskoj fontani i nejnoj tragicnoj sudbini, ali, nekako mi se cini da u natpisima o Beogradu koga vise nema malo ko pominje ono sto je ostalo zaravnjeno pod stubovima Mostarske petlje...
PredatorBG11
Ističe se
- Poruka
- 2.006
A jel se secas bazena,kaskadnih,od muzeja do Bulevara?Ja klinac,april 1980,ruse bazene,asfaltiraju,iako sam bas bio mali,niko nije morao da mi kaze zasto se to radi.pajamaca:senjak...pišeš ko da si moj tataiste reči za hajd park.
sada kada pišeš za pijacu...polako mi se kao kroz maglu vraća sećanje..
ali zaklela bih se da je ova jedna i jedina od uvek.
znam i za sve srušeno...i to izgrađeno ono ruglo, gde su bile kuće,
dobro se sećam, tamo smo se sankali, posle škole...
a dobro zanam i za bosanca..sa kojim sam se tukla, dok mi njegovi majmuni nisu zapretili pištoljima, pa sam potegla neke ljude..pa se malo smirio.
parkirala sam auto, pobogu na njegovom trotoaru, i kada sam došla po auto, on krenuo da me psuje i vređa...i da mi udara po kolima..ja mu rekla y..se bosančino, mrš n aplaninu odakle si siš'o stoko jedna...a žena mu doktorka završila u parizu phd. mnogo fina žena i devojčice fina deca..a on kikirez u žutom sakou
zato mu jedna od mojih baka, svaki dan sa pijace prolazi kroz baštu, jer je na trotoaru
ma...
inače sećam se odlično dela gde j edanas kuća cveća, i raznih puteljaka da se prekrati put do kuće...(ko će bre da ide od te stanice do zvezde, pa na sred užičke, tolstojeve, vajara đoke;) )
Manjez. I druga slicna mesta: http://yahti.com/2006/10/tranzicija_kafana.html
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Tašmajdan
Znaci Kamenolom, mesto gde se vadi kamen za zidanje; ali se tako zove i spoljni oblik toga brega iz koga se kamen vadi. Na Tašmajdan je 1828. godine preseljeno beogradsko groblje od Varoš kapije; na Tašmajdanu je 1835. nacinjena palilulska crkva u slavu Svetom Marku. Crkva je bregu Tašmajdanu sa zapada, a kameni je majdan s istoka, teme pak bregu Tašmajdanu i sad je zasejano grobovima.
Na svu priliku ovaj breg Tašmajdan je ona Cupina humka gde je spaljeno telo Svetoga Save!
Tekija
Ona zgrada na Velikoj pijaci, na roglju Višnjiceve ulice, baš sprocu Velike policije, zove se tekija, jer su u njoj, za turske vlasti, derviši držali svoje bo- gomolje i sastanke. Za srpskoga doba ta je zgrada pripadala Srbima, i u njoj je ispustio svoju dušu prvi srpski ministar prosvete Dositej Obradovic, 1811. godine.
Terazije
Uvodeci vodu u varoš Beograd, Turci su duž onoga djeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama, zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Takve kule bile su: jedna onde gde je danas terazijska cesma, druga gotovo onde gde je sada kavana Ruski car, a treca je bila onde gde je sada kavana Grcka kraljica.
Od te tri kule najveca je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje vece visine, stajala na prostranoj cistini, daleko od okolnih kuca, a bila je i viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali: Terazije za vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove beogradske varoši narocito od Dvora do blizu Stambol kapije, i danas zove Terazije. A Terazijski kvart, za upravu varoši, obuhvata jednu šestinu Beograda.
Topcider
Reka topciderska izvire u ataru sela Ripnja a uvire u Savu u dno Ade ciganlije. Danas se narocito zove Topcider ono državno dobro, koje se pruža s jedne i s druge strane te reke od Careve cuprije gore do blizu sela Kneževca. Na tom prostoru bilo je pre selo Rvati, pa je raseljeno, i zemlja mu uzeta u sastav državnoga dobra, koje se sve danas zove Topcider.
U Topcideru je stari dvorac Kneza Miloša (1831), u kom je on i umro (14. septembra 1860. godine); crkva (1834), cesma, salon, staklena bašta, veliki park, i onaj park gde je 1865. slavljena 50-godišljica Srbije; kasarna, košutnjak, gde 1868. pogibe knez Mihailo; rasadnici za poljsku privredu i još drugo što šta. Topcider se ovde pominje tek da se sacuva od zaborava ono što zaborav preti da pokrije, ali Topcider, i po onom što u njemu ima danas, i što se je imalo pre, ili što se onde dogadjalo, zaslužuje da bude predmet narocitog govora i opisa.
Toskina cesma
U ulici pop-Lukinoj, koja ide od Varoš kapije pored Državne štamparije u Savamalu, ima jedna cesma s gornje strane ulice. Tu je cesmu gradio neki Beogradjanin Toska, kome je kuca bila toj cesmi preko puta. Sada nema u životu Toske, kuca je njegova dobila drugoga gazdu, cesma je otišla ka imanju novoga sajbije, a tocak za vodu izmešten je malo više, tek se uvek zove "Toskina cesma" i ona, i onaj kraj oko nje.
Tri kljuca
Ona ulica koja vodi od Velike pivare onamo ka monopolima, i koja ide naporedo s ulicom Miloš Veliki, zove se Tri kljuca. Najpre je tu bila jedna firma gde su izmolovana bila tri kljuca i ozgo kruna, pa se posle to izgubilo, a ime ulici ostalo do danas.
Trkalište
Ono polje od staroga groblja na Tašmajdanu pa naviše uz carigradski drum, gde je sada pijaca zove se Trkalište zato što je tu knez Mihailo držao konjicke trke. Od toga se i okolne kuce zovu: kuce na Trkalištu.
Znaci Kamenolom, mesto gde se vadi kamen za zidanje; ali se tako zove i spoljni oblik toga brega iz koga se kamen vadi. Na Tašmajdan je 1828. godine preseljeno beogradsko groblje od Varoš kapije; na Tašmajdanu je 1835. nacinjena palilulska crkva u slavu Svetom Marku. Crkva je bregu Tašmajdanu sa zapada, a kameni je majdan s istoka, teme pak bregu Tašmajdanu i sad je zasejano grobovima.
Na svu priliku ovaj breg Tašmajdan je ona Cupina humka gde je spaljeno telo Svetoga Save!
Tekija
Ona zgrada na Velikoj pijaci, na roglju Višnjiceve ulice, baš sprocu Velike policije, zove se tekija, jer su u njoj, za turske vlasti, derviši držali svoje bo- gomolje i sastanke. Za srpskoga doba ta je zgrada pripadala Srbima, i u njoj je ispustio svoju dušu prvi srpski ministar prosvete Dositej Obradovic, 1811. godine.
Terazije
Uvodeci vodu u varoš Beograd, Turci su duž onoga djeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama, zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Takve kule bile su: jedna onde gde je danas terazijska cesma, druga gotovo onde gde je sada kavana Ruski car, a treca je bila onde gde je sada kavana Grcka kraljica.
Od te tri kule najveca je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje vece visine, stajala na prostranoj cistini, daleko od okolnih kuca, a bila je i viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali: Terazije za vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove beogradske varoši narocito od Dvora do blizu Stambol kapije, i danas zove Terazije. A Terazijski kvart, za upravu varoši, obuhvata jednu šestinu Beograda.
Topcider
Reka topciderska izvire u ataru sela Ripnja a uvire u Savu u dno Ade ciganlije. Danas se narocito zove Topcider ono državno dobro, koje se pruža s jedne i s druge strane te reke od Careve cuprije gore do blizu sela Kneževca. Na tom prostoru bilo je pre selo Rvati, pa je raseljeno, i zemlja mu uzeta u sastav državnoga dobra, koje se sve danas zove Topcider.
U Topcideru je stari dvorac Kneza Miloša (1831), u kom je on i umro (14. septembra 1860. godine); crkva (1834), cesma, salon, staklena bašta, veliki park, i onaj park gde je 1865. slavljena 50-godišljica Srbije; kasarna, košutnjak, gde 1868. pogibe knez Mihailo; rasadnici za poljsku privredu i još drugo što šta. Topcider se ovde pominje tek da se sacuva od zaborava ono što zaborav preti da pokrije, ali Topcider, i po onom što u njemu ima danas, i što se je imalo pre, ili što se onde dogadjalo, zaslužuje da bude predmet narocitog govora i opisa.
Toskina cesma
U ulici pop-Lukinoj, koja ide od Varoš kapije pored Državne štamparije u Savamalu, ima jedna cesma s gornje strane ulice. Tu je cesmu gradio neki Beogradjanin Toska, kome je kuca bila toj cesmi preko puta. Sada nema u životu Toske, kuca je njegova dobila drugoga gazdu, cesma je otišla ka imanju novoga sajbije, a tocak za vodu izmešten je malo više, tek se uvek zove "Toskina cesma" i ona, i onaj kraj oko nje.
Tri kljuca
Ona ulica koja vodi od Velike pivare onamo ka monopolima, i koja ide naporedo s ulicom Miloš Veliki, zove se Tri kljuca. Najpre je tu bila jedna firma gde su izmolovana bila tri kljuca i ozgo kruna, pa se posle to izgubilo, a ime ulici ostalo do danas.
Trkalište
Ono polje od staroga groblja na Tašmajdanu pa naviše uz carigradski drum, gde je sada pijaca zove se Trkalište zato što je tu knez Mihailo držao konjicke trke. Od toga se i okolne kuce zovu: kuce na Trkalištu.
pasoje
Zainteresovan član
- Poruka
- 182
Volim Bg, ali ni moja Međeđa više nije ista, ladno su umesto bioskopa
otvorili intrnett kaffee, pa sad evo šjedim za ovim govnetom.
otvorili intrnett kaffee, pa sad evo šjedim za ovim govnetom.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Ficirbair
Turci, dok su živeli u Beogradu, Kalemegdan je bio pravi Kalemegdan, to jest, cisto gradsko polje: ovoga današnjega parka nije bilo! Onda su Turci onu ivicu Kalemegdana koja je okrenuta k Savi, i kojom se sada pruža široka staza od Grada pravo ka seminariji i k Velikoj crkvi, zvali ficir-bair, a to vele znaci: breg za razmišljanje.
Fišeklija
U ovu ulicu koja se danas zove ulica kralja Aleksandra, i koja ide od nekadašnje Batal džamije do Trkališta, bili su iseljeni trgovci baruta i fišeka, i ducani su im bili na onoj strani duž staroga groblja. Tada se ulica zvala Fišekdžijska ulica ili krace: fišeklija. Sad je nestalo fišeka, pa i trgovaca fišekdžija, a ulica se prozvala Aleksandrova, tek je neki i sada zovu fišeklija. Mesto fišeka sad se tamo prodaju starudije: stare haljine, staro posudje, i svakojaka starež.
Humka od godine 1830.
Ono mesto s koga je 30. novembra 1830. godine s velikom svečanošcu objavljen sultanski hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Kneževine Srbije, nahodi se u porti palilulske crkve 60-70 hvata na sever, baš do groba pok. Miloja Lešjanina. I danas se poznaje prilicno visoka zemljana podina, na kojoj je bila tribina za citanje hatišerifa i berata. Na sredi te podine sad je tocak vode koja bije iz opštega vodovoda. Okolo su grobnice odlicnijih Beogradjana i drvece zasadjeno radi hlada.
Careva cuprija
Pretposlednja tramvajska stanica od Beograda ka Topcideru zove se Careva cuprija, jer je baš sprocu one zidane cuprije na topciderskoj reci. Nekad je tom cuprijom prolazio glavni drum, koji je ozgo niz Posavlje slazio k Beogradu, ali od Ostružnice nije udarao Makišem kraj Save nego je hvatao osušnije bregove na Železnik i Žarkovo, pa prešavši tom Carevom cuprijom reku Topcider presecao je brdo Dedinu i u ravnicu savsku slazio kod Senjaka.
Koji je car gradio ovu cupriju i kada, danas se ne zna.
Crkva Svetog Marka (palilulska)
Ova crkva nacinjena je 1835. na Tašmajdanu. U toj crkvi sahranjeni su:
1. knez Milan M. Obrenovic II,
2. Knežević Sergije, sin kneza Milana Obrenovića IV,
3. Gavrilo Popović, šabački vladika,
4. Mojsije, vladika negotinski,
5. Teodosije Mraović, beogradski mitropolit.
Crkva Svetog Nikole
Ovu crkvu nacinila je o svom trošku gospodja Draga, bivša supruga pok. Stanojla Petrovica, državnoga savetnika, i poklonila je beogradskoj opštini. Ta bogomolja dovršena je i osvecena na letnjega Svetoga Nikolu 1893. godine. Sveti Nikola je bio krsno ime pok. Stanojla. Crkva je u sredini Novoga groblja.
Turci, dok su živeli u Beogradu, Kalemegdan je bio pravi Kalemegdan, to jest, cisto gradsko polje: ovoga današnjega parka nije bilo! Onda su Turci onu ivicu Kalemegdana koja je okrenuta k Savi, i kojom se sada pruža široka staza od Grada pravo ka seminariji i k Velikoj crkvi, zvali ficir-bair, a to vele znaci: breg za razmišljanje.
Fišeklija
U ovu ulicu koja se danas zove ulica kralja Aleksandra, i koja ide od nekadašnje Batal džamije do Trkališta, bili su iseljeni trgovci baruta i fišeka, i ducani su im bili na onoj strani duž staroga groblja. Tada se ulica zvala Fišekdžijska ulica ili krace: fišeklija. Sad je nestalo fišeka, pa i trgovaca fišekdžija, a ulica se prozvala Aleksandrova, tek je neki i sada zovu fišeklija. Mesto fišeka sad se tamo prodaju starudije: stare haljine, staro posudje, i svakojaka starež.
Humka od godine 1830.
Ono mesto s koga je 30. novembra 1830. godine s velikom svečanošcu objavljen sultanski hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Kneževine Srbije, nahodi se u porti palilulske crkve 60-70 hvata na sever, baš do groba pok. Miloja Lešjanina. I danas se poznaje prilicno visoka zemljana podina, na kojoj je bila tribina za citanje hatišerifa i berata. Na sredi te podine sad je tocak vode koja bije iz opštega vodovoda. Okolo su grobnice odlicnijih Beogradjana i drvece zasadjeno radi hlada.
Careva cuprija
Pretposlednja tramvajska stanica od Beograda ka Topcideru zove se Careva cuprija, jer je baš sprocu one zidane cuprije na topciderskoj reci. Nekad je tom cuprijom prolazio glavni drum, koji je ozgo niz Posavlje slazio k Beogradu, ali od Ostružnice nije udarao Makišem kraj Save nego je hvatao osušnije bregove na Železnik i Žarkovo, pa prešavši tom Carevom cuprijom reku Topcider presecao je brdo Dedinu i u ravnicu savsku slazio kod Senjaka.
Koji je car gradio ovu cupriju i kada, danas se ne zna.
Crkva Svetog Marka (palilulska)
Ova crkva nacinjena je 1835. na Tašmajdanu. U toj crkvi sahranjeni su:
1. knez Milan M. Obrenovic II,
2. Knežević Sergije, sin kneza Milana Obrenovića IV,
3. Gavrilo Popović, šabački vladika,
4. Mojsije, vladika negotinski,
5. Teodosije Mraović, beogradski mitropolit.
Crkva Svetog Nikole
Ovu crkvu nacinila je o svom trošku gospodja Draga, bivša supruga pok. Stanojla Petrovica, državnoga savetnika, i poklonila je beogradskoj opštini. Ta bogomolja dovršena je i osvecena na letnjega Svetoga Nikolu 1893. godine. Sveti Nikola je bio krsno ime pok. Stanojla. Crkva je u sredini Novoga groblja.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Citaonica beogradska
Poviše porte i oltara Velike beogradske crkve, opština je, cetrdesetih godina, podigla novu prostranu kucu za svoje osnovne škole.
Nekako u to doba u Beograd se stekoše nekoliki prijatelji zagrebačkoga Ilirstva. Ti ljudi obični su se sastajali u "Zdaniju kod jelena" i mesto svojega sastajalja zvali su Ilirska kasina. Kao nosioci toga Ilirstva sećam se da su on- da pominjani: Gaj, koji je tek kao gost dolazio u Beograd, i neki Golub, pro- fesor. Drugih se imena ne sećam.
Ali se protiv toga Ilirstva digla osobito pred kraj 1845. živa opozicija među Beograđanima. Najžešći i najrevniji protivnik Ilirstva bio je neki Jelisije Vukaj- lović, onda srpski činovnik, a docnije 1848. prešao je u Karlovce na onu Na- rodnu skupštinu. Odande pak otišao je u red boraca protiv Mađara, i u tom je ratu poginuo!
Vukajlović i njegovi pomagači pokrenuli su u Beogradu sve koji su imali dosta vlasti, glasa, i novaca, te se tako sastavilo društvo za Čitaonicu, i to se društvo smestilo u prednje tri velike sobe u onoj zgradi osnovnih škola, baš prema Starom zdanju.
To društvo izabere sebi za predsednika majora Mišu Anastasijevića, za po- tpredsednika Radovana Damjanovića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslo- va, a za delovođu Pavla Ars. Popovića.
Čitaoničko društvo sastavi pravila za svoj unutrašnji rad, i preko mesne policije 2. januara 1846. podnese ih ministru unutrašnjih poslova na odobre- nje. Sporazumevši se s ministrom prosvete, i dobiši i njegov pristanak, mini- star unutrašnjih poslova odobri podnesena mu pravila pod 9. januara 1846. N� 5, i o tom izvssti društvo preko policije.
Po tim pravilima, koja su onda imala svega 17 tačaka, član Čitaonice mo- gao je biti svaki Srbin sveštenog, vojnog, i građanskog reda, koji pristane da svakog meseca plaća po cvancik (80 din. para). Đaci Velike škole i Bogoslovije imali su besplatan pristup u čitaonicu.
Kad se za čitaonicu upisalo već 150 članova, kad se za nju dobio tako udoban stan na onako lepu mestu, kad se nabavilo koliko je trebalo name- štaja, onda se na poklade u nedelju 24. februara 1846. sazove svečani skup za otvaranje te nove ustanove. Dođe mitropolit Petar i mnogi visoki činovnici i odlični Beograđani. Arhimandrit Gavrilo s jednim protođakonom osveti vodicu i pokropi ceo stan i prisutne. Potpredsednik čitaonice Raja Damjanović bese- dom otvori skup, i pozove profesora prava u ondašnjem liceumu Maksima Si- monovića da drži svečani govor.
Simonović je bio učen čovek, patriota, i odlični govornik. Ovom prilikom on je rečito dokazivao potrebu da se Srbi slažu u svojim opštim radovima ne gle- dajući odakle je koji rodom, i da uvek ljube ono što je njihovo narodno sr- psko.
I ova sama beseda kao da odaje ono štoje pokrenulo Beograđane da osnuju Čitaonicu nasuprot Kasini, u kojoj se propovedalo Ilirstvo, koje je bilo nešto tuđe, nešto mrtvo.
Ovaj profesor Simonović još je u jednoj svečanoj prilici u Čitaonici uzeo reč, i pozvao je sve prisutne da onako svečano iziđu na Vračar, na mesto gde je spaljen Sveti Sava, i tu da svetitelju odadu dug sinovlje zahvalnosti. I odista su svi izišli na Vračar. Simonović je i onamo govorio tako oduševljeno da su mnogima udarile suze. Oduševljen tom lepom besedom, Jovan Filipović, čino- vnik, a Karlovčanin rodom, isplete venac, te govornika Simonovića uvenča ve- ncem zahvalnosti, i u ime skupa izjavi mu najlepša osećanja.
Ovaj slučaj priča g. Nikola Hristić, jedan od prvih članova Čitaonice, ali se, na žalost, ne može da seti gde je mestimice izvršena ta zahvalnost prema svetitelju Savi, srpskom prosvetitelju.
Pred kraj godine 1846. uprava je Čitaonice (2. novembra 1846. PN� 1357) dobila odobrenje: da može izdavati svoj list, koji se zvao: Novine Čitališta Beogradskog. Prve godine ovim je novinama bio urednik Pavle Ars. Popović, a druge godine odmenio ga je Petar Radovanović, koji je docnije bio direktor osnovnih škola.
Kao što je već kazano, po pravilima, svaki član Čitaonice dužan je bio pla- ćati po jedan cvancik (80 din. para) mesečnoga uloga, ali su neki davali do- brovoljno po jedan dukat na godinu (što je iznosilo 15 cvancika), neki su da- vali po 2 a neki i po 3 dukata. Major Miša Anastasijević od postanja Čitaonice pa do smrti svoje (koja ga snađe između 26. i 27. januara 1885) davao je svake godine po 300 cvancika. Zato je njega društvo Čitaoničko svake godi- ne biralo za predsednika pa boravio on u Beogradu ili na strani. Kad nije bio u Beogradu, zamenjivao ga je potpredsednik. I srpski vladaoci, od postanja Čitaonice do 1902, davali su tom zavodu po 300 dinara na godinu.
U Čitaonici su se, kroz dugo vreme njenoga života, držali mnogi važni sku- povi, veće školske svečanosti, važniji naučni zborovi, i drugi sastanci. Sećam se skupa licejske Srpske mladeži, i onoga, iz koga je nikao Posleno-trgovački odbor u Beogradu.
Od svoga postanja 1846. Čitaonica je živela i radila kad više kad manje do 1902, kada je spala na 38 članova. Te godine Čitaonica je imala kapitala od članskih uloga 5.602 dinara, a gotova novca imala je 4.206 dinara; osem toga ona ima lepu biblioteku, zbirku starina, dosta slika i već oveštalog na- meštaja a i arhiva njena nije bez vrednostn.
Godine 1902. uprava Čitaonice ustupila je dve sobe Ruskomu klubu, a sebi je zadržala samo jednu sobu za vrlo mali broj svojih pohođača.
Poviše porte i oltara Velike beogradske crkve, opština je, cetrdesetih godina, podigla novu prostranu kucu za svoje osnovne škole.
Nekako u to doba u Beograd se stekoše nekoliki prijatelji zagrebačkoga Ilirstva. Ti ljudi obični su se sastajali u "Zdaniju kod jelena" i mesto svojega sastajalja zvali su Ilirska kasina. Kao nosioci toga Ilirstva sećam se da su on- da pominjani: Gaj, koji je tek kao gost dolazio u Beograd, i neki Golub, pro- fesor. Drugih se imena ne sećam.
Ali se protiv toga Ilirstva digla osobito pred kraj 1845. živa opozicija među Beograđanima. Najžešći i najrevniji protivnik Ilirstva bio je neki Jelisije Vukaj- lović, onda srpski činovnik, a docnije 1848. prešao je u Karlovce na onu Na- rodnu skupštinu. Odande pak otišao je u red boraca protiv Mađara, i u tom je ratu poginuo!
Vukajlović i njegovi pomagači pokrenuli su u Beogradu sve koji su imali dosta vlasti, glasa, i novaca, te se tako sastavilo društvo za Čitaonicu, i to se društvo smestilo u prednje tri velike sobe u onoj zgradi osnovnih škola, baš prema Starom zdanju.
To društvo izabere sebi za predsednika majora Mišu Anastasijevića, za po- tpredsednika Radovana Damjanovića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslo- va, a za delovođu Pavla Ars. Popovića.
Čitaoničko društvo sastavi pravila za svoj unutrašnji rad, i preko mesne policije 2. januara 1846. podnese ih ministru unutrašnjih poslova na odobre- nje. Sporazumevši se s ministrom prosvete, i dobiši i njegov pristanak, mini- star unutrašnjih poslova odobri podnesena mu pravila pod 9. januara 1846. N� 5, i o tom izvssti društvo preko policije.
Po tim pravilima, koja su onda imala svega 17 tačaka, član Čitaonice mo- gao je biti svaki Srbin sveštenog, vojnog, i građanskog reda, koji pristane da svakog meseca plaća po cvancik (80 din. para). Đaci Velike škole i Bogoslovije imali su besplatan pristup u čitaonicu.
Kad se za čitaonicu upisalo već 150 članova, kad se za nju dobio tako udoban stan na onako lepu mestu, kad se nabavilo koliko je trebalo name- štaja, onda se na poklade u nedelju 24. februara 1846. sazove svečani skup za otvaranje te nove ustanove. Dođe mitropolit Petar i mnogi visoki činovnici i odlični Beograđani. Arhimandrit Gavrilo s jednim protođakonom osveti vodicu i pokropi ceo stan i prisutne. Potpredsednik čitaonice Raja Damjanović bese- dom otvori skup, i pozove profesora prava u ondašnjem liceumu Maksima Si- monovića da drži svečani govor.
Simonović je bio učen čovek, patriota, i odlični govornik. Ovom prilikom on je rečito dokazivao potrebu da se Srbi slažu u svojim opštim radovima ne gle- dajući odakle je koji rodom, i da uvek ljube ono što je njihovo narodno sr- psko.
I ova sama beseda kao da odaje ono štoje pokrenulo Beograđane da osnuju Čitaonicu nasuprot Kasini, u kojoj se propovedalo Ilirstvo, koje je bilo nešto tuđe, nešto mrtvo.
Ovaj profesor Simonović još je u jednoj svečanoj prilici u Čitaonici uzeo reč, i pozvao je sve prisutne da onako svečano iziđu na Vračar, na mesto gde je spaljen Sveti Sava, i tu da svetitelju odadu dug sinovlje zahvalnosti. I odista su svi izišli na Vračar. Simonović je i onamo govorio tako oduševljeno da su mnogima udarile suze. Oduševljen tom lepom besedom, Jovan Filipović, čino- vnik, a Karlovčanin rodom, isplete venac, te govornika Simonovića uvenča ve- ncem zahvalnosti, i u ime skupa izjavi mu najlepša osećanja.
Ovaj slučaj priča g. Nikola Hristić, jedan od prvih članova Čitaonice, ali se, na žalost, ne može da seti gde je mestimice izvršena ta zahvalnost prema svetitelju Savi, srpskom prosvetitelju.
Pred kraj godine 1846. uprava je Čitaonice (2. novembra 1846. PN� 1357) dobila odobrenje: da može izdavati svoj list, koji se zvao: Novine Čitališta Beogradskog. Prve godine ovim je novinama bio urednik Pavle Ars. Popović, a druge godine odmenio ga je Petar Radovanović, koji je docnije bio direktor osnovnih škola.
Kao što je već kazano, po pravilima, svaki član Čitaonice dužan je bio pla- ćati po jedan cvancik (80 din. para) mesečnoga uloga, ali su neki davali do- brovoljno po jedan dukat na godinu (što je iznosilo 15 cvancika), neki su da- vali po 2 a neki i po 3 dukata. Major Miša Anastasijević od postanja Čitaonice pa do smrti svoje (koja ga snađe između 26. i 27. januara 1885) davao je svake godine po 300 cvancika. Zato je njega društvo Čitaoničko svake godi- ne biralo za predsednika pa boravio on u Beogradu ili na strani. Kad nije bio u Beogradu, zamenjivao ga je potpredsednik. I srpski vladaoci, od postanja Čitaonice do 1902, davali su tom zavodu po 300 dinara na godinu.
U Čitaonici su se, kroz dugo vreme njenoga života, držali mnogi važni sku- povi, veće školske svečanosti, važniji naučni zborovi, i drugi sastanci. Sećam se skupa licejske Srpske mladeži, i onoga, iz koga je nikao Posleno-trgovački odbor u Beogradu.
Od svoga postanja 1846. Čitaonica je živela i radila kad više kad manje do 1902, kada je spala na 38 članova. Te godine Čitaonica je imala kapitala od članskih uloga 5.602 dinara, a gotova novca imala je 4.206 dinara; osem toga ona ima lepu biblioteku, zbirku starina, dosta slika i već oveštalog na- meštaja a i arhiva njena nije bez vrednostn.
Godine 1902. uprava Čitaonice ustupila je dve sobe Ruskomu klubu, a sebi je zadržala samo jednu sobu za vrlo mali broj svojih pohođača.
Ovaj forum je izgleda nesto uminuo... Kada sam pre nekoliko dana po prvi put krenuo da citam ovdasnje "postove" cinilo mi se da cu moci da rekonstrusem izgled BG bar do 1912.... Salim se, naravno, ali sta se desava?
Svi smo ispucali secanja i foto arhive...?
Hrlimo u progres, pa nas "starudije" vise ne zanimaju?
Nedavno sam citao knjigu iz koje je ovde citirano nekoliko odlomaka, o podzemnom kompleksu u BG. Bilo bi interesantno kada bi se neko, na popularan nacin, poput pomenute knjige, pozabavio onim nadzemnim Beogradom koji je nestao, bio izbrisan, u proteklim decenijama. Svim trgovima, fontanama, zgradama, stambenim blokovima, starim krajevima... kojih vise nema. Od Terazijske fontane, delova Dorcola i Cubure, Trgom Mostar i slicno... Ucinilo mi se da ce se na ovom forumu pojaviti dosta materijala za takvu jednu knjigu...
Svi smo ispucali secanja i foto arhive...?
Hrlimo u progres, pa nas "starudije" vise ne zanimaju?
Nedavno sam citao knjigu iz koje je ovde citirano nekoliko odlomaka, o podzemnom kompleksu u BG. Bilo bi interesantno kada bi se neko, na popularan nacin, poput pomenute knjige, pozabavio onim nadzemnim Beogradom koji je nestao, bio izbrisan, u proteklim decenijama. Svim trgovima, fontanama, zgradama, stambenim blokovima, starim krajevima... kojih vise nema. Od Terazijske fontane, delova Dorcola i Cubure, Trgom Mostar i slicno... Ucinilo mi se da ce se na ovom forumu pojaviti dosta materijala za takvu jednu knjigu...
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
...Biće kolega, biće.....
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Čubura
Na jugoistok od Svetosavske crkvice i Englezovca, a istočno od onoga Spo- menika borcima od 1806, u dolini, na imanju pok. Stevana Miljkovića, save- tnika, bila je stublina iz koje je tekla lepa izvorska voda. Ispod te stubline bila je bara, gde su lovci lovili patke. Ta stublina zvala se Čubura. Sad je mesto stubline usađeno bure, pa se opet izvor zove Čubura. Od te Čubure ceo onaj kraj kuća, dućana, i mehana zove se Čubura.
Čukarica
Iz Beograda idući drumom uza Savu, pošto se pređe topčiderska reka, i još malo se pođe ravnicom uza Savu, udara se u breg, koji se kao greben spu- stio baš u Savu. Taj breg je prosečen radi širega kolskoga druma. Pre jedno 55-60 godina u dno toga brega bila je mehana sela Žarkova, jer to mesto i jeste na žarkovačkom ataru. Tu mehanu držao je duže vremena neki Stojko Čukar iz Beograda. Po njegovu imenu, ili bolje po njegovu nadimku, to se zv- ala Čukareva mehana, a sad se zove Čukarica. Na Čukarici danas (1901) ima: Radionica Brodarskog društva, Fabrika koža Đurića, Klidisa i Barlovca, i Parni mlin Antona Blažeka. Ima jedna mehana, 4 dućana, 2 furune, i 1 kasapnica. Ima kuća 24 sa 345 duša stanovnika. To je sve na ataru sela Žarkova. A severno od te Čukarice, baš uz nju, ali na ataru opštine beogradske, diže se Šećerna fabrika. Po življenju to je sve jedno mesto, a upravne vlasti su mu dve, žarkovačka i beogradska.
Čukur česma
Ispod placa današnjeg Crvenoga krsta, do godine 1862, bila je u sokaku jedna česma, duboko u zemlji, da se k njoj moralo slaziti niz nekoliko kame- nih stepena. To se zvala Čukur česma. To je reč turska, i znači: točak u rupi. Ta česma radi i danas, samo je, po regulaciji varoši, njen točak izveden malo na stranu, na drugo mesto.
Na toj Čukur česmi, 3. juna 1862, oko vode sukobili su se turski nizami i srpski šegrti Odatle se izrodilo čak Bombardovanje Beograda... U tom sudaru među prvima pali su Sima Nešić, terdžuman, i Đorđe N. Nišlija, junački momak policijski.
Na jugoistok od Svetosavske crkvice i Englezovca, a istočno od onoga Spo- menika borcima od 1806, u dolini, na imanju pok. Stevana Miljkovića, save- tnika, bila je stublina iz koje je tekla lepa izvorska voda. Ispod te stubline bila je bara, gde su lovci lovili patke. Ta stublina zvala se Čubura. Sad je mesto stubline usađeno bure, pa se opet izvor zove Čubura. Od te Čubure ceo onaj kraj kuća, dućana, i mehana zove se Čubura.
Čukarica
Iz Beograda idući drumom uza Savu, pošto se pređe topčiderska reka, i još malo se pođe ravnicom uza Savu, udara se u breg, koji se kao greben spu- stio baš u Savu. Taj breg je prosečen radi širega kolskoga druma. Pre jedno 55-60 godina u dno toga brega bila je mehana sela Žarkova, jer to mesto i jeste na žarkovačkom ataru. Tu mehanu držao je duže vremena neki Stojko Čukar iz Beograda. Po njegovu imenu, ili bolje po njegovu nadimku, to se zv- ala Čukareva mehana, a sad se zove Čukarica. Na Čukarici danas (1901) ima: Radionica Brodarskog društva, Fabrika koža Đurića, Klidisa i Barlovca, i Parni mlin Antona Blažeka. Ima jedna mehana, 4 dućana, 2 furune, i 1 kasapnica. Ima kuća 24 sa 345 duša stanovnika. To je sve na ataru sela Žarkova. A severno od te Čukarice, baš uz nju, ali na ataru opštine beogradske, diže se Šećerna fabrika. Po življenju to je sve jedno mesto, a upravne vlasti su mu dve, žarkovačka i beogradska.
Čukur česma
Ispod placa današnjeg Crvenoga krsta, do godine 1862, bila je u sokaku jedna česma, duboko u zemlji, da se k njoj moralo slaziti niz nekoliko kame- nih stepena. To se zvala Čukur česma. To je reč turska, i znači: točak u rupi. Ta česma radi i danas, samo je, po regulaciji varoši, njen točak izveden malo na stranu, na drugo mesto.
Na toj Čukur česmi, 3. juna 1862, oko vode sukobili su se turski nizami i srpski šegrti Odatle se izrodilo čak Bombardovanje Beograda... U tom sudaru među prvima pali su Sima Nešić, terdžuman, i Đorđe N. Nišlija, junački momak policijski.
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
HOTEL 'KOD SRPSKE KRUNE'
U neposrednom susedstvu Kalemegdana, na samom kraju Knez Mihailove ulice, nalazi se zdanje nekada cuvenog beogradskog hotela, danas jedan od retkih sacuvanih reprezentativnih objekata grada iz druge polovine XIX veka. Nastanak ove zgrade na placu ranije privremene pijace, nije bas najjasniji. Pretpostavlja se da ju je podigla porodica poznatog dobrotvora, Krsmanovica, a o projektantu nema nikakvih podataka. Prema nekim zapisima, u zgradi je otvoren hotel u jesen 1870. godine, a prvi zakupac bio je Jevrejin, Jovan Vuger. Njegova licna preduzimljivost ucinila je od ovog hotela jedno od najuglednijih mesta u gradu: ne samo da su ovde, u 17 gostinskih soba na spratu, odsedali najvidjeniji posetioci i strani putnici, vec je i njegova kafana bila na posebno dobrom glasu.
Prema Kalemegdanu nalazila se kafanska basta, narocito popularno mesto okupljanja u letnjem delu godine. Hotel je posedovao i bilijar salu, citaonicu stampe, a cesto su priredjivani i koncerti.
Za ovaj hotel vezan je i jedan neobican dogadjaj. Prica o majstor Stojanu bila je potkraj proslog veka jedna od glavnih tema u beogradskoj carsiji. Jednog letnjeg dana, kaze ova prica, tokom popravke krova na hotelu, majstori su – u ocekivanju letnje nepogode, prekrili velikim platnom otkriveni deo tavana. Niko od radnika, medjutim, nije primetio da je na krovu ostao cutljivi majstor Stojan, poreklom s juga Srbije, kako bi platno dobro zategao na jos nekim mestima na krovu. Uskoro je naisla velika oluja, sa vetrom koji je nosio sve pred sobom. Tako je i sa hotela odletelo platno zajedno sa nesrecnim majstor Stojanom. Vetar je bio toliko silan, da su platno i Stojan preleteli Savu i aterirali na danasnjoj novobeogradskoj strani! Nesto kasnije, tamo je ziv i zdrav pronadjen preplaseni majstor Stojan, koji ce ubrzo nakon ovog neprijatnog dozivljaja zauvek napustiti Beograd. Otada se o njemu vise nista nije culo...
U ovom zdanju danas je smestena Biblioteka grada Beograda. Adresa je: Knez Mihailova 56.
U neposrednom susedstvu Kalemegdana, na samom kraju Knez Mihailove ulice, nalazi se zdanje nekada cuvenog beogradskog hotela, danas jedan od retkih sacuvanih reprezentativnih objekata grada iz druge polovine XIX veka. Nastanak ove zgrade na placu ranije privremene pijace, nije bas najjasniji. Pretpostavlja se da ju je podigla porodica poznatog dobrotvora, Krsmanovica, a o projektantu nema nikakvih podataka. Prema nekim zapisima, u zgradi je otvoren hotel u jesen 1870. godine, a prvi zakupac bio je Jevrejin, Jovan Vuger. Njegova licna preduzimljivost ucinila je od ovog hotela jedno od najuglednijih mesta u gradu: ne samo da su ovde, u 17 gostinskih soba na spratu, odsedali najvidjeniji posetioci i strani putnici, vec je i njegova kafana bila na posebno dobrom glasu.
Prema Kalemegdanu nalazila se kafanska basta, narocito popularno mesto okupljanja u letnjem delu godine. Hotel je posedovao i bilijar salu, citaonicu stampe, a cesto su priredjivani i koncerti.
Za ovaj hotel vezan je i jedan neobican dogadjaj. Prica o majstor Stojanu bila je potkraj proslog veka jedna od glavnih tema u beogradskoj carsiji. Jednog letnjeg dana, kaze ova prica, tokom popravke krova na hotelu, majstori su – u ocekivanju letnje nepogode, prekrili velikim platnom otkriveni deo tavana. Niko od radnika, medjutim, nije primetio da je na krovu ostao cutljivi majstor Stojan, poreklom s juga Srbije, kako bi platno dobro zategao na jos nekim mestima na krovu. Uskoro je naisla velika oluja, sa vetrom koji je nosio sve pred sobom. Tako je i sa hotela odletelo platno zajedno sa nesrecnim majstor Stojanom. Vetar je bio toliko silan, da su platno i Stojan preleteli Savu i aterirali na danasnjoj novobeogradskoj strani! Nesto kasnije, tamo je ziv i zdrav pronadjen preplaseni majstor Stojan, koji ce ubrzo nakon ovog neprijatnog dozivljaja zauvek napustiti Beograd. Otada se o njemu vise nista nije culo...
U ovom zdanju danas je smestena Biblioteka grada Beograda. Adresa je: Knez Mihailova 56.
Fascinirana sam podacima!!!!!!!!!!!!!
Odakle ti, covece, sve to???
Odusevljena sam sto se ipak, neguje secanje na jedan lepsi Beograd.....
Ne treba ga zaboraviti, kao ni zivot i obicaje koji su vladali.
:rolleyes: 8-)
Odakle ti, covece, sve to???
Odusevljena sam sto se ipak, neguje secanje na jedan lepsi Beograd.....
Ne treba ga zaboraviti, kao ni zivot i obicaje koji su vladali.
:rolleyes: 8-)
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Hajde zemljaci...pomozite da se ova tema ne ugasi.......
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Ovaj tekst je preuzet sa bloga...nadam se da me autor neće tužiti za povredu autorskog prava.
I Manjež je zatvoren
Nebojša Spaić (17 Jun, 2006 - 11:34)
Koliko god voleo kafane, nikad nisam bio od onih koji su smatrali da treba da kukaju nad Šumatovem i Lipom. Uostalom, svartim i sam u Pizza Hut, mislim da su restorančići sa italo-srbijenskom kuhinjom super, da je lepo što ima raznih salatica i đakonija svakojakih... No, uvek sam mislio da se nove kafane, restorani i kafići skladno nadgrađuju na postojeću kafansku infrastrukturu. Onda je krenulo dalje - Arilje, Grmeč... Zora je ozbiljno zabolela, i, kad tad, morali su stići i do konačnog zločina, Manježa.
Manjež i Zora bile se kafane u koje je išao i moj deda, pre onog rata. Manež se tada zvao po ženi koja ga je držala, na primer bila je to Jula, ili tako nekako. O Zori se sećam da mi je deda pre petnaestak godina, kada je otprilike u svojoj osamdeset i nekoj još mogao da izađe sa mnom u kafanu i popije po koji špricer i podeli kavurmu i crevca, pričao kako je tamo negde gde je bio onaj kao kiosk-blagajna, postajao "šuber" krpoz koji su iz kuhinje u restoran onomad, pre '41-ve, dodavali pasulj - običan i zamašćen (sa prelivenom mašću preko njega), koji je bio nešto skuplji. I tu se pre par godina pojavila neka skroz odvratna kockarnica, sa plasificiranom imitacijom nekakvih astečkih piramida, ili tako već nečega.
A Manjež, Manjež je već ubod u srce, direktno. Ne samo što sam, uz Koronu na Autokomandi, koja je takođe, čujem, propala, u Manježu sazrevao bar koliko i na studijama, nego su generacije i genarecije to baš tamo činile. Manjež je uvek bio oaza neke autentične duhovno-urbane atmosfere. Tu su se skupljali studenti književnosti, filozofije, FDU-a, FLU-a i FMU-a, ali prvenstveno oni koji su se time bavili iz neke istinske unutrašnje potrebe, a ne oni drugi, jer je i onda, kao i sada, bilo fensi studurati takve stvari. Pričalo se o bitnim temama kao što su špricer. smrt i umetnost (tim redom - ljubav se nije smatrala naročito bitnom, bila je nekako više podazumevajuća pojava). Tu su, u ona vremena, kada je još socijalizam vladao i kada su kafane bile otvorene do 11, a Manjež zvanično radio do ponoći, tolerisali ostajanje i do 2, pola 3. Sećam se, u Studentu sam objavio jedan od svojih prvih tekstova uopšte, poredići Manjež, Zonu, Stupicu i baštu SKC-a. Kada sam 5-6 godina kasnije, učestvujući u prvoj odbrani Manježa, kada smo noćni program Radio Beograda radili odande, jer su hteli da sruše kuću u kojoj je, taj tekst pročitao, video sam da je imao neku naivnu autentičnost i opravdani hvalospev Manježu.
Pre godnu i nešto, opet sam se bio zabrinuo. Renovirali su ga i pretila je opasnost da se pretvori u kakvu nesreću, poput Zore i Arilja. Ali su ga otvorili, istog kao i ranije, samo izglancanog. Kafana građanskog duha, iz prve polovine prošlog veka, zablistala je punim sjajem. Poslednje vreme sam čak bio učestao - naravno, ne 5 puta nedeljno, kao nekad, al' jednom mesečno bih svratio na crvca ili brizle, i točeno pivo, koje je u socijalnom smislu već neko vreme zamenilo špricer.
I sad, čujem - kraj.
I Manjež je zatvoren
Nebojša Spaić (17 Jun, 2006 - 11:34)
Koliko god voleo kafane, nikad nisam bio od onih koji su smatrali da treba da kukaju nad Šumatovem i Lipom. Uostalom, svartim i sam u Pizza Hut, mislim da su restorančići sa italo-srbijenskom kuhinjom super, da je lepo što ima raznih salatica i đakonija svakojakih... No, uvek sam mislio da se nove kafane, restorani i kafići skladno nadgrađuju na postojeću kafansku infrastrukturu. Onda je krenulo dalje - Arilje, Grmeč... Zora je ozbiljno zabolela, i, kad tad, morali su stići i do konačnog zločina, Manježa.
Manjež i Zora bile se kafane u koje je išao i moj deda, pre onog rata. Manež se tada zvao po ženi koja ga je držala, na primer bila je to Jula, ili tako nekako. O Zori se sećam da mi je deda pre petnaestak godina, kada je otprilike u svojoj osamdeset i nekoj još mogao da izađe sa mnom u kafanu i popije po koji špricer i podeli kavurmu i crevca, pričao kako je tamo negde gde je bio onaj kao kiosk-blagajna, postajao "šuber" krpoz koji su iz kuhinje u restoran onomad, pre '41-ve, dodavali pasulj - običan i zamašćen (sa prelivenom mašću preko njega), koji je bio nešto skuplji. I tu se pre par godina pojavila neka skroz odvratna kockarnica, sa plasificiranom imitacijom nekakvih astečkih piramida, ili tako već nečega.
A Manjež, Manjež je već ubod u srce, direktno. Ne samo što sam, uz Koronu na Autokomandi, koja je takođe, čujem, propala, u Manježu sazrevao bar koliko i na studijama, nego su generacije i genarecije to baš tamo činile. Manjež je uvek bio oaza neke autentične duhovno-urbane atmosfere. Tu su se skupljali studenti književnosti, filozofije, FDU-a, FLU-a i FMU-a, ali prvenstveno oni koji su se time bavili iz neke istinske unutrašnje potrebe, a ne oni drugi, jer je i onda, kao i sada, bilo fensi studurati takve stvari. Pričalo se o bitnim temama kao što su špricer. smrt i umetnost (tim redom - ljubav se nije smatrala naročito bitnom, bila je nekako više podazumevajuća pojava). Tu su, u ona vremena, kada je još socijalizam vladao i kada su kafane bile otvorene do 11, a Manjež zvanično radio do ponoći, tolerisali ostajanje i do 2, pola 3. Sećam se, u Studentu sam objavio jedan od svojih prvih tekstova uopšte, poredići Manjež, Zonu, Stupicu i baštu SKC-a. Kada sam 5-6 godina kasnije, učestvujući u prvoj odbrani Manježa, kada smo noćni program Radio Beograda radili odande, jer su hteli da sruše kuću u kojoj je, taj tekst pročitao, video sam da je imao neku naivnu autentičnost i opravdani hvalospev Manježu.
Pre godnu i nešto, opet sam se bio zabrinuo. Renovirali su ga i pretila je opasnost da se pretvori u kakvu nesreću, poput Zore i Arilja. Ali su ga otvorili, istog kao i ranije, samo izglancanog. Kafana građanskog duha, iz prve polovine prošlog veka, zablistala je punim sjajem. Poslednje vreme sam čak bio učestao - naravno, ne 5 puta nedeljno, kao nekad, al' jednom mesečno bih svratio na crvca ili brizle, i točeno pivo, koje je u socijalnom smislu već neko vreme zamenilo špricer.
I sad, čujem - kraj.
Guru 42
Veoma poznat
- Poruka
- 13.322
A Mali Pariz?? Ma sve će da sruše i ondaK će tu da posade neku kladionicu, kockarnicu iliti menjačnicu
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
Guru 42:A Mali Pariz?? Ma sve će da sruše i ondaK će tu da posade neku kladionicu, kockarnicu iliti menjačnicu
Naravno da će da sruše, kao i sve ostale kafane koje su imale beogradski šmek.
StoRmyGirl
Domaćin
- Poruka
- 4.176
Fascinantni podaci L1, zaista! Raduje me sto i danas postoji takva dusa u Beogradu, koja voli svoj grad, ceni njegovu posebnost i u ponekim manama nalazi izgovor. Ja sam odrasla u samom centru Beograda i jos pamtim radost kada se sa nekog puta vratim svom gradu. Iako sam ga cesto poznala po "mirisu" smoga, iako cesto ni kapije Beograda nisam mogla da vidim od istog, pamtim taj osmeh... To je ljubav koja traje vec 25 godina!
zanima me da li moguce da mi obicni gradjani mozemo da obidjem te podzemne tunele u Bg?Da li postoji neka organizovana tura za obilazak?Ako postoji gde da se prijavim?
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
barbie 1
PODZEMNE TAJNE BEOGRADA – BEOGRAD ISPOD BEOGRADA
U svojoj dugoj istoriji, duzoj od LONDONA i PARIZA, a malo kracoj od ATINE i RIMA, svoje neobicne tragove ostavljali su mnogi. Mnoge smo videli, neke vidjamo svakodnevno, ono sto nas interesuje su oni koji su sakriveni,cesto zakljucani u okrilju mraka, pod zemljom, obavijeni mistikom, tajnom, cudnim i tajnovitim pricama.
Hickokovske price istrazivacki duh, vecita zabrana starijih odvodoli su nas kao “klince”, do KALEMEGDANA. Njuskali smo po RIMSKOM BUNARU, spustali se u DONJI GRAD pa obalom do prelepe KARADJORDJEVE ulici. Ulazili u neki od tajanstevnih ulaza BEOGRADSKIH laguma, koji su sakrivali svoje price, gledali ogromnu burad za vino, razmislljali kako da ispod SAVE odemo do ZEMUNA i tamo se prosetamo istim takvim lagumima.
Klizajuci na TASU, uz caj sa rumom ili zavrsavajuci svoju nocnu setnju u kultnoj i tada jedinoj kafani koja je radila posle ponoci“POSLEDNJOJ SANSI”, razmisljali smo da odemo dole u neku od pecina starih dve hiljade godina. Cesto se praveci vaznim, svojim tajnim simpatijama i drugarima smo govorili, ako je mogao FON LER, zasto ne bi i mi. Iz takvih decijih i mladalackih avantura vracali smo se, nesto i videvsi, ali uvek pocepanih pantalona, izgrebanih ruku i kolena,
Pan Europa Adriatic organizuje, bez cepanja pantalona i ogrebotina, obilazak podzemnih TAJNI BEOGRADA u trajanju od dva sata. U zavisnosti od interesovanja i vremena koje imate na raspolaganju, vereme obliska moze da se skrati ili poveca.
Strucno vodjstvo i pricu, prepusticemo jednom od najvecih poznavacala tog “novog” grada
Dr. VIDOJU GOLUBOVICU.
Minimalan broj osoba 10. Maksimalan broj osoba 40.
Dan i vreme obilaska po dogovoru.
Skup grupe po dogovoru
PODZEMNE TAJNE BEOGRADA – BEOGRAD ISPOD BEOGRADA
U svojoj dugoj istoriji, duzoj od LONDONA i PARIZA, a malo kracoj od ATINE i RIMA, svoje neobicne tragove ostavljali su mnogi. Mnoge smo videli, neke vidjamo svakodnevno, ono sto nas interesuje su oni koji su sakriveni,cesto zakljucani u okrilju mraka, pod zemljom, obavijeni mistikom, tajnom, cudnim i tajnovitim pricama.
Hickokovske price istrazivacki duh, vecita zabrana starijih odvodoli su nas kao “klince”, do KALEMEGDANA. Njuskali smo po RIMSKOM BUNARU, spustali se u DONJI GRAD pa obalom do prelepe KARADJORDJEVE ulici. Ulazili u neki od tajanstevnih ulaza BEOGRADSKIH laguma, koji su sakrivali svoje price, gledali ogromnu burad za vino, razmislljali kako da ispod SAVE odemo do ZEMUNA i tamo se prosetamo istim takvim lagumima.
Klizajuci na TASU, uz caj sa rumom ili zavrsavajuci svoju nocnu setnju u kultnoj i tada jedinoj kafani koja je radila posle ponoci“POSLEDNJOJ SANSI”, razmisljali smo da odemo dole u neku od pecina starih dve hiljade godina. Cesto se praveci vaznim, svojim tajnim simpatijama i drugarima smo govorili, ako je mogao FON LER, zasto ne bi i mi. Iz takvih decijih i mladalackih avantura vracali smo se, nesto i videvsi, ali uvek pocepanih pantalona, izgrebanih ruku i kolena,
Pan Europa Adriatic organizuje, bez cepanja pantalona i ogrebotina, obilazak podzemnih TAJNI BEOGRADA u trajanju od dva sata. U zavisnosti od interesovanja i vremena koje imate na raspolaganju, vereme obliska moze da se skrati ili poveca.
Strucno vodjstvo i pricu, prepusticemo jednom od najvecih poznavacala tog “novog” grada
Dr. VIDOJU GOLUBOVICU.
Minimalan broj osoba 10. Maksimalan broj osoba 40.
Dan i vreme obilaska po dogovoru.
Skup grupe po dogovoru
L.1
Domaćin
- Poruka
- 4.417
-evo i jedne lepe knjige o temi koja te zanima
u prodaji, broširani povez, 300 strana, 24 cm., latinica
Tiraž: 1000
UDK: 904:624.191.89(497.111) 911.375.64(497.111-197.2)
Beograd 2006.
Edicija: Specijalna izdanja
5. izdanje
ISBN 86-355-0726-6
Beograd ispod Beograda
Autor: Nikolić Zoran Lj.; Golubović Vidoje D.;
Cena: 1188.00 din.
Ilustrovano, izmenjeno i dopunjeno izdanje.
autor uvoda Marković Petar J.;
Ovaj naslov možete nabaviti:
Izdavac: Službeni list Srbije i Crne Gore ; Internet: knjizara.com
Istraživanje nepoznatih podzemnih objekata ispod Beograda slično je pokušaju da se razume njegova nesvakidašnja istorija; podseća na guranje ruke u vreću bez dna, i to tako što se svaki put neko čudo iz nje izvuče, ili se makar nešto značajno u njoj dodirne ili oseti. I dok postoji predstava dokle ruka ide, onako zavučena u polumrak, prošlost izgleda stvarno i opipljivo.
Zabuna nastaje onda, kada više nema sigurnosti dokle je takvo "putovanje" došlo, a ponekad da li je, uopšte, i ruka ostala...
u prodaji, broširani povez, 300 strana, 24 cm., latinica
Tiraž: 1000
UDK: 904:624.191.89(497.111) 911.375.64(497.111-197.2)
Beograd 2006.
Edicija: Specijalna izdanja
5. izdanje
ISBN 86-355-0726-6
Beograd ispod Beograda
Autor: Nikolić Zoran Lj.; Golubović Vidoje D.;
Cena: 1188.00 din.
Ilustrovano, izmenjeno i dopunjeno izdanje.
autor uvoda Marković Petar J.;
Ovaj naslov možete nabaviti:
Izdavac: Službeni list Srbije i Crne Gore ; Internet: knjizara.com
Istraživanje nepoznatih podzemnih objekata ispod Beograda slično je pokušaju da se razume njegova nesvakidašnja istorija; podseća na guranje ruke u vreću bez dna, i to tako što se svaki put neko čudo iz nje izvuče, ili se makar nešto značajno u njoj dodirne ili oseti. I dok postoji predstava dokle ruka ide, onako zavučena u polumrak, prošlost izgleda stvarno i opipljivo.
Zabuna nastaje onda, kada više nema sigurnosti dokle je takvo "putovanje" došlo, a ponekad da li je, uopšte, i ruka ostala...
Malo tuznih podataka:
Dijana DIMITROVSKA, 5. decembar 2006
U PRVIH četredeset dana oslobođenja partizani u Beogradu nisu štedeli
„narodne neprijatelje”. Privrednici, intelektualci, bogati trgovci, glumci, slikari, pisci.. bez suda i krivice streljani su po prekom sudu - kojekude.
Tih poratnih godina Beograd je izrastao na masovnim grobnicama. Rodbina pobijenih čeka rešenja o rehabilitaciji, kako bi mogli da ih ekshumiraju iz ovih masovnih grobnica i, posle više od šest decenija, dostojanstveno sahrane.
Koliko je tačno streljanih - tek treba da se ustanovi. Prema svedočenju majora Ozne Trešnjića, vodećeg likvidatora u Beogradu, poslednjih dana oktobra i tokom novembra 1944. godine pobijeno je u prestonici više od 10.000 ljudi. Udruženje starih Beograđana „Apel 50” tvrdi da je stradalo oko 30.000 Beograđana, engleski izvori kažu oko 5.000, a istoričar mlađe generacije sa Instituta sa savremenu istoriju Srđan Cvetković, koji je upravo objavio knjigu „Između srpa i čekića”, procenjuje:
- Dok se ne otvore arhive ne možemo relevantno proceniti koliko je pobijeno ljudi. Smatramo da je stradalo između pet i deset hiljada. Ili, preciznije, ne manje od 5.000, ne više od 10.000. U celoj Srbiji pobijeno je između 40.000 i 50.000, a sa odmazdom Nemaca i Mađara ukupno oko 60.000 ljudi.
I sa ovim jezivim brojkama istoričari tvrde da smo dobro prošli. Jer, u jeku likvidacija bilo je „žalbi” da se „slabo radi”.
- Postoji dokumentacija na osnovu koje se vidi da se vrh Ozne žalio da se radi „sporo i aljkavo” - kaže Cvetković. -Poznato je da se Aleksandar Ranković bunio što „Ozna za Hrvatsku ne strelja dovoljno”. Bilo je i primedbi odnosno preporuka da se „justifikacija vrši klanjem”. Kakav izraz!Koristili su reč justifikacija, što bi značilo sprovođenje pravde, za klanje, streljanje i ubijanje bez presude i suda.
Obračun sa neistomišljenicima najavljen je bio i pre oslobođenja. Milovan Đilas to potvrćuje (V. Dedijer „Novi prilozi za biografiju druga Tita”):
„Još pre ulaska u Beograd ustanovili smo kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta.”
- Likvidacija je izvršena munjevito. Do duboko u noć štektali su mitraljezi.
Krajem oktobra i novembra uzduž i popreko iskopane su stotine masovnih
grobnica. Kada su u decembru uvedeni redovni sudovi, građanski stalež Srbije je bio desetkovan - kaže Prijezda Popović, beogradski advokat koji je ceo život proveo istražujući događaje u kojima je nestao i njegov otac.
- Prvo je stradalo Dedinje, gde su živeli najimućniji Beograđani -
objašnjava istoričar Cvetković. - Iza ruskih jedinica i partizana išla je Ozna i čistila teren. Komesarske trojke su već od 19. oktobra prečešljavale svaku „buržoasku” kuću. Organi Ozne pravili su spiskove „sumnjivih” na osnovu bilo kakve prijave. Sa tim spiskovima išlo se u Maglajsku ulicu, gde je bio Glavni štab Ozne. Izlazilo se s „overenim” spiskovima koji su predavani komandantima pratećih vodova, a oni su u toku noći već vršili egzekucije u Lisičjem potoku, na Banjičkoj livadi i drugde - kaže istoričar Cvetković.
Posebno dramatično bilo je kolektivno likvidiranje žandara, poštara,
carinika i drugih ljudi u uniformi koji su prethodno bili pozivani javno da se vrate na posao verujući u „dobre namere” novih vlasti. Prema svedočenju akademika Dejana Medakovića, oni su bez selekcije okupljeni u velikoj kasarni Garde na Dedinju, poskidani, i u donjem vešu - streljani.
Oficir Ozne major Garotić svedočio je da su na ulazu u Kalemegdan, kod
spomenika Mokranjcu, zakopani leševi 30 saobraćajnih policajaca iz
policijske stanice kod ambasade Francuske. Pre streljanja su ih, takođe, skinuli i vezali žicom.
Mesto Jabuka, kod Pančeva, masovna je grobnica oficira kraljevskog
vazduhoplovstva, koji su bili pozvani krajem 1944. da se jave na dužnost.
Novinar i direktor Centrale za humor Milorad Ivanić, vlasnik fabrike
čokolade Popadić, vlasnik kafane sa roštiljem Mile Petrović i vlasnik
metalske fabrike Mika Veselinović, sa još oko četrdeset ljudi, bez
saslušanja i presude, likvidirani su i pokopani između današnje kafane
„Grafičar” i manastira Vavedenje.
Žitelji Železničke kolonije pamtili su da je predsednik narodnog odbora Azis Sultanović (od 19. oktobra do 15. novembra 1944.) izveo na streljanje ugledne trgovce i fabrikante: D. Vojnovića, J. Samurovića, D. Živanovića, D. Đorđevića, M. Stojanovića, V. Didića, S. Božića, S. Lazarevića, B. Jerotijević, P. Marcikića, B.Stojanovića i M. Stefanovića.
Supruga Samurovića, koja je uspela da se probije do Moše Pijade, dobila je od njega odgovor: „Šta ćete drugarice, svaka revolucija guta svoju najbolju decu.”
Revolucija je progutala 60.000 dece. Sada se nevini rehabilituju, kaže
istoričar Cvetković, a uskoro će morati da se ekshumiraju. Da saznamo istinu i upokojimo mrtve.
SAVA MOMČILO Stanojević, robijaš iz Šapca, koji je radio na uklanjanju leševa, svedočio je: „Po dolasku u zatvor nekoliko dana uzastopno išao sam sa grupom duž desne obale Save. Zadatak nam je bio da leševe ubacujemo u vodu i guramo što dublje, prema matici.
Dijana DIMITROVSKA, 5. decembar 2006
U PRVIH četredeset dana oslobođenja partizani u Beogradu nisu štedeli
„narodne neprijatelje”. Privrednici, intelektualci, bogati trgovci, glumci, slikari, pisci.. bez suda i krivice streljani su po prekom sudu - kojekude.
Tih poratnih godina Beograd je izrastao na masovnim grobnicama. Rodbina pobijenih čeka rešenja o rehabilitaciji, kako bi mogli da ih ekshumiraju iz ovih masovnih grobnica i, posle više od šest decenija, dostojanstveno sahrane.
Koliko je tačno streljanih - tek treba da se ustanovi. Prema svedočenju majora Ozne Trešnjića, vodećeg likvidatora u Beogradu, poslednjih dana oktobra i tokom novembra 1944. godine pobijeno je u prestonici više od 10.000 ljudi. Udruženje starih Beograđana „Apel 50” tvrdi da je stradalo oko 30.000 Beograđana, engleski izvori kažu oko 5.000, a istoričar mlađe generacije sa Instituta sa savremenu istoriju Srđan Cvetković, koji je upravo objavio knjigu „Između srpa i čekića”, procenjuje:
- Dok se ne otvore arhive ne možemo relevantno proceniti koliko je pobijeno ljudi. Smatramo da je stradalo između pet i deset hiljada. Ili, preciznije, ne manje od 5.000, ne više od 10.000. U celoj Srbiji pobijeno je između 40.000 i 50.000, a sa odmazdom Nemaca i Mađara ukupno oko 60.000 ljudi.
I sa ovim jezivim brojkama istoričari tvrde da smo dobro prošli. Jer, u jeku likvidacija bilo je „žalbi” da se „slabo radi”.
- Postoji dokumentacija na osnovu koje se vidi da se vrh Ozne žalio da se radi „sporo i aljkavo” - kaže Cvetković. -Poznato je da se Aleksandar Ranković bunio što „Ozna za Hrvatsku ne strelja dovoljno”. Bilo je i primedbi odnosno preporuka da se „justifikacija vrši klanjem”. Kakav izraz!Koristili su reč justifikacija, što bi značilo sprovođenje pravde, za klanje, streljanje i ubijanje bez presude i suda.
Obračun sa neistomišljenicima najavljen je bio i pre oslobođenja. Milovan Đilas to potvrćuje (V. Dedijer „Novi prilozi za biografiju druga Tita”):
„Još pre ulaska u Beograd ustanovili smo kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta.”
- Likvidacija je izvršena munjevito. Do duboko u noć štektali su mitraljezi.
Krajem oktobra i novembra uzduž i popreko iskopane su stotine masovnih
grobnica. Kada su u decembru uvedeni redovni sudovi, građanski stalež Srbije je bio desetkovan - kaže Prijezda Popović, beogradski advokat koji je ceo život proveo istražujući događaje u kojima je nestao i njegov otac.
- Prvo je stradalo Dedinje, gde su živeli najimućniji Beograđani -
objašnjava istoričar Cvetković. - Iza ruskih jedinica i partizana išla je Ozna i čistila teren. Komesarske trojke su već od 19. oktobra prečešljavale svaku „buržoasku” kuću. Organi Ozne pravili su spiskove „sumnjivih” na osnovu bilo kakve prijave. Sa tim spiskovima išlo se u Maglajsku ulicu, gde je bio Glavni štab Ozne. Izlazilo se s „overenim” spiskovima koji su predavani komandantima pratećih vodova, a oni su u toku noći već vršili egzekucije u Lisičjem potoku, na Banjičkoj livadi i drugde - kaže istoričar Cvetković.
Posebno dramatično bilo je kolektivno likvidiranje žandara, poštara,
carinika i drugih ljudi u uniformi koji su prethodno bili pozivani javno da se vrate na posao verujući u „dobre namere” novih vlasti. Prema svedočenju akademika Dejana Medakovića, oni su bez selekcije okupljeni u velikoj kasarni Garde na Dedinju, poskidani, i u donjem vešu - streljani.
Oficir Ozne major Garotić svedočio je da su na ulazu u Kalemegdan, kod
spomenika Mokranjcu, zakopani leševi 30 saobraćajnih policajaca iz
policijske stanice kod ambasade Francuske. Pre streljanja su ih, takođe, skinuli i vezali žicom.
Mesto Jabuka, kod Pančeva, masovna je grobnica oficira kraljevskog
vazduhoplovstva, koji su bili pozvani krajem 1944. da se jave na dužnost.
Novinar i direktor Centrale za humor Milorad Ivanić, vlasnik fabrike
čokolade Popadić, vlasnik kafane sa roštiljem Mile Petrović i vlasnik
metalske fabrike Mika Veselinović, sa još oko četrdeset ljudi, bez
saslušanja i presude, likvidirani su i pokopani između današnje kafane
„Grafičar” i manastira Vavedenje.
Žitelji Železničke kolonije pamtili su da je predsednik narodnog odbora Azis Sultanović (od 19. oktobra do 15. novembra 1944.) izveo na streljanje ugledne trgovce i fabrikante: D. Vojnovića, J. Samurovića, D. Živanovića, D. Đorđevića, M. Stojanovića, V. Didića, S. Božića, S. Lazarevića, B. Jerotijević, P. Marcikića, B.Stojanovića i M. Stefanovića.
Supruga Samurovića, koja je uspela da se probije do Moše Pijade, dobila je od njega odgovor: „Šta ćete drugarice, svaka revolucija guta svoju najbolju decu.”
Revolucija je progutala 60.000 dece. Sada se nevini rehabilituju, kaže
istoričar Cvetković, a uskoro će morati da se ekshumiraju. Da saznamo istinu i upokojimo mrtve.
SAVA MOMČILO Stanojević, robijaš iz Šapca, koji je radio na uklanjanju leševa, svedočio je: „Po dolasku u zatvor nekoliko dana uzastopno išao sam sa grupom duž desne obale Save. Zadatak nam je bio da leševe ubacujemo u vodu i guramo što dublje, prema matici.
