MOJA LJUBAV
Moja ljubav ima sedam pasa.
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il matoro,
njoj je to sasvim svejedno.
Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.
I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko ko da to nije bitno.
A i nije.
Obuje ponekad dve različite
čarape.
Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.
Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga…
Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže "Neeeeemooooj!"
a sve se smejulji.
Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.
Probudi me u tri ujutru,
da mi "nešto pokaže".
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.
Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.
Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže "A jel znaš sad ovu…?"
Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)
Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
"Ne bismo se drugačije razumeli danas."
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.
Ako sam napisao pesmu,
pita me "Ok. Šta to nije u redu danas?"
Zna odakle dolaze.
Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.
Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
"E, ovog puta mislim da sam se upiškila."
I onda kažu "Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba… to jest ne ako treba, nego MORA!"
Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.
Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60.000 evra i kaže:
"Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega…
toliko on da za jutarnju kafu… Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom…"
ili: "Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio…
Volan se ukrutio."
Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).
Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže "Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga… Nekad lepša, nekad
neka ružnija."
(Izmišlja(va)!)
Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.
Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.
Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.
Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže "Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu…
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri…
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora…
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me zajebavaš, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!"
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
– sve istina!
Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama…
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)
Kaže "Hej ti? Šta ima da se dokazuješ…
Znam ko si. Opusti se malo…"
Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ…
Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.
Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.
I kaže mi:
"Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje…
To sranje bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji…"
Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona… ne uzima.
Kaže "Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna."
Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile instant.
Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.
A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.
Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.
Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.
A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko…
Za nju su stvari samo stvari.
Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.
Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za s psima
tamo napolju!
Al i drveće bi joj,
čini mi se polomio.
I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno!
Ratko Petrović
