Life is a bich
Aktivan član
- Poruka
- 1.689
А онда се покаже да су "луђаци" били они који су га сматрали "луђаком"
Стара, увек иста, неибежна прича...
-
- Popularno:
- Zasto nas kolektivni zapad mrzi?
- Australijska rudarska korporacija Bindi...
- Srbiji je Amerika uvela sankcije i to...
- Jesu li Srbi stvarno toliko superiorni...
- Omiljeni zanr pornografije
- Masturbacija
- JNA nikada nije bila 4. armija u Evropi
- Zasto ne moze Visa?
- Hoće li Hrvatska kupiti NiS?
- Kakva je glupost rat?
Активно антиполитичарство
- Začetnik teme Zoroastar
- Datum pokretanja
А онда се покаже да су "луђаци" били они који су га сматрали "луђаком"
Стара, увек иста, неибежна прича...
Zoroastar
Domaćin
- Poruka
- 3.783
Све политичке партије које су у Србији настале после колапса титоистичког система су биле и остале нетачан одговор на изазове који су настали тим колапсом.
Прва владајућа партија у новим околностима је био, у Социјалистичку партију Србије (СПС), преименовани Савез комуниста Србије, на челу са Слободаном Милошевићем.
За десет и више година владавине те партије, односно њеног лидера, Србија није успела да реши ниједан, како политички, тако и економски проблем који јој је остао после колапса титоизма.
Али је зато успела да створи нове, и политичке и економске, проблеме.
Држава је наставила да функционише као партијска својина, што је био случај и у доба титоизма.
А и у економији је, у тзв. друштвеним и јавним предузећима, настављен титоистички рецепт: на челу тих предузећа су били партијски, СПС-кадрови.
Поштено говорећи, неки од тих људи су и заиста били стручни, али чак и они су морали спроводити пре свега партијске, а тек онда и циљеве тих предузећа.
Свему томе је додата и делимична приватизација. У мери и обиму који је одговарао владајућој партији, односно њеном лидеру.
Међу „доприносе“ владавине СПС се могу ставити и незграпно укључивање, а понекад и изазивање рата на тлу бивше Југославије, као и креирање негативног имиџа Србије.
Истини за вољу, овом последњем су, и то у огромној мери, допринели и некоректни ставови западних политичара.
После петооктобарског пуча 2000-те године, власт у Србији су, након избора, преузеле партије, које су у доба Милошевићеве владавине, себе представљале као демократску опозицију.
Најпре је владала коалиција, тзв. ДОС, а онда је дошло до логичног распада те коалиције.
Нова власт, нова пре свега, па и искључиво тиме, што су се променили конкретни носиоци, али не и сама врста власти, такође није била тачан одговор на изазове који су остали после пада Милошевића.
Држава је и даље била, и до данашњег дана остала, партијска својина. Смењивале су се само партије које су је поседовале.
Најпре је поседник државе била Демократска странка на челу са Зораном Ђинђићем, који је био и премијер.
Потом је, а после Ђинђићеве смрти и новог куртамурта хепенинга, односно избора, држава ушла у посед Демократске странке Србије на челу са Војиславом Коштуницом, који је постао премијер.
Најновији поседник државе је, бар идеолошки гледано, непринципијелна коалиција, на челу са ДС, која је настала после куртмурта хепенинга 2008. године.
На тим изборима бивши поседник државе, ДСС, је прошао прилично лоше.
То је само један у низу доказа да и ДСС није имала тачне одговоре на изазове остале после владавине Ђинђића.
У економији су све поменуте партије задржале рецепт по којем се на чело (преосталих) друштвених и јавних предузећа постављају партијски кадрови, углавном без обзира на ниво њихове компетентности за тај посао.
Новина коју су донеле је приватизацијски цунами, у току којег су распродата сва друштвена предузећа за која је код домаћих и страних купаца постојало интересовање.
Врхунац тог рђавог поступка је то што је новац добијен на основу њега трошен ненаменски и не у интересу развоја Србије.
А већ о пратећим подвалама, корупцији итд. да и не говорим.
Приватизација је, иначе, започела на основу у то време чак и неуставног Закона о приватизацији.
Ниједној, и то не само тада владајућој, него и тада опозиционој партији није ни на памет пало да је продаја опште имовине, односно друштвеног капитала једно од круцијалних, стратешких питања или питања од националног значаја.
Ниједна од свих овдашњих партија, ни у програму, а камоли у свом практичном деловању није ни поменула тако нешто, а камоли да је тај став изнела јавно и тиме народу бар пружила шансу да око описаног стратешког питања донесе одлуку референдумом.
Укратко, све партије и њихови лидери су пали на том испиту. А већ то је, а камоли остале неподопштине, сасвим довољно да им се виде леђа и да им се свима јасно и гласно поручи: „Имали сте прилику! Збогом!“
И да се својеврсном лустрацијом онемогуће да учествују и у будућој власти, која ће се на основу консензуса, односно потписивања НАРОДНОГ ДОГОВОРА, а путем јавног конкурса, формирати од компетентних људи, који нису учествовали у претходним властима.
Изузетке могу чинити понеки од локалних политичких делатника, који су ипак постизали добре резултате, али и они ће морати да се јавно ограде од партија и коалиција којима су припадали.
Овакав поступак није само праведан, односно коректан, него и неопходан да би Србија после две деценије лутања и експеримената, укључујући и овај приватизацијски, коначно стала на ноге и почела да хода као нормална и у свету поштована држава.
Највећу и коначно прву добру услугу овом народу све парламентарне партије ће учинити тако што ће се склонити и препустити народу и новим, учешћем у претходним властима некомпромитованим, стручним људима да решавају проблеме које су оне досад само наслеђивале и правиле.
И на крају да кажем нешто и о великој партији, која досад није и директно била на власти, о Српској радикалној странци, која се недавно поделила на СРС и СНС (Српску напредну странку).
Та партија је у не баш малој мери била Милошевићев савезник. И тиме доприносила владавини партије која очито није имала решење за проблеме, а наслеђеним проблемима, као и све остале, додала и нове.
Била је и остала за приватизацију, а да никад није поставила питање исправностио тог опредељења, нити је, као ни све остале, изнела став да је то питање од националног интереса и да се не сме решавати без консензуса, односно референдума.
Из СРС проистекла СНС чак има идентичан став као и ДС и око ње окупљена коалиција по питању евроинтеграција.
Ни СРС ни СНС ничим не одају утисак да су за промену очито рђавог система, почев од начина формирања власти до начина формирања и функционисања Скупштине, која је смао по имену народна.
Поштујемо чињеницу, а поготово кад је у питању СРС, да та партија није имала власт, па самим тим не постоје и директни докази да је допринела лутању и паду Србије.
На крају крајева, баш од те партије и очекујемо да буде челник у подржавању НАРОДНОГ ДОГОВОРА и права народа да коначно има пристојан живот.
Учини ли то, одаћемо јој признање да је на страни народа, без обзира што ни њу, као ни било коју другу партију, не желимо на власти.
Уосталом, када се све поменуте и непоменуте партије заиста реформишу, признају своје грешке, усвоје основне принципе са којима ће се потписивањем НАРОДНОГ ДОГОВОРА сложити огромна већина и који ће бити уграђени и у нови Устав – данас- сутра вероватно неће бити немогуће да неке од њих, бар оне које опстану, поново уђу у такмичење за власт.
До тада на тако нешто немају ни морално, ни легитимно право.
Ово друго је већ и сад очигледно, кад се узме у обзир да огромна већина нити излази, нити би да излази на изборе, ако понуда остане оваква каква је.
Срећом, то стање је почело да се мења.
У понуди се појавила и нова опција која је народу, преко обрасца НАРОДНИ ДОГОВОР, већ понуђена на разматрање и сагласност.
Прва владајућа партија у новим околностима је био, у Социјалистичку партију Србије (СПС), преименовани Савез комуниста Србије, на челу са Слободаном Милошевићем.
За десет и више година владавине те партије, односно њеног лидера, Србија није успела да реши ниједан, како политички, тако и економски проблем који јој је остао после колапса титоизма.
Али је зато успела да створи нове, и политичке и економске, проблеме.
Држава је наставила да функционише као партијска својина, што је био случај и у доба титоизма.
А и у економији је, у тзв. друштвеним и јавним предузећима, настављен титоистички рецепт: на челу тих предузећа су били партијски, СПС-кадрови.
Поштено говорећи, неки од тих људи су и заиста били стручни, али чак и они су морали спроводити пре свега партијске, а тек онда и циљеве тих предузећа.
Свему томе је додата и делимична приватизација. У мери и обиму који је одговарао владајућој партији, односно њеном лидеру.
Међу „доприносе“ владавине СПС се могу ставити и незграпно укључивање, а понекад и изазивање рата на тлу бивше Југославије, као и креирање негативног имиџа Србије.
Истини за вољу, овом последњем су, и то у огромној мери, допринели и некоректни ставови западних политичара.
После петооктобарског пуча 2000-те године, власт у Србији су, након избора, преузеле партије, које су у доба Милошевићеве владавине, себе представљале као демократску опозицију.
Најпре је владала коалиција, тзв. ДОС, а онда је дошло до логичног распада те коалиције.
Нова власт, нова пре свега, па и искључиво тиме, што су се променили конкретни носиоци, али не и сама врста власти, такође није била тачан одговор на изазове који су остали после пада Милошевића.
Држава је и даље била, и до данашњег дана остала, партијска својина. Смењивале су се само партије које су је поседовале.
Најпре је поседник државе била Демократска странка на челу са Зораном Ђинђићем, који је био и премијер.
Потом је, а после Ђинђићеве смрти и новог куртамурта хепенинга, односно избора, држава ушла у посед Демократске странке Србије на челу са Војиславом Коштуницом, који је постао премијер.
Најновији поседник државе је, бар идеолошки гледано, непринципијелна коалиција, на челу са ДС, која је настала после куртмурта хепенинга 2008. године.
На тим изборима бивши поседник државе, ДСС, је прошао прилично лоше.
То је само један у низу доказа да и ДСС није имала тачне одговоре на изазове остале после владавине Ђинђића.
У економији су све поменуте партије задржале рецепт по којем се на чело (преосталих) друштвених и јавних предузећа постављају партијски кадрови, углавном без обзира на ниво њихове компетентности за тај посао.
Новина коју су донеле је приватизацијски цунами, у току којег су распродата сва друштвена предузећа за која је код домаћих и страних купаца постојало интересовање.
Врхунац тог рђавог поступка је то што је новац добијен на основу њега трошен ненаменски и не у интересу развоја Србије.
А већ о пратећим подвалама, корупцији итд. да и не говорим.
Приватизација је, иначе, започела на основу у то време чак и неуставног Закона о приватизацији.
Ниједној, и то не само тада владајућој, него и тада опозиционој партији није ни на памет пало да је продаја опште имовине, односно друштвеног капитала једно од круцијалних, стратешких питања или питања од националног значаја.
Ниједна од свих овдашњих партија, ни у програму, а камоли у свом практичном деловању није ни поменула тако нешто, а камоли да је тај став изнела јавно и тиме народу бар пружила шансу да око описаног стратешког питања донесе одлуку референдумом.
Укратко, све партије и њихови лидери су пали на том испиту. А већ то је, а камоли остале неподопштине, сасвим довољно да им се виде леђа и да им се свима јасно и гласно поручи: „Имали сте прилику! Збогом!“
И да се својеврсном лустрацијом онемогуће да учествују и у будућој власти, која ће се на основу консензуса, односно потписивања НАРОДНОГ ДОГОВОРА, а путем јавног конкурса, формирати од компетентних људи, који нису учествовали у претходним властима.
Изузетке могу чинити понеки од локалних политичких делатника, који су ипак постизали добре резултате, али и они ће морати да се јавно ограде од партија и коалиција којима су припадали.
Овакав поступак није само праведан, односно коректан, него и неопходан да би Србија после две деценије лутања и експеримената, укључујући и овај приватизацијски, коначно стала на ноге и почела да хода као нормална и у свету поштована држава.
Највећу и коначно прву добру услугу овом народу све парламентарне партије ће учинити тако што ће се склонити и препустити народу и новим, учешћем у претходним властима некомпромитованим, стручним људима да решавају проблеме које су оне досад само наслеђивале и правиле.
И на крају да кажем нешто и о великој партији, која досад није и директно била на власти, о Српској радикалној странци, која се недавно поделила на СРС и СНС (Српску напредну странку).
Та партија је у не баш малој мери била Милошевићев савезник. И тиме доприносила владавини партије која очито није имала решење за проблеме, а наслеђеним проблемима, као и све остале, додала и нове.
Била је и остала за приватизацију, а да никад није поставила питање исправностио тог опредељења, нити је, као ни све остале, изнела став да је то питање од националног интереса и да се не сме решавати без консензуса, односно референдума.
Из СРС проистекла СНС чак има идентичан став као и ДС и око ње окупљена коалиција по питању евроинтеграција.
Ни СРС ни СНС ничим не одају утисак да су за промену очито рђавог система, почев од начина формирања власти до начина формирања и функционисања Скупштине, која је смао по имену народна.
Поштујемо чињеницу, а поготово кад је у питању СРС, да та партија није имала власт, па самим тим не постоје и директни докази да је допринела лутању и паду Србије.
На крају крајева, баш од те партије и очекујемо да буде челник у подржавању НАРОДНОГ ДОГОВОРА и права народа да коначно има пристојан живот.
Учини ли то, одаћемо јој признање да је на страни народа, без обзира што ни њу, као ни било коју другу партију, не желимо на власти.
Уосталом, када се све поменуте и непоменуте партије заиста реформишу, признају своје грешке, усвоје основне принципе са којима ће се потписивањем НАРОДНОГ ДОГОВОРА сложити огромна већина и који ће бити уграђени и у нови Устав – данас- сутра вероватно неће бити немогуће да неке од њих, бар оне које опстану, поново уђу у такмичење за власт.
До тада на тако нешто немају ни морално, ни легитимно право.
Ово друго је већ и сад очигледно, кад се узме у обзир да огромна већина нити излази, нити би да излази на изборе, ако понуда остане оваква каква је.
Срећом, то стање је почело да се мења.
У понуди се појавила и нова опција која је народу, преко обрасца НАРОДНИ ДОГОВОР, већ понуђена на разматрање и сагласност.
Miroslav Milovanovic
Iskusan
- Poruka
- 6.359
Za mene prednja poruka odlicno odslikava nasa dosadasnja lutanja,ali gde je ta Revolucija u stvarnosti?U svojoj sredini ne primecujem nista od toga,a da budem iskren i ne verujem da ce odabrani nacin za vrsenje promena biti delotvoran i uspesan.No,u politici nikad ne reci nikad!
Srbija je jedna od najneuspesnijih zemalja na Planeti i po tome je jedan od lidera u ovoj grupi propalih drzava.Inace, svi skupa zivimo u jednom surovom,nepravednom i poludelom svetu punom teskih i dubokih kriza.
Srbija je jedna od najneuspesnijih zemalja na Planeti i po tome je jedan od lidera u ovoj grupi propalih drzava.Inace, svi skupa zivimo u jednom surovom,nepravednom i poludelom svetu punom teskih i dubokih kriza.
Miroslav Milovanovic
Iskusan
- Poruka
- 6.359
Zasto vas ne primecujem u svojoj sredini?Jos cekam taj odgovor.
ranjeni Zoro
Elita
- Poruka
- 21.566
kada bi svaki čovek nastojao da sebe učini što srećnijim u okolnostima koje ima, politika bi umrla..
fristajler
Zainteresovan član
- Poruka
- 296
Kada bi baba imala mooda, bila bi deda.
✿ ✿ ✿
Iskusan
- Poruka
- 5.139
pijemdajezaboravim
Početnik
- Poruka
- 31
NAROD JOŠ LUTA I GUTA REČI SVAKAKVIH MOĆOMONA...
