Ako ne mogu da promenim svet – mogu da promenim sebe.
Ali... šta ako baš to i jeste način da promenim svet?
Kao što je Majkl Džekson pevao – “I’m starting with the man in the mirror.”
Kao što je Đinđić govorio – “Pođimo od svog dvorišta.”
Mi stalno čekamo da neko odozgo nešto promeni.
A gore nije nikakva magija. Gore su samo oni koje smo mi birali, tolerisali, trpeli... ili postali.
Hoćemo bolji narod? Hajde da budemo taj narod.
Hoćemo zdravlje? Prestani da pušiš.
Hoćeš slobodu? Prestani da se voziš kolima svuda – sedi na bicikl.
Hoćeš pravdu? Prestani da tražiš vezu i poznanstvo da bi obišao red.
Jer svaka cigareta je glas za bolest.
Svaki auto kad možeš peške – glas za zagađenje.
Svaka veza preko reda – mali potpis na ugovoru o korupciji.
A šta ako promenimo tu matematiku?
Jer nije samo vlast ogledalo naroda.
Narod je ogledalo samog sebe.
Ako ne želiš da ti dete živi u sistemu punom nereda –
budi red.
Ako ne želiš da te neko ignoriše –
budi pažnja.
Ako ne želiš da te lažu –
budi istina.
Ako hoćeš boljeg čoveka pored sebe –
budi bolji čovek.
To je jedina formula, jedini sistem, jedini zakon.
Ne politika, ne ideologija, nego svakodnevna praksa.
I ne za medalju, nego za dušu.
Jer duša se ne meri krstovima i zastavama, nego postupcima.
Počni danas. Počni od sebe.
Jer dokle god kriviš svet – svet ostaje isti.
A kad promeniš sebe – svet već nije isti.
Zato ne budimo vođeni egom – jer ego traži da uzme, da dominira, da prisvaja.
Budimo vođeni altruizmom – jer on daje, gradi, isceljuje.
U svetu u kojem svako traži da primi – budi onaj koji pruža.
Ne zato što moraš, nego zato što razumeš.
Jer istinska snaga nije u uzimanju, već u davanju.
To je najviši nivo svesti – kad si koristan drugima, a miran u sebi.
I kad ti više nije važno da te zovu Bogom – već da neko zbog tebe veruje da dobri ljudi još postoje.
i često me nečiji privatni život ni ne zanima. Ne kažem da ne bi bilo bolje da je drugačije, nego da smo ljudi od krvi i mesa i da to što neko nešto ne radi ili ne može, ne znači da tupi u prazno.
šta znam
