Ni ja ne razumem zašto neko udara bebu kad joj ništa tim udarcem nećeš dokazati. Pazi, kad se stigne do batina uglavnom znači da su svi normalni načini vaspitanja zakazali. Možda su bili dobri, možda nisu. Ali šta da radiš sa detetom koje ničim ne možeš kazniti, ne razgovara sa tobom, a vidiš da postaje problematično? Neće tu batine pomoći svakako, ali razumem da su u strahu velike oči. A ja ne znam kakvo čudovište moraš biti da tučeš dete mrtav- hladan. Za to ipak treba postojati afekat. Ako odlučiš da udariš dete ili bilo koje drugo živo biće smiren, znači da sa tobom kao čovekom nešto opasno nije u redu.
Ali ni ja nisam majka, pa šta znam.
Mislim da zavisi od pocetnog stava...tu je cvor nerazumevanja.
Moje vidjenje dece je takvo da ih gledam kao male ljude. A ljude ne tucem jer udarac manje boli od onog sta udarac sa sobom nosi a osnovno nosi nepoverenje, ponizenje, povredjeno ono najdublje, unizenu tu malecku licnost kojoj takve emocije uopste ne trebaju u zivotu, posebno ne u neznom uzrastu.
Roditelji i deca se putem prihvacenih batina stavljaju u prizmu subjekt - objekt, ja sam ti dao zivot, ja te hranim, mene ces da slusas jer monopol nad silom je u mojim rukama. To kaze ona stara, dok si pod mojim krovom radices kako ti kazem. Cemu to? Mislim da decu nismo dobili kao radne pse koje treba istrenirati.
Dete ima unutrasnje bice, krhko je, roditelji su mu bogovi, lepo su o tome govorili i psiholozi, taj pad oceva, razocarenje u roditelja...pristalica sam teze da su klinci kompleksne licnosti, zavisni su, nesporna stvar, ali kakav sam ja to covek ako zloupotrebljavam tu zavisnost?
@ Poslednja igra leptira
Meni je zabavno bilo da guram igle za pletenje u stekere, zatvorili su mi stekere uz pricu kako je to opasno, probala jos koji put pa odustala...
Misljenja sam da se dete po dobijenim batinama upravo zainati od nemoci. Kada tuces a on ne moze da ti vrati, radja se negde otpor koji je pomesan sa pomenutim ponizenjem i beskrajnom ljubavlju koje dete oseca prema roditeljima.
Radije bih potrosila jezik, vracala na pocetno mesto hiljadu puta, kaznjavala bih kako mi je preporuceno jer se danas metode vaspitanja znaju, cinjenica je da ti treba mnogo vise zivaca za njih a to smara, prevrces ocima ali radis da ga ne bi udario...sa druge strane, dete se vaspitava od bebe a ne od desete godine...meni je evo mala slomila tri grane prelepe jelke koju imam godinama ali je nakon toga naucila da joj ne prilazi...mogla sam da je istucem kod prve ali eto, do trece sama ponavlja kada joj pridje ne, ne, ne, to ne
...nisu deca antihristi pobogu...
Pristalica sam price, price, price, neprestane komunikacije izmedju dece i roditelja, sve receno, pojasnjeno i sazvakano ulazi u njih i negde se zavuce, cak i kada grese ako su dobro postavljena, vratice se u zglob, ne zelim da me se deca plase jer se bojim sta ce se desiti ako me nema, raspustena banda, zar ne, strah od fizicke kazne je najgori motiv za poslusnost jer ce u jednom momentu taj strah biti besmislen...i sta onda...onda se u pubertetu sin stisnute pesnice okrene ka ocu i kaze poluludo udaris li me jos jedanput ubicu te...i tata je onda zadovoljan, odnegovao je muskarca
