Alojzije Stepinac

Smatrate li Stepinca za zlocinca?

  • Da

  • Ne

  • Mozda

  • Nemam misljenje

Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
Ovdje ću staviti nekoliko tekstova iz knjige Srećka Džaje: "Politička realnost Jugoslavenstva", koja dobro opisuje slučaj Stepinac. Samo kao uvod, dio jedne stranice, a ostalo kasnijih dana

dzaja.png
 
alojzije stepinac
Archbishop Stepinac said this on March 28, 1941:

All in all, Croats and Serbs are of two worlds, northpole and southpole, never will they be able to get together unless by a miracle of God. The schism (Eastern Orthodoxy) is the greatest curse in Europe, almost greater than Protestantism. Here there is no moral, no principles, no truth, no justice, no honesty.

http://www.reformation.org/archive.html

Gold watches taken from Serb and Jewish victims and hidden in the residence of the Archbishop of Zagreb, where they were found after the retreat of the Ustashi.
In Jasenovac and other camps, the Ustashi broke the jaws of the victims and removed the gold crowns, took away the medallions, and took the hidden gold from the rich prisoners. The gold ended up in the palace of Archbishop Stepinac and was later shipped to Rome!!
http://www.reformation.org/archive.html

On June 28, 1941, Stepinac, with other Bishops, visited Pavelic. After promising total cooperation with him, Stepinac prayed for him. "We implore the Lord of the Stars to give his divine blessings to you, the leader of our people," were Stepinac's words.


alojzije stepinac
Video-
Catholic clergy blessing ustasha soldiers and the forced conversion of orthodox serbs
(3 min 18 sec)

slike manastirske brace
Catholic monks and priests who doubled as the cut-throat Ustasha. (or spelled Ustashe, Ustasa,) and also as Nazis

Vatikan dokument
http://www.tenc.net/vatican/cpixa.htm
 
kakav bre blazeni!!!! a da ni ne pominjem svetac znaci sto vise genocida i zverstva napravis ( u katolickoj veri ) s' tim si veci postovaniji pa cak i sveti covek hhrrrkkkk pljucccc pravo u stepincevo oko
Ali jos najgore od svega toga sto ga svi katolici uzdizu " STRASNOOOOOOO "
nemam vise sta da dodam
pozdrav
 
Današnje tumačenje nekadašnjih zbivanja u NDH jednostavna su. Ne govore u prilog istini sa kojom
se mnogi ne mogu suočiti već više od pola veka. Katolička crkva pre svega, kao i nosioci ustaške
ideologije krvi i tla koja je uvek mogla da računa na njenu zaštitu i podršku. To se odnosi na broj
umorenih ljudi u mnogobrojnim logorima u Hrvatskoj, kao i na ulogu, smisao i značaj ustaške
ideologije i njenog delovanja u dugom periodu od vremena pojave fašizma u Evropi do današnjih
dana. Sastavni deo tog stava je uporno negiranje uloge i značaja pojedinih ličnosti kao što je
nadbiskup zagrebački, Alojzije Stepinac, u sramnim, a užasnim događajima u Nezavisnoj Državi
Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata. Ogromna produkcija falsifikata, ‘’novih svedočenja’’ i
saznanja prosto je neverovatna. Naravno, nije reč samo o Stepincu, već i o perjanicama tog pokreta;
Paveliću, Kvaterniku, Budaku, pa i užasnim ubicama kakvi su bili Luburić, Francetić, fra Filipović,
Majstorović.
Kliknite za proširenje...
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/dnevnici_alojza_stepinca.pdf

postavljala sam dosta citata na temama
 
Oko Stepinca ima dosta nepoznanica kao oko Tita recimo ali je ona svakako čovek koji je napravio veliku grešku prešavši na stranu klerofašizma,što je nepobitno...Koliko je to radio sa gunđanjem ili voljno ne znamo ali po snimcima vidimo čoveka koji ne glumi već zaista prihvaĆa novu vlast sa oduševljenjem
 
У Другом светском рату жртве су били Срби у НДХ,
а џелати католички фратри и хрватске усташе.

Зато су Срби добра илустрација
и доказ страдања малих група и народа уопште од тобожњих светских духовних
величина као што је Ватикан и војних велесила као што је Немачка. У Другом
светском рату страдали су Срби, а у другим ратовима и другим епохама страдали
су други невини народи. Ко је следећи на реду? И докле тако?

Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године поклале сво српско становни-
штво у три села на периферији Бање Луке - Дракулићу, Шарговцу и Мотикама –
и све Србе рударе у руднику Раковац недалеко од града. Само у том једном дану
усмрћено је око 2.500 Срба. Тачан број још није утврђен. Тај покољ има следеће
карактеристике:
– то је најмасовнији покољ Срба на кућним огњиштима у једном дану који је
извршила Павелићева Независна Држава Хрватска током целог свог постојања.

У логорима, нарочито у Јасеновцу, јесте било још масовнијих ликвидација и у
једном дану, али усташе нигде другде нису у једном дану поклале толико Срба
на терену, у њиховим кућама. Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био
завршен у току дана, до 14 часова;
– то је највећи број Срба које су Хрвати усмртили у једном дану и на једном
месту ван логора у целој историји односа и сукоба Срба и Хрвата. Срби иначе
нису никада вршили геноцид над Хрватима;
– то је највећи број усмрћених цивила у једном дану у својим домовима на тако
малом сеоском простору не само у Другом светском рату већ и у целој историји
човечанства;
– то је најрафинираније испланиран, припремљен и спроведен покољ тако ве-
ликог броја Срба на терену од стране Независне Државе Хрватске;
– геноцид (покољ) извршен је над потпуно и апсолутно мирним српским ста-
новништвом, које је било сасвим лојално држави у којој је живело и потпуно по-
слушно свим њеним представницима и органима. То није, дакле, била одмазда за
неке прекршаје, већ огољено етничко чишћење;
– покољ у три наведена села на периферији Бање Луке извршен је само и једино
зато што су тамошњи становници били православне вере, односно Срби;
– у покољу Срба учествовале су и њихове комшије Хрвати;
– нико од комшија Хрвата, нити ма ко од њих ван села, није сигнализирао
Србима да ће бити поклани 7. фебруара 1942. године и тако им пружио шансу
да се бар неко бежањем или скривањем спасе, иако су многи знали за припрему
покоља;
– покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама извршен је са знањем и одо-
брењем, а вероватно и по налогу, тадашњег шефа једне државе, поглавника Анте
Павелића. Тако нешто није се смело нити се могло урадити без његовог зна ња.
Није то, дакле, био злочин неке распуштене екстремне и неконтролисане пара-
војне јединице или банде, каквих има у свим ратовима, већ плански акт врховне
државне власти и њеног шефа.
Павелић је на неколико недеља пре клања послао из Згреба у Бању Луку до бро
опремљену и обучену елитну усташку јединицу да се припреми за покољ Срба и
да га изведе. Био је то одред изабраника из његовог личног обезбеђења, та козвани
„тјелесни здруг“, величине батаљона, који је предводио стари и проверени усташа
Јосип Мислов, Павелићев сарадник и пријатељ из усташког логора Липари у Ита-
лији. Тиме је и шеф државе Анте Палелић лично учествовао у припреми тог нај-
већег и најкрволочнијег једнодневног покоља Срба;
– покољ је припремио најмонструознији и најекстремнији високи достоја нстве-
ник државне власти, ранга бана, бањалучки стожерник др Виктор Гутић. Дакле,
непосредни организатор покоља је највећи усташки злочинац са прерогативима
високе државне власти;
– покољ је изведен уз сагласност, помоћ и непосредно учешће католичких
свештеника, а нарочито бањалучког жупника Николе Билогривића, који је у
Бањој Луци присилно покатоличио 1.500 Срба, и фратра фрањевца Томислава

Филиповића, потоњег управника логора у Јасеновцу и Градишки. Тако је и у том
покољу најочигледније приказана и доказана спрега Католичке цркве и усташа у
геноциду над Србима;
– покољ је непосредно водио и сам својом руком показно клао Србе нај мо-
нструознији изданак Католичке цркве фратар Томислав Филиповић звани Фра
Сатана. Он најбоље симболизује дубину патолошке мржње и величину злочина
који је католичко свештенство на овим просторима, инспирисано и подстицано
из Ватикана, могло да чини и чинило српском народу;
– покољ српског становништва око Бање Луке повезан је с Павелићевим плано-
вима о том граду као престоници Независне Државе Хрватске, у којој и око које
није смело бити Срба;
– преживели Срби у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама и њихова родбина жи-
вели су после Другог светског рата у тим селима у миру и слози са својим комшијама
Хрватима, међу којима је било и учесника у покољу за које су Срби знали, као да
покоља није ни било. Нико од њих није тражио ни спроводио освету;
– иако је покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама „најрепрезентатив-
нији“ чин и симбол усташке и клерофашистичке геноцидности над Србима, па и
укупне политике НДХ, са овде назначеним карактеристикама које тако скупно не
иду ни уз који други злочин НДХ, о покољу се мало зна, скоро ништа. О њему је
било забрањено причати и писати више од пола столећа, па су многе чињенице
занемарене и заборављене, документа нестала, а сведоци изумрли. То је грех и
према жртвама геноцида, и према злочинцима, и према историји и према етици;
– усташе су током целог Другог светског рата убијале Србе у Бањој Луци и
околици, али покољ у фебруару 1942. године у три села код Бање Луке изузетан
је и јединствен не само по броју жртава у једном дану већ и по саставу кољача,
невиђених и нечувених у свету, и по бестијалности коју су тада показали;
– покољ у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама преживело је мало, врло мало
Срба. Тако је остало мало, изузетно мало, поузданих, изворних сведока Срба.
Хрвати о том покољу никад нису хтели да сведоче.
– Покољ у Пискавици и Ивањској у фебруару 1942. године нема скоро ниједну
од карактеристика покоља у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама.
Kliknite za proširenje...
......
 
Pavelić je u suštini pred kraj rata krenuo strategijom po kojoj je trebalo da postane balkanski Franko...Krstaš protiv komunizma...Ali naravno Franko je bio mnogo bolji igrač i Španci veća nacija.
 
18. V 1943. године надбискуп др Алојзије Степинац пише Пију ХII


" Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа велико-српске идеје значила би уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској.
Наведени нам документи не остављају никакве двојбе. Што више, нема никакве двојбе, да би такав кобан догађај имао и даљње последице далеко преко граница Хрватске.
Валови ортодоксног и офензивног бизантизма ударили би о границе Италије, док се до сад разбијају у хрватско Предзиђе.

И више, утолико, што су радом хрватског клера, особито фрањеваца, били постављени темељи за обновљени католицизам у Бугарској, обраћањем многих Паолина и спашени остаци вјерника у Албанији Скендербеговој, што би уништењем једне католичке нације на Балкану, биле погођене и разне раштркане посијане групе на томе вјечном немирноме, ортодоксном и исламском Балкану.

Свети Оче, данас су очи читавог човјечанства, које крвари из хиљада рана управљене у Вас као онога, који је по узвишеном значењу свог имена донио биједном људском роду оно што му треба - небески мир. Носећи мир Млада Хрватска држава, настала је у страшнијим и тежим приликама него било која друга држава за више вјекова, борећи се очајно за свој опстанак, показује пример у свакој пригоди да жели остати вјерна својим католичким традицијама и осигурати бољу и јаснију перспективу католичкој цркви у овом дјелу свјета. Обратно, губитком или судбоносним сужавањима - а хиљаде најбољих хрватских вјерника и свећеника радо би и добровољно жртвовали своје животе, да спрјече ову страшну могућност, - било би овдје уништено не само око 240 000 обрачених са српско-православне вјере, него и цијело католичко становништво ових подручија са свима његовима црквама и самостанима. У приросном реду стави, ако Бог не би учинио велико чудо, напредак католицизма уско је везан са напретком хрватске државе, опстанак католицизма овиси о опстанку ове државе, његов спас је у исти мах и њен спас(?!?!)
Свети Оче, дубоко верујемо у божију милост и божију праведност, чији сте Ви изабрани инструмент. Препоручујем Вашој очинској скрби и Вашим молитвама нашу Независну Државу Хрватску, сматрајући да тиме у исти мах на најбољи начин препоручујем свету вјеру у својој домовини и на Балкану.
У пресветом Срцу Исусову увијек најоданији надбискуп и метрополита загребачки."

Писмо је написано на италијанском и оргинал са потписом је предат папи, копију је послао из Рима министарству вањских послова изасланик Независне Државе Хрватске при Ватикану принц Ервин Лобковиц.
 
archive13.jpg


Златни сатови одузети од српских и јеврејских жртава
и скривене у резиденцији надбискупа у Загребу,
где су пронађена након повлачења усташа.

Gold watches taken from Serb and Jewish victims
and hidden in the residence of the Archbishop of Zagreb,
where they were found after the retreat of the Ustashi.



archive12.jpg


У Јасеновцу и другим логорима, усташе су проваљивали вилице жртава и уклонили златне круне,
одузимали медаљоне, и одузимали скривено злато од богатих затвореника.
Злато је завршило у палати Надбискуп Степинац, а касније је испоручено у Рим!

In Jasenovac and other camps, the Ustashi broke the jaws of the victims and removed the gold crowns,
took away the medallions, and took the hidden gold from the rich prisoners.
The gold ended up in the palace of Archbishop Stepinac and was later shipped to Rome!!



Цитат изнад и неколико мањих слика су из књиге југословенски Аушвиц и Ватикан Владимир Дедијер објавио Прометеј Књига, Бафало, Њујорк, © 1988.

The above quote and a few of the less graphic pictures are from the book The Yugoslav Auschwitz and the Vatican by Vladimir Dedijer published by Prometheus Books, Buffalo, New York, ©1988.
 
stepinac1.jpg


Riveli Marko Aurelio

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nastaloj po volji nacista, između 1941. i 1945. godine ispisane su najstrašnije stranice Drgugo svetskog rata.

Ustaše Ante Pavelića, uz podršku Hitelra i Musolinija, pobili su na stotine hiljada pravoslavnih Srba i desetine hiljada Jevreja i Roma u ime "konačnog rešenja" etničko-verskog pitanja, koje je rešavano i masovnim "prekrštavanjem" u katolicizam. U onome što u istoriji nazivamo balkanskim holokaustom, odlučujuću ulogu, direktnu i posrednu, odigrala je Sveta rimska crkva preko nadbiskupa zagrebačkog, monsinjora Alojzija Stepinca.

Nadbiskup genocida je aktivno sarađivao sa ustaškom diktaturom; pripadnici hrvatskog katoličkog klera lično su učestvovali u masovnim istrebljenjima i "prekštavanju".


Archbishop_Stepinac_Abott_Marcone.8348.9540.jpg

http://1.***************/_W-p8XfR_wrI/SE-EAYCKznI/AAAAAAAABjM/mKq_RW0d_z4/s400/marco-aurelio-rivelli_le-genocide-occulte_kto-tueurs-de-juifs-et-orthodoxes_croatie.jpg.jpeg


http://books.google.com/books?id=Qw...&resnum=9&ved=0CFIQ6AEwCA#v=onepage&q&f=false
 
Intervista a Marco Aurelio Rivelli autore di “L’Arcivescovo del genocidio”


Vaša knjiga „L'Arcivescovo del genocidio“ (Milano '99 Kaos edizioni) probudila je veliku pozornost zbog dokumentacije glede genocida počinjenog od strane ustaša Ante Pavelića prema pravoslavnim srbima u godinama '41 – '45 u što je bio također upleten katolički kler s odobrenjem kardinala Stepinca, koji je tada bio primas Hrvatske. Što vas je navelo da pišete na tu temu?

Proširio sam doktorsku dizertaciju koju sam dao godine '81 na Sveučilištu „La sapienza“ u Rimu. Ta me je tema, kako onda tako i kasnije, mnogo zanimala dijelom zbog moje strasti prema historijskim znanostima a dijelom jer sam shvatio kako je taj dio drugog svjetskog rata bio jedan od najnepoznatijih u zapadnoj kulturi te da je to nepoznavanje nezamislivo s obzirom na činjenice koje sam uspio rekonstruirati.

Jeste li imali nekog sponzora?

Ne, radio sam uglavnom sam. Po profesiji nisam povjesničar, to je jedina knjiga koju sam napisao; svoja sam putovanja zbog drugih aktivnosti iskoristio kako bi ispitivao dokumente i neposredna svjedočenja u Argentini, U USA, u Španjolskoj, i naravno u Hrvatskoj i Italiji. Riječ je o radu koji je trajao skoro dvadeset godina. Bbliografija navedena u knjizi svjedoči kako sam ispitao sve što se tiče ove materije i da sam tražio direktne izvore. Ono što me je navelo da privedem knjigu kraju jeste dokumenat potpresjednika američke države Stuarta E. Eizenstata u svibnju '98 gdje se isključivo govori o ubijanju 700. 000 srba '41-'45 godine o čemu su saznanje imali što Saveznici što Vatikan. Skrivanje više nije bilo moguće. Američki dokumenat je bio načinjen povodom potrage za blagom koje je ukradeno židovima počevši od Internacionalne konferencije održane na tu temu u Londonu '97 uz sudjelovanje 41 zemlje.

Zašto je naslov francuskog izdanja "Le genocide occulté"?

Zato što je upravo riječ o „skrivenom genocidu“. Nije bio dovoljno poznat Zapadu a istovremeno je bio zanemaren od historiografije; ubojice su bili fanatični fašisti koji su se latili bodeža i križa, te su bili podržavani od velikog dijela katoličkog klera i biskupa. Talijanski vojnici, iako fašisti, nastojali su ih obuzdati; žrtve nisu bili samo hebreji nego i drugi kršćani okarakterizirani kao shizmatici jer su bili pravoslavci. Vatikanu je sve bilo poznato ali je šutio. Nebrojeni znakovi uzbune iz Londona, USA, jugoslavenske vlade u izbjeglištvu s molbom da se intervenira nisu bile posluhnute u Vatikanu (ipak onaj koji je protestirao bijaše kardinal Tisserant, jedan od malobrojnih netalijana u Kuriji). Ovo također dobrim dijelom objašnjava civilni rat koji je u Jugoslaviji izbio '91. godine.

Je li također i u inozemstvu ovaj genocid prikriven?

Mislim da jest. U Jugoslaviji ipak postoji monumentalno djelo Milana Bulajića. Taj je povjesničar cijeli svoj život posvetio rekonstrukciji genocida, selo za selom, obitelj za obitelji, logor za logorom. Postoje imena, mjesta, datumi. U Jugoslaviji je svima to poznato iz direktnog iskustva, informacije se prenose sa generacije na generaciju; riječ je napokon o događajima koji nisu toliko daleki. Moguće je još uvijek pronaći živuće svjedoke.

Zbog čega je vaše istraživanje publicirano najprije u Francuskoj a potom u Italiji?

Nisam pronašao izdavača u Italiji. Onda je švicarsko-francuski izdavač „L'agge d' homme“ preveo knjigu na francuski. Knjiga je u Parizu doživjela uspjeh i bila je predstavljena od bivšeg ministra Gabriela Kaspereita s velikim zanimanjem publike. Napokon zaslugom izdavača „Kaos“ publicirana je također i kod nas te se sada može kupiti. Knjiga je spomenuta u mnogim člancima, od „Corriere della sera“ (Ettore Mo) do „Repubblica“ (Marco Politi) od „Giornale“ do „Osservatore romano“, i drugih publikacija. Možda se prikrivanje genocida neće nastaviti zauvijek.

Čitanje knjige nalikuje na moru. Mislili smo da poznajemo gore od goreg uzevši u obzir Shoà. Po čemu se taj genocid rzlikuje od svih ostalih koje poznajemo?

Genocid je otpočeo neposredno, bez ikakve pripreme i organiziranja (za razliku od Holokausta koji je bio brižno pripreman i ostvaren). Kako su se ustaše ustoličile u Zagrebu (sredinom travnja '41) počinju masakri i nastavljaju se kroz tjedne i godine. Masakri nisu bili prikrivani (kao što je to bio slučaj u njemačkim logorima) nego dobro poznati, vidljivi, na ulicama, u pravoslavnim crkvama… Nije riječ o nacistima protiv hebreja nego o fanatičkim fašistima katoličke vjeroispovijesti protiv drugih kršćana pravoslavnih srba (tj neovisnih o Rimu nego o srpskom Patrijarhatu u Beogradu i njegovim ortodoksnim biskupima). U Hrvatskoj, genocid nad hebrejima, kojih je bilo svega devedeset tisuća, bio je tek dodatak u odnosu na ovaj glavni i pokrenut je od strane nacista. Muslimani su ostavljeni na miru; nisu bili „konkurentni“, nije se činio prozelitizam. Posljednje razlikovanje: ubojstva su se izvodila s tolikom okrutnošću (u odnosu na žene, djecu, kasapljenjem, vađenjem očiju, rasparanjem utrobe…) tako da odudara po okrutnosti drugog svjetskog rata kao i u povijesti zadnjih stoljeća. U sporedbi s ovim plinske komore su ubojstvo soft.

Jesu li talijanske trupe pasivno asistirale u masakrima?

Ne. Talijanske okupatorske trupe su već u kolovozu '41 godine proširile područje koje su okupirale od Istre i Dalmacije prema Istoku za otprilike stotinjak kilometara, isključujući iz svega ustaše gdje god su ovi došli. Talijanski su vojnici sprečavali masakre što zbog humanitarnih motiva što zbog sprečavanja pojačanja partizanskih redova koji su se u ono vrijeme počeli organizirati primajući u svoje redove sve one koje je situacija natjerala u šumu. Nijemci koji su zuzimali istočni dio Hrvatske i Srbije ostavljali su ustaše da slobodno djeluju. Talijani su otvarali pravoslavne crkve, što je izazvalo Stepinčevu reakciju kod talijanske vojske.

Dali je ipak postojao netko tko nije šutio u katoličkoj crkvi?

Bio je župnik crkve sv. Petra u Zagrebu kojeg je Pavelić osudio na smrt (kasnije mu je život ipak bio spašen zahvaljujući Stepinčevom interventu čiji je ovaj bio „duhovni otac“). Bio je također mostarski biskup Alojzije Mišić koji je Stepincu prijavio ustaške okrutnosti ukoliko su ove otežavale spontano obraćenje pravoslavaca na katolicizam.

Kakvu su mogućnost imali srbi ako bi željeli izbjeći masakre?

Svi su srbi, uključujući žene i djecu, bili izloženi riziku masakra. Računa se da je masakr eliminirao jedan milijun srba od dva milijuna ukupno. Jedina je mogućnost bilo preobraćenje koje je dijelom nadošlo (govori se o dvjesto tisuća prisilnih obraćenja). Spašavanje pomoću obraćenja pokazuje da su korijeni genocida u religioznom fanatizmu.

A Stepinčeva odgovornost?

Sudjelovao je još od prvih dana nacifašističke invazije u akreditaciji ustaškog režima, često prisustvujući manifestacijama režima: član je Pavelićeve vlade-marionete, odobravao je ultranacizam antisrpski te šutio o progonima (izuzevši – čini se – neke homilije koje nisu ostavile traga ni u kakvom pisanom dokumentu ili u uputama za svoj kler): bio je na liniji prisilnog preobraćenja izuzev rasprave sa ustašama tko bi ih trebao prihvatiti i izvršiti. Poznati povjesničar narodnih demokracija Francois Fejto okarakterizirao je Stepinca kao „ozlojeđen simbol hrvatskog katoličkog šovinizma“.

Da li je proces vođen od strane komunističkog režima uistinu bio farsa?

Proizvoljno nisam ništa napisao o procesu. Svoje sam istraživanje ograničio na godine '41-'45. Za mene osobno Stepinac je trebao biti suđen počevši od tog vremena te imajući dobro u vidu sve što se dešavalo, okrutan genocid pravoslavnih srba.

Tito je nastojao sa Stepincom učiniti tako da ovaj napusti zemlju kako mu se ne bi sudilo te isključiti mogućnost da se od njega napravi mučenika, proces se međutim održao sedamnaest mjeseci nakon kraja rata.

Moje se istraživanje uostalom ne tiče samo Stepinca nego svih događaja glede genocida i bijega ustaša poslije poraza. Doprinjeo sam otkrivanju „The rat Channel“ (prolaza za štakore) pomoću kojeg su tisuće nacističkih kriminalaca i ustaša bili potpomognuti u svom bijegu za Južnu Ameriku. U centru ove mreže pomagača i rangiranja bijaše ustaški prelat msgr. Draganović te Zavod svetog Jeronima u ulici Via Tomacelli u Rimu.
 
2ro0q51.jpg


Katolički list br. 25, tečaj 92. u četvrtak 26. lipnja 1941. na naslovnici u skladu s nalogom ustaškog ministra Artukovića donosi slijedeću ustašku odredbu: "Poglavnikova izvanredna zakonska odredba i zapovijed"; gdje se između ostalog kaže:

"Budući Židovi šire lažne vijesti u svrhu uznemiravanja pučanstva te svojim poznatim spekulativnim načinima smetaju i otežavaju opskrbu pučanstva, to se kolektivno za to smatraju odgovornima i prema tome će se proti njima postupati i spremati ih povrh kazneno pravne odgovornosti u zatočenička zbirališta pod vedrim nebom".
"Daje se na znanje veleč. pastoralnom svećenstvu koje neka gornju Zakonsku odredbu proglasi narodu sa propovjedaonice u prvi dan, kada se narod u punom broju skupi u crkvi. † Alojzije, v. r. nadbiskup".



Na prijedlog ministra pravosuđa i bogoštovlja NDH dr Pavla Cankija svojom odredbom oč. broj 111-Zsl-1944., pod tek. br. 552-Zsl. Stepinac Alojziju, nadbiskupu zagrebačkom dodjeljen je 1944. godine od Poglavnika "Red za zasluge – Velered sa zviezdom", uz slijedeće obrazloženje u službenom NDH glasilu Narodnim novinama:

"Što se kao metropolit zagrebački odlučno uzprotivio odnarodnjivanju međumurskog hrvatskog pučanstva posredstvom stranih svećenika i što je prosvjedovao zbog neprijateljskog bombardiranja nezaštićenog zagrebačkog građanstva. Što je kao nadbiskup razkrinkavao u zemlji i izvan zemlje odmetnike s područja Nezavisne države Hrvatske."
 
0191.jpg


Morali bismo da se vratimo unazad u vreme pohoda na Novi Svet, da obuhvatimo pustolovine Korteza i ništa manje krvoločnih monaha koji su preobraćivali domoroce, pa da nađemo nešto s čime bismo uporedili zverstva Ustaša, podržavanih, vođenih i podstrekivanih od strane fanatičnih sveštenika i redovnika. To što su ove “ubice u ime Božje”, kako ih je s pravom nazvao M. Herve Laurier, počinile za četiri godine rata, prevazilazi granice mašte, tako da im nema ravnih čak ni u istoriji Rimske Crkve, koja inače obiluje ovakvim slučajevima. Ima li potrebe da dodamo da je pristalica krvožednog Ante Pavelića bio monsinjor Stepinac, još jedan jezuita?

Hrvatska teroristička organizacija “Ustaše”, koju je vodio Pavelić, je dospela u žižu francuske javnosti zbog ubistva, u Marseju, kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog i našeg ministra spoljnih poslova Luja Bartua, 1934. godine. “Kako je Musolinijeva vlada očito bila umešana u zločin”,izručenje Pavelića, koji je pronašao utočište u Italiji, zatražila je francuska vlada; Duče naravno to nije dozvolio, i sud u Aix-en-Provence je morao da izrekne smrtnu presudu u odsustvu vođi Ustaša.

Ovaj teroristički “poglavnik”, Musolinijev najamnik, “radio” je u korist italijanske ekspanzije na jadranskoj obali. Kada su, 1941. godine Hitler i Musolini napali i rasparčali Jugoslaviju, postavili su ovog navodnog hrvatskog patriotu na čelo marionetske države koju su nazvali “Nezavisna Država Hrvatska”. 18. maja te iste godine, u Rimu, Pavelić je ponudio krunu te države Vojvodi od Spoleta koji je uzeo ime “Tomislav II”. Naravno, on je dobro pazio da nikad ne kroči nogom na krvlju natopljeno tlo njegovog lažnog kraljevstva. “Tog istog dana, papa Pije XII je primio u privatnu posetu Pavelića i njegove ‘prijatelje’, od kojih je jedan bio monsinjor Salis-Sewis, zamenik monsinjora Stepinca.” Dakle, Papa se nije plašio rukovanja sa osvedočenim ubicom, osuđenim na smrt zbog ubistva Kralja Aleksandra Prvog i Luja Bartua, terorističkim vođom koji je imao najužasnije zločine na svojoj savesti! U stvari, 18. maja 1941, kada je papa Pije XII sa zadovoljstvom primio Pavelića i njegovu družinu ubica, pokolj pravoslavnih stanovnika Hrvatske je dostigao svoj vrhunac, istovremeno s prisilnim preobraćenjima u katoličanstvo”.

Proganjali su srpsku manjinu, kako to Valter Hagen objašnjava: “Zahvaljujući ustašama, ta zemlja je brzo pretvorena u krvavi metež… Smrtonosna mržnja novih gospodara je bila usmerena prema Jevrejima i Srbima koji su zvanično stavljeni van zakona… Čitava sela, čak i oblasti su bile sistematski zatirane...
Pošto je Hrvatska poistovećivana s katoličanstvom, a Srbija s pravoslavljem, pravoslavci su bili prisiljeni da se pridruže Katoličkoj Crkvi. Ova prinudna preobraćenja su pred stavljala završetak “kroatizacije”.

Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova, je bio glavni organizator ovih pokolja i prinudnih konverzija; ali, dok je to radio, pazio je na moralnost svojih postupaka, prema svedoku koji je bio na visokom položaju.

I zaista, kada je jugoslovenska vlada zatražila njegovo izručenje iz Sjedinjenih Država gde je pobegao posle rata, neko je progovorio u njegovu korist: jezuita R. P. Lacković, koji je takođe prebivao u Sjedinjenim Državama, i bio sekretar monsinjoru Stepincu, Zagrebačkom nadbiskupu, tokom poslednjeg rata.

“Artuković”, navodi ovaj jezuita, “ bio je svetovni predstavnik monsinjora Stepinca. Između 1941. i 1945, nije bilo dana da ga nisam video u mojoj kancelariji ili da ja nisam otišao do njega. On je tražio savet od nadbiskupa za sve svoje akcije, što se tiče njihove moralne strane.”
Kada znamo kakve su “akcije” ovog krvnika bile, shvatamo kakve mu je “moralno uzdižuće” savete davao monsinjor Stepinac.

Pokolji i konverzije su se dešavali do oslobođenja, a naklonost Svetog Oca prema ubicama se nije nikad promenila.

Mogu se pročitati, u hrvatskim katoličkim novinama tog vremena, razmene komplimenata između pape Pija XII i Pavelića, “Poglavnika”, kome je monsinjor Šarić, sarajevski jezuitski nadbiskup i pesnik u slobodno vreme, posvetio stihove prožete zanosnim obožavanjem.

Ali ovo je bilo samo pokazivanje dobrih manira: “Monsinjor Stepinac postaje poslanik ustaškog Sabora. Nosio ustaška odlikovanja, prisutan je na svim važnim ustaškim svečanostima gde je čak i držao govore… Moramo li se onda pitati zašto je mon- sinjor Stepinac dobijao toliko poštovanja u marionetskoj državi Hrvatskoj? Ili zašto su o njemu pevane hvale u ustaškoj štampi? Veoma je očigledno da bez podrške monsinjora Stepinca, u oblasti vere i politike, Ante Pavelić ne bi nikad mogao da računa na saradnju katoličkih Hrvata u toj meri”.

Da se shvate prave razmere te saradnje, treba čitati hrvatsku katoličku štampu, “Katolički Tjednik”, “Katolički List”, “Hrvatski Narod”, i mnogo drugih časopisa koji su se takmičili ko će više laskati krvavom “Poglavniku”; papa Pije XII je bio veoma srećan što je on “iskreni katolik”, tako da je papino uvažavanje Pavelića obuhvatilo čak i poduhvate ovog “velikog čoveka”.

"Osservatore Romano" nas obaveštava da je 22. jula 1941. papa primio stotinu pripadnika hrvatske Tajne Policije, predvođenih načelnikom Zagrebačke policije, Eugenom Kvaternikom – Didom. Ova grupa hrvatskog SS-a, najboljih krvnika i mučitelja koji su delovali u koncentracionim logorima, je predstavljena Svetom Ocu od strane onoga koji je počinio tako strašne zločine da mu je majka izvršila samoubistvo iz očaja.

Naklonost Njegove Svetosti pape Pija XII se lako objašnjava ako se uzme u obzir hrišćanska revnost ovih ubica. Jos jedan “iskreni katolik”, Mile Budak, ministar vera, izjavio je u avgustu 1941. godine, u Karlovcu: “Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Posao koji obavljamo počiva na našoj privrženosti veri i Katoličkoj Crkvi.”

Pored toga, 22. jula, u Gospiću, taj isti ministar vera je savršeno opisao ustaški posao: “Neke Srbe ćemo ubiti, neke proterati, a ostatak ćemo prinuditi da prihvati rimsku katoličku veru”.

Ovaj plan je sproveden do tančina. Kada je oslobođenje stavilo tačku na ovu tragediju, 300.000 Srba, Jevreja i Roma je bilo proterano, a više od 500.000 poklano. Na ovaj način je Katolička Crkva takođe proširila svoje stado za 240.000 pravoslavaca… koji su se brzo vratili veri svojih predaka kada su dobili natrag svoju slobodu.

Ali, kakvi su užasi zadesili tu nesrećnu zemlju da bi se došlo do tog neverovatnog ishoda! Treba pročitati, u knjizi M. Herve Laurierea, “Ubice u ime Božje”, detalje strašnih muka kojima su ovi ustaški iskreni katolici podvrgli svoje nesrećne žrtve.

Engleski novinar J. A. Vojt (Voigt) je napisao: “Hrvatska politika se sastojala od pokolja, progona i preobraćenja. Broj pobijenih dostiže nekoliko stotina hiljada. Pokolji su praćeni najzver- skijim mučenjem. Ustaše su kopale oči svojim žrtvama i pravili ogrlice od njih, koje su nosili, ili poklanjali kao suvenire”.

“U Hrvatskoj, jezuiti su usadili politički klerikalizam”. To je dar koji čuveno Društvo bez izuzetka nudi državama koje ga prime u goste. Isti novinar dodaje: “Sa smrću hrvatskog narod- nog tribuna, Radića, Hrvatska gubi svog najvećeg protivnika političkom klerikalizmu koji će prihvatiti misiju Katoličke Akcije kako ju je definisao Fridrih Mukerman (Friedrich Muckermann). Ovaj nemački jezuita, poznat i pre Hitlerovog uspona, objasnio je tu misiju, 1928, u knjizi čiju je uvodnu reč napisao monsinjor Pačeli, u to vreme nuncije u Berlinu. Mukerman se izrazio slede- ćim rečima: ‘Papa se zalaže za novi krstaški rat Katoličke Akcije. On je stegonoša Hristovog Kraljevstva… Katolička Akcija znači okupljanje svetskog katoličanstva. Ono mora doživeti svoje herojsko doba… Nova Hristova epoha se može zadobiti samo po cenu krvi’.”

Deset godina nakon što je ovo napisano, onaj koji je napisao uvodnu reč knjige jezuite oca Mukermana sedeo je na prestolu Svetog Petra i tokom njegovog prvosveštenikovanja, “krv za Hrista” je bukvalno tekla Evropom; ali Hrvatska je bila poprište najgorih nedela te “nove epohe”.

Tamo, sveštenici ne samo da su zagovarali pokolj s propovedaonice, nego su neki čak i predvodili ubice.

Drugi su obavljali, pored svešteničke, i dužnosti prefekta ili načelnika ustaške policije, ili čak upravnika koncentracionih logora čiji su užasi prevazišli i one u Dahauu i Aušvicu.

Ovom spisku krvnika, moramo pridodati i imena opata Božidara Brala, sveštenika Dragutina Kambera, jezuite Lackovića i opata Ivana Salića, sekretara monsinjora Stepinca, sveštenika Nikolu Bilogrivića, itd… I mnogobrojne Franjevce; jedan od naj- gorih je bio fra Miroslav Filipović, glavni organizator tih pokolja, upravnik i dželat koncentracionog logora Jasenovac, najgnusnijeg pakla na zemlji.
 
Fra Filipovićeva sudbina je bila ista kao i monsinjora Tisoa, u Slovačkoj: posle oslobođenja, obešen je, u svojoj mantiji. Ali, mno gi od njegovih saboraca, bez želje da postanu mučenici, pobegli su u Austriju glavom bez obzira, zajedno s ubicama koji- ma su bili od velike pomoći.

Ali, šta je vođstvo radilo, suočeno s krvožednom mahnitošću velikog broja svojih sledbenika?

Vođstvo, odnosno biskupija i njen starešina, monsinjor Stepinac, glasali su u ustaškom Saboru za zakone koji se tiču ob - raćenja pravoslavnih u katoličanstvo, slali su misionare užasnutim seljacima, ne trepnuvši su pokrštavali čitava sela,89 prisvaja- li imovinu Srpske Pravoslavne Crkve i neprestano hvalili i blago- siljali Poglavnika, sledeći primer pape Pija XII.

Pod naslovom “Beograd je uzalud zahtevao njegovo izruče- nje”, čitamo u “Le Monde-u”: “Kratka vest objavljena u štampi ovog jutra oživela je, među Jugoslovenima, uspomene iz proš- losti ispunjene patnjom i ozlojeđenošću prema onima koji su, skrivajući Pavelića, skoro petnaest godina, ometali pravdu”. “Paris Presse” ukazuje na poslednje ponuđeno skrovište teroris ti u ovoj kratkoj, ali značajnoj rečenici: “Obreo se u franjevačkom samostanu u Madridu.”

Odatle je, u stvari, Pavelić odveden u bolnicu gde je vratio svoj dug prirodi – ali ne i pravdi, kojoj su se izrugivali ti “moćni zaštitnici” koji su mogli biti lako identifikovani.

Monsinjor Stepinac koji je imao , kako je rekao, “čistu savest”, ostao je u Zagrebu gde mu je suđeno 1946. Osuđen je na tešku robiju, ali je samo bio primoran da ne napušta svoje rodno selo. Kazna je bila blaga, kao što možemo videti, ali Crkva treba mu - čenike. Zagrebački nadbiskup je proizveden u člana svete ko - horte za života, od strane pape Pija XII koji je požurio da ga ime- nuje kardinalom, u znak priznanja njegovog “hrišćanskog života koji zrači najčistijim sjajem”.

Poznato nam je simboličko značenje kardinalske purpurne boje: onaj koji je obuče na sebe mora biti spreman da ispovedi svoju veru "usque ad sanguinis effusionem": po cenu prolivanja krvi. Ne možemo poreći da je ovog prolivanja bilo mnogo u Hrvatskoj, za vreme službe ovog “svetog čoveka”, ali krv koja je tekla potocima nije bila njegova: bila je to krv pravoslavaca i Jevreja i drugih “niskorodnih”.

S tim u vidu, pravo na titulu kardinala monsinjoru Stepincu ne može biti osporeno. U dijecezi Gornji Karlovac, delu njegove nadbiskupije, od 460.000 pravoslavaca koji su tamo živeli, 50.000 se sakrilo po planinama, 50.000 je proterano u Srbiju, 40.000 je pokršteno na silu a 280.000 je pobijeno.

19. decembra 1958, čitamo u listu “Katolička Francuska”: “Da iskažemo veličinu i heroizam Njegove Eminencije kardinala Ste - pinca, veliki sastanak će se održati 21. decembra 1958, u 4 časa, u kripti Sainte-Odile-a, 2, bulevar Stefona Malarmea, Pariz 17. Predsedavaće Njegova Eminencija kardinal Feltin, pariski nadbiskup.
Senator Ernest Pezet i prečasni otac Dragoun, nacionalni upravnik Hrvatske Misije u Francuskoj, će uzeti učešća. Njegova Ekselencija monsinjor Rup će održati misu i pričest”.

Ovako je kardinal Stepinac obogatio galeriju Velikih jezuita.

Drugi cilj ovog sastanka od 21. decembra 1958, u kripti Sainte-Odile-a, je reklama knjige napisane u odbranu zagrebač - kog nadbiskupa, od strane R. P. Dragoun-a; monsinjor Rupp, pomoćnik kardinala Feltina, napisao je predgovor. Ne možemo izneti ovde analizu u celosti, ali reći ćemo ovo:

Naslov knjige je “Dosije kardinala Stepinca”, što bi obećavalo čitaocu nepristrasan prikaz suđenja u Zagrebu. U stvarnosti, u ovoj knjizi od 285 strana, nalazimo govore dva nadbiskupova advokata u celosti, praćenih napomenama pisca, ali, ni optužni- ca, ni govori tužilaca nisu čak ni spomenuti.

R. P. Dragoun izgleda nije čuo za francusku poslovicu "Qui n'entend qu'une cloche n'entend qu'un son" (Svaka priča ima dve strane), a možda ju je znao suviše dobro!

Bilo kako bilo, ovo sistematsko brisanje suprotne strane priče bilo bi dovoljno da zaključi raspravu.

Hajde da razmotrimo razloge zbog kojih se pozivalo na oslo- bođenje zagrebačkog nadbiskupa. Ali pre toga, jedno pitanje: Da li je monsinjor Stepinac stvarno bio mitropolit Hrvatske i Slavonije? Knjiga R. P. Dragoun-a ne odgovara na ovo pitanje. Na strani 142. te knjige, čitamo sledeće što se tiče primerka izveštaja monsinjora Stepinca, čija je verodostojnost bila osporavana od strane odbrane:

“U tom tekstu, nadbiskup je opisan kao ‘Metropolitan Croatiae et Slavoniae’, ali nadbiskup nije mitropolit i nikad se nije tako predstavljao.”

Ovo bi razjasnilo stvari da nismo pročitali, na strani 114, sledeće iz izjava pred sudom samog monsinjora Stepinca:

“Sveta Stolica je često naglašavala da mali narodi i naciona- lne manjine imaju pravo biti slobodni. Zar ne mogu ja, kao ‘biskup i mitropolit’, imati pravo da o tome govorim?”

Što više čitamo, to manje razumemo! Nema veze! Kako nas stalno iznova podsećaju, monsinjor Stepinac nije mogao uticati ni na koji način na ponašanje njegove pastve i sveštenstva.


Onima koji navode članke u katoličkoj štampi u kojima se hvale dostignuća Pavelića i njegovih unajmljenih ubica, odgovor je: “Prosto je smešno smatrati monsinjora Stepinca odgovornim za to što su novine pisale”. Čak i kada je u pitanju “Katolički List”, najznačajnije katoličke novine u Zagrebu, dijecezi monsi- njora Stepinca! U tom slučaju, nećemo govoriti ni o “Anđelu Čuvaru” koji pripada franjevcima, “Glasniku Sv. Ante”, “Katoličkom Tjedniku” koji je izdavao sarajevski biskup Šarić, niti, naravno, “Vjesniku Počasne Straže Srca Isusova”, koji pripada jezuitima.

Dakle, tvrdi se da monsinjor Stepinac, “sporni mitropolit”, nije imao nikakav uticaj na ove novine, kojima je bio nadređeni, i koje su se stalno takmičile u dodvoravanju Paveliću i njegovoj krvavoj vladi.

Niti je imao bilo kakvu vlast, kako oni kažu, nad ustaškim biskupima Šarićem, Garićem, Aksamovićem, Simrakom, itd, koji su obasipali pohvalama Pavelića i pozdravljali njegove zločine, ni nad “krstašima” Katoličke Akcije, ni nad franjevačkim ubicama, ni nad zagrebačkim opaticama koje su marširale, ruku podignu- tih na hitlerovski način. Kakva čudna “hijerarhija” u kojoj niko nema vlast ni nad kim i ni nad čim!

Činjenica da je sedeo, s deset drugih katoličkih sveštenika, u Saboru ne kompromituje nadbiskupa – ili bar, mi tako moramo pretpostaviti, jer je ta činjenica naprosto zanemarena.

Ne bi ga trebali osuditi ni za njegovo predsedavanje Bis- kupskim Konferencijama, ni Odborom za sprovođenje odluke koja se tiče pokrštavanja pravoslavnog stanovništva. U ovoj apologiji, “humanitarni” izgovor za toliko mnogo nasilnih pokrštavanja, je vešto – i u potpunosti – iznesen. Čitamo sledeće, što se tiče “strašne nedoumice” s kojom se susreo monsinjor Stepinac:

“Njegova pastirska dužnost je bila da ne povredi kanonska načela, ali, na drugoj strani, otpadnici koji bi odbili da se pokatoliče bi bili ubijeni; stoga, on je ublažio strogost pravila.”

Postajemo još više zbunjeni ako nastavimo da čitamo: “Pokušao je da ukloni ovu dramatičnu alternativu u javnom pismu od 2. marta 1942, u kome je naredio sveštenicima da pri- paze na motive za obraćenje.”

Ovo je zaista neobičan način “ublažavanja strogosti pravila” i uklanjanja “dramatične alternative”!

Da li je monsinjor Stepinac otvarao ili zatvarao vrata Rimske Crkve lažnim obraćenicima? To bi bilo potpuno nemoguće saznati ako se oslonimo samo na ovaj govor odbrane. Nad biskupove apologete izgleda biraju “zatvaranje vrata”, kad izjavljuju: “…Slučajevi pokrštavanja su bili veoma retki na teritoriji zagrebačke dijeceze.”
Nažalost, statistike nam govore nešto drugo, kao što smo rekli ra nije: “…Samo u dijecezi Gornji Karlovac, delu zagrebačke nadbiskupije, 40.000 ljudi je bilo pokršteno”.

Očigledno je da je do takvog ishoda moglo doći samo putem masovnog pokrštavanja čitavih sela, kao što je Kamensko, u dijecezi monsinjora Stepinca, gde se 400 izgubljenih ovaca vratilo u rimsko stado u jednom danu, “svojevoljno i bez ikakvog pritiska od strane svetovnih i crkvenih vlasti”.

Zašto onda sakrivati ove brojke? Ako su one zaista bile posledica “milosrđa” hrvatskog katoličkog sveštenstva, a ne zbog ciničnog korišćenja terora, trebali su biti ponosni na njih. Istina je da je veo kojim se pokrivaju ove nečasne radnje u pokušaju da se sakriju providan i nedovoljno velik. Da bi se prikrio Stepinac, ostali moraju biti otkriveni: biskupi Šarić, Garić, Simrak, sveštenici Bilogrivić, Kamber, Bralo i njihovi saradnici – franjevci i jezuiti moraju biti otkriveni, i na kraju Sveta Stolica.

Možemo pustiti ovog čudnog nadbiskupa da uživa u svojoj “čistoj savesti”, ovog primasa Hrvatske navodno lišenog svake vlasti, koji se nazivao “mitropolitom”, iako to nije bio i koji je, da se zaključi ovaj paradoks, otvarao vrata kad ih je zatvarao. Ali, pored ovog sjajnog prelata, bio je tu još jedan, R. P. Markone, lični predstavnik pape Pija XII.

Da li je ovaj "Sancti Sedis legatus" takođe bio bez ikakvog uticaja na hrvatsko sveštenstvo? Niko ne zna! Jer tako dobro očišćen “dosije” ne pominje uopšte ovu značajnu osobu; mogli bismo biti potpuno nesvesni njenog postojanja da nemamo druge izvore, kao što su fotografije na kojima on služi misu u zagrebačkoj katedrali, stoji među ustaškim generalštabom, i večera s Pavelićevom porodicom.
 
Suočavajući se s takvim dokazom, nije iznenađujuće što je prisustvo papinog predstavnika “u tami”; mistici bi to nazvali “prosvetljujućom tamom”! Ali ovih nekoliko redova iz “dosijea” bacaju još više svetla:

“U optužnici se navodi ime vatikanskog državnog sekretara, kardinala Maglionea, koji je 1942. godine savetovao nadbiskupa Stepinca da uspostavi srdačnije i otvorenije odnose s ustaškim vlastima”.

Ovo je dovoljno da stavi tačku na svako dalje cepidlačenje.

Veza između Vatikana i ustaških ubica je dovoljno jasna. Sveta stolica je terala monsinjora Stepinca da sarađuje s njima, a lični predstavnik pape Pija XII, samim sedenjem za Pavelićevim stolom, doslovno je sprovodio papska uputstva: otvorenost i srdačnost u odnosima s ubicama pravoslavaca i Jevreja.

Ovo nas ne iznenađuje!

Ali šta jezuiti misle o svemu tome, budući da tvrdoglavo brane stav da je sveprisutna saradnja velikodostojnika Njegove Svetosti s diktatorima lična odluka, a nikako ne odluka Vatikana?

Kada je kardinal Maglione poslao prethodno pomenute preporuke zagrebačkom nadbiskupu, da li je on izrazio svoje” lično mišljenje”, s pečatom Državnog sekretara?

Dokaz o saradnji Vatikana i Ustaša koji je izneo R. P. Dragoun stavlja tačku na ovo poglavlje.

Ali evo nove potvrde hrišćanskih osećanja, još uvek jakih među hrvatskim katolicima prema pravoslavnim Srbima.

"Federation Ouvriere Croate en France" (Udruženje hrvat- skih radnika Francuske) poslalo je pozivnicu za svečanost koja se organizuje u nedelju, 19. aprila 1959. u prostorijama “Konfederacije hrišćanskih radnika”, u Parizu, povodom proslave osamnaeste godišnjice osnivanja NDH.

Na pozivnici je pisalo: “Svečanost će početi služenjem svete mise u crkvi Notre-Dame-de-Lorette. Ali čitalac, posle ovakvog bogobojažljivog početka, ostaje preneražen kada spazi, malo dalje u tekstu, ovakvu krilaticu: “SMRT SRBIMA…!”

Dakle, ovaj ne tako običan dokument izražava žaljenje što još te “braće u Hristu” nije pobijeno.

Knjiga R. P. Dragoun-a, upravnika Hrvatske Misije u Francuskoj, nagoveštava da dobrodošlica priređena hrvatskim iz - beglicama od strane francuskih katolika nije dovoljno topla. To nam je saopšteno na stranama 59 i 60, a na stranama 280 i 281, gde pisac spominje “gorko razočaranje” koje su ove izbeglice doživele “susrećući se s potpunim nedostatkom razumevanja od stra ne njihove braće po veri”.

Kada se uzme u obzir gore pomenuti dokument, ovaj “nedostatak razumevanja” je shvatljiv; drago nam je što naši sunarodnici pokazuju malo razumevanja za oblik pobožnosti gde poziv na ubistvo ide ruku pod ruku sa “svetom misom”, u najboljoj rimskoj i ustaškoj tradiciji. Bilo bi nam još više drago kad bi štampanje i rasturanje takvih krvožednih letaka bilo zabranjeno u Parizu.

10. februara 1960. zloglasni zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je umro u svom rodnom selu Karlovice. Njegova smrt je dala priliku Vatikanu da organizuje jednu od svojih spektakularnih manifestacija po kojima se ističe.

Tom prilikom, mnogo je toga trebalo biti urađeno jer mnogi katolici nisu imali iluzija u vezi Stepinca. Stoga je Sveta Stolica prevazišla samu sebe uveličavajući na sve načine ovo posvećenje. "Osservatore Romano" i sva katolička štampa su posvetili mnoge članke ushićenim hvalama “mučeniku”, njegovoj “duhovnoj zaostavštini”, i govorima Njegove Svetosti pape Jovana XXIII u kojima izražava “svoje poštovanje i veliku naklonost”; ovo su bili razlozi koji su ga naveli da za ovog kardinala koji nije bio deo Kurije održi svečanu službu u katedrali Svetog Petra u Rimu. A kao krunu proslave, štampa je najavila skori početak beatifikacije tog “sjajnog čoveka”.

Moramo priznati da je “zaslužio” toliku hvalu, čak i oreol, zato što je pokazao “svetu poslušnost”, i radio strogo po uput- stvima Vatikana što se tiče njegovih “srdačnih i otvorenih” odnosa s Ustašama.

Ali, čak i među katolicima, nadamo se da će biti nekih koji će prozreti da, iza slavljenja ovog budućeg sveca, stoji pokušaj Vatikana da prikrije sopstveni zločin.


The Secret History of the Jesuits
Edmond Paris
 
Алојзије Степинац осуђен је и за сарадњу са усташама после ослобођења Југославије.

Примио је у надбискупски двор средином VIII месеца 1945. усташког пуковника и бившег главног равнатеља за јавни ред и сигурност Ериха Лисака.
Што је 8. ХI 1945. год. примио студента-емигранта који му је из Салзбурга донео "Завјет" усташа, да ће се и даље борити за "ослобођење" хрватског народа.
Што је примио шпијунку Лелу Сопијанец, а која је у више наврата прелазила у Трст.
Што је знајући за заверенички рад свог секретара Ивана Шалића и свећеника Јосипа Шимечког, подстрекивао их својим држањем и делатношћу за даљи рад против народа, те ови у заједници с др Павлом Гулином и Јосипом Црнковићем, као централно водство, повезују разне терористичке групе у земљи и помажу има на разне начине...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top