Vucjak1989
Zainteresovan član
- Poruka
- 381
Da li je istina da Siptari sa Kosova vode poreklo od Dardanaca koji su dosli sa prostora africkog roga ( Somalija) ?
-
- Popularno:
- Ćele Kula: Spomenik varvarske osvete i...
- Poljska i Rusija
- Obojena revolucija u Madjarskoj 1954
- Zatvorena još jedna fabrika u nizu
- Одлазак са власти
- Muškarci i drama
- Srbija postaje sve neadekvatnija za...
- Da li je Marija Gnjatović naša najlepša...
- Poštovanje žene
- Da li biste bili neko od filozofa? Ko?...
Албанци нису Илири
- Začetnik teme Istocni Vetar
- Datum pokretanja
Gde si nasao da Dardanci imaju poreklo sa prostora africkog roga ?
Takvo poreklo moze da ima tracko pleme Enhelejaca ali posle Trojanskog Rata, kad je de fakto nastao ilirski identitet, ISTO i Atinjani.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A, u kasnijim vremenima, ko se sa kim mesao sve do dana danasnjeg, to je druga prica.
Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Arnauti vode poreklo iz dsnasnje Sirije..
Posle pada Ghasanid Kraljevstva Arapi su prihvatili Islam..
Kasnije jedan deo Arapa se vratio hriscanstvu i prvo su naselili Anatoliju-kasnije Balkan.
The Byzantine sources indicate that the Christianized Arab tribe Banu Ghassan led by Jabal bin al-Ayhan called Arna'ut, fled from Syria during Muslim al- futuhat and received from the emperor Constantine II a fief in Macedonia. Some historians speculate that the emperor Nicephorus I who ruled in Constantinople between 802 and 811 CE, was himself a scion of of Jabal, the last Ghassanid chieftain. During the reign of Abbasid caliph Harun al-Rashid, even the serious Muslim scholars believed that the Arnauts of Albania are Arab Ghassanids from Syria or the Berbers from Afrikiyya who 'being blinded by the Jahiliyya (pre-Islamic ignorance) became Nasara (Christians). They crossed the Mediterranean Sea and settled down in the land of Rum.' (1)
O Ghasanidima -precima Arnauta..
The Ghassanid emigration has been passed down in the rich oral tradition of southern Syria. It is said that the Ghassanids came from the city of Ma'rib in Yemen. There was a dam in this city, however one year there was so much rain that the dam was carried away by the ensuing flood. Thus the people there had to leave. The inhabitants emigrated seeking to live in less arid lands and became scattered far and wide. The proverb “They were scattered like the people of Saba” refers to that exodus in history. The emigrants were from the southern Arab tribe of Azd of the Kahlan branch of Qahtani tribes.
http://en.wikipedia.org/wiki/Ghassanids
Poslednja izmena:
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Ево о чему се ту ради, веома просто.
Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
То је то!!!
Мисликм да је овај клип најбољи доказ да су Шиптари старосједиоци. Свака даља полемика је бесмислена.
Мисликм да је овај клип најбољи доказ да су Шиптари старосједиоци. Свака даља полемика је бесмислена.
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
Albanija sada piše neku „novu“ istoriju, u kojoj nema mesta za Srbe, prave starosedeoce. Nije se lako sa tim nositi. Podsećamo, neki istoričari tvrde – kao primer navodimo podatke iz udžbenika „Rimska istorija“ za osnovne škole francuskog Ministarstva prosvete iz 1868. godine – da su krajem 10. veka Arapi doveli albanska azijatska plemena sa Kavkaza pravo na Siciliju, pošto su Arapi u to vreme, pobedivši vizantijsku vojsku, pokorili pola Sicilije. Potom iz Sicilije, zbog prevrata, Arbanasi, već islamizirani, beže. Polovinom 11. veka oni naseljavaju područje današnje Albanije, kao stočarska plemena. I danas je u upotrebi izraz „malisori“, koji u prevodu upravo to znači. Ali albanski istoričari ne haju, oni vešto plasiraju falsifikate, pišu čudne knjige svoje još čudnije prošlosti.
Podsećamo, Skadar je bio srpska prestonica od 490. do 1181. godine, više od pet vekova. U Elbasanu postoji crkva našeg Sv. Jovana Vladimira koja je izgrađena u osmom veku! O svemu postoji naučna dokumentacija.
Poznati evropski balkanolog, albanalog prof. dr Kaplan Burović koji živi i radi u Ženevi, vrstan poznavalac istorije, pobio je svojim tezama sve falsifikate albanskih pisaca. Za naučni rad dr Burović dobio je nagradu Američkog instituta za istoriju.
„Trebalo bi znati da dobar deo Albanaca u današnjoj Albaniji nisu pravi Arbanasi. To su muslimizirani Srbi, pa i pripadnici drugih naroda. Kada bi se od sadašnjih Albanaca odbili ovi, ne bi ni preostalo više od 25 odsto stanovništva za koje se može pretpostaviti da su izvorni Arbanasi. Unutar današnje Albanije nalaze se pokrajine ništa manje po veličini od srpskog Kosmeta, koje su nastanjene nealbanskim življem. Oni su tu odvajkada nastanjeni, mnogo pre dolaska Arbanasa, i na svome su. Vezani su za te oblasti kao i Srbi za Kosovo i Metohiju. Dakle, Albanci nisu na svome“, kategoričan je dr Kaplan Burović.
Skadar-tvrđava dograđena je i uobličena u ranom 13. veku. Istorija kaže da su početkom 8. veka uveliko Skadrom stolovali srpski despoti, dinastija Bodin, počev od Jovana, pa Vladimira, Vladislava. Smenjivale su se dinastije Nemanjića, Balšića, Mrnjavčevića.
“Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su porekom sa Kavkaza (zastupao je u XIX veku i francuski konzul u Janini Andri Pukvil), da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri”
Ja sam zastupao i zastupam jednu posebnu hipotezu, koju nisam izmislio, već je mukotrpno izgradio kroz decenije, a na bazi naučnih istraživanja i otkrića svetskih naučnika, poznatih albanologa, pa i mojih, ličnih istraživanja i otkrića, a sa kojom su se složili i najveći albanski naučnici, albanolozi. Kako vidim, u poslednje vreme, i sami najobičniji Albanci, sviđalo im se ili ne sviđalo, postepeno je prihvaćaju, pa nam izjavljuju preko medija da za kratko vreme, ova će moja teza nadvladati i među njima.
Naime, Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata. Oni su jedan zaseban narod, koji se, kao i svi drugi narodi, mešao i sa drugim narodima, moguće nešto više od svojih balkanskih suseda, što se objašnjava njihovom istorijom bez pisma i, do kasno, bez svoje države. Godine 1908. su ustanovili svoju azbuku, a krajem 1912. su proglasili svoju nezavisnost i počeli da grade svoju prvu državu.
u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod, koji sebe – navodno – naziva Šćipetarima (Brđanima). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija.
U to vreme, Arabljani, u ratnom pohodu, osvajaju pomenute predele. “Šćipetari” se nalaze između Hazara Mojsijevih i vere na severu (koji ih ugnjetavaju velikim porezom) i Arabljana na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru). Albanci su se navodno priklonili Arabljanima, koji zatim osvajaju deo južne Italije i Siciliju. Željeći da i tamo etnički i verski učvrste svoj položaj, Arabljani preseljavaju deo Albanaca sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama Italije. Na ovom prostoru Albanci su se ponovo našli između dve vere – Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, “Šćipetari” su bili prinuđeni da često prelaze iz jedne u drugu veru, kako bi što lakše obezbedili svoj opstanak.
Podsećamo, Skadar je bio srpska prestonica od 490. do 1181. godine, više od pet vekova. U Elbasanu postoji crkva našeg Sv. Jovana Vladimira koja je izgrađena u osmom veku! O svemu postoji naučna dokumentacija.
Poznati evropski balkanolog, albanalog prof. dr Kaplan Burović koji živi i radi u Ženevi, vrstan poznavalac istorije, pobio je svojim tezama sve falsifikate albanskih pisaca. Za naučni rad dr Burović dobio je nagradu Američkog instituta za istoriju.
„Trebalo bi znati da dobar deo Albanaca u današnjoj Albaniji nisu pravi Arbanasi. To su muslimizirani Srbi, pa i pripadnici drugih naroda. Kada bi se od sadašnjih Albanaca odbili ovi, ne bi ni preostalo više od 25 odsto stanovništva za koje se može pretpostaviti da su izvorni Arbanasi. Unutar današnje Albanije nalaze se pokrajine ništa manje po veličini od srpskog Kosmeta, koje su nastanjene nealbanskim življem. Oni su tu odvajkada nastanjeni, mnogo pre dolaska Arbanasa, i na svome su. Vezani su za te oblasti kao i Srbi za Kosovo i Metohiju. Dakle, Albanci nisu na svome“, kategoričan je dr Kaplan Burović.
Skadar-tvrđava dograđena je i uobličena u ranom 13. veku. Istorija kaže da su početkom 8. veka uveliko Skadrom stolovali srpski despoti, dinastija Bodin, počev od Jovana, pa Vladimira, Vladislava. Smenjivale su se dinastije Nemanjića, Balšića, Mrnjavčevića.
“Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su porekom sa Kavkaza (zastupao je u XIX veku i francuski konzul u Janini Andri Pukvil), da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri”
Ja sam zastupao i zastupam jednu posebnu hipotezu, koju nisam izmislio, već je mukotrpno izgradio kroz decenije, a na bazi naučnih istraživanja i otkrića svetskih naučnika, poznatih albanologa, pa i mojih, ličnih istraživanja i otkrića, a sa kojom su se složili i najveći albanski naučnici, albanolozi. Kako vidim, u poslednje vreme, i sami najobičniji Albanci, sviđalo im se ili ne sviđalo, postepeno je prihvaćaju, pa nam izjavljuju preko medija da za kratko vreme, ova će moja teza nadvladati i među njima.
Naime, Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata. Oni su jedan zaseban narod, koji se, kao i svi drugi narodi, mešao i sa drugim narodima, moguće nešto više od svojih balkanskih suseda, što se objašnjava njihovom istorijom bez pisma i, do kasno, bez svoje države. Godine 1908. su ustanovili svoju azbuku, a krajem 1912. su proglasili svoju nezavisnost i počeli da grade svoju prvu državu.
u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod, koji sebe – navodno – naziva Šćipetarima (Brđanima). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija.
U to vreme, Arabljani, u ratnom pohodu, osvajaju pomenute predele. “Šćipetari” se nalaze između Hazara Mojsijevih i vere na severu (koji ih ugnjetavaju velikim porezom) i Arabljana na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru). Albanci su se navodno priklonili Arabljanima, koji zatim osvajaju deo južne Italije i Siciliju. Željeći da i tamo etnički i verski učvrste svoj položaj, Arabljani preseljavaju deo Albanaca sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama Italije. Na ovom prostoru Albanci su se ponovo našli između dve vere – Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, “Šćipetari” su bili prinuđeni da često prelaze iz jedne u drugu veru, kako bi što lakše obezbedili svoj opstanak.
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
U XI veku u Srbiji je vladao car Dobroslav Prvi Vojislav (1024-1065). Braneći Srbiju, potukao je do nogu vizantijskog cara Vasilija Drugog. Kao posledica toga, u Vizantiji je došlo do nereda, pobuna. U južnoj Italili i Siciliji, vizantijski namesnik Ðorđe Manijak pobuni se i krenu na Vizant da se lično ustoliči na prestol cara. On je vojsku spremio u Italiji, ukrcao je na brodove i krenuo prema Draču. U toj je vojsci bilo dosta “Šćipetara”, koji su se marta 1043. godine iskrcali u Drač, što više i sa svojim porodicama, ženama i decom, pa i sa imovinom!!!
Ðorđe Manijak je potučen kod Dojranskog jezera i ubijen od Vizantinaca. Preostali deo vojske se predao, a sa njima i “Šćipetari”. Vizantinci Ðorđa Manijaka su poređani u redove vizantijske vojske, dok su “Šćipetari” z a m o l i l i cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, gde su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima.
Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.
1.- Jezik Albana Kavkaza je bio KENTUM grupe, dok je albanski jezik SATEM grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne može da bude ni brat, kamoli sin jednog naroda sa kentum karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu substrata svog jezika. Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo nikakvu promenu substrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Albanima Kavkaza.
Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali, za obične ljude, dodajemo i ovo
2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).
Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci
3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.
Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali
4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.
Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand
5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.
Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.
Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem.
Ðorđe Manijak je potučen kod Dojranskog jezera i ubijen od Vizantinaca. Preostali deo vojske se predao, a sa njima i “Šćipetari”. Vizantinci Ðorđa Manijaka su poređani u redove vizantijske vojske, dok su “Šćipetari” z a m o l i l i cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, gde su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima.
Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.
1.- Jezik Albana Kavkaza je bio KENTUM grupe, dok je albanski jezik SATEM grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne može da bude ni brat, kamoli sin jednog naroda sa kentum karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu substrata svog jezika. Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo nikakvu promenu substrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Albanima Kavkaza.
Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali, za obične ljude, dodajemo i ovo
2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).
Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci
3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.
Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali
4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.
Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand
5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.
Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.
Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem.
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
6.- Da su Albanci prethodno živeli na obale Kaspiskog mora (u tamošnjoj Albaniji!), pa morem prešli na Siciliju i južnu Italiju, gde su po Deretiću živeli od VIII veka do 1043. godine, to je oko 3 veka (!), bavili bi se i pomorstvom, jer su i u Siciliji i u južnoj Italiji imali more na dohvat ruke, pa makar i tamo živeli po brdima i planinama. Tako bi imali i svoju pomorsku terminologiju, naravno sa primesama južno-italijanskog jezika. Svetski su naučnisi konstatirali da Albanci nemaju ni ribarsku terminologiju, kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da gotove ribu, pa je i ne jedu, sem onih koji su to posle turske okupacije sišli na obali mora i naučili to od Turaka. Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su delimično poprimili preko srpskog jezika
7.- Da su Albance prebacili sa Kavkaza na Siciliju Arabljani i da su tako dugo živeli pod njihovu vlast, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i posredstvom turskog jezika. Pa i reč ANIJE nisu primili od onih Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa Turskim okupatorima, u XVI veku.
8.- U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca. Današnji Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo od italijanske-katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici, asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić sa svojim kolegama, nema ništa zajedničkog.
Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca, ima tragova od jednih drugih, od Albana, koji su bili keltsko pleme. Razlikujte Albane od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspiskog mora, gde su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala Kaspika, oni su ostavljaji delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.
Rimski hroničar Pompej Torg piše: “…kažu da su Albani (Kavkaza,- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima,- moja beleška,- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja”.1)
Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam naveo i K.Tacita i Nerona. Opširnije o ovome vidite moju studiju KO SU ALBANOI?.2)
I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.
7.- Da su Albance prebacili sa Kavkaza na Siciliju Arabljani i da su tako dugo živeli pod njihovu vlast, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i posredstvom turskog jezika. Pa i reč ANIJE nisu primili od onih Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa Turskim okupatorima, u XVI veku.
8.- U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca. Današnji Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo od italijanske-katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici, asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić sa svojim kolegama, nema ništa zajedničkog.
Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca, ima tragova od jednih drugih, od Albana, koji su bili keltsko pleme. Razlikujte Albane od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspiskog mora, gde su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala Kaspika, oni su ostavljaji delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.
Rimski hroničar Pompej Torg piše: “…kažu da su Albani (Kavkaza,- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima,- moja beleška,- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja”.1)
Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam naveo i K.Tacita i Nerona. Opširnije o ovome vidite moju studiju KO SU ALBANOI?.2)
I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
Kad su današnji Albanci stigli iz Rumunije u Mat (po meni, kako sam već naglasio, to je IX vek naše ere: Akademik Čabej kaže X vek !) našli su tu keltske Albanoe, koje su asimilirali, a njihovo etničko ime ALBANOI, poznatom metatezom albanskog jezika L:R prilagodili su svom jeziku u ALËBAN>ARËBAN>ARBAN, i – zaboravljajući svoje dotadašnje etničko ime – nazvali se tako, što nije izuzetan primer. I slovenski Bugari (Andi) nazvali su se ovako po Bugarima khana Asparuha! I Francuzi su se ovako nazvali po imenu nemačkog plemena Franke! I td.
Znači, današnji Albanci nisu Kelti, niti pomenuto keltsko pleme Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo, da ih je G.Bajrom smatrao za svoje saplemenike i pisao o njima slavopojke.
Da nisu isti narod, dovoljna je činjenica koju spomenusmo još na samom početku ove rasprave: Albanski jezik je SATEM, a jezik Kelta (i Albanoa) bio je KENTUM.
U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata, pošto su se namnožili i više ih ta oblast nije zapremala. Oni silaze i u dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Ðorđe Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije sa brodovima, kako to pretendira g. Deretić. Ja ne znam gde je to našao on i čime to dokazuje?
Isto tako i ime ŠĆIPETARI, koliko je meni poznato, potiče iz XVIII veka. Gde ga to našao g. Deretić u VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po brdima, već po orlu = “shkype>shkipe>shqipe” (prononcira se šćipe), a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše OSMANLIJE po apelativu osman = “orao”. I jedni i drugi “sinovi orla”.
Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek), nisu imali glas Š. Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV vek) oni poprimaju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli i nazvati Šćipetari, sa Š- (oni njihovim pismom beleže SHQIPTAR).
Posebno, gde je našao da su ti “Šćipetari” zamolili cara Vojisava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?! Kako naglasih, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata, pomenuti bugarski Car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili njegovi podanici
9.- Kako je moguće da se teritorija “Šćipetara” sa Kavkaza, nazove i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, ALBANIJA?! Pa, ako su se ovi Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću – Brđani!), zašto se i ta “njihova” teritorija nije nazvala po njihovom imenu ŠĆIPERIJA, pa i ovde – na Balkanu?!
Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolémée, II vek n.e.) – po Deretiću – nazove jedan grad Balkanske Albanije ALBANOPOLIS (odredio mu i geografske kordinte: 46° i 41°5’), kad su ovi Albanci (zvani usto i “Šćipetari”!!!) – opet po Deretiću – stigli u ovoj Albaniji godine 1043, u XI veku ?!
Vaistinu, on nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu>Beratu, da je ALBANOPOLIS prevod sa srpskog na – na koji to jezik? POLIS je grčka reč, ali ne i ALBANO, pa ni ALBA! Je li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u toponimu ALBANOPOLIS nemamo prevod BEOGRADA, već složenicu od ALBANO (ime plemena Albano-i) i grčke reči POLIS, koja znači “grad”. Odnosno – GRAD ALBANA.
Da je ovo istina svedoči nam činjenica da se današnji grad južne Albanije BERAT (ime ovo koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od BELGRAD!), u vreme Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već ANTIPATREA, pa i PULHEROPOLIS. Po današnjem srpskom BEOGRADU nazvao se BELGRAD negde u VII-VIII veku naše ere, a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformirali u BERAT.
ALBANOPOLIS su arheolozi identificirali sa selom ZGËRDHESH, u blizini grada TROJA (alb. Kruja), srednja Albanija.
Znači, današnji Albanci nisu Kelti, niti pomenuto keltsko pleme Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo, da ih je G.Bajrom smatrao za svoje saplemenike i pisao o njima slavopojke.
Da nisu isti narod, dovoljna je činjenica koju spomenusmo još na samom početku ove rasprave: Albanski jezik je SATEM, a jezik Kelta (i Albanoa) bio je KENTUM.
U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata, pošto su se namnožili i više ih ta oblast nije zapremala. Oni silaze i u dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Ðorđe Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije sa brodovima, kako to pretendira g. Deretić. Ja ne znam gde je to našao on i čime to dokazuje?
Isto tako i ime ŠĆIPETARI, koliko je meni poznato, potiče iz XVIII veka. Gde ga to našao g. Deretić u VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po brdima, već po orlu = “shkype>shkipe>shqipe” (prononcira se šćipe), a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše OSMANLIJE po apelativu osman = “orao”. I jedni i drugi “sinovi orla”.
Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek), nisu imali glas Š. Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV vek) oni poprimaju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli i nazvati Šćipetari, sa Š- (oni njihovim pismom beleže SHQIPTAR).
Posebno, gde je našao da su ti “Šćipetari” zamolili cara Vojisava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?! Kako naglasih, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata, pomenuti bugarski Car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili njegovi podanici
9.- Kako je moguće da se teritorija “Šćipetara” sa Kavkaza, nazove i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, ALBANIJA?! Pa, ako su se ovi Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću – Brđani!), zašto se i ta “njihova” teritorija nije nazvala po njihovom imenu ŠĆIPERIJA, pa i ovde – na Balkanu?!
Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolémée, II vek n.e.) – po Deretiću – nazove jedan grad Balkanske Albanije ALBANOPOLIS (odredio mu i geografske kordinte: 46° i 41°5’), kad su ovi Albanci (zvani usto i “Šćipetari”!!!) – opet po Deretiću – stigli u ovoj Albaniji godine 1043, u XI veku ?!
Vaistinu, on nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu>Beratu, da je ALBANOPOLIS prevod sa srpskog na – na koji to jezik? POLIS je grčka reč, ali ne i ALBANO, pa ni ALBA! Je li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u toponimu ALBANOPOLIS nemamo prevod BEOGRADA, već složenicu od ALBANO (ime plemena Albano-i) i grčke reči POLIS, koja znači “grad”. Odnosno – GRAD ALBANA.
Da je ovo istina svedoči nam činjenica da se današnji grad južne Albanije BERAT (ime ovo koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od BELGRAD!), u vreme Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već ANTIPATREA, pa i PULHEROPOLIS. Po današnjem srpskom BEOGRADU nazvao se BELGRAD negde u VII-VIII veku naše ere, a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformirali u BERAT.
ALBANOPOLIS su arheolozi identificirali sa selom ZGËRDHESH, u blizini grada TROJA (alb. Kruja), srednja Albanija.
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
10.- Sasvim je neprihvatljivo da je drački knez prebacio Šćipetare sa Sicilije u Drač (Albanija) – i to – porodično, sa starcima, ženama i decom, pa i sa njihovom pokretnom imovinom, moguće se misli i njihovim kozama. Knez Drača Ðorđe Manijak bio je tada zauzet prikupljanjem vojnika za rat sa svih strana njegovih poseda, a ne prebacivanjem nekakvih Šćipetara sa Sicilije u Drač, gde bi mu – i da su postojali – stvorili nepredviđene probleme i samo za njihovu ishranu, kamoli i smeštaj.
Pre svega o takvoj njihovoj “seobi” nema nikakvog traga, ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u okolini ovog grada.
Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000 duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući ih zato delimično unapred.
Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Drač, makar i u okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom – gde to?! Za Vizant – Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskg jezera? Najmanje 50.000 duša!
Pa i “molba” srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u Raban – kako to pretendira Deretić – ne stoji. Oni su pali u ropstvo vizantijskog vladara, koji je potukao Ðorđa Manijaka, a ne srpskog “cara” Dobroslava Prvog Vojislava!!! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i deca.
Preko svega, taj RABAN nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu – samilošću srpskog “cara”(!) – nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku ARBAN, a Srbi su – kasnije (!) – metatezom napravili od toga RABAN.
Ovih deset argumenata mislim da su dovoljni za svakoga da se ubedi da hipoteza dr. Jovana J. Deretića ne može opstati. Argumentum ponderantum, non numerandum!
„Činjenice, kojima vlada akademik Kaplan Resuli, su jako interesantne i žao mi je što će on, za kratko vreme, 100% demantirati tezu da su Albanci poreklom Iliri. Mi ne možemo demantirati ono što kaže on. Zabezeknuti smo od činjenica koje nam prezantira.“
Atrea KOCANI
–albanski intelektualac
Mislim da svoju hipotezu o poreklu Albanaca g. Deretić treba da je iz osnova prostudira, da je protrese strogo kritički i strogo naučno, a imajuću u predvid i ovo što mu navedoh. U svakom slučaju, i njegovo i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira, za što sam ja, sledeći snažne argumete pomenutog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu i mnoge druge, izložio u pomenutoj knjizi dokumenta, činjenica i argumenata, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi.
______________
1) TORG, Pompej: ISTORIJA FILIPA XLII – 3, 3. ALIJEV K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII, Baku 1987. Citiramo po VUKČEVIĆ Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica 1992, str. 73.
2) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 11.
Pre svega o takvoj njihovoj “seobi” nema nikakvog traga, ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u okolini ovog grada.
Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000 duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući ih zato delimično unapred.
Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Drač, makar i u okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom – gde to?! Za Vizant – Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskg jezera? Najmanje 50.000 duša!
Pa i “molba” srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u Raban – kako to pretendira Deretić – ne stoji. Oni su pali u ropstvo vizantijskog vladara, koji je potukao Ðorđa Manijaka, a ne srpskog “cara” Dobroslava Prvog Vojislava!!! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i deca.
Preko svega, taj RABAN nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu – samilošću srpskog “cara”(!) – nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku ARBAN, a Srbi su – kasnije (!) – metatezom napravili od toga RABAN.
Ovih deset argumenata mislim da su dovoljni za svakoga da se ubedi da hipoteza dr. Jovana J. Deretića ne može opstati. Argumentum ponderantum, non numerandum!
„Činjenice, kojima vlada akademik Kaplan Resuli, su jako interesantne i žao mi je što će on, za kratko vreme, 100% demantirati tezu da su Albanci poreklom Iliri. Mi ne možemo demantirati ono što kaže on. Zabezeknuti smo od činjenica koje nam prezantira.“
Atrea KOCANI
–albanski intelektualac
Mislim da svoju hipotezu o poreklu Albanaca g. Deretić treba da je iz osnova prostudira, da je protrese strogo kritički i strogo naučno, a imajuću u predvid i ovo što mu navedoh. U svakom slučaju, i njegovo i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira, za što sam ja, sledeći snažne argumete pomenutog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu i mnoge druge, izložio u pomenutoj knjizi dokumenta, činjenica i argumenata, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi.
______________
1) TORG, Pompej: ISTORIJA FILIPA XLII – 3, 3. ALIJEV K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII, Baku 1987. Citiramo po VUKČEVIĆ Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica 1992, str. 73.
2) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 11.
Albanci su Tracani...
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Andjela
Elita
- Poruka
- 23.874
Румуни су Дачани, Цинцари су Римљани, Турци су Етрурци.
A Srbi su Marsovci
Nadam se da nisam udavila onim tekstovima...
Румуни су Дачани, Цинцари су Римљани, Турци су Етрурци.
Dobro de,poticu od Tracana u svakom slucaju...
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
U, osnovi da, jer i Arami (Skiti) su deo Tracana.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Слажем се и немој да ми склањаш Сармате из овога сваки пут , почећу да мислим да је намерно
Nikad ih nisam zanemario ni prikrio,
S-Armati su proizvod kohezione intersprege Arama (Skita) i Amazonki, i govorili su "iskvarenim" aramskim (skitskim) jezikom.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Добро у реду је нису били Албанци.....
Ти твоји СС Армати су исто Сармати колико су то и Срби и остали Словени
схвати то и не кради тачније не присвајај све да би се већ у следећем тренутку
неповољне политичке климе за Арман Македонску теорију одрекао свега па и Александра Македонског.
Сечем прсте овде јер докази о Српско Сарматској Словенској вези су више него очигледни а Кавкаски Срби су били комшије Арменима , Аланима и тд. и нема потребе да то расправљамо опет јер ћемо доћи до закљичка да није Србија него Рбија и нису Хрбати него Армати и није Америка него је Армнерика!
И да је Кристофер Колумбо и Арменикано су били Армна Македони!
Еноугх фор гоод таист оф евру хуман беигхн!
Poslednja izmena:
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
И Дијего Армандо Марадона(или Армандона?) је био Цинцар :kafa
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Педигре!
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Наравно исто као што је Петар ПЕЛЕ био Србин!
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Балто-словенске језичке везе
Групе језика које чине индоевропску језичку породицу налазе се у односима веће или мање генетске, типолошке, ареалне или функционалне повезаности. Индијски и ирански језици, на пример, имају много особина које су само њима заједничке, због чега се говори и о индоиранским језицима. Слично је, иако мање изразито него у претходном случају, са италским и келтским језицима. Највећу сличност у оквиру индоевропских показују словенски и балтички (тј. балтски) језици. У балтичке језике спадају живи источнобалтички језици литавски и летонски и мртви западнобалтички језици:
гољадски, јатвјашки и пруски (који се говорио дуже него претходна два - до XVIII века). У балто-словенске језичке црте убрајају се, на пример, упрошћавање удвојених сугласника, изједначавање лабиовеларних сугласника са веларима, употреба инструментала у именском делу предиката, употреба генитива у конструкцијама са негацијом, и више других фонетских, морфолошких, синтаксичких и лексичких паралела, на пример: литавски galvá, gurklys, vilkas, прасловенски *golva, *gъrdlo, *vьlkъ (срп. глава, грло, вук) итд. На основу више језичких црта које су утврђене као заједничке за балтичке и словенске језике познати немачки индоевропеиста прошлога века Аугуст Шлајхер, творац теорије језичког родословног стабла и представник биолошког натурализма у лингвистици, изнео Је тезу да је после распада индоевропске језичке заједнице постојао период балто-словенског језика, који називају и балто-словенским језичким јединством. Многи лингвисти XIX и XX века (Ф. Ф. Фортунатов, А. А. Шахматов, Ј. Розвадовски, Ј Отрембски, Р. Траутман и др.) прихватили су ту тезу и развијали је, оснажујући је новом аргументацијом или коригујући у неким појединостима раније изнету аргументацију.
Супротно мишљење заступао је француски индевропеиста и слависта Антоан Меје, а за њим и низ других лингвиста (Ј. Ендзелин, А. Зен, Ђ. Бонфанте, А. Вајан и др.). Према Мејеу и лингвистима сличних погледа на балто-словенске језичке односе, балто-словенске везе и сличности су првенствено последица међујезичких контаката и паралелног развоја одређених појава у балтичким и словенским језицима.
Еластичнију варијанту идеје о балто-словенском језику или о балто-словенском језичком јединству, која поред многих сличности узима у обзир и бројне крупне разлике, представља теорија о балто-словенској језичкој заједници, чија је суштина у томе да су прасловенски и прабалтички као суседни језици и посебне гране исте индоевропске језичке породице током дугог постојања у непосредном контакту развили комплекс заједничких особина. У новијим истраживањима истиче се, такође, да између самих балтичких језика постоје уочљиве разлике у односу према словенским језицима, при чему се западнобалтички језици виде као језици унеколико прелазне природе, пошто их једне особине зближавају са источнобалтичким језицима, а друге са прасловенским језиком.
Проблем балто-словенских језичких односа још увек није добио општеприхваћено решење у индоевропеистици и славистици, али се често и с разлогом истиче да балто-словенске језичке сличности и подударности, поред тога што могу бити генетске или ареалне природе (последица старијих или новијих балто-словенских језичких контаката), могу бити и последица независног паралелног развоја неких структурно сличних појава v балтичкој и словенској групи језика. Иако се начелно у том погледу мишљења углавном слажу, разлике настају онда када се појединим од наведених фактора даје приоритет (јер сви нису од истог значаја за питање балто-словенских језичких односа).
Према новијим истраживањима овога проблема, протословенски језички савез (који је био у контакту са неким протобалтичким дијалектима, а вероватно одређен и неким балканским, на пример илирским и трачким, затим германским и другим елементима) прерастао је у прасловенски језик, док се дијалекатска издиференцираност протословенског донекле сачувала на балтичкој периферији, да би се после приближавања прасловенског скитском (западноиранском језику) средином I миленијума пре Христа прасловенски језик сасвим одвојио од старих балтичких дијалеката. Међутим, контакти Словена са Балтима, судећи по резултатима археолошких истраживања, нису били прекинути. Нека словенска племена стварала су са Балтима племенске савезе. Према подацима хидронимије (лингвистичка дисциплина о називима вода), носиоци те културе (мошчинске археолошке културе) говорили су западнобалтичким језиком. Од друге половине I миленијума наше ере, када се Источни Словени државно организују и јачају, почиње интензивна словенизација становништва које је говорило балтичким језицима, што је најзад у знатној мери и довело до изумирања западнобалтичких језика.
П. Пипер, Увод у славистику 1, Београд, 2009.
Преболи ово па напред не иде Адам и Ева па Јабука па Мојсије па Д'-1
не можеш да прескочиш хилјаду озбиљних научних фронтова као дезертер и да се појавиш са новим Арман Македонским јеванђељем!
Преко овога гази само ТРОЛ а ти види шта си ја не судим кажем како ствари стоје а ти се определи шта си!
Групе језика које чине индоевропску језичку породицу налазе се у односима веће или мање генетске, типолошке, ареалне или функционалне повезаности. Индијски и ирански језици, на пример, имају много особина које су само њима заједничке, због чега се говори и о индоиранским језицима. Слично је, иако мање изразито него у претходном случају, са италским и келтским језицима. Највећу сличност у оквиру индоевропских показују словенски и балтички (тј. балтски) језици. У балтичке језике спадају живи источнобалтички језици литавски и летонски и мртви западнобалтички језици:
гољадски, јатвјашки и пруски (који се говорио дуже него претходна два - до XVIII века). У балто-словенске језичке црте убрајају се, на пример, упрошћавање удвојених сугласника, изједначавање лабиовеларних сугласника са веларима, употреба инструментала у именском делу предиката, употреба генитива у конструкцијама са негацијом, и више других фонетских, морфолошких, синтаксичких и лексичких паралела, на пример: литавски galvá, gurklys, vilkas, прасловенски *golva, *gъrdlo, *vьlkъ (срп. глава, грло, вук) итд. На основу више језичких црта које су утврђене као заједничке за балтичке и словенске језике познати немачки индоевропеиста прошлога века Аугуст Шлајхер, творац теорије језичког родословног стабла и представник биолошког натурализма у лингвистици, изнео Је тезу да је после распада индоевропске језичке заједнице постојао период балто-словенског језика, који називају и балто-словенским језичким јединством. Многи лингвисти XIX и XX века (Ф. Ф. Фортунатов, А. А. Шахматов, Ј. Розвадовски, Ј Отрембски, Р. Траутман и др.) прихватили су ту тезу и развијали је, оснажујући је новом аргументацијом или коригујући у неким појединостима раније изнету аргументацију.
Супротно мишљење заступао је француски индевропеиста и слависта Антоан Меје, а за њим и низ других лингвиста (Ј. Ендзелин, А. Зен, Ђ. Бонфанте, А. Вајан и др.). Према Мејеу и лингвистима сличних погледа на балто-словенске језичке односе, балто-словенске везе и сличности су првенствено последица међујезичких контаката и паралелног развоја одређених појава у балтичким и словенским језицима.
Еластичнију варијанту идеје о балто-словенском језику или о балто-словенском језичком јединству, која поред многих сличности узима у обзир и бројне крупне разлике, представља теорија о балто-словенској језичкој заједници, чија је суштина у томе да су прасловенски и прабалтички као суседни језици и посебне гране исте индоевропске језичке породице током дугог постојања у непосредном контакту развили комплекс заједничких особина. У новијим истраживањима истиче се, такође, да између самих балтичких језика постоје уочљиве разлике у односу према словенским језицима, при чему се западнобалтички језици виде као језици унеколико прелазне природе, пошто их једне особине зближавају са источнобалтичким језицима, а друге са прасловенским језиком.
Проблем балто-словенских језичких односа још увек није добио општеприхваћено решење у индоевропеистици и славистици, али се често и с разлогом истиче да балто-словенске језичке сличности и подударности, поред тога што могу бити генетске или ареалне природе (последица старијих или новијих балто-словенских језичких контаката), могу бити и последица независног паралелног развоја неких структурно сличних појава v балтичкој и словенској групи језика. Иако се начелно у том погледу мишљења углавном слажу, разлике настају онда када се појединим од наведених фактора даје приоритет (јер сви нису од истог значаја за питање балто-словенских језичких односа).
Према новијим истраживањима овога проблема, протословенски језички савез (који је био у контакту са неким протобалтичким дијалектима, а вероватно одређен и неким балканским, на пример илирским и трачким, затим германским и другим елементима) прерастао је у прасловенски језик, док се дијалекатска издиференцираност протословенског донекле сачувала на балтичкој периферији, да би се после приближавања прасловенског скитском (западноиранском језику) средином I миленијума пре Христа прасловенски језик сасвим одвојио од старих балтичких дијалеката. Међутим, контакти Словена са Балтима, судећи по резултатима археолошких истраживања, нису били прекинути. Нека словенска племена стварала су са Балтима племенске савезе. Према подацима хидронимије (лингвистичка дисциплина о називима вода), носиоци те културе (мошчинске археолошке културе) говорили су западнобалтичким језиком. Од друге половине I миленијума наше ере, када се Источни Словени државно организују и јачају, почиње интензивна словенизација становништва које је говорило балтичким језицима, што је најзад у знатној мери и довело до изумирања западнобалтичких језика.
П. Пипер, Увод у славистику 1, Београд, 2009.
Преболи ово па напред не иде Адам и Ева па Јабука па Мојсије па Д'-1
не можеш да прескочиш хилјаду озбиљних научних фронтова као дезертер и да се појавиш са новим Арман Македонским јеванђељем!
Преко овога гази само ТРОЛ а ти види шта си ја не судим кажем како ствари стоје а ти се определи шта си!
Добро у реду је нису били Албанци.....
Ти твоји СС Армати су исто Сармати колико су то и Срби и остали Словени
схвати то и не кради тачније не присвајај све да би се већ у следећем тренутку
неповољне политичке климе за Арман Македонску теорију одрекао свега па и Александра Македонског.
Сечем прсте овде јер докази о Српско Сарматској Словенској вези су више него очигледни а Кавкаски Срби су били комшије Арменима , Аланима и тд. и нема потребе да то расправљамо опет јер ћемо доћи до закљичка да није Србија него Рбија и нису Хрбати него Армати и није Америка него је Армнерика!
И да је Кристофер Колумбо и Арменикано су били Армна Македони!
Еноугх фор гоод таист оф евру хуман беигхн!
Nikad nisam rekao da su Sarmati Makedon Armani.
O poreklu Sarmata i o njihovom jeziku dosta je toga napisao Herodot.
Pripadaju severnoj grupi trackih plemena.
U vreme Burebiste jedno od najpoznatijih I NAJMOCNIJIH sarmatskih plemena Ieazigji (Iezigji) zivelo je na prostoru danasnjeg Banata.
U vreme Burebiste, Iezigji bili su njegovi saveznici u ratu protivu panonskih Gala (Kelta), koje su porazili i proterali u Galiji.
Zatim su bili verni saveznici Burebiste i protivu Rimljana, da bi nakon 150 godina u vreme Decibala presli na strani Rimljana i uveliko doprineli padu Dakije.
Iezigji su bili poznati po svojoj ratobornosti, i kao placenici ucestvovali su na strani lokalnih kraljeva u Getiji Minor (Dobrugji) protivu Rimljana.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da do-Kavkaski Srbi (predci danasnjih Srba) ziveli su na istom prostoru sa Sarmatima.
Ako sledimo put Srba od njihovog dolaska na Balkan pa do dana danasnjeg, ne bi bilo nista cudno da ima dosta mesane sarmatske krvi, pogotovo ako se zna da su Sloveni iako mnogobrojni kao grupacija u proslosti bili poznati po svojoj voenoj apstinenciji.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Интересантно хвала на овом сазнању мораћу да нађем твој превод надам се да има на Српском...
Долазимо до закључка да Серби Сорби или Срби јесу Сармати или Сарбати или Сорбати или Сорабљани......
Наричито средњовековни Сорбљанини или Србљанини или Србљи!
Poslednja izmena:
