ПУШКА И СВЕЋА
Хрватски усташки национализам
Из рушевина Аустроугарског царства, уништеног током првог светског рата, почетком децембра 1918. рађа се Краљевина Јужних Словена (Југославија), коју је великом већином ратификовала Скупштина јуна 1921. У основи унитарне југословенске државе налази се тежња да се у савезну и монахистичку структуру обједине Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци и Македонци, при чему се свакој етничкој групи додељује једнако достојанство; у ствари, централна влада у Београду постаје поприлично централизована продужена рука Србије. Поред осталог и зато што је краљ Александар бивши престолонаследник краљевине Србије.
Међутим, нова југословенска држава суочава сеса територијалним захтевима неколико суседних земаља. Реч је о фашистичкој Италији која, осећајући се превареном Лондонским споразумом, има за циљ да анектира Далмацију. Мађарска, са друге стране, ђели да уђе у посед плодних подручија Војводине, док Бугарска потражује Македонију. Ни Ватикан не гледа са симпатијама на нову Краљевину Југославију у којој доминира Српска православна црква.
Суочена са замкама на међународном плану, унутрашње потешкоће потресају нову југословенску државу због немогућности суживота различитих етничких група, те због велике економске неуравнотежености која је карактерише и, најизад, због сукоба двеју доминантних вероисповести, православне код Срба и католичке код Хрвата. Млада Југославија минира се изнутра нарочито хрватским сепаратизмом који у умереној форми подржава Хрватска сељачка странка, а у екстремној Хрватска странка права.
Умерена тежња за аутономијом Хрватске сељачке странке има за циљ да успостави “мирољубиву и унитарну Хрватску сељачку републику” унутар Југословенске савезне монархистичке државе, при чему ужива снажну подршку народа. Међутим њен вођа Стјепан Радић бива убијен у препуној Скупштини јуна 1928. и на чело Хрватске сељачке странке долази Влатко Мачек.
Хрватска странка права, међутим, тежи ка сецесији и оснивању Хрватске државе (основана 1861. од стране Анте Старчевића, Хрватска странка права следи “хрватско право” да има независну државу, тј. “Велику Хрватску” која би се простирала од Алпа до Проклетија. Старчевић је такође развијао теорију расне супериорности Хрвата у односу на Србе). Карактеристична по фашистоидним идејама, са скромним изборинм телом, под вођством адвоката Перчића, Хрватска странака права има у себи јаку фракцију екстремне деснице на чијем челу се налази Анте Павелић који врло брзо постаје првак Странке.
Рођен 19. маја 1889. у Бардини, Херцеговина (од оца трговца Ловре Павелића), Анте Павелић је почео политичку каријеру у раној младости. Представник општинског већа у Загребу и посланик у Скупштини у Београду, нови вођа Хрватске странке права радикализује њену идеологију: сељак као стуб хрватског народа, породица као темељ друштва, католицизам као једина духовна власт са снажним отпором либералној демократији, комунизму и “богаташком капитализму”.
- - - - - - - - - -
Године 1928. 26. новембра на страницама свог часописа “Хрватски домобран”, Хрватска странка права под вођством Павелића јасно изражава свој политички циљ о слободној хрватској држави, истиче одбијање било сваке савезне перспективе и захтева легитимност прибегавања насилним методама за остварење независности.
Потресена снажним етничким тензијама и притиснута озбиљном економском кризом југословенска држава крајем 1928. запада у велике тешкоће. Јануара 1929. краљ Александар, суверен, суспендује Устав и распушта Скупштину. Југословенска монархија стаља ван закона опозиционе политичке партије. Краљева челична песница оличава се у “Закону о заштити државе” који између осталога даје велка овлашћења полицијским снагама. Полицијска репресија посебно погађа опозиционе политичке вође хрватских националиста и комуниста: нови воћа Хрватске сељачке странке, Влатко Мачек, ухапшен је и притворен.
Шеф Странке права, Анте Павелић, успева да умакне, бежећи иу Хрватске: најпре стиже у Беч, затим се крије у Мађарској и Бугарској, да би се на крају склонио у Италију у којој је прхваћен с наклоношћу Мусолинијевог рњжима (Павелића је 1932. за време његовог склањања у Италију, Краљевски суд за заштиту државе у Београду, осудио на смрт).
То је крај Хрватске странке права и почетак дугог боравка њеног вође у Италији.
Под заштитом италијанског Дуђеа, Павелић 1931. покреће политички покрет који добија име “усташе” (назив потиче од српскохрватске речи устати = дићи се на устанак. Кад дође на власт Павелић ће се постарати да напише историју свога покрета, антидатирајући његово оснивање на 7. новембар 1929; за детаљније спознаје упореди Г. Перић Мусолини на Балкану, Милано 1966.). То је покрет који преузима и истиче идеолошке црте угашене Странке права: независну хрватску државу као политички циљ којим треба тежити тероризмом и оружаном борбом; католицизам средњевековних обележија, фанатичан и назадан који представља духовну матрицу, доктрину о “надчовеку” посућену од националсоцијализма Адолфа Хитлера и засновну на расној супериорности Хрвата у односу на Србе; ауторитарни култ неприкосновеног вође (под заштитом италијанског Дућеа и нацистичког Фирера).
Усташки покрет почиње да се шири у местима веће концентрације хрватске емиграције. У Италији и Мађарској опремају се паравојни логори за Павелићеве следбенике; у Бечу настаје један од првих центара пропаганде и прозелитизма, а други ничу у Берлину и у Белгији. Заповедништво усташког покрета налази се у Италији: прво у Торину, затим у Болоњи. Павелић борави у једној вили у близини Пезара коју му је доделио Мусолинијев режим.
Први усташки војни логор у Италији организован је 1931. у Бовељу (покрајна Бреша); следе затим Броготаро (у близини Парме) и Сан Деметрио ( у околини Аквиле). У Мађарској се оснива логор Јанко Пуста (активан до 1934.). У Југославији организација католичких интегралиста, “Крижари” (тј. Крсташи с обзиром на то да у облику крсташког рата планирају “ослобођење Хрватске”) потајно подржава и шири усташку идеологију. У међувремену Анте Павелић узима назив Поглавник, а припадници усташког покрета пред њим полажу заклетву у обредној свечаности: пред столом прекривеним црним платном на којем се налазе кама, крст, пушка и упаљена свећа (симболика која спаја два главна усташка упоришта: оружану борбу кама и пушка, и католичку веру-крст и упаљена свећа).
- - - - - - - - - -
Усташка политичка пропаганда упорно тврди да је у југословенској краљевини Хрватска тешко кажњена у односу на Србију у којој се налази седиште монархије. У ствари монархија краља Алаксандра с новим Уставом који је усвојен 1931. накнадно је концентрисала савезну државу у Београду, тако да Срби имају монопол на државне структуре, војску, плицију, образовање. Таква српска хегемонија појачала је хрватске сепаратистичке тежње, гурајући у у сташки покрет велики део ситне буржоазије у градовима. И многи млади хрватски интелектуалци, због слабоих изгледа да напредују у друштву и остваре каријеру у државној управи у којој Срби држе монопол, постају Павелићеви следбеници.
Док Усташе, у име самосталне хрватске државе, припремају оружану борбу против монархије савезне југословенске државе, у зиму 1932-33. умерена хрватска опозиција истиче сопствену политичку иницијативу и објављује “ Загребачки манифест” који потписује десет најпознатијих антимонархистичких вођа (не само Хрвати него и Срби и Хрвати из Босне и Војводине). Монахија реагује новом репресијом: међу осталима поново је ухапшен умерени Влатко Мачек који је одмах осуђен на три године затвора.