Zoroastar
Domaćin
- Poruka
- 3.783
Аполитичност и антиполитичарство нису исто.
Аполитичност је одсуство воље код појединаца и група да узимају учешћа у политичком животу. Ти појединци и групе „препуштају“ бављење политиком другима, а пре свега сматрају да је то посао оних који су на власти, без обзира како је та власт настала.
Пуно тога (као на пример, висок проценат неизлазности на изборе и то баш у развијеним земљама, а у периоду сад већ минулог просперитета) указује да је, ако не баш већина, а оно велики проценат људи заправо аполитичан.
Реално гледано, а сваки други поглед је нетачан, то, уствари, и није неки нарочит проблем, бар кад је у питању функционисање друштва.
Аполитичност је велики проблем за агитаторе, без обзира да ли су револуционарни или демократски.
У суштини, много већи проблем представља политичност појединаца и група, који заступају разноразне политичке идеје, од којих су све мање-више посвађане са реалношћу. (Камо среће да је Хитлер био аполитичан. И не само он.)
Аполитичност сама по себи није антиполитичарски став. Па чак и да јесте, аполитичност би спадала у категорију пасивног антиполитичарства, израженог преко незаинтересованости за политичаре и све њихове активности, као и, бар тамо где су демократски пореци, преко изборног апстинирања, односно неизлажења на изборе.
Антиполитичарство као став, опција и политичка акција је релативно нова појава и огледа се у негативном односу према политичарима уопште, без обзира да ли су на власти или су били на власти или просто годинама „ординирају“ на политичкој сцени.
Масовно заузимање антиполитичарског става, што је, могло би се рећи, случај у Србији, премда не само у њој, сведочи о кризи уобичајеног или досад познатог политичког организовања, као и о кризи политичких идеја.
У Србији је антиполитичарство последица дводеценијског деловања политичара, који нису ни мисаоно, а камоли практично успевали да реше иједан значајнији друштвени, политички и економски проблем.
Милошевић је, гледано по резултатима, водио промашену политику. Петооктобарски пучисти, у које је немали број грађана полагао наде, такође су водили промашену политику. Србији је било и остало лоше.
И не само то: после дводеценијских политичарских игара и експеримената, доведен је у питање и сам њен опстанак.
У таквој ситуацији и аполитични тешко остају аполитични.
Ужасавајуће низак стандард, неизвесност, бесперспективност, чак и одсуство елементарне сигурности на улици и друге за сваког „обичног човека“ непријатне и мучне ствари, чак и тај „стуб режима“, (дакле: аполитичне) окреће против власти, а у Србији и против политичара уопште.
Хтели, не хтели и аполитични све више заузимају антиполитичарски став.
Они и не желе толико неке драстичне промене, колико желе упристојавање сопственог живота. А то је, опет, немогуће без промене.
Тренутно у Србији антиполитичарски став имају разочарани у петооктобарске промене, као и многи од оних који су „до јуче“ били аполитични.
Све је више њих којима „нико не одговара“, бар нико од познатих, а сумњичави су и према некоме или нечему новоме, по формули: Кога су змије уједале и гуштера се боји.
Тај нарастајући антиполитичарски став није довољно артикулисан и обично се, а поготово код „разочараних“ огледа у опредељењу за бојкот избора, у наивној нади да ће та „казна“ политичаре опаметити и оспособити да раде боље.
Ствар је, међутим, у томе да су политичари неспособна елита, која се ни у посао којим се званично бави, а то је политика, не разуме.
Јер политика је вешто управљање државом, а не вештина манипулисања бирачким и следбеничким телом, а преко том телу омиљених представа, илузија и заблуда. Ту појаву називам не политиком, него политичарством.
Бојкот избора је, у суштини, пасивно антиполитичарство, које не може ништа променити на боље.
Разложна одбојност према политичарима и потреба да се ствари среде мимо политичара - створиле су потребу за активним антиполитичарством.
Оно се појављује као опција, чија је суштина да власт припада онима који су способни и вољни да народу омогуће реално одржив пристојан живот, док се на политичаре гледа као на властољубиве дилетанте и излишне делатнике.
Активно антиполитичарство ствара и инструменте за реализацију те опције.
У условима демократске процедуре један, али не и једини, инструмент за то је покретање иницијативе за формирање антиполитичарске партије, која се супротставља целом блоку осталих партија, сматрајући их заправо антиполитичким групацијама неспособним да испуне основну сврху имања политичке власти, а то је поштовање демоекономског лимита, односно омогућавање реално одрживог пристојног живота популације унутар које се та власт има.
Аполитичност је одсуство воље код појединаца и група да узимају учешћа у политичком животу. Ти појединци и групе „препуштају“ бављење политиком другима, а пре свега сматрају да је то посао оних који су на власти, без обзира како је та власт настала.
Пуно тога (као на пример, висок проценат неизлазности на изборе и то баш у развијеним земљама, а у периоду сад већ минулог просперитета) указује да је, ако не баш већина, а оно велики проценат људи заправо аполитичан.
Реално гледано, а сваки други поглед је нетачан, то, уствари, и није неки нарочит проблем, бар кад је у питању функционисање друштва.
Аполитичност је велики проблем за агитаторе, без обзира да ли су револуционарни или демократски.
У суштини, много већи проблем представља политичност појединаца и група, који заступају разноразне политичке идеје, од којих су све мање-више посвађане са реалношћу. (Камо среће да је Хитлер био аполитичан. И не само он.)
Аполитичност сама по себи није антиполитичарски став. Па чак и да јесте, аполитичност би спадала у категорију пасивног антиполитичарства, израженог преко незаинтересованости за политичаре и све њихове активности, као и, бар тамо где су демократски пореци, преко изборног апстинирања, односно неизлажења на изборе.
Антиполитичарство као став, опција и политичка акција је релативно нова појава и огледа се у негативном односу према политичарима уопште, без обзира да ли су на власти или су били на власти или просто годинама „ординирају“ на политичкој сцени.
Масовно заузимање антиполитичарског става, што је, могло би се рећи, случај у Србији, премда не само у њој, сведочи о кризи уобичајеног или досад познатог политичког организовања, као и о кризи политичких идеја.
У Србији је антиполитичарство последица дводеценијског деловања политичара, који нису ни мисаоно, а камоли практично успевали да реше иједан значајнији друштвени, политички и економски проблем.
Милошевић је, гледано по резултатима, водио промашену политику. Петооктобарски пучисти, у које је немали број грађана полагао наде, такође су водили промашену политику. Србији је било и остало лоше.
И не само то: после дводеценијских политичарских игара и експеримената, доведен је у питање и сам њен опстанак.
У таквој ситуацији и аполитични тешко остају аполитични.
Ужасавајуће низак стандард, неизвесност, бесперспективност, чак и одсуство елементарне сигурности на улици и друге за сваког „обичног човека“ непријатне и мучне ствари, чак и тај „стуб режима“, (дакле: аполитичне) окреће против власти, а у Србији и против политичара уопште.
Хтели, не хтели и аполитични све више заузимају антиполитичарски став.
Они и не желе толико неке драстичне промене, колико желе упристојавање сопственог живота. А то је, опет, немогуће без промене.
Тренутно у Србији антиполитичарски став имају разочарани у петооктобарске промене, као и многи од оних који су „до јуче“ били аполитични.
Све је више њих којима „нико не одговара“, бар нико од познатих, а сумњичави су и према некоме или нечему новоме, по формули: Кога су змије уједале и гуштера се боји.
Тај нарастајући антиполитичарски став није довољно артикулисан и обично се, а поготово код „разочараних“ огледа у опредељењу за бојкот избора, у наивној нади да ће та „казна“ политичаре опаметити и оспособити да раде боље.
Ствар је, међутим, у томе да су политичари неспособна елита, која се ни у посао којим се званично бави, а то је политика, не разуме.
Јер политика је вешто управљање државом, а не вештина манипулисања бирачким и следбеничким телом, а преко том телу омиљених представа, илузија и заблуда. Ту појаву називам не политиком, него политичарством.
Бојкот избора је, у суштини, пасивно антиполитичарство, које не може ништа променити на боље.
Разложна одбојност према политичарима и потреба да се ствари среде мимо политичара - створиле су потребу за активним антиполитичарством.
Оно се појављује као опција, чија је суштина да власт припада онима који су способни и вољни да народу омогуће реално одржив пристојан живот, док се на политичаре гледа као на властољубиве дилетанте и излишне делатнике.
Активно антиполитичарство ствара и инструменте за реализацију те опције.
У условима демократске процедуре један, али не и једини, инструмент за то је покретање иницијативе за формирање антиполитичарске партије, која се супротставља целом блоку осталих партија, сматрајући их заправо антиполитичким групацијама неспособним да испуне основну сврху имања политичке власти, а то је поштовање демоекономског лимита, односно омогућавање реално одрживог пристојног живота популације унутар које се та власт има.
Poslednja izmena:
