Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.447
Прича Александра Великог је и невјероватна и фасцинантна. Ту некако провејава питање. Како се дођавола то могло догодити? Да се највеће царство какво свијет никад прије није видио уруши пред млађаним освајачем и његовим фалангама регрутованим из кршевите Македоније и других углавном пасивних крајева хеленског свијета.
Како је у историји често, једноставног одговора нема, већ је много чинилаца, околности, догађаја који су одредили такав слијед догађаја.
Персијско царство је током читавог IV вијека прије н.е. пролазило кроз кризе, преврате, династичке сукобе. Имали су велику побуну свих западних сатрапа ,372-362.године п.н.е, касније нове побуне и Анадолији, побуну Кипра и Сидона 343.године п.н.е.,све сатрапије у Анадолији су пружиле жесток отпор Артаксерксу II, отпор је скршен ангажовањем формације "десет хиљада" (контигент грчких плаћеника хоплита који су били у тоим времену ослонац царства), отпор је скршен но остао је анимозитет према централној власти Фригијаца, Лиђана, Ликијаца, Памфилијаца, Киликијана, Каријаца и уопште свих народа Аналолије као и Сиријаца, Егишћана и Феничана. Такође си током 336-335.године п.н.е. имали велику побуну у Египту. Ауторитативни владар Артаксеркс III отрован је 338.године п.н.е као и синови му, царствио је до ступања Дарија III на престо упало и крајње нестабилан период, политичкр кризе, анимозитети међу народима, у западном дијелу стање сталне нетрпељивости према централној власти, нагомилани проблеми, бјеше то моћно али и итекако рањиво царство.
На другој страни Филип II је упамћен као отац Александров, али он бјеше iзузетно способан владар, успјешан војсковођа који је често радије прибјегавао дипломатским рјешењима. Успоставио је доминацију над народима простора који данас зовемо западним Балканом, побједом код Херонеје 338.године п.н.е. успостављена је федерација хеленских држава позната као Коринтска лига са Филипом као хегемоном, Филип је "де факто" постао владарем хеленског свијета. Предузео је и успјешне експедиције дуж обале Анадолије кроз које су ослобођени грчки градови-колоније. Но оно што је најважније за ову причу јесте да је Филип кроз бројна побољшања унапредио македонску војску, највеће побољшање је дуго копље сариса дужине 5-7 метара које је користила тешка пјешадија и које је замијенило раније копље хоплита дужине 2.-3 метра. Филип је творац најмоћнијег ратног строја тог времена.
Филип је убијен у атентату 336.године п.н.е., мотив атентатора, неког Паусонија јесте што га је наводно увриједио Атал, стриц Филипове нове младе жене, ваљда га мрко погледао, шта ли.
Након атентата не само на краља него и хегемона хеленског свијета, криза бјеше неизбјежна, настао је заправо један метеж гдје су се побунили Атина, Теба, Тесалија, као и трачка племена. И то бјеше прилика да Александар докаже да је диорастао изазову, низом енергичних акција, спектакуларних маневара гушио је једну по једну побуну, учвршћивао своју власт, предузео је изузетно успјешне кампање против Гета прешавши Дунав као и против илирских народа чиме је обезбиједио сјеверне границе.
Но важнија је и спознаја ако има доминантну војну силу којој не могу парирати ни Тебанци, ни Тесалијсци, ни Трачани, ни Гети ни Илири, а ако не могу они, супериорна ће бити против било којег противника. Не искористити ту чињеницу било би глупо, посебно за владара који за разлику од оца не нагиње нешто дипломатији и предност даје борби.
Слиједеће искушење бјеше Анадолија. Дарије је у међувремену након Филипове смрти лако повратио грчке градове-колоније у Малој Азији које је прије двије године ослободио Филип. Ова успјешна кампања о лаке побједе у Малој Азији је могуће уљуљкала Дарија, учинио је кобну грешку јер није на вријеме схватио одакле долази права опасност.
Александар је прешао Хелеспонт и у мају 334.године п.н.е долази до битке код ријеке Граник. Но супроставиле су му се ограничене снаге које су предводили сатрапи сатрапија у Анадолији, снаге скупљене на брзину и без јединствене команде. Како је и иначе са свим биткама античког времена, процјене војних ефектива се разликују од аутора ндо аутора. Аријан даје процјену (овдје стр. 39-40)
Да је персијска војска бројала око 20.000 коњаника и готово исо толико грчких плаћеника хопшлота као пјешадије. Историци се слажу да би ово могла бити ваљана процјена са примједбом да свакако нису сву пјешадију чинили грчки плаћеници већ вјероватно мањи део а остало трупе регрутоване широм Анадолије.м У сваком случају снаге сатрапа су биле нешто бројније од Александрове војске.
Alexander the Great in the battle against the Persians at the Granicus by Cornelis Troost, painted 1737
Извјештаји о току битке се разликују, бјеше неколико преојрета и критичних момената, ма крају је Александаио однио побједу а 2.000 грчких плаћеника који су се борили на страни персијске војске добиоло је "посебан третман". Враћени су у Грчку али каом робови да раде најтеже послове, у хеленском свијету то бјеше велико понижење и судбина гора од смрти. Чиме је Александар послао поруку да они који су издали коринрску лигу могу само понижење очекивати.
Пораз сатрапа Анадолије у тој бици пореметиће равнотежу снага у Азији, Македонија није више сила у најави него сила која равноправно парира Ахеменидском царству. Убрзо су овладали Анадолијом, ти народи нису никад имали велику љубав према Персијанцима, само су потпали под доминацију друге силе.
Како је у историји често, једноставног одговора нема, већ је много чинилаца, околности, догађаја који су одредили такав слијед догађаја.
Персијско царство је током читавог IV вијека прије н.е. пролазило кроз кризе, преврате, династичке сукобе. Имали су велику побуну свих западних сатрапа ,372-362.године п.н.е, касније нове побуне и Анадолији, побуну Кипра и Сидона 343.године п.н.е.,све сатрапије у Анадолији су пружиле жесток отпор Артаксерксу II, отпор је скршен ангажовањем формације "десет хиљада" (контигент грчких плаћеника хоплита који су били у тоим времену ослонац царства), отпор је скршен но остао је анимозитет према централној власти Фригијаца, Лиђана, Ликијаца, Памфилијаца, Киликијана, Каријаца и уопште свих народа Аналолије као и Сиријаца, Егишћана и Феничана. Такође си током 336-335.године п.н.е. имали велику побуну у Египту. Ауторитативни владар Артаксеркс III отрован је 338.године п.н.е као и синови му, царствио је до ступања Дарија III на престо упало и крајње нестабилан период, политичкр кризе, анимозитети међу народима, у западном дијелу стање сталне нетрпељивости према централној власти, нагомилани проблеми, бјеше то моћно али и итекако рањиво царство.
На другој страни Филип II је упамћен као отац Александров, али он бјеше iзузетно способан владар, успјешан војсковођа који је често радије прибјегавао дипломатским рјешењима. Успоставио је доминацију над народима простора који данас зовемо западним Балканом, побједом код Херонеје 338.године п.н.е. успостављена је федерација хеленских држава позната као Коринтска лига са Филипом као хегемоном, Филип је "де факто" постао владарем хеленског свијета. Предузео је и успјешне експедиције дуж обале Анадолије кроз које су ослобођени грчки градови-колоније. Но оно што је најважније за ову причу јесте да је Филип кроз бројна побољшања унапредио македонску војску, највеће побољшање је дуго копље сариса дужине 5-7 метара које је користила тешка пјешадија и које је замијенило раније копље хоплита дужине 2.-3 метра. Филип је творац најмоћнијег ратног строја тог времена.
Филип је убијен у атентату 336.године п.н.е., мотив атентатора, неког Паусонија јесте што га је наводно увриједио Атал, стриц Филипове нове младе жене, ваљда га мрко погледао, шта ли.
Након атентата не само на краља него и хегемона хеленског свијета, криза бјеше неизбјежна, настао је заправо један метеж гдје су се побунили Атина, Теба, Тесалија, као и трачка племена. И то бјеше прилика да Александар докаже да је диорастао изазову, низом енергичних акција, спектакуларних маневара гушио је једну по једну побуну, учвршћивао своју власт, предузео је изузетно успјешне кампање против Гета прешавши Дунав као и против илирских народа чиме је обезбиједио сјеверне границе.
Но важнија је и спознаја ако има доминантну војну силу којој не могу парирати ни Тебанци, ни Тесалијсци, ни Трачани, ни Гети ни Илири, а ако не могу они, супериорна ће бити против било којег противника. Не искористити ту чињеницу било би глупо, посебно за владара који за разлику од оца не нагиње нешто дипломатији и предност даје борби.
Слиједеће искушење бјеше Анадолија. Дарије је у међувремену након Филипове смрти лако повратио грчке градове-колоније у Малој Азији које је прије двије године ослободио Филип. Ова успјешна кампања о лаке побједе у Малој Азији је могуће уљуљкала Дарија, учинио је кобну грешку јер није на вријеме схватио одакле долази права опасност.
Александар је прешао Хелеспонт и у мају 334.године п.н.е долази до битке код ријеке Граник. Но супроставиле су му се ограничене снаге које су предводили сатрапи сатрапија у Анадолији, снаге скупљене на брзину и без јединствене команде. Како је и иначе са свим биткама античког времена, процјене војних ефектива се разликују од аутора ндо аутора. Аријан даје процјену (овдје стр. 39-40)
Да је персијска војска бројала око 20.000 коњаника и готово исо толико грчких плаћеника хопшлота као пјешадије. Историци се слажу да би ово могла бити ваљана процјена са примједбом да свакако нису сву пјешадију чинили грчки плаћеници већ вјероватно мањи део а остало трупе регрутоване широм Анадолије.м У сваком случају снаге сатрапа су биле нешто бројније од Александрове војске.
Alexander the Great in the battle against the Persians at the Granicus by Cornelis Troost, painted 1737
Извјештаји о току битке се разликују, бјеше неколико преојрета и критичних момената, ма крају је Александаио однио побједу а 2.000 грчких плаћеника који су се борили на страни персијске војске добиоло је "посебан третман". Враћени су у Грчку али каом робови да раде најтеже послове, у хеленском свијету то бјеше велико понижење и судбина гора од смрти. Чиме је Александар послао поруку да они који су издали коринрску лигу могу само понижење очекивати.
Пораз сатрапа Анадолије у тој бици пореметиће равнотежу снага у Азији, Македонија није више сила у најави него сила која равноправно парира Ахеменидском царству. Убрзо су овладали Анадолијом, ти народи нису никад имали велику љубав према Персијанцима, само су потпали под доминацију друге силе.
