Aleksandar Veliki

Прича Александра Великог је и невјероватна и фасцинантна. Ту некако провејава питање. Како се дођавола то могло догодити? Да се највеће царство какво свијет никад прије није видио уруши пред млађаним освајачем и његовим фалангама регрутованим из кршевите Македоније и других углавном пасивних крајева хеленског свијета.

Како је у историји често, једноставног одговора нема, већ је много чинилаца, околности, догађаја који су одредили такав слијед догађаја.
Персијско царство је током читавог IV вијека прије н.е. пролазило кроз кризе, преврате, династичке сукобе. Имали су велику побуну свих западних сатрапа ,372-362.године п.н.е, касније нове побуне и Анадолији, побуну Кипра и Сидона 343.године п.н.е.,све сатрапије у Анадолији су пружиле жесток отпор Артаксерксу II, отпор је скршен ангажовањем формације "десет хиљада" (контигент грчких плаћеника хоплита који су били у тоим времену ослонац царства), отпор је скршен но остао је анимозитет према централној власти Фригијаца, Лиђана, Ликијаца, Памфилијаца, Киликијана, Каријаца и уопште свих народа Аналолије као и Сиријаца, Егишћана и Феничана. Такође си током 336-335.године п.н.е. имали велику побуну у Египту. Ауторитативни владар Артаксеркс III отрован је 338.године п.н.е као и синови му, царствио је до ступања Дарија III на престо упало и крајње нестабилан период, политичкр кризе, анимозитети међу народима, у западном дијелу стање сталне нетрпељивости према централној власти, нагомилани проблеми, бјеше то моћно али и итекако рањиво царство.

На другој страни Филип II је упамћен као отац Александров, али он бјеше iзузетно способан владар, успјешан војсковођа који је често радије прибјегавао дипломатским рјешењима. Успоставио је доминацију над народима простора који данас зовемо западним Балканом, побједом код Херонеје 338.године п.н.е. успостављена је федерација хеленских држава позната као Коринтска лига са Филипом као хегемоном, Филип је "де факто" постао владарем хеленског свијета. Предузео је и успјешне експедиције дуж обале Анадолије кроз које су ослобођени грчки градови-колоније. Но оно што је најважније за ову причу јесте да је Филип кроз бројна побољшања унапредио македонску војску, највеће побољшање је дуго копље сариса дужине 5-7 метара које је користила тешка пјешадија и које је замијенило раније копље хоплита дужине 2.-3 метра. Филип је творац најмоћнијег ратног строја тог времена.

Филип је убијен у атентату 336.године п.н.е., мотив атентатора, неког Паусонија јесте што га је наводно увриједио Атал, стриц Филипове нове младе жене, ваљда га мрко погледао, шта ли.
Након атентата не само на краља него и хегемона хеленског свијета, криза бјеше неизбјежна, настао је заправо један метеж гдје су се побунили Атина, Теба, Тесалија, као и трачка племена. И то бјеше прилика да Александар докаже да је диорастао изазову, низом енергичних акција, спектакуларних маневара гушио је једну по једну побуну, учвршћивао своју власт, предузео је изузетно успјешне кампање против Гета прешавши Дунав као и против илирских народа чиме је обезбиједио сјеверне границе.

Но важнија је и спознаја ако има доминантну војну силу којој не могу парирати ни Тебанци, ни Тесалијсци, ни Трачани, ни Гети ни Илири, а ако не могу они, супериорна ће бити против било којег противника. Не искористити ту чињеницу било би глупо, посебно за владара који за разлику од оца не нагиње нешто дипломатији и предност даје борби.

Слиједеће искушење бјеше Анадолија. Дарије је у међувремену након Филипове смрти лако повратио грчке градове-колоније у Малој Азији које је прије двије године ослободио Филип. Ова успјешна кампања о лаке побједе у Малој Азији је могуће уљуљкала Дарија, учинио је кобну грешку јер није на вријеме схватио одакле долази права опасност.
Александар је прешао Хелеспонт и у мају 334.године п.н.е долази до битке код ријеке Граник. Но супроставиле су му се ограничене снаге које су предводили сатрапи сатрапија у Анадолији, снаге скупљене на брзину и без јединствене команде. Како је и иначе са свим биткама античког времена, процјене војних ефектива се разликују од аутора ндо аутора. Аријан даје процјену (овдје стр. 39-40)
Arijan 039-40.jpg

Да је персијска војска бројала око 20.000 коњаника и готово исо толико грчких плаћеника хопшлота као пјешадије. Историци се слажу да би ово могла бити ваљана процјена са примједбом да свакако нису сву пјешадију чинили грчки плаћеници већ вјероватно мањи део а остало трупе регрутоване широм Анадолије.м У сваком случају снаге сатрапа су биле нешто бројније од Александрове војске.
Alexander the Great in the battle against the Persians at the Granicus.jpg

Alexander the Great in the battle against the Persians at the Granicus by Cornelis Troost, painted 1737

Извјештаји о току битке се разликују, бјеше неколико преојрета и критичних момената, ма крају је Александаио однио побједу а 2.000 грчких плаћеника који су се борили на страни персијске војске добиоло је "посебан третман". Враћени су у Грчку али каом робови да раде најтеже послове, у хеленском свијету то бјеше велико понижење и судбина гора од смрти. Чиме је Александар послао поруку да они који су издали коринрску лигу могу само понижење очекивати.

Пораз сатрапа Анадолије у тој бици пореметиће равнотежу снага у Азији, Македонија није више сила у најави него сила која равноправно парира Ахеменидском царству. Убрзо су овладали Анадолијом, ти народи нису никад имали велику љубав према Персијанцима, само су потпали под доминацију друге силе.
 
Слиједеће искушење бјеше Анадолија. Дарије је у међувремену након Филипове смрти лако повратио грчке градове-колоније у Малој Азији које је прије двије године ослободио Филип. Ова успјешна кампања о лаке побједе у Малој Азији је могуће уљуљкала Дарија, учинио је кобну грешку јер није на вријеме схватио одакле долази права опасност.
Александар је прешао Хелеспонт и у мају 334.године п.н.е долази до битке код ријеке Граник. Но супроставиле су му се ограничене снаге које су предводили сатрапи сатрапија у Анадолији, снаге скупљене на брзину и без јединствене команде. Како је и иначе са свим биткама античког времена, процјене војних ефектива се разликују од аутора ндо аутора. Аријан даје процјену (овдје стр. 39-40)

Да је персијска војска бројала око 20.000 коњаника и готово исо толико грчких плаћеника хопшлота као пјешадије. Историци се слажу да би ово могла бити ваљана процјена са примједбом да свакако нису сву пјешадију чинили грчки плаћеници већ вјероватно мањи део а остало трупе регрутоване широм Анадолије.м У сваком случају снаге сатрапа су биле нешто бројније од Александрове војске.

Извјештаји о току битке се разликују, бјеше неколико преојрета и критичних момената, ма крају је Александаио однио побједу а 2.000 грчких плаћеника који су се борили на страни персијске војске добиоло је "посебан третман". Враћени су у Грчку али каом робови да раде најтеже послове, у хеленском свијету то бјеше велико понижење и судбина гора од смрти. Чиме је Александар послао поруку да они који су издали коринрску лигу могу само понижење очекивати.
 
yhjkyui.jpg


Отац Филип - трибал, по грцима "варварин", дакле негрк.

Мајка Олимпијада - илирка, негркиња.

Дакле са обе стране "варварско порекло", негрчко. Упитно је и то да ли су му се отац и мајка уопште тако звали и да ли се и он тако звао (вероватно је Лесандар или Лесовдар) јер све што знамо о њему стигло је из пера грчких писаца тог доба тј. "сасвим случајно" су преживела само дела грчких античких писаца.

То је исто као кад би се данас бугари китили тиме да је Цар Душан бугарин зато што су у оквиру његовог царства били вазали као што је Атина била Александру Великом.

Чини се да Античка Македонија ипак није грчка и да су имали однос сличан односу Срба и бугара за време Цара Душана Силног.

Све у свему пошто су Срби и остали словени овде дошли тек у 7.веку чини се да су преци Александра изумрли или асимиловани у новопридошле словене или славене како то неки воле да кажу јер звучи онако више европски.

Ипак, без обзира на то казивање, дубровчани Динко Златарић (1558—1613), Ханибал Луцић (1485-1553) и Иван Кундулић (1589-1638) говоре о Александру Великом као Србском Цару.

Такође је и Руски Цар Петар Велики Александра сматрао Србским Царем.

Изгледа да су они знали нешто више од бечких професора с краја 19 и током 20 века у вези тога каква је веза Александра Великог са "славенима" да не кажем Србима јер ће неки да добију напад панике и по коју седу више.
 
Poslednja izmena:
Ипак, без обзира на то казивање, дубровчани Динко Златарић (1558—1613), Ханибал Луцић (1485-1553) и Иван Кундулић (1589-1638) говоре о Александру Великом као Србском Цару.

Такође је и Руски Цар Петар Велики Александра сматрао Србским Царем.
А шта горе наведене Дубровчане, као и руског цара чини ауторитетима за област и време античке Грчке и старе Македоније?
 
ovako Majka Olimpijada moguce Ilirskog porekla u srodstvu sa Epirskom kucom..Otac Filip Grk poshto su Argeadi plemicka porodica doshli iz Korinta starinom negde u VIII Veku p.ne i zavladali malom teritorijom u Antickoj Makedoniji od koje je vremenom postala anticka Makedonska Kraljevina pod njihovom vlashcu..Filipova Linija se mogla neprekinuto pratiti u mushkom rodu od tih prvih Makedonskih Kraljeva- dakle i Aleksandar je Grk preko Oca i u toj je kulturi i rodjen i znao je za nju kao jedinu prvu i najbolju Voleo bih i ja da su Cezar Justinijan i napr Konstantin Srbi ali nisu..Pa i Harald Hardrada ali ipak nije..te priche o Aleksandrovom..Justinijanovom..Konstantinovom i dr poreklu su meljava prazne vodenice i nedolikuju jednom ozbiljnom Istorijskom forumu..
 
Ако тражимо аналогије у данашњем времену, онда је то широко поље. Можемо замислити да је "варварин", што је у антици било омаловажавјући назив за туђе људе, еквивалентно изразу "чефур", који данашеи Словенци користе за дошљаке из јужнијих крајева бивше Југославије, то "чефур" ваљда и долази од турске речи за странца "кавур". Па ипак, то не значи да су ти чефури Словенцима несродни, макар и не били баш Словенци. Мутатис мутандис, Атињани су могли Македонце сматрати некаквим примитивцима који не заслужују сматрати се Грцима, но то не значи да су у етничком смислу били много различити.

Оно што је нама битно, то је да је су Александрови Македонци били хеленофон народ. Да ли су од почетка били Грци или су се у Грке претворили нама данас и није важно.
 
Можемо ли да знамо извор ових информација?

Како знамо порекло оца и мајке Александра Македонског?
А шта горе наведене Дубровчане, као и руског цара чини ауторитетима за област и време античке Грчке и старе Македоније?

Otvarač teme hoće da kaže da je, zapravo, Aleksandar Makedonsi bio navodno Srbin, odnosno slovenskog roda. Ne da se zapravo govori o Aleksandrovom poreklu; to je samo izgovor da se otvori još jedna tema o onome o čemu se već temeljno raspravljalo na Forumu Krstarice na temi "Bečko-berlinska škola" vs novoromantičari II i onoj koja joj je prethodila.

Изгледа да су они знали нешто више од бечких професора с краја 19 и током 20 века у вези тога каква је веза Александра Великог са "славенима" да не кажем Србима јер ће неки да добију напад панике и по коју седу више.

Uz to se nadovezuje i na popularnu teoriju zavere, koja u stvarnosti nema doslovno nikakvo uporište, o tome da je nakon Berlinskog kongresa 1878. ili Tajne konvencije 1881. godine bilo došlo do nekakvog naglog pisanja nove istorije u celoj Evropi i dobrom deluostatka sveta. Otud i ovo o nekakvim bečkim profesorima s kraja 19. i tokom 20. veka.

Prvi koji ga je proglasio Slovenom, bio je Vinko Pribojević, u svom govoru na Hvaru 1525. godine. Osnov legende Aleksandru Makedonskom, Slovenu, jeste tzv. diploma koju je on navodno bio uručio slovenskim narodima. Taj dokument, kojim je kralj Aleksandar tobože darovao Slovenima sve zemlje od Akvilone do južne Italije, zove se Privilegium Slavicum u latinskom originalu (Slovenska privilegija), iliti poznatije pominjan kao „Aleksandrova darovnica“. Ona spada u sličnu kategoriju dokumenata zajedno sa famoznom „Konstantinovom darovnicom“ kojom je, tobože, car Konstantin Veliki kao nagradu za čudo episkopu grada Rima podario posebne privilegije. Falsifikat je, i to vrlo nevešt, postao šire poznat zahvaljujući Pribojevićevom govoru. Aleksandrov dokument izlazi u Veneciji 1532. godine, kada se objavljuje Pribojevićev govor i dodaj se taj dokument koji je navodno pronašao u Istanbulu dubrovački humanista Zigismund Filohrist de Đorđijata (negde 1473/4-posle 1553.) tj. Žigmund Đurđević, u adresi dubrovačkom nadbiskupu Filipu Trivulciju.

Radilo se, zapravo, o izmišljotini, zato što se na neki način moralo dokazati da je Aleksandrova darovnica autentična, pa je zato tobož' jedan dubrovački filozof odjednom tobož' „pronalazi“ u prestonici Osmanskog carstva. Taj je dokument, zapravo, bio poznat i ranije i potiče iz slovenskog severa, samo se morala izmisliti drugačija priča o njegovom tobožnjem javljaju, zato što se tada smatralo da je uverljivo kako potiče iz prestonice nekadašnje Vizantije, a zapravo ju je Pribojević doneo iz Poljske. Kod Zapadnih Slovena postojala je tradicija o značaju Alesandra Makedonskog i povlačenju paralela sa njim; negde u XV st. Aleksandrova je darovnica stigla u Poljsku iz Češke, gde se prvi put u istoriji pominje u manastirskoj hronici rimokatoličkog opata Emauzija po imenu Petar Šmolka, 1396. godine (tada je bila uneta u crkvenu hroniku). Nastanak te hronike tesno je povezan sa dinastičkom ideologijom Pšemislovića, a docnije i Luksemburgovaca. Konkretno, primera radi, kralj Vaclav II Pšemislović (1271-1305) bio je poređen sa Aleksandrom Makedonskim. Vinko Pribojević je deo života proveo u Poljskoj, tamo je pronašao i osnov za svoje neke panslovenske i romantizovane ideje, a odatle je doneo i taj dokument, koji je potom lažno predstavio kao da je odjednom nanovo otkriven u ni manje ni više no Stambolu, prestonici Turskog carstva.

Nakon što je u misli Vinka Pribojevića bio Aleskandar Makedonski na osnovu tog falsifikata pretočen u Slovena, popularizaciji dotičnog pomogao je izuzetno dubrovački benediktinac Mavro Orbini, koji je 1601. godine objavio svoje Kraljevstvo Slovena. Ta knjiga imala je svrhu rehabilitacije njenog izuzetno ozloglašenog mecene, višestrukog ubice koji je želeo da mu bude oprošteno i da se vrati kući (već mu jeste bilo, ali je izvršio još jedno ubistvo u međuvremenu) i stoga je iskeširao debelo svoje bogatstvo da se ona štampa u što velelepnijem i kvalitetnijem izdanju i rasturi u što je više moguće primeraka, tako da je Orbinova knjiga stekla zbog toga izuzetno veliki tiraž i postala raširena, u dosta velikom broju primeraka očuvana čak i dan-danas. Orbin je jedva čekao to i dalje raširio ideju njegovog slovenstva.

Što se tiče pitanja kako je on postao specifično Srbin tj. srpski kralj, počev od Hanibala Lucića početkom XVI st., pa Lucić je bio kolega Hvaranin i imao je prilike da i lično čuje Pribojevićev govor. Srpska verzija romana o Aleksandru, Aleksandrida, spada u najkvalitetniju među slovenskim verzijama. Čak je istisla druge, svojim prevodima. Ona je bila čitana u Dubrovačkoj republici i okolnjem primorju, a čak je ako se dobro sećam postojala i hrvatska recenzija koja je bila zasnivana na adaptaciji srpske i koja je u potpunosti bila istisla ranije postojeću hrvatsku verziju. Nauka uobičajeno smatra da je u traženju identifikacije Aleksandra među modernim slovenskim narodima tada u XVI. st. u dubrovačko-dalmatinskom kulturnom krugu bila odabrana Srbija iz razloga popularnosti Srpske Aleksandride, ali iako dotično ni po kojem kriterijumu nije irelevantno, tome bi trebalo dodati da je u toj zajednici postojala izvesna svest o izvesnom preklapanje pojma Makedonije i Srbije, zahvaljujući dinastiji Mrnjavčevića, koji su bili srpski kraljevi u Makedoniji, a pošto tu imamo i izvestan spoj narodne tradicije i pisanog nasleđe, Kraljević Marko je bio itekako poznata ličnost. U tom kontekstu, Vukašin i Uglješa ispadaju naslednici Aleksandra Makedonskog.

Ovo su sve uglavnom poznate stvari koje u principu nikakve veze nemaju sa kasnim XIX ili ranim XX stolećem, kako govori pričica koja se nažalost deli po opskurnijim društvenim mrežama danas i koju je pre nekoliko decenija prvi plasirao u javnost poznati pseudoistoričar Jovan I. Deretić. Primera radi, poznati francuski medijevista Šarl Dikanž (1610-1688) je još u XVII stoleću decidno tvrdio da je tobožnja Aleksandrova darovnica najobičniji falsifikat. Čistom izmišljotinom smatrao je tobožnju Aleksandrovu darovnicu čak i dubrovački franjevac Sebastijan Dolči (1699-1777) koji je bio nepatvoreni sanjar opsednut idejom slovenske autohtonosti, drevnosti i slave i čak imao i disertaciju sa tom temom. Aleksandrova je darovnica, slično kao i Konstantinova i druge u istom sosu, definitivno dokazana kao krivotvorina, davno pre tog mrskog poznog XIX veka i to niko uopšte nije osporio.
 
Poslednja izmena:
Otac mu je bio kralj Filip II, majka Olimpijada, koja je bila Grkinja iz Epirske oblasti (današnja severozapadna Grka) po kojoj su Olimpijske igre dobile ime, kao i oblast Olimpia. Dakle,...bio je Grk i po majci, koja ga je i vaspitavala po uzoru na grčkog junaka Ahila.
Filip II je bio Makedonac, ali to nije područje današnje Severne Makedonije, već oblast Macedonia, koja takođe danas pripada Grčkoj ( teritorija današnje Solunske regije). Tako da Slovensko poreklo nema verovatno, ni u promilia.
Sad,...ako istorija laže, lažem i ja vas.
 
Ta tzv Aleksandrova darovnica je falsifikat kao i tzv Konstantinova darovnica Rimskom Biskupu- Papi kojom je Konstantin dao Papi te Ovo te Ono..navodno malo logike sada ce jedan Rimski Car dati jednoj sektici tada koju jeste favorizovao i dao joj Ravnopravnost- ponavljam Ravnopravnost sa ostalim religijama i verovanjima u Rimskom Carstvu skoro deo vlasti to bi se desilo malo sutra ili prekosutra a mozda ni tada..Sve te navodne darovnice su nastale sa prilikama doba u kojima su nastale i u skladu sa tadsnjim okolnostima i politickim i drugim potrebama..
 

Back
Top