Pominjana je na temi više puta, ali omiljena mi je bajka,, pa ne mogu da odolim.
Mada sam u detinjstvu više bila Princeza na zrnu graška, Pepeljuga mi je bila i ostala najdraža, najbliskija.
Najduže u životu sam se i osećala kao Pepeljuga,savremena doduše, radila od jutra do mraka i čekala Princa.
Al to je druga priča i nije bajka.
Trenutno sam Trnova Ružica, nije baš da spavam, ali sličnog stanja čekam (opet) Princa da poseče svo trnje i probije se do mene i probudi me.
Da se vratim na Pepeljugu..
Kao devojčica, navijala sam za nju iz sve snage, pogađa me nepravda, da izdeveta one zle sestre i spasi se. Sreći mojoj nije bilo kraja kada je upoznala Princa i on se zaljubio.. Hmm..
Pa je onda tražio i gle čuda našao. Divota, sve kako treba. E malo me mučilo šta je posle bilo.. Htela sam da čitam o njihovom srećnom zajedničkom životu, ali šipak. Nema.
Trebalo je da odrastem da vidim TO posle.
A sad mislim da je jako sumnjivo to što je izgubila cipelicu, pa taj princ koji je ne prepoznaje.. Aloo, kako ne prepoznaješ devojku u koju si se zaljubio.
Ali opravdao se time što je bio prokleto uporan. Nosao mučenik onu cipelicu po celom kraljevstvu. Cenim upornost.
Jedino isto kao nekad i sad doživljavam maćehu i zle sestre, taman im je natrljala na nos princa.
E da, i dalje me zanima šta je bilo posle.
