Европске силе и српско питање 1912-1913
„Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо.“
Никола Пашић
Дана 19-ог октобра 1912. године, часа када су Српски добровољци под командом капетана Љубе Вуловића на положају Лисица закорачили на Косово, чуо се први пуцањ и први метак, који је смртно погодио Александра Сању Живановића, студента Техничког факултета у Београду, прву жртву јединог рата који је Србија желела у 20-ом веку, Првог балканског рата. Сања Живановић је био син Живана Живановића бившег председника Народне скупштине краљевине Србије и министра у више мандата Владе Краљевине Србије. Мајка му је Јелена Живановић, рођена Димитријевић, сестра Драгутина Димитријевића Аписа.
Тако је почело… Када размишљамо о историји 20-ог века и месту Србије у њој, не можемо а да не помислимо да је то историја ратова и прегнућа читавих генерација српског народа да се први пут од Косовске битке реши српско национално питање. Век који почео преломном 1903. годином и раскидањем више него тесних веза са Аустроугарском монархијом, које су не ретко биле на штету економских интереса Краљевине Србије, после збацивања јарма подаништва, претворио се у златно доба демократије. Тих десет година стварне демократије, у којој је Закон о штампи имао само један члан који је гласио: “Штампа је слободна“, завршава се збрајањем целокупне снаге српског народа и почетком јединог рата који су Срби желели у 20-ом веку, Првог балканског рата 1912.
Стварање Балканског савеза, који су чинили Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска уз нескривено покровитељство Русије, је почетком 20-ог века показао куда води одговорна политика и заједнички интереси балканских народа, који су само удруженим снагама могли да реше пет векова дугу историју ратова и борби за ослобођење од Отоманске империје. Такав напор и заједничко решење проблема названог источно питање, није наишао на добар одзив код западних европских сила, поготово Аустроугарске и Немачке у њиховом маршу на исток, из једноставног разлога, што је представљао лош пример за њихове интересе на европском континенту, који се сводио на пословичну политику према малим народима „завади па владај“. Целокупан напор балканских народа током Првог балканског рата 1912-1913 је сатанизован у Аустроугарској и Немачкој штампи, уз нескривене претње војном интервенцијом на страни Турске, док је у једном делу медија савезничких земаља, Енглеској и Француској праћен са двема врстама извештаја и коментара, што свакако није случајно. Тај начин извештавања и коментарисања догађаја је изузетно видљив у делу штампе Уједињеног краљевства. Не треба ни сумњати да су највише на тапету били Срби и да је поред јавне, постојала и још увек недовољно позната тајна дипломатија. Циљ овог текста је и отварање питања да ли је тадашњи делимично благонаклон став и касније савезништво током Великог рата 1914-1918, званичног Лондона и Париза са Краљевином Србијом био изузетак или њихов стварни политички став. Бојим се да ће дубља анализа догађаја и прилика показати да је савезништво било превасходно руковођено интересом западних чланица сила Антанте да Немачка и Аустроугарска имају још један фронт у свом меком трбуху. Наравно, напомињем да моје мишљење ни у ком случају не оспорава жртве војника Уједињеног краљевства и Француске, који су своје животе оставили на територији Србије и Солунском фронту током Великог рата. Једноставно желим да српски историчари дубље расветле огромну жртву коју је српски народ поднео пре једног века, зарад решења српског националног питања и наравно да још једном одам почаст јунацима из бајке, српској генерацији која је својој отаџбини дала све.
Али, да бисмо имали целокупну слику тадашњих догађаја, морамо се осврнути на чињенице и историјске изворе. Датуми су по новом календару.
- 3. марта 1912 након дугих преговора и притиска Русије, Србија и Бугарска склапају уговор о сарадњи и пријатељству. Уговор су потписали команданти војски земаља потписница, генерал Радомир Путник и генерал Фичев. Један део уговора је имао јавни карактер и обухватао је одбрамбени део.
- 29. маја Грчка и Бугарска склапају уговор о војном савезу
- 2. Јула 1912. Србија и Бугарска су потписали тајни додак уговора, којим је предвиђено да у случају рата са Турском, Бугарска мора да мобилише 200.000. војника, а Србија 150.000. војника.
- У јулу 1912. Бугарска и Црна Гора потписују уговор о војном савезу
- 19 септембра 1912 године балкански савезници упућују ултиматум Турској, у ком захтевају да Турска изврши реформу управе, спроведе административну аутономију, уведе локалне скупштине, допусти слободу наставе, успостави локалну полицију и др.
- Као одговор на ултиматум Турска 23. Септембра спроводи делимичну мобилизацију у балканским областима, заплењује ратни материјал који је преко Солуна упућен из иностранства у Србију и плени грчке бродове у Цариграду. Одговор савезника је био проглашење опште мобилизације 30. Септембра, да би и Турска учинила исто 1. октобра 1912.
- 27. Септембра 1912 Србија и Црна Гора потписују споразум о савезу, којим се дефинишу правци деловања војски, питање заједничке команде у случају деловања на истој територији и клаузула да свако задржава оне територије које ослободи
- Први балкански рат је почео 8 октобра 1912 године објавом рата Краљевине Црне Горе Турској. Србија и Бугарска су објавиле рат Турској 17 октобра а Грчка 19 октобра.
- 9. октобра ујутро, артиљеријским нападом црногорске војске на положаје турске армије код Туза, почињу војне операције. Тог дана црногорска војска ослобађа Мојковац и Бијело поље
- 15. октобра црногорска војска ослобађа Тузе
- 16. октобра црногорска војска ослобађа Беране
- Између 15. и 19. октобра турске снаге врше провокације и препаде према српској Трећој армији и добровољцима код Мердара
- 21. октобра Трећа армија улази на територију Косова и Метохије и ослобађа је у наредним данима
- 21. октобра Прва армија напада Турске снаге правцем према Куманову, док Друга српска армија напада правцем Кратово – Страцин
- 22. октобра Трећа армија ослобађа Приштину и Косово поље
- 22. октобра црногорска војска отпочиње операције ослобођења Скадра и заузимања утврђења Тарабош код Скадра.
- 24. Октобра српска војска побеђује главнину турских снага у чувеној Кумановској битци (остаће забележено да су страни дописници пратили битку заједно са српском командом и престолонаследником Александром са узвишења изнад војишта, коментаришући манерве српске војске као дотада невиђене у историји ратовања)
- 25. октобра Прва армија ослобађа Скопље
- 28. октобра Прва армија ослобађа Овче поље и Велес
- 3. новембра одреди Друге српске армије, долазе у помоћ и прикључују се грчким и бугарским снагама пред Солуном
- 7. новембра црногорске снаге које су са југа блокирале Скадар, у Љешу на Јадранској обали се спајају са српским снагама које су се преко албанских планина пробиле до Скадра.
- 8. новембра Хасан-Таским паша потписује капитулацију и грчке снаге 9. новембра улазе у Солун, чиме је пресечена веза између источне и западне турске армије.
- 16. новембра почиње Битољска битка, завршава се ослобођењем Битоља 19. новембра и потпуним сломом турских снага.
- 20. Новембра српске снаге заузимају Драч и завршавају операције у Северној Албанији.
- 29. новембра Влада Србије формира Драчки округ у чијем су саставу били Драч, Тирана, Елбасан и Љеш (Северна Албанија са приморјем).
- 3. децембра је закључено примирје између Турске са једне стране и Србије, Црне Горе и Бугарске, без Грчке, са друге стране, којим је утврђено да сукобљене стране остану на својим положајима, а да утврђења Јањина, Једрене и Скадар не могу имати помоћ у снабдевању.
- 4. децембра Велике силе оснивају аутономну Албанију, чији су заштитници, а новостоврена аутономија одмах потпада под велики утицајем Аустро-Угарске.
- 13. децембра започиње Лондонска амбасадорска конференција пет Великих сила, којом је председавао енглески министар иностраних послова сер Едвард Греј. Велике силе захтевају од Турске да уступи сва подручја западно од линије Енос (Текидраг) – Мидија, Крит и сва острва у Егејском мору. Турска одбија ове захтеве и нуди само аутономију за Македонију и Албанију
- 22. јануара 1913 турска Влада одлучује да прихвати савезника.
- 23. јануара 1913 избија побуна Младотурака коју предводи Енвер – бег, турска Влада је оборена, Назим паша убијен, а Младотурци се успротивљују уступању Једрена и егејских острва.
- 29. јануара 1913. услед одбијања Младотурака и ратних поклича из Цариграда, прекида се примирје успостављено 3. децембра.