Alojzije Stepinac

[Лички гусар]

Da, nazalost to je sve s namjerom ostalo zataskano medju mnogim knjigama, uglavnom od posredni ili neposredni svjedoka (obicnih ljudi).

Tu bi izdvojio dvije knjige koje se time opsirnije bave, knjiga Srdje Trifkovica "Ustase-balkansko srce tame" kao osnova za dalje proucavanje, zatim knjiga Veljka Djurica Misine "Zlocin je poceo ranije : prilozi za istoriju stradanja Srba u banovinama Primorskoj i Savskoj 1934-1939. i Banovini Hrvatskoj 1939-1941. godine". Zatim knjige Laze M. Kostica koje se bave zlocinima Hrvata nad Srbima..

Kao i zlocini nad Srbima 1914-1915, tako i zlocini 1941-1945, ostali su zataskani, zvanicno od drzave i od ljudi od uticaja - Srba - u ime tkz. jugoslovenske ideje.

 

[Лички гусар]

Iz knjige Rasute kosti, Mihailo Minic.. jedan od rijetki prezivjeli cetnika iz odreda Pavla Djurisica o prelasku preko Hrvatske

Путовало се са опрезом баш као преко територије Афричких људождера.

 

[Tyranosaurus rex]

У Независној Држави Хрватској, насталој по вољи нациста, између 1941. и 1945. године исписане су најстрашније странице Другог светског рата. Усташе Анте Павелића, уз подршку Хитлера и Мусолинија, побили су на стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома у име "коначног решења" етничко-верског питања, које је решавано масовним "прекрштавањем" у католицизам. У ономе што у историји називамо балканским холокаустом, одлучујучу улогу, директну и посредну, одиграла је Света римска црква преко надбискупа загребачког, монсињора Алојзија Степинца. Надбискуп геноцида је активно сарађивао са усташком диктатуром; припадници хрватског католичког клера су учествовали у масовним истребљењима и "прекрштавању"; Ватикан је награђивао етничковерски геноцид који је вршио Анте Павелић.

изворник:
Marco Aurelio Rivelli
L' Arcivescovo del genocidio
Kaos Edizioni, Milano 1999

"Онај ко не пријави злочин који му је познат, подржава га."
Сенека, Тројанке

Ја бих вас замолио на стрпљењу. Ако се слажете, било каква тема везана за страдања, злочине, а поготову геноцид захтева веома пажљив и прецизан осврт на дешавња. Читајући многе постове везане за сличну тему, па и сам геноцид у НДХ, видео сам, на велику жалост, доста погрешних тумачења и доста погрешног знања. Да не бих ишао кроз све шта су људи већ писали, јер би то био Сизифов посао, одлучио сам да дам један детаљан увод у дешавања која ће довести до холокауста и невиђеног страдања једног народа у Другом светском рату. Као један од главних инспиратора холокауста је поменути надбискуп. Њега су прогласили за свеца, а наша држава и црква није никако реаговала на тај акт, што је мени неразумљиво. Ако људи у цркви воде неку политичку трговину са Ватиканом, онда треба да оставе мантију и да постану политичари, а не да глуме свештенике. Моје излагање ћу поткрепити и покрити изворима и библиографијом. Доћи ћу до тврдњи, које су везане за саму тему, па дискусија може да почне. Још једном, бих вас замолио на стрпљењу и времену, јер ми је тешко да испустим неки деатљ уводног текста.

Поштовање,
Tyranosaurus rex

 

[Tyranosaurus rex]

Град Ватикан, уторак 1. октобра 1998.

Јован Павле II се припрема да крене за Загреб. То је његово четрдесет четврто путовање у иностранство, друго у Хрватску (прво је било 10-11. септембра 1994).
Ова вест изазива полемике упогледу циља пастирске посете. Папа, у ствари, жели да у Хрватској присуствује проглашењу Алојзија Виктора Степинца (1898-1960) за блаженога (Проглашењу свеца предходи проглашење блаженим, а у католичкој теологији “светлост ” подразумева морално савршенство својствено Богу у апсолутном смислу, које се додељује личностима које су свој живот подредиле божанском савршенству). Надбискуп загребачки од 1937. и католички примас Хрватске за време крваве усташке диктатуре под нацифашистичком окупацијом и у првом периоду Титовог режима, Степинац је једна од најсложенијих и најконтроверзнијих фигура у историји Римске цркве. Пред долазакПапе на свечану церемонију председник Фрањо Туђман окарактерисао је Степинца као “мученика комунистичког режима” стављајући се тако у његову фанатичну одбрану.
“Центар Симона Визентала”-најпознатија међународна установа која се бави истраживањем нацистичких злочина и одговорности за холокауст – тражио је од Понтифекса да одложи прглашење за блаженога “до завршетка једне темељите студије о понашању Степинца за време рата, која је заснована на могућности потпуног приступа архиву Ватикана”. Том приликом директор одељења за међународне односепри овом центру, Шимон Самуелс, подсетио је на бројна документа која сведоче о “подршци коју је кардинал Степинац дао усташкој држави, марионети нацистичке Немачке, приликом давања благослова њеном поглавару Анти Павелићу”, закључивши, “Одлука да се причека хладан суд независних историчара поправила би осећање према овоме чину у случају да је реч о провокативној хипотези, а покварила би га у случају да је реч о историјском ревизионому”. Међутим Света столица је потврдила ово пастирско путовање и предвиђену церемонију проглашења за блаженога.​

Загреб среда 2. октобра 1998.

Приликом доласка у Загреб Папу дочекује маса слављеника. У светилишту Марије Бистрице (50 километара од хрватског главног града) све је спремно за свечану верску церемонију која ће сутрадан прогласити блаженим Његову Еминенцију Степинца.
Поворкама католика које на улицама хрватске престонице поздрављају долазак Понтифекс проповеда помирење и опроштај. Такође наглашава “болну и трагичну“ прошлост, говорећи: ”Од срца желим да се у овом скуту Европе више никада не понове нечовештва која су се у више наврата потврдила у овом веку”.
У ствари прошлост Хрватске јесте болна и трагична: у периоду 1941-1945. овај скут Европе окрвављен је нечовештвом које кулминира геноцидом. Али оно што Јован Пвле II прећуткује је чињеница да је тај геноцид баш у Алојзију Степинцу имао одлучујућег саучесника, уз потпуну гаранцију Ватикана.​

 

[Tyranosaurus rex]

ПУШКА И СВЕЋА

Хрватски усташки национализам

Из рушевина Аустроугарског царства, уништеног током првог светског рата, почетком децембра 1918. рађа се Краљевина Јужних Словена (Југославија), коју је великом већином ратификовала Скупштина јуна 1921. У основи унитарне југословенске државе налази се тежња да се у савезну и монахистичку структуру обједине Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци и Македонци, при чему се свакој етничкој групи додељује једнако достојанство; у ствари, централна влада у Београду постаје поприлично централизована продужена рука Србије. Поред осталог и зато што је краљ Александар бивши престолонаследник краљевине Србије.
Међутим, нова југословенска држава суочава сеса територијалним захтевима неколико суседних земаља. Реч је о фашистичкој Италији која, осећајући се превареном Лондонским споразумом, има за циљ да анектира Далмацију. Мађарска, са друге стране, ђели да уђе у посед плодних подручија Војводине, док Бугарска потражује Македонију. Ни Ватикан не гледа са симпатијама на нову Краљевину Југославију у којој доминира Српска православна црква.
Суочена са замкама на међународном плану, унутрашње потешкоће потресају нову југословенску државу због немогућности суживота различитих етничких група, те због велике економске неуравнотежености која је карактерише и, најизад, због сукоба двеју доминантних вероисповести, православне код Срба и католичке код Хрвата. Млада Југославија минира се изнутра нарочито хрватским сепаратизмом који у умереној форми подржава Хрватска сељачка странка, а у екстремној Хрватска странка права.
Умерена тежња за аутономијом Хрватске сељачке странке има за циљ да успостави “мирољубиву и унитарну Хрватску сељачку републику” унутар Југословенске савезне монархистичке државе, при чему ужива снажну подршку народа. Међутим њен вођа Стјепан Радић бива убијен у препуној Скупштини јуна 1928. и на чело Хрватске сељачке странке долази Влатко Мачек.
Хрватска странка права, међутим, тежи ка сецесији и оснивању Хрватске државе (основана 1861. од стране Анте Старчевића, Хрватска странка права следи “хрватско право” да има независну државу, тј. “Велику Хрватску” која би се простирала од Алпа до Проклетија. Старчевић је такође развијао теорију расне супериорности Хрвата у односу на Србе). Карактеристична по фашистоидним идејама, са скромним изборинм телом, под вођством адвоката Перчића, Хрватска странака права има у себи јаку фракцију екстремне деснице на чијем челу се налази Анте Павелић који врло брзо постаје првак Странке.
Рођен 19. маја 1889. у Бардини, Херцеговина (од оца трговца Ловре Павелића), Анте Павелић је почео политичку каријеру у раној младости. Представник општинског већа у Загребу и посланик у Скупштини у Београду, нови вођа Хрватске странке права радикализује њену идеологију: сељак као стуб хрватског народа, породица као темељ друштва, католицизам као једина духовна власт са снажним отпором либералној демократији, комунизму и “богаташком капитализму”.

- - - - - - - - - -

Године 1928. 26. новембра на страницама свог часописа “Хрватски домобран”, Хрватска странка права под вођством Павелића јасно изражава свој политички циљ о слободној хрватској држави, истиче одбијање било сваке савезне перспективе и захтева легитимност прибегавања насилним методама за остварење независности.
Потресена снажним етничким тензијама и притиснута озбиљном економском кризом југословенска држава крајем 1928. запада у велике тешкоће. Јануара 1929. краљ Александар, суверен, суспендује Устав и распушта Скупштину. Југословенска монархија стаља ван закона опозиционе политичке партије. Краљева челична песница оличава се у “Закону о заштити државе” који између осталога даје велка овлашћења полицијским снагама. Полицијска репресија посебно погађа опозиционе политичке вође хрватских националиста и комуниста: нови воћа Хрватске сељачке странке, Влатко Мачек, ухапшен је и притворен.
Шеф Странке права, Анте Павелић, успева да умакне, бежећи иу Хрватске: најпре стиже у Беч, затим се крије у Мађарској и Бугарској, да би се на крају склонио у Италију у којој је прхваћен с наклоношћу Мусолинијевог рњжима (Павелића је 1932. за време његовог склањања у Италију, Краљевски суд за заштиту државе у Београду, осудио на смрт).
То је крај Хрватске странке права и почетак дугог боравка њеног вође у Италији.
Под заштитом италијанског Дуђеа, Павелић 1931. покреће политички покрет који добија име “усташе” (назив потиче од српскохрватске речи устати = дићи се на устанак. Кад дође на власт Павелић ће се постарати да напише историју свога покрета, антидатирајући његово оснивање на 7. новембар 1929; за детаљније спознаје упореди Г. Перић Мусолини на Балкану, Милано 1966.). То је покрет који преузима и истиче идеолошке црте угашене Странке права: независну хрватску државу као политички циљ којим треба тежити тероризмом и оружаном борбом; католицизам средњевековних обележија, фанатичан и назадан који представља духовну матрицу, доктрину о “надчовеку” посућену од националсоцијализма Адолфа Хитлера и засновну на расној супериорности Хрвата у односу на Србе; ауторитарни култ неприкосновеног вође (под заштитом италијанског Дућеа и нацистичког Фирера).
Усташки покрет почиње да се шири у местима веће концентрације хрватске емиграције. У Италији и Мађарској опремају се паравојни логори за Павелићеве следбенике; у Бечу настаје један од првих центара пропаганде и прозелитизма, а други ничу у Берлину и у Белгији. Заповедништво усташког покрета налази се у Италији: прво у Торину, затим у Болоњи. Павелић борави у једној вили у близини Пезара коју му је доделио Мусолинијев режим.
Први усташки војни логор у Италији организован је 1931. у Бовељу (покрајна Бреша); следе затим Броготаро (у близини Парме) и Сан Деметрио ( у околини Аквиле). У Мађарској се оснива логор Јанко Пуста (активан до 1934.). У Југославији организација католичких интегралиста, “Крижари” (тј. Крсташи с обзиром на то да у облику крсташког рата планирају “ослобођење Хрватске”) потајно подржава и шири усташку идеологију. У међувремену Анте Павелић узима назив Поглавник, а припадници усташког покрета пред њим полажу заклетву у обредној свечаности: пред столом прекривеним црним платном на којем се налазе кама, крст, пушка и упаљена свећа (симболика која спаја два главна усташка упоришта: оружану борбу кама и пушка, и католичку веру-крст и упаљена свећа).

- - - - - - - - - -

Усташка политичка пропаганда упорно тврди да је у југословенској краљевини Хрватска тешко кажњена у односу на Србију у којој се налази седиште монархије. У ствари монархија краља Алаксандра с новим Уставом који је усвојен 1931. накнадно је концентрисала савезну државу у Београду, тако да Срби имају монопол на државне структуре, војску, плицију, образовање. Таква српска хегемонија појачала је хрватске сепаратистичке тежње, гурајући у у сташки покрет велики део ситне буржоазије у градовима. И многи млади хрватски интелектуалци, због слабоих изгледа да напредују у друштву и остваре каријеру у државној управи у којој Срби држе монопол, постају Павелићеви следбеници.
Док Усташе, у име самосталне хрватске државе, припремају оружану борбу против монархије савезне југословенске државе, у зиму 1932-33. умерена хрватска опозиција истиче сопствену политичку иницијативу и објављује “ Загребачки манифест” који потписује десет најпознатијих антимонархистичких вођа (не само Хрвати него и Срби и Хрвати из Босне и Војводине). Монахија реагује новом репресијом: међу осталима поново је ухапшен умерени Влатко Мачек који је одмах осуђен на три године затвора.

 

[Tyranosaurus rex]

У СЕНЦИ ЛИКТОРСКОГ СНОПА ПРУЋА

Док у Југославији хрватски аутономаши трпе репресију монархиситчке диктатуре, Анте Павелић је гост фашистичке италије која се припрема да постане драгоцен и заинтересован савезник хрваске борбе за независност. Мусилини има амбициозан план да створи “велику фашистичку интернационалу италијанских боја у Европи” и сходно томедржи будућег хрватског Поглавника под сопственом заштитом, иако то мора да ради дискретно и полузванично да не би изазвао затегнуте односе с југословенском владом. У том тренутку Мусолинијева спољња политика налази се у ствари, на дуплом колосеку: оријентисана на постизање споразума с Југославијом да би је привукла у Италијанску орбиту, с тим да у исто време Дуће гаји наду у распад југословенске државе који би омогућио испуњење старих фашистичких планова о припајању Далмације и острва, што би довело до нове италијанске превласти на целокупном балканском простору.
Фашистичка Италија, дакле, помажући Павелића, потпомаже стварање претпоставки за хрватску сецесију. Сецесију коју би пратило италијанско признавање “легитимности” нове државе (можда у федерацији са Аустријом и Мађарском) која би одмах била стављена под заштиту Рима: тако би Хрватска постала марионетска држава од велике политичко'војне користи, способна да одгна “југословенску претњу” од североисточне границе. У Дућеовим плановима Павелић и усташе су практично потенцијални калауз фашистичког империјализма с друге страна Јадрана.
У Италији усташе добијају политичку и финансијску подршку, оружије и војну обуку. Мусолини ставља Павелића под старатељство- да би га штитио али и контролисао-генералног инспектор Јавне безбедности Ериколеа Луићија Контија (R. de Felice, Mussolini il Duce: gli anni del conseso, Торино 1974, стр. 515), док Арналду Мусолинију поверава задатак пропагирања “јуначких подвига” хрватских избеглица и њиховог вође који су присиљени да буду у егзилу. Ипак у првој фази Дуће води рачуна о томе да се јавно не састаје с Павелићем да не би компромитовао односе Италије с југословенском монархијом.

- - - - - - - - - -

У палати Киђи (седиште Министарства спољњих послова) Мусолини успоставља тајно одељење “Хрватска”, које је имало сопствене фондове и персонал (међу осталима функционери Антонио Кортезе, Квинто Мацолини и Луиђи Видан--уп Б. Кризман, Павелић и усташе, Загреб 1978, стр 109.). Сва улагања која италијански фашизам издваја за усташе потичу из тајног фонда Министарства спољних послова. Али Мусолини помаже Павелићу и на оперативном плану: тако, на пример, једна група карбињера додељује се усташким војним логорима. У тим логорима врши се обука и организију се саботаже и атентати који треба да се изврше на територији Југославије, а чији је смисао двострук, да дестабилизују државу и да изазову устанак хрватских сепаратиста.
Априла 1932. прва група усташа успева да се убаци у Југославију с амбициозним терористичким плановима. Међутим, присиљена је на дуго скривање и неактивност, да би на крају успела да изврши само подметање експлозива у жандармеријској станици у селу Брушани. Откривена од југословенске полиције ова група се враћа на врат на нос у Италију где мусолинијевска штампа слави њене “јуначке подвиге”, пишући о непостојећем “Устанку у Лици” (усташко заповедништво је водио Андрија Артуковић који ће 1941. бити именован за министра унутрашњих послова Независне државе Хрватске)
У стварности пут народног устанка у Хрватској- где умерена Сељачка странка има већину- изгледа неопходан. Зато усташе покушавају да прибегну убиству краља: обезглављивање југословенске државе убиством суверена могла би представљати одлучујући корак ка њеном распаду. Павелић организује два антетата на краља Александра. Први, у Загребу децембра 1933, био је неуспешан.
9. октобра 1934. разарачем “Дубровник” југословенски суверен стиже у државну посету у Марсеју и док улази у службена кола француског министра спољњих послова Луја Бартуа бива погођен из поштоља усташког плаћеника Петруса Калемена: у овом атентату губе живот краљ Александар и француски министар. Одмах по убиству краља, Калемена рањава сабљом француски гардијски пуковник Пиоле, а затим га линчује народ. Током истраге коју је обавила француска полиција ухапшена су тројца Калеменових саучесника, а из еиховог саслушања испоставило се да је организатор атентата усташки коловођа Кватерник-Дидо.
Иако је слика међународног саучесништва које је омогућило убиство краља Александра још увек контроверзна, сигурно је да Мусолинијев режим након убиста у Марсеју и даље пружа специјалну заштиту усташким вођама. Под међународним притиском Дуђе наређује хапшење Павелића и Кватерника-Диде (који су стрпаи у затвор у Торину), а све друге усташке воше који су били присутни и активни на италијанској територији интернира на острво Лапари; али захтев за екстрадицију Павелића и Кватерника-Диде који су упутиле француске власти, Мусолинијев режим одлучно одбија, да би после неколико месеци комплетно усташко руководство било пуштено на слободу (Француски суд осуђује Еугена Кватерника- Диду и Анту Павелића у одсуству на смртну казну за оранизовање двоструког убиства у Марсеју).

- - - - - - - - - -

Убиство краља у Марсеју није довело ни до каквог народног устанка у Југославији: круну покојног краља преузима његов син Петар II, али како је он био малолетан, на трон ступа као регент принц Павле који је био синовац покојног суверена и који се ородио с енглеском монархијом. Маја 1935. Југословенска радикална заједница побеђује на изборима, а њен вођа Милан Стојадиновић јуна месеца формира коалициону владу са Словеначком католичком и муслиманском странком. Стојадиновић је веома способан председник владе: стабилизује унутрашње прилике на економском плану, а на међународном плану слаби југословенске везе с Англо-французима и развија политику опрезног приближавања хитлеровској Немачкој и мусолинијевској Италији. Добри односи Стојадиновићеве владе с фашистичком Италијом доводе до билетералног дипломатског споразума из 1937, након чега Мусолини наређује да се затворе усташки војни логори и да се сви Хрвати разбацају по читавом полуострву. Анте Павелић се настањује у Сијени заједно са супругом Маром и њихове две кћери; издржавање Поглавника и његове породице неспорно је јер га гарантује богата апанажа коју му и даље доставља мусолинијевски режим.
Сијена на тај начин постаје нови гравитациони центар усташког покрета. Током 1938. у картузијском самостану у Сијени, Павелић има бројне сусрете са католичким верницима хрватског порекла, сусрете које је документовао забележио свештеник Бранимир Зупанчић, бивши жупник из Босанске Градишке (уп. G. Scotti, Ustascia, tra il fascio e la svastica, Удине 1976, стр. 121.). Да би остварио свој политички план Поглавник учвршћује везе усташа с Хрватском католичком црквом: савез који ће се показати одлучујућим.
Фебруара 1939, дакле, уочи избијања другог светског рата, регент Павле под притиском Лондона свргава премијера Стојадиновића и даје посебну политичку аутономију хрватској области, кооптирајући у нову владу-под вођством Драгише Цветковића – Хрватску сељачку странку Влатка Мачека. У Стојадиновићевом силаску са сцене Италија види рушење геополитичке равнотеже на истоку постигнуте последњих година (смену Стојадиновића и постављање Цветковића за председника владе, коју је извршио регент југословенске монархије, Мусолини сматра равном “државном удару” и до краја антииталијанском).
Мусолинијев режим одлучује да убрза окупацију Албаније и враћа се политици разбијања југословенске државе изнутра. Дуће обнавља потпуну и активну подршку усташког покрета: настоји такође да укључи и вођу Хрватске сељачке странке, умереног Влатка Мачека (који у Хрватској има далеко већу подршку од екстремисте Павелића). На тај начин се развија оно паралелно деловање које доводи до тога да “влада у Риму даје нови подстицај деловању Павелићевих усташа и успоставља директне контакте са вођом Хрватске сељачке странке, док се заоштравају супротности међу Силама Осовине на балканском сектору” (A. Breccia op. cit., str. 21.).
У Хрватској и умерени Мачек прибегава амбивалентној политичкој тактици: с једне стране успоставља везе и упућује тајне поруке Италији (најпре преко маркиза Бомбела, а потом преко инжињера Амадеа Карнелутија, хрватског држављанина италијанског порекла са приступом у мусолинијевске дипломатске кругове, Мачек успоставља контакте с Галеацом Ђаном који Хрватској сељачкој странци нуди финансијску и војну помоћ мусолинијевског режима у замену за прецизно одређену пртивуслугу. 26. маја 1939. преговори Карнелути-Ђано завршавају се следећим договором: Италија ће финансирати Мачекову партију са 20 милиона динара; Мачек се заузврат обавезује да ће припремити и извести народни устанак у року од 4-5 месеци, те затражити интервенцију италијанских трупа ради успостављања реда, да би на крају прогласио Независну Државу Хрватску која би била у савезу с Италијом. Али у тренутку парафирања споразума Мачек одбија да потпише пакт), а са друге стране подржава Цветковићеву владу коју је инагурисао регент, кнез Павле. Ова опција, као средње решење, показује се најконкретнијом и најкориснијом: 26. августа 1939. вођа Хрватске сељачке странке потписује у Београду споразум да би се формирала коалициона влада, с Мачеком као подпредседником и са још четворицом министара.

 

[Tyranosaurus rex]

Усташке активности, потпомогнуте од стране Мусолинија, постају грозничаве. Покрет окупља све Хрвате који се налазе у Италији. Формира се милиција под називом “Усташка војница”, појачава се војна обука, а Павелић прави план за формирање будуће усташке владе. У Хрватској, емигранти који су се вратили у домовину захваљујући амнестији из 1937. почињу да шире проусташки прозелитизам уз помоћ локалне католичке цркве: важни центри окупљања Павелићевог усташког покрета постају фрањевачке гимназије у Широком Бријегу и Травнику, те Теолошки факултет на Загребачком капитолу. Уосталом већ дуже време у Риму је било познато да Павелић може да рачуна на пуну и активну подршку “антисемитских елемената који воде надбискупску курију” у Загребу (Телеграм од 2. октобра 1937. који је Италијанско посланство у Београду упутило министру спољних послова у Риму, у Ddi, cit.); исто тако је очито да независна хрватска држава не би могла да настане без пристанка Хрватске католичке цркве.
Првих дана јануара 1940, док Италија још задржава позицију неуласка у рат, у сукобу Англофанцуза с хитлеровском Немачком, Мусолини наређује Галеацу Ђану да убрза распад југословенске државе. 21. јануара 1940. Мусолинијев министар прима у Риму хрватског маркиза Бомбела, изасланика Влатка Мачека и представника општек хрватског незадовољства. У свом Дневнику Ђано бележи: “Бомбел каже да се у Загребу ситуација развија стаховитом брзином, да је српска властсве омрзнутија и све неефикаснија и да ће врло брзо све бити спремно за устанак. Предлаже да се састанем са Павелићем, што нисам ни прихватио ни одбио. Наша линија деловања мора бити следећа: устанак, заузимање Загреба, долазак Павелића, позив Италији да интервенише, оснивање Краљевине Хрватске, понуда круне краљу Италије”. Сутрадан у свом дневнику Ђано се враћа на ово питање: “Мусолини се слаже с тим да се састанем са Павелићем и то већ сутра... У принципу, чини ми се да долазимо до решења хрватског питања”.

- - - - - - - - - -

До сусрета Ђано-Павелић долази 23. јануара у присуству шефа кабинета Филипа Анфуза (који се бави састављањем текста) и Бомбела. На крају разговора Ђано бележи: “Павелић је одлучан и смирен човек који зна докле жели да стигне и који се не боји одговорности за остварење својих циљева. Договорили смо главне тачке припреме и деловање”.
Десетог маја долази до новог сусрета Ђана и Павелића, који мусолинијевски поглавар овако дефинише: ”Хрватске прилике дозревају и ако будемо каснили њихове симпатије ће прећи на стран Немачке. Сада ћу припремити карту која ће означавати тачне позиције револуционарних снага и најхитније потребе. затим ћемо прећи на извршну фазу. Нисам фиксирао ниједан моменат, препоручивши избегавање прераног дизања устанка. Добили смо доказе да је Бомбел издајица у служби Београда. Судиће му неумољив усташки суд (пошто је дошао на власт, Павелић наређује интервенцију Бомбела у логор Стара Градишка, где је убијен почетком 1942(уп. W. Hgen, La guerra delle spie, Милано 1952, стр. 91)). Дућеу сам пренео разговор. Он сматра да треба пожурити. Означава датум на календару, око 1. јуна, и доноси одлуку да се Гамбара (Гастоне, главнокомандујући мусолинијевских трупа у шпанском грађанском рату) опозове из Шпаније и да преузме команду над снагама које морају да изврше пробој”.
Десетог јуна, када су успеси нацистичког Вермахта већ толико очити с обзиром на изненадну капитулацију Француске, Мусолинијева Италија објављује рат Француској и Великој Британији. Дуће намерава да што пре крене на југословенски фронт, али се нацистички савезник томе опире. А 17. августа у Рим стиже немачка забрана активирања плана Павелић-Мусолини за Хрватску. у том тренутку Хитлер, у ствари, не жели да укључи у сукоб дунавско-балканско подручије, а Галеацо Ђано примећује: “Потпуно заустављање, на целој линији”, Мусолини не може да се прилагоди диктату из Берлина: крајем септембра наређује демобилизацију италијанске војске окупљене у Венету и спремне да уђе у акцију.
28. октобра фашистичка Италија објављује рат Грчкој, обавештавајући немачког савезника само о свршеном чину. Тако се сукоб преноси на границе Југославије

 

[Tyranosaurus rex]

ОПЕРАЦИЈА “КАЗНА”

5. марта 1941., док се само Велика Британија и Грчак одупиру војној надмоћи нацифашистичке Осовине, Адолф Хитлер позива југословенског регента, кнеза Павла, у немачки град Бергоф и наређује му да склопи савез са Силама Осовине: у супртном случају београдска краљевина ће се сматрати непријатељском и војнички окупираном. Немачка се у ствари припрема за напад на Совјетски Савез и жели да обезбеди извесну стабилност на балканском сектору. Игноришући супротне притиске британског премијера Винстона Черчила, кнез Павле прихвата нацистички диктат.
Двадесет петог марта председник Владе Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар Марковић потписују у Берлину приступање Југославије антикоминтерновском нацифашистичком пакту. Овај споразум – подржан и од вицепремијера Хрвата Влатка Мачека- као да је консолидовао југословенску монархију на међународном плану и свео усташку опасност на реалну меру: њиме се Хитлер обавезује да неће дирати југословенске границе, осим што ће немачке трупе имати право да пролазе за Грчку. Међутим, у самој Краљевини ситуација се окреће наопачке у року од двадесет четири сата.
У ноћи 27. марта у Београду је генерал Душан Симовић-уз подршку тајне британске службе, оружаних снага Југославије, српских политичких кругова и православног свештенства који су били против приступања нацифашистичкој Осовини – извршио државни удар без проливања крви. Свргнут је регент Павле и на престо долази млађани краљ Петар II; збачена је Цветковићева влада. Вођство нове британо-филске владе преузима генерал Симовић лично, који по хитном поступку обавештава берлин и Рим да увери Фирера и Дућеа да војни удар у Београду неће имати никаквих последица у односу на међународни сценарио; охрабрење којем Хитлер и Мусолини не верују.
У доњем дому Британског парламента Винстон Черчил објављује југословенски пуч, изјављујући: “Јутрос, у рану зору, Југославија је поново нашла себе”. Државни удар генерала Симовића с одобравањем је прихватила и југословенска левица, а изазвао је широку подршку народа који га је поздравио на “одушевљеним демонстрацијама у Београду у току којих је маса пљувала аутомобил немачког амбасадора”.
Берлин не касни с реакцијом: британофилска Југославија генерала Симовића мора бити војнички освојена. Ако је до тада Хитлер прихватио да хрватска територија буде у сфери италијанског утицаја, сада је Фирер наклоњен прикључењу Хрватске Мађарској (Уп. N. V. Horthy, Ein Leben fur Ungarn, Бон 1953. стр. 242.) при чему би Италији остала само Далмација; али Рим се не слаже са тим. Услед упорног Мусолинијевог Хтлер на крају прихвата решењ по којем се формира Независна Држава Хрватскапод немачко-италијанским проктеторатом, на чијечело Хитлер настоји да постави умереног Влатка Мачека, а не екстремисту Анту Павелића. Међутим Мачек одбија улогу марионентског премијера нацифашистичке Осовине (Уп. A Breccia op. cit., стр. 467.), али изјављује да ће подржати сваку хрватску владу. У том моменту и Берлину постаје јасно да је једино преостало решење Павелић.
Године 1941. 3. априла хрватски официр Југословенске војске, пуковник Крен, упућује се у Грац, Аустрија, и предочава нацистима детаљне податке о српским оружаним снагама, укључујући и размештај скривених база авијације.
Петог априла Југославија генерала Симовића потписује бескористан споразум о пријатељству и ненападању са Совјетским Савезом.Из Италије Павелић почиње да емитује вести користећи “Радио Фиренцу” (преименован у “Радио Велебит”); вести које се чују преко Јадрана дају се на хрватском језику. Усташки вођа најављује и припрема свој повратак у Загреб као Поглавник којег крунишу Хитлер и Мусолини (Уп. F. Anfuso, Da Palazzo Venezia al lago di Garda, Болоња 1957, стр. 157. Претходно је 29. марта Мусолини примио Павелића у вили Торлонија, при чему му је овај изнео уверења о усташкој верности плановима италијанског режима: “Павелић потврђује обавезе које је предходно преузео према Италији, даје чврсте гаранције да ће одржати обећања и избегава сваку сумњу у сопствену оданост. Ипак, будући да су га подржавали немци, зна колико дугује Италији. Суштину проблема представља Далмација. Да ли ће Поглавник, и у којој мери, бити у стању да задовољи амбиције својих сународника с обзиром на италијанску иреденту? Павелић потврђује да ће му бити тешко. Мусолини изговара реч “Даламција”. Павелић потврђује и одговара “Хрватска” или још боље, “Хрватско-италијански савез”. Павелић чак не настоји да избегне проблем Далмације. Он ће уверити далматинске Хрвате које су предности уједињавања с Италијом и тако ће их припремити да прихвате италијанске захтеве: најзад успева да убеди Мусолинија да се из Сплита и Задра улази у Загреб широм отворених врата” (F. Anfuso, Roma, Berlino, Salo, Милано 1950, стр 184.)).

- - - - - - - - - -

Шестог прила, без предходне објаве рата, оружане снаге Осовине нападају Југославију. Реч је о операцији “Казна” коју су нацифашисти извели са 24 немачке дивизије, 23 италијанске и са 6 мађарских бригада, уз подршку 2200 полета авијације. Као први чин агресори уништавају све ваздушне базе Југословенске авијације за које су знали захваљујући издаји хрватског пуковника Крена. Бомбардовање Београда из ваздуха почиње истог тог дана и кад се 8. априла вратио мир у разорену престоницу, преко 17000 грађана су лежали мртви на улицама и под рушевинама.
Немачке трупе надиру са севера, мађарске окупирају део Војводине и Словеније; италијанске трупестижу до Љубљане, док други делови, долазећи из Албаније и Ријеке, нападају далматинску обалу. Румунија и Бугарска, са чијих територија креће немачки напад, не учествују директно у агресији, али након продора Вермахта бугарске трупе окупирају највећи део Македоније и један део Србије.Југословенске оружане снаге се распадај; Влада и краљ Петар најпре се склањају у Сарајево а затим у Црну Гору, да би одатле отишли за Карио и касније за Лондон.
Седамнаестог априла престаје сваки оранзовани облик југослоенског отпора војној агресији. У 21 час у Београду је потписан акт о безусловној капитулацији који постаје оперативан у 12 часова следећег дана, 18. априла. Нацифашиситчки освајачи завршавају војне операције ж, бележећи претрпљене губитке: 558у немачким јединицама и 3334 у италијанским (мртви, рањени и нестали).
Југословенска држава је збрисана и њене територије подељене међу завојевачима. Немачка преузима управу над две трћине Словеније и над великим делом Србије, Италији припада јужни део Словеније, те излаз на море јужно од Ријеке, с Крком, Лошоњем и осталим острвима северног Јадрана: Мусолини уз то добија добар део далматинске обале, од Задра до Сплита, укључујући острва Вис и Корчулу, као и мали део Босне, целу Црну Гору, део Косаова и Метохије и Новопазарски Санџак (који припаја Алабанији коју контролише Италија). Македонија је додељена Бугарској; Мађарска анкетира неке делове Бачке, Барању са западним Банатом и друга подручија западно од Дунава,. Источни Банат, преко Дунава, поверен је управи фолксдојчера.
Осмог априла, чим су трупе Друге италијанске армије прешле југословенску границу, Анте Павелић креће према Загребу у пратњи са 300 усташа који су се предходно окупили у Трсту. С Поглавником се налазе два официра Италијанске обавештајне службе (мајор Санђорђо и капетан Табуини), те полицијски функционер Ериколе Луиђи Конти који прати Павелића као телохранитељ да би га контролисао за рачун Мусолинија.
Конвој усташког вође има специјалну “наредбу о праву првенства” која му омогућује да брзо напредује путевима које су блокирале освајачке војне јединице. Међутим, у Карловцу, на линији која је делила италијанску и немачку зону утицаја, ову поворку зауставља хитлеровска војна јединица. Из Загреба стижу усташки вођа Славко Кватерник и немачки дипломатски представник Везенмајер који воде жестоке расправе са Антом Павелићем.
Мусолини је одмах обавештен и шаље шефа Кабинета за спољње послове Филипа Анфуза својим личним авионом са задатком да од Павелића испослује писмено признање о поштовању договора постигнутог у вили Торлонији 29. марта. Анфузо успева да деблокира ову ситуацију: добија од усташког вође документ који је тражио Дуће тако да Павелић може да настави пут према Загребу. Очито је међутим, да је у овим карловачким преговорима, осим обнављања обавеза преузетих према Мусолинијевон режиму, поглвник морао да да неке уступке и Фиреру да би му пут на власт био отворен.

 

[Tyranosaurus rex]

Колаборацију са нацифашистичким нападачем од стране хрватских припадника Југословенских оружаних снага (издаја, бојкот, дезертерство) усташе ће славити годину дана касније, децембра 1942, у једном чланку објављеном у новинама “Нова Хрватска”.

“Драго ми је истаћи да је Немачка војска, својим победничким налетом, својом изузетном техничком опремљеношћу, неописивим моралним ентузијазмом, одговорношћу, била главни чимбеник који је узроковао пораз непријатеља на Балкану и који је поразио Грчку... Треба међутим, подвући да је исто тако важан разлог пада балканског фронта дјело Хрвата који су имали улогу да изнутра доведу до разарања, да ништа не буде у реду, да ништа не буде на свом мјесту, да ништа не буде спремно у датом тренутку... Ову улогу су Хрвати сјајно одиграли. Као што су паказали да у вријеме мира могу да се боре против српске мегаломаније и хегемоније, против терора и израбљивања, тако су сада, у рату, сви Хрвати дјеловали као један, одбијајућу послушност и игнорирајућу обавезе, стварајући панику, нмјерно пуцајући мимо циља, оштећујући тенкове и наоружање, уништавајући све врсте војне опреме, те разоружавајући и разгонећи војску и народ српски. Све у свему, у свим биткама Хрвати су дјеловали поштујући главни циљ; уништити непријатељске (српске) линије на балканском фронту изнутра као што су Нијемци учинили извана...
У току рата било је много случајева саботаже и дефитизма од стране Хрвата у Југословенској војсци... Оно што се десило на војним аеродромима данас је познато. На Цвијтну недељу ситуација је била нормална, али следећег уторка све је било уништено. Техничари, механичари, као и остало хрватско особље на земљи, напустили су аеродроме, лишавајући помоћи српске официре и у таквом стању да не могу да користе авионе, спречавајући их на тај начи да с неба нападну непријатеља... Исто тако је и артиљерија, захваљујући Хрватима, била ван употребе на цијелом балканском фронту, на Нишави, Колубари, Брегланици, Струми и Вардару. Пет-шест недјеља прије почетка рата стручњаци, мјеродавни и храбри хрватски војници, распоређени су на кључна места, и излажући се смртној опасности успјели су да некад велику, моћну, јединствену Југословенску војску учине немоћном...
У току велике немачке офанзиве према Нишу, Пироту, Скопљу, када је дошао тренутак да се Србија бори, хрватска рука је –све до последњег хрватског артиљерца-онеспособила топове тако да је на фронту све ишло како не треба... Захваљујући Хрватима све гранате су промашиле циљ, а топови који су још остали исправни одмах су оштећени, нишанске справе биле су неупотребљиве. На крају су хрватски војници дезертирали или су се предали, а Срби сучељени са уништењем своје најјаче црте, остадоше папрализовани, запрепашћени бојкотом Хрвата.
Иако су мала нација Хрвати су одиграли главну улогу у паду балканског фронта, улогу коју су платили великим данком у крви. Хрвати су били одлучни да у сурадњи са Нијемцима униште Југославију, иако им неки поричу да су се у последњем рату борили са њима раме уз раме. Вјелика су дела Нијемаца и Хрвата, који су рушењем Југославије задали судбоносан ударац Енглезима, уништавајући најјачу, најжилавију и најкрвавију државу која подржава Версајски споразум на Балкану, и одмах након тога створена је Независна Држава Хрватска ”.

Предаја Југословенске војске нацифашистичким нападачима 1941. није била потпуна. Мање групе монархнационалиста под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића, повлаче се у планинска подручија и пружају отпор. Краљ Петар на седници у Лондону унапређује Михаиловића у генерала и поставља га за министра рата Југословенске владе у изгнанству. У јулу, након напада нациста на СССР, почиње и отпор партизана комуниста под вођством Јосипа Броза званог Тито, који је од 1937. секретар илегалне КПЈ.

 

[Tyranosaurus rex]

ХРВАТСКА УСТАШКА ДРЖАВА

Настанак Независне Државе Хрватске, прогласио је преко микрофона Радио Загреба у 17 часова, 10. априла 1941. бивши пуковник Аустроугарске војске Славко Кватерник, који је говорио у име Поглавника Анте Павелића. Територија ове државе обухвата историјску Хрватску, Славонију, Босну и Херцеговину у део Далмације.
Нова марионетска држава коју је створио Фирер, нациста, и Дуће фашиста, може да рачуна на ватрену подршку Хрватске католичке цркве, подршку која је сасвим конкретна. Једанаестог априла преко Радио Загреба усташке власти су позвале градско становништво да се обрате жупничким уредима где ће им свештеници дати упутства како да се понашају као сарадници нацифашистичких окупатора (C. Falconi, op. cit. стр. 348).
Године 1941. 16. априла у Загребу се устоличује прва усташка влада. Преседава јој Анте Павелић, који пре свега тражи благослов Папе, упућујући Пију XII срдачну поруку:

“Божанско провиђење ми је поверило вођење владе, а моја прва накана је да народ остане веран својој славној прошлости, Светом апостолу Петру и његовим наследницима, да наша нација прожета речима Светог Еванђеља, постане Божије краљевство. Да би смо извршили такав величанствени задатак понизно молим Вашу Светост да ми да своју подршку”
(A. Rhodes, Il Vaticano e le dittature, Милано 1975, стр 335.).

Поред циља за остварењ независности и сталног позивања на идеолошко-религиозни интегрални католицизам усташки покрет није никада разрадио неки презизан политички програм. Ту празнину попуњава Поглавник који у својству диктатора-председника Владе Независне Државе Хрватске, подсредством неке врсте програма намјера који се сублимира у један прецизан императив: крајњи циљ мора да буде стварање Хрватске као домовине народа чистог у телу и духу, лишеног расног мешања и очишћеног од појединаца који су туђи католичкој вери. Хрватска држава за коју се Анте Павелић припрема да влада броји око 6 и по милиона ставноника: од тога је преко 2 милиона омражених Срба православне вере(тј. око једне трћећине становништва), и нешто мање од 90 хиљада Јевреја.
Јеврејски проблем за усташе није главни “расни проблем”: што због тога што је Поглавникова жена Мара јеврејског порекла (ћерка Јеврејке Иване Херцфелд), а и бројне усташке старешине имају јеврејско порекло (тако ће, на пример, сурови шеф полиције Еуген Кватерник-Дидо, чија је мајка бил Јеврејка јер јој је отац био Јеврејин Јосип Франк, извршити самоубиство због зверстава које је извршио његов син); за Поглавника је антисемитизам потребан првенствено због угађања веома моћном нацистичком савезнику. Право “коначно решење” за усташку диктатуру јесте истребљење Срба: једине етничке групе која је у стању да “упрља чисту хрватску расу”, православних “шизматика” који се супростављају Римској цркви, старих угњетача Краљевине Југославије.`
30. априла ступа на снагу декрет са законском снагом под насловом “О хрвтској националности”, који утврђује да право држављанства у новој хрватској држави припада само “ономе тко је аријског подријетла... Жидови и Срби нису држављани Независне Државе Хрватске, него припадници Државе... Само аријци уживају политичка права”. Србима, Јеврејима и номадима забрањује се ходање плочницима и посећивање јавних места, продавница и ресторана, док се на превозна средства стављају натписи: “Забрањено Србима, Жидовима, Циганима и псима”(E. Paris, Genocide in Croatie satellite 1941-1945, Париз 1960, стр. 107 ).
Поглавников расни програм оглашава се и потврђује на свим нивоима од стране највиших усташких власти уз апсолутно ћутање и саучесништво Хрватске католичке цркве. Будући министар вањских послова Младен Лорковић, на пример, изјављује 27. јула 1041. у доњем Михољцу:

“Усташки покрет инсистира на енергичном решењу српског проблема у Хрватској. Они што се налазе с друге стране Саве и Дрине деру се да смо ми нетрпељиви, да нехумано поступамо према Србима. Ми одговарамо свима да је дужност хрватске владе да поступа тако да Хрватска припадне само Хрватима. Наша је дужност да заувек ушуткамо оне елементе који су највише допринели да Хрватска 1918. падне под српску власт. Једном речију, морамо истријебити Србе у Хрватској! То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осјећаја човјечности. Хрватска влада под вођством нашег дивног поглавника узела је у своје способне руке решавање овог проблема и ријешит ће га темељито...
Хрватска има бити очишћена од свих ових елемената који представљају несрећу за наш народ, који су туђинци и непријатељи хрватског народа... Ти елементи које треба уништити јесу наши Срби и наши Жидови”.
(Нав. у АА. ББ., Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, Београд 1952, стр 161; у издању Савеза јеврејских општина.).

 

[Tyranosaurus rex]

АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ

Рођен 8. маја 1898, у хрватском селу Брезгарићу. У јесен 1919. Степинац се уписао на Пољопривредни факултет Загребачког свеучилишта, али је врло брзо напустио студије и вратио се на породично имање, посветивши се пољопривреди.Верио се са младом учитељицом из Брезарћа, Маријом Хорват. Раскинувши веридбу, Степинац је одлучио да постане свештеник. Завршио је теолошке студије у Риму, на колеџу Германикум-Хунгарикум. Студије је завршио на Папском грегоријанском универзитету, добивши диплому из теологије и филозофије 26. октобра 1930. Степинац је заређен за свештеника; у Риму, у цркви Велике Свете Марије, служио је своју прву мису. Кад је умро надбискуп Бауер (7. децембра 1937) Степинац је са мање од четрдесет година преузео вођење загребачке надбискупије.
15. априла, по доласку Анте Павелић у град, надбискуп Степинац не крије одушевљење и упућује добродошлицу убици краља Александра: “Велики човјек је дошао да оствари највећи задатак свога постојања”(из акта судсог процеса Степинцу у јесен 1946).
Дан по оглашавању Посланице монсињор Степинац шаље лично писмо Павелићу у којем пише:

“Ова свијест да нас нас доводи пред Вас, да Вас поздравимо од свег срца у својству законитих предтавника Божије цркве у Независној Хрватској, као њеног поглавара, уз обећање да ћемо искрено и вјерно сурађивати за бољу будућност наше Домовине”
(Из надбискуповог Дневника поводом суђења Степинцу у јесен 1946.).

Искрена и верна подршка коју монсињор Степинац даје Поглавниковој диктатури и ангажовање надбискупа на дипломатском признавању од стране Свете столице, уследиили су након првих вести о усташким расним покољима: тако фашистички министар Галеацо бележи у Риму:

“(У Хрватској) отимачине, силовања убистава су свакодневни (G. Ciano, op. cit., beleška od 28. aprila 1941.). Није загребачки надбискуп једини високи католички прелат који активно подржава крволочни Павелићев режим: сличну позицију подршке и активне колаборације заузима и монсињор Иван Шарић, примас Католичке цркве у Босни и Херцеговини”
(В. Новак, Magnum Crimen, Загреб 1948. После рата монсињор Шарић склоноће се у франкистичку Шпанију где ће наставити да развија интензивну усташофилску активност, стр. 228).

 

[Tyranosaurus rex]

У ИМЕ БОГА

Већ од априла 1941. очито је да је апсолутни приоритет Независне Државе хрватске етничковерска чистоћа земље. Док Поглавник у обраћању оружницима објашњава да је “добар онај усташа који зна да употреби каму и да ишчупа дете из мајчине утробе”(C. Falconi, Il silenzio di Pio XII, Милано 1965, стр. 560.)
Да је “Божији благослов ” покоља српског ставноништва прихваћен потврђује часопис сарајевске надбискупије (који је водио Иван Шарић) “Католички тједник”, од 15. јуна:

“Треба се сложити да долазе тешка врмена за Србе који плаћају цијену нашег програма и подносе његов терет. Ми смо хумани. Осјетљиви смо на питања која се тичу живота, постојања, обитељи. Једна таква трагедија нас дубоко жалости. Раздире се живо месо. Ожалошћена срца, сузе, туга, урлици клетве... Али политика је нешто друго: она захтјева у име опће добробити и у име државног интереса једну круту дисциплину, бруталну, жељезну. Одговорност преузима онај који влада...”.

 

[Tyranosaurus rex]

ЛОГОРИ ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ

Први заповедник логора Јасеновац је усташки поглавар Љубо Милош. Године 1948, у затвору у Загребу, Милош ће водити дуге разговоре са енглеским писцем Г. Билајнкином: испричаће му, између осталога, како су прављени специјални ножеви за брже клање жртава, како су се користили маљеви за убијање мушкараца и жена и како су његови потчињени ходали по телима и главама деце да би их убијали(G. Bilainkin, Titi, Лондон 1949, стр. 144). Милошев наследник на месту заповедника усташког логора Јасеновац је фрањевачки фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, звани ‘фра Сатана’, поглавников пријатељ. Имаће чин мајора усташког оружништва. Приликом преузимања заповедништва над овим логором истребљења, фра Сатана, има несумњиву репутацију: овај католички фрањевац био је заповедник једне бригаде Павелићевог Телесног здруга, усташког ескрадона смрти, која је октобра 1941. у подручију између Бања Луке и Мотике, масакрирала 4800 Срба (У току покоља у Мотики, фратар Мирослав је убио ножем дечака Ђуру Гламочанина и, суочен са ужаснутошћу својих потчињених, духовник је заурлао:
“ Ја претварам Ђавола у име Бога, слиједите мој пример!”

Ову епизоду помиње чак и Степинчев бранилац Фјорело Кавали, који покољ Срба у Мотики дефинише као “казнену експедицију” која је узрокована нападом Срба на један рудник угља у том подручију, а вођена је због “заштите католичког становништва”), а новембра 1941. у основној школи у Криваји ножевима су искасапили српску православну децу (Један очевидац овог покоља ће испричати: “Обучен у фратарску мантију, али са усташком капом на глави, Филиповић је ушао у разред у пратњи неколико усташа: наредио је учитељици да одвоји православну децу од католичке и муслиманске. Учитељица , је не сумњајући ништа позвала српску децу да изађу из клупа. Када су деца изашлау ходник, фра Филиповић се устремио на ту групу и свима је пререзао грло у присуству друге деце која су урлала од страха. Растрганих и крвавих грла и груди деца су трчала као луда по ходнику и враћали се у учионицу, урлајући од бола и обузета страхом”). Улогору се фра Сатана не ограничава на заповедање, већ лично убија заточенике. О томе сведочи Шиме Риболи, заточеник логора Јасеновац:

“Једноставно је незамисливо да се један фрањевац покаже толико крволочним. Насупрот Матковићу и Милошу, који су својим поступцима откривали духовну подлост, фратар Филиповић је био финог и пријатног држања, осим за време покоља. Тада је постојао невероватан. он је у Градини предводио починиоце масовних убистава. Излазио је сваке ноћи да би предводио клање и враћао се у зору с мантијом сасвим крвавом. Нико од убица није пседовао његову издржљивост... Једног дана, док је ручао, обратио му се један усташаи шапнуо му је нешто на уво. Усташа се затим упутио ка огради логора и вратио се доводећи једног заточеника. Фратар Филиповић је устао и убио га. Несретник је пао на под. Фратар је поново сео и мирно завршио оброк пошто је викнуо: “Доведите укопника!” .”

Зверстава које је починио овај крволочни католички свештеник изазвала су протесте упућене примасу Хрватске, монсињору Степинцу. Надбискуп загребачки ће касно интервенсатии 1943. је суспендовао фратара крволока од вршења духовне функције, избегавајући да примени драстичне мере.

 

[Tyranosaurus rex]

Ја се захваљујем модератору, што је имао разумевања и стрпљења. Ја сам завршио своје излагање истачући можда најважније детаље, а због недостатка времена сам вероватно пропустио још битних делова материјала. За литературу сам користи књигу: Надбискуп Геноцида, Марко Аурелио Ривели, Јасен, Никшић 1999. Нисам је пронашао на интернету у електронској форми да бих могао да скратим причу. Препоручујем да је нађете у књижари или библиотеци (ако је има). Мене занима мишљење већег броја људи о томе: због чега држава Србије не протествује око проглашења Степинца за свеца, зашто Српска православна црква не реагује? Постоји огромна литература која говори о геноциду у НДХ. Питам се како је могуће трговати са истином ради, како кажу, добросуседских односа. Зашто ћутимо, зашто затварамо очи пред оваквом неправдом. Шта је проблем у нашем друштву. Како је могуће да смо проговорили о геноциду, тек када је Хрватска држава тужила Србију за геноцид!? Једном сам гледао на Студију Б у некој јутарњој емисији где је дошло двоје студената Правног факултета и прича се водила око беседништва. На помен младог студента о протеривању Срба из РСК у току рата у Хрватској, водитељка емисије је скренула пажњу, уз осмех, да је "говорити о страдању у Хрватској овде непопуларно".

 

[Lesandar]

Emisija Oko magazin, tema osveštanje Alojzija Stepinca:

 

[Koča]

cak i da je istina ono sto o njemu ovde na forumu tvrdi hrvatska strana (a nije), on je u najmanju ruku kontraverzna licnost...pa zar se takvi proglasavaju za svece???? ali kod hrvata nista ne cudi...jadan je takav narod...

 

[zlatko01]

cak i da je istina ono sto o njemu ovde na forumu tvrdi hrvatska strana (a nije), on je u najmanju ruku kontraverzna licnost...pa zar se takvi proglasavaju za svece???? ali kod hrvata nista ne cudi...jadan je takav narod...

Tu je daleko veca uloga Vatikana, dok Hrvati samo klimaju glavama

 

[Koča]

Tu je daleko veca uloga Vatikana, dok Hrvati samo klimaju glavama

da, to si u pravu...danasnji hrvati su i ovako samo njihov projekat...

 

[Берекин]

Неко ко је могао утицати, а није, да се спречи геноцид, већ је то мирно гледао и све "препуштао" Богу, не може бити друго до саучесник злочинаца.

 

[Лички гусар]

Tu je daleko veca uloga Vatikana, dok Hrvati samo klimaju glavama

Хрвати држе до вјере исто ко и Срби. Значи ништа.
Како Ватикан није утицао на Талијане, Словенце, Њемце итд. који су сви већи вјерници него Хрвати??

 

[mupi]

Knjiga "Kad hrabrost prevlada" (When Courage Prevailed) povjesničarke Esther Gitman obrađuje temu spašavanja i preživljavanja Židova u NDH te ulozi zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca u tom razdoblju. Gitman je rođena u židovskoj obitelji u Sarajevu iz kojeg je s majkom pobjegla ratne 1941. godine. Od 1972. godine živi u New Yorku, a od 1999. godine posvetila se znanstvenom proučavanju sudbine židovskog naroda u kvislinškoj Pavelićevoj državi te je privukla pažnju hrvatske i svjetske javnosti dosada nepoznatim povijesnim dokumentima koji potvrđuju Stepinčevu ustrajnost u spašavanju ugroženih, a posebno Židova tijekom 2. svjetskog rata.

Gospođo Gitman, vaša je knjiga i prije objavljivanja pokrenula polemike među povjesničarima koji su NDH istraživali isključivo kroz zločine i ubojstva, a vi progovarate o hrabrosti i dobroti onih koji su spašavali tuđe živote i po cijenu gubitka vlastitoga?
– Kad pišemo o dobrome, to ne umanjuje zločine, ali ja sam zaključila, proučivši desetke tisuća dokumenata iz NDH da je potrebno progovoriti i o svim onim Hrvatima koji nisu podržavali ustaški režim i mržnju prema Židovima nego su koristili svaku prigodu da pomognu spasiti svog prijatelja, susjeda, poslodavca jer su bili istinski uvjereni da Pavelić radi zločin protiv čovječanstva. Malo se govorilo u hrvatskoj javnosti nakon 2. svjetskog rata, ali i nakon devedesetih o onima koji su spašavali Židove. Povjesničari su u Jugoslaviji napisali tisuće knjiga, monografija i eseja fokusirajući se na progone i ubojstva, i to je svakako potrebno, ali kako narod kaže – svaka priča ima dvije strane i da bi istina o tom krvavom razdoblju bila potpuna treba se sjetiti i svih dobrih ljudi koji su bili svjetlo u toj tami i sačuvali živote tisućama hrvatskih i bosansko-hercegovačkih Židova.

Prije 2. svjetskog rata u Hrvatskoj i BiH živjelo je 40 tisuća Židova. Vi navodite da je NDH preživjelo 9500 tisuća Židova, a možda i više od tog broja te je to zasluga onih Hrvata koji nisu podržavali fašiste. Kakva ste svjedočanstva pronašli u arhivama?
– Osobno sam razgovarala sa 77 svjedoka i preslušala 200 snimljenih svjedočanstava. Koristila sam dokumentaciju iz Hrvatskog državnog arhiva, State Departmenta u koja su se slijevale depeše iz tadašnjih veleposlanstava u Beogradu i Zagrebu, Muzeja holokausta u Washingtonu te iz niza drugih izvora. Brzo sam shvatila da velika većina Hrvata nije željela Pavelića, oni ga nisu izabrali, on je nametnut od Hitlera i Mussolinija nakon što je Maček odbio biti nacistički sluga. Pavelić nije bio intelektualac, a Hitler je zaključio da se s njime može manipulirati. Kad sam dobila Fulbrightovu stipendiju i 2002. se preselila jednu godinu u Zagreb, preokrenula sam desetke tisuća dokumenta i bilježila sve što je imalo veze sa spašavanjem ili bijegom Židova od holokausta u NDH. Pronašla sam priče o ljudskosti ljudi koji su Paveliću pisali pisma i peticije s vlastitim imenom i prezimenom, i tražili milost za Židove. Bila sam šokirana činjenicom da ni jedan drugi europski narod koji je bio pod nacističkom čizmom nema takvih dokumenata, odnosno u tim se zemljama nisu otvoreno suprotstavili fašistima da bi spasili Židove. Jedino je unutar granica NDH bilo predstavnika hrvatskog naroda koji su ostavili pisani trag o svojim pokušajima da sačuvaju Židove od smrti. Ti su ljudi bili lučonoše mira, oni su svjetlo u tami, nada da se zlo može pobijediti.U jednom od većih europskih gradova Beogradu,nacisti i njihovi srpski kolaboracionisti već 1942. su Srbiju proglasil slobodnom od Židova, što nije bio slučaj ni u jednoj drugoj državi.

Kako je vaš mentor profesor Ivo Goldstein reagirao kad ste otkrili čime se želite znanstveno baviti?
– Prvi put smo se vidjeli 2002. godine kod američkog veleposlanika u Zagrebu. Gospodin Goldstein je pristao biti moj mentor, uvjet je bio da to bude sveučilišni profesor i priznajem, iznenadio se kad sam kazala da ću proučavati spašavanje Židova u NDH. Pitao me, zar zaista ima tako puno tih primjera da se mogu znanstveno obraditi i ja sam odgovorila da su zagrebački arhivi puni svjedočanstava i dokumenata. Meni je, kao slobodnoj ženi, koja nije materijalno ovisila ni o kome i koja nije odrasla u komunizmu bilo potpuno jasno da tema o Hrvatima i Stepincu koji su spašavali Židove sigurno nije bila popularna u Titovo doba.

U knjizi donosite primjere u kojima Hrvati pomažu Židovima?
– Da, imam dopis koji je jedna tvrtka poslala s molbom da se njezinog židovskog uposlenika Slavka Neumana ne pošalje u koncentracijski logor. Opisavši svog kolegu kao dobrog i lojalnog uposlenika, koga znaju već 19 godina, dopis su potpisali drugi uposlenici kompanije, njih trideset i dvoje. Jednu drugu peticiju, u korist izvjesne Branke Spitzer, da joj se vrati njezina konfiscirana mala trgovina, potpisalo je 110 njezinih sugrađana u selu Velika Kopanica. Židovima su pomagale časne sestre i svećenici, hrvatski partizani, ali i neki dužnosnici NDH, talijanska 2. armija. Ministar zdravstva NDH dr. Ivan Petrić pristao je na prijedlog zagrebačkog liječnika Miroslava Schlesingera da zbog akutne nestašice liječnika u Bosni, tamo pošalje židovske liječnike koji su već ostali bez posla ili bili na putu deportacije u logore kako bi pomogli u liječenju tifusa i sifilisa. Tu je ideju podržao i Ante Pavelić uz opasku: "Uvijek ih se može i kasnije, kada izliječe bosansko stanovništvo, eliminirati".

Pišete kako su krajem devedesetih učestala pitanja vaše kćeri o židovskom podrijetlu, bijegu iz Sarajeva početkom rata, ljudima koji su pomagali da preživite te vas je to motiviralo da potražite odgovore kako bi kćer, ali i šestero unučadi doznalo istinu. Na tom putu uslijedila su i iznenađenja?
– Iz Sarajeva sam pobjegla 1941., ali s majkom sam se zbog njenih roditelja vratila nakon rata 1945. Brzo su shvatili da nakon ustaškog ne žele živjeti pod Titovim komunističkim režimom i kao osmogodišnja djevojčica zauvijek sam napustila rodni grad i preselili smo se u Izrael. Hrvatski jezik nikad nisam potpuno zaboravila, ali sam ga obnavljala prije desetak godina kad sam počela spremati doktorat u New Yorku. Uz pisane dokaze o spašavanju Židova i toplim ljudskim pričama koje sam pronašla, najveće iznenađenje za mene je bio nadbiskup Alojzije Stepinac, za kojeg prije nisam nikada čula. Imala sam krivu percepciju, kao mnogi Židovi, da su katolički svećenici služili ustaškom režimu i onda sam pronašla Stepinčeva pisma i znala sam da držim svjetlo u rukama. Zamislite, Stepinac je još 1938. godine na jednom predavanju rekao da Hrvati žele državu i da je mogu dobiti, ali nikako ne smiju biti neljudi i osvećivati se drugima nego je graditi na temeljima pravde i jednakosti.

Čitatelji vaše knjige prvi će put vidjeti i neka od pisama koja je Stepinac slao Andriji Artukoviću, ministru unutarnjih poslova NDH, u kojima traži da prestanu ponižavati, proganjati i ubijati Židove.
– Stepinac je živio sa svojim narodom, on je bio svećenik, intelektualac i čovjekoljub. Duboko je suosjećao sa svim žrtvama i sve njegove misli i djela bili su usmjereni prema spašavanju svog puka, ne samo Židova. Meni nikako nije jasno zašto vi Hrvati niste znanstveno proučili i činjenicu da su neki pošteni i pametni Hrvati tijekom NDH spašavali i predstavnike srpskog naroda. To je tema o kojoj također imam puno dokumenata. Stepinac je u ratnim, teškim okolnostima postavio neke humane norme i pridržavao se temeljnih ljudskih prava te je bez straha za svoj život pisao Artukoviću upozoravajući ga da će ustaški zločini baciti stigmu na hrvatski narod. On je govorio da su ustaše „uništile tijelo i dušu hrvatskog naroda". Kad je Heinrich Himmler u svibnju 1943. došao Paveliću i tražio da se u logore u Njemačku pošalju i Židovi iz miješanih brakova upravo je Stepinac zaustavio te strahote.

Vi tvrdite da je Alojzije Stepinac predvidio da će nakon kraja rata i antifašističke pobjede Hrvati kao narod biti prozivani i percipirani kao ubojice, upravo zbog zločina na koje je nadbiskup upozoravao Pavelića i njegove ministre?
– Da, to je Stepinac govorio, ali ga ustaše nisu slušali. Kao pametan čovjek, duboko svjestan svega što su počinili pojedinci iz hrvatskog naroda, naglašavao je da će posljedice za poslijeratnu Hrvatsku biti teške te će ratni zločini ostaviti gorak okus te blokirati razvoj hrvatskog naroda jer će vuči za sobom teret ustaških grijeha koji se neće nikad zaboraviti. Moja knjiga još nije u prodaji po knjižarama, ali ja sam spremna na reakcije koje će uslijediti od nekih kojima će smetati što pišem o Stepincu ili neće razumjeti da ne prikrivam zločine nego ukazujem da u svakom zlom vremenu ima onih ljudi koji žrtvuju sebe da bi spasili druge, da bi pokazali da zlo ne može uspjeti do kraja u svom naumu jer su mu stali na put. Pavelić je tražio od Vatikana da pozovu Stepinca u Rim, poslije rata Tito mu je nudio da napusti zemlju ali on je ostao uz svoj narod. On je bio jednostavno častan, dobar čovjek koji je znao da može svakog dana biti ubijen ali život mu ništa nije značio ako ne pomaže nemoćnima. Za mene je Stepinac model, on je uzor humanosti i ljubavi prema čovjeku bez obzira kojoj on vjeri ili rasi pripada. Njegove misli i ideje su bile pozitivne i uvjerena sam da će i nakon moje knjige mnogi spoznati koliko je Stepinac dobroga učinio za židovski i hrvatski narod.

 

[mupi]

Poznato vam je da u Hrvatsku dolazi papa Benedikt XVI. i sve su glasnija šaputanja da će Alojzija Stepinca proglasiti svecem. Kako to komentirate?
– Ne mogu se miješati u crkvena pravila, ali mogu komentirati da je za mene osobno Stepinac sveti čovjek koji je spasio brojne Židove. Pokazao je kao i drugi Hrvati koji su slijedili njegov put pomaganja da i u najmračnijim trenucima ljudske povijesti, postoji svjetlost i velikodušnost pojedinca. Bez takvih ljudi moja majka i ja ne bismo bile spašene i stoga ću se radovati sa svima koji će moguće proglašenje Stepinca svetim dočekati s odobravanjem.

Gospođo Gitman, 2008. godine na međunarodnom simpoziju o Stepincu održanom u Zagrebu, rekli ste da vam je kroza sve godine istraživanja neprestano dolazilo jedno pitanje na pamet: "Kako bih se ja ponašala pod represivnim režimom? Bih li bila hrabra poput nadbiskupa Stepinca i stotine drugih koji su riskirali svoj život i život svojih obitelji?" Imate li danas odgovor?
– Ne, još uvijek nemam odgovor, ali se svakim danom sve više divim njihovoj hrabrosti i zahvaljujem se što su postojali takvi ljudi.

 

[mupi]

Pavelic junto a unas monjas

Pavelic junto a frailes

]

PISMO GENERALA FRANJEVAČKOGA REDA FRA LEONARDA BELLA 18. AUGUSTA 1941.

U pismu se u deset točaka sažimaju Upute što ih je Uprava Franjevačkoga reda poslala svim franjevcima hrvatskoga jezičnog područja 24. sjula 1941. godine.

1. Razborito ali odlučno nastojati, da se provede zaklju­čak provincijalnog sastanka u Zagrebu od 10. do 12. juna 1941. godine prema kojem nijedan franjevac ne smije biti učlanjen u Ustaškom hrvatskom pokretu.

2. Sa svom odlučnošću nastojati, da se franjevci bave sa­mo duhovnim i svećeničkim poslovima, a svjetovne i poli­tičke poslove da prepuste svjetovnjacima i njihovoj odgo­vornosti.

3. Franjevci ne smiju imati nikakvog udjela u progonima Srba i Židova, u oduzimanju njihovog imetka, pokretnog i nepokretnoga, u iseljavanju Srba u Srbiju i naseljavanju Hrvata u dosadašnjim srpskim naseljima.

4. Dosljedno tome nijedan franjevac ne smije biti: a) u odborima i sudovima u istraživanju krivnje četnika i dru­gih Srba prema Hrvatima, te u izricanju kazna prema na­prijed spomenutima, b) u odborima i uredima za nase­ljavanje Hrvata u srpskim naseljima i na imanjima oduze­tim Srbima, c) u odborima i uredima za iseljavanje Srba i oduzimanje njihovog imetka.

5. Ni franjevačke župe, ni samostani ni provincije ne smi­ju primati na dar ni kupovati ni pokretna ni nepokretna dobra, koja su prije rata pripadala Srbima i Židovima.

6. Ukoliko budu u stanju, neka oci provincijali i ugledniji franjevci ulože sve sile kod vlasti i vodećih ljudi u današ­njoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, da se ne čine osvete, da se ne progone nevini, da se ne oduzimlje imetak i ne vrši nasilno preseljavanje Srba iz njihovih dosadašnjih postoj­bina.

7. Gdje god se pruži prilika, neka franjevci uzimaju u zaštitu progonjene Srbe i Židove i pred narodnim masama i pred državnim vlastima. Ukoliko mogu neka oci provin­cijali i samostanske starješine oprezno i skrovito, i materi­jalno pomažu progonjenu i potrebnu braću Srbe.

8. Franjevci ne smiju imati nikakvog udjela u nasilnom i masovnom prevađanju pravoslavnih na katoličku vjeru. Nikakvu pravoslavnu župu ne smiju primiti na upravu, sve da im je i preuzvišena gospoda ordinariji (biskupi - op. a.) ponude. Naravno, pojedinačni prijelazi na katoličku vjeru iz uvjerenja i u punoj slobodi dozvoljeni su i poželjni danas kao i uvijek.

9. S franjevačkih župa, gdje su katolici izmiješani sa Srbi­ma i drugim inovjercima valja ukloniti dušobrižnike (žup­nike i kapelane) koji su naprasiti i nerazboriti, i na njihovo mjesto postaviti ljude zrele, dobre i oprezne.

10. Ako bi se koji franjevac, zanesen narodnom suvere­nošću, ogriješio o dužnu snošljivost prema inovjercima i o kršćansku ljubav prema bližnjemu, ima se kazniti prema težini svoje pogreške, na prvom mjestu premještajem u drugi kraj, gdje neće imati prigodu za slične prijestupe.

 

[oralni terorista]

Светац сигурно није, а о Степинцу злочинцу се може расправљати.

А и све то гура католичка црква у Хр. (Ватикан наравно подржава, шта би друго)
Ваљда опет хоће нешто да постигну.
Да хомогенизују, да се оперу, да се освете непостојећим комунистима, шта већ.
Политички рачун, као и увек кад је католичка црква у Хр. у питању.

 

[Koča]

Bila sam šokirana činjenicom da ni jedan drugi europski narod koji je bio pod nacističkom čizmom nema takvih dokumenata, odnosno u tim se zemljama nisu otvoreno suprotstavili fašistima da bi spasili Židove. Jedino je unutar granica NDH bilo predstavnika hrvatskog naroda koji su ostavili pisani trag o svojim pokušajima da sačuvaju Židove od smrti.

mupi ti si ovde ozbiljno oboleo...ali ozbiljno....ova krstarica umesto da bude leciliste za hrvatske komplekse i frustracije, u sta se pretvori ....a secam te se covece kad si se tek pojavio, bio normalan skroz..sta se desilo??? bezi covece odavde dok i trunke zdrave pameti imas, dok skroz nisi puko, ako je jos uvek uopste i imas...mani se i istorije i Srba, zdrav razum nema cenu...iskren savet...ne bih zeleo ovde da ucestvujem u razvoju ludila ni jednog forumasa pa ni tebe...evo ja ti kazem, hrvati su imali svoje slavne kraljeve i slavnu povijest, svoj cenjeni jezik, bili heroji i pobednici u Prvom sv.ratu, prvi i najveci antifasisti u Drugom, oluja je oslobodilacka akcija, a alojzije Stepinac je velikomucenik i svetac...svako dobro ti zelim!