Ajmo malo poezije bre...

Rilke

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomi mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.
 
Bjegunica

Zadrhtati ću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svjetlosti udaljenog svijeta.
Zaustavljajući se,
prepoznati ću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvijezde,
i znati ću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
čar tvog lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svijetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Tagore
53548534_1224147631081062_5085431309292011520_n.jpg
 
Tebe ja hoću! Samo tebe-
ponavlja moje srce bez prestanka. Sve
želje koje me tište bez prestanka. Sve
želje koje me tište danju i noću ništavne
su u osnovi.
Kao što noć u tami svojoj
krije žudnju za svjetlošću, tako iz dubine
nesvjesnoga u meni otima se krik: Tebe
ja hoću! Samo tebe!
Kao što vihor na kraju izdiše
u miru; pošto se borio svom svojom moći
protiv njega, tako je buna moja ustremljena
protivu ljubavi tvoje i viče: Tebe ja hoću!
Samo tebe!

Rabindranat Tagore

545932_637671269592258_903135564_n.jpg
 
Суботом је река Гружа текла
најбистрија испод цветних грана
суботом је моја мајка пекла
хлеб кисељак за недељу дана.
Још од зоре ватра је певала
под чађавим шеширићем крова
под којим су потом изгревала
бела сунца пшеничних хлебова.
Било нас је десетак у кући
и сви смо се радовали белим
суботама кад хлебови врући
замиришу под воћкама зрелим.
Још се плави мајчина блузица
сашивена од парчета неба
и румена ружа њеног лица
над брдашцем миришљавог хлеба.
Хвала њеним рукама и хвала
тој кућици с црном капом крова
која нам је суботом рађала
бела сунца пшеничних хлебова.
По лицу ми ромињају кише
и снег кити као цвет од зове
мој завичај што ми још мирише
на румене суботње хлебове.
Добрица Ерић
 
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.
Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne
Sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara,
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.
* Mika Antić
 
RUKU MI DAJ

Daj mi ruku i zaplesat ćemo;
ruku mi daj i voljet ćeš me ti.
Bit ćemo samo cvijet što miriše,
poput cvijeta jednog i, ništa više...

Zapjevat ćemo stih isti,
korakom istim zaplesat ćeš ti.
Bit ćemo tada ko klasje što se njiše,
poput klasja jednog i, ništa više...

Ruža se ti zoveš, a ja Nada;
al' ti ime zaborav briše,
jer bit ćemo samo jedan ples
na proplanku i, ništa više...

GABRIELA MISTRAL
83033284_2470519716531121_3230360566790881280_n.jpg
 
Vitomir Nikolic

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri kao dlan očin.
Moram dans otić nekud, da potrazim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake - samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako, i zašto, i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom glađu proklet.
 
UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU


Ponekad,davna,sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Gdje li si nocas,ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili jos uvijek,kao nekad,
lutas ponocnim Beogradom.

Da li jos trazis onog cudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si trazila uzaludno
i one noci kad smo se sreli.

Trazi,samo trazi,tragaj,
on ipak jednom mora doci
iz tvojih lijepih snova,draga,
u tvoje nimalo lijepe noci.

Kao sto dodju ove pjesme
iz davnih suma nepoznatih
pravo u nase ruzne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Vitomir Nikolic
 
JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je bučno vrela oko mene. —
Vitka, u crnini, s plemenitim strukom
Jedna žena prođe pridižući rukom
U raskošnoj kretnji rub halje vezene;

Isklesanih nogu, sklad oko nje rosi. —
Nestrpljiv ko luda, lakomo sam pio
Iz oka joj (nebo gdje se orkan krio)
Blagost što opčinja i slast što smrt nosi.

Blijesak... pa noć potom! Ljepoto bjeguća,
O ti, čije oči u tren me opiše,
Da li će te ikad moja žeđ goruća

Opet sresti? — Kasno! Možda nikad više!
Jer ja ne znam ko si ni gdje si se skrila,
Ti, što žud si moju jasno osjetila!

Šarl Bodler

 
Cesaric, Dobrisa

U SVJETLOSTI

Vec ocajan i lisen moci,
Ja nisam ocekivo spas.
Tada, u cemernoj samoci,
Tvoj njezni zacuo sam glas.
I on je bio kao zov
Na novi put, na zivot nov.
I ti mi svoju ruku pruzi,
I ljubav nas u jedno zdruzi.

Kako je duga bila noc
U kojoj, draga, tebe snivah!
Vec mislio sam: neces doc.
I rekoh: ona ti je ziva
U tvojoj zelji, tvome snu,
Al odista je nema tu.
Zemaljskim stazama ne kroci
Ta, cije divne cekas oci.

A gledaj: nebo sija plavlje
Otkada ugledah tvoj lik.
Ljepota, snaga, svjetlo, zdravlje
Ugusise u srcu krik.
Ocima tvojim obasjani
Proticu sada moji dani.
Raskosan rujan, vedar, zut.
Otvara jesen za nas put.

Podjimo zagrljeni, draga,
U ovaj zacarani svijet;
U ljubavi je cudna snaga,
Sto korak pretvara u let.
Od poljubaca, zagrljaja
Sve oko nas je puno sjaja.
Duboka sreca svuda zri,
Jer sobom nosimo je mi.
 
Sakriveni bol

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci
I ne da mu prijeci u suze i rijeci.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadrsce, zadrsce u njoj kadikad,
Ali u rijeci se ne javi nikad.

Dusa ga u se povuce i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bacen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

D.Cesaric
 
Nismo se nikad pozdravili,
nikad oprostili,
Jer, čemu rastanci služe;
Mi smo se lagali da smo se zaboravili,
Mi smo se izgubili u mirisu jedne ruže;
Hvala ti što me voliš onakvu,
Nenačetu, neotpakovanu;
Hvala ti što sam ti dobro jutro,
I misao prva i zadnja u danu;
Ponela sam te sa sobom,
Tvoj osmeh, tvoju ruku u mojoj kosi;
A ja ostadoh zauvek s tobom,
U džepu tvog srca što tugu nosi;
Dorian Danny Gray ​
 
Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
Шта ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
Дан што плете, ноћ опара,
Међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
Убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
Разабрати у плетиву
Међу јавом и мед сном!
(1863)
 
Ima nešto
Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.
Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.
Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću...
Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...
Duško Trifunović
 
Zbog ljubavi” Paul Elurad

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.
Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.
Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih: nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.
 
Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
Sve će proći ko behara kad.
Suvim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me brezinoga cica
Bosog neće namamiti stazom.

Duše skitnje! Sve je manje mena,
Sve mi ređe plamen usta rudi.
O, svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da projurih atu
U proleće, kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno, plot u prah nam gre…
Navek nek’ je tvar blagoslovena
Koja dođe da cvate i mre.

Sergej Jesenjin
 
April
(Pesme sunca)

Dažd minu kao posle gatke.
Svod sliči polju punom ruža.
Odasvud glasi divlje patke,
zeleno brdo puno spuža.

Zadnji pram magle negde puši,
kroz močvar vrište luda jata.
Žut potok s brega pesak ruši,
sunčevo zlato sja iz blata.

Spram svoda zračna i duboka
jutros se rodi, s pesmom žabe,
U čaši prve visibabe,
April, s dva krupna modra oka

Jovan Dučić
 
Cesaric, Dobrisa

U SVJETLOSTI

Vec ocajan i lisen moci,
Ja nisam ocekivo spas.
Tada, u cemernoj samoci,
Tvoj njezni zacuo sam glas.
I on je bio kao zov
Na novi put, na zivot nov.
I ti mi svoju ruku pruzi,
I ljubav nas u jedno zdruzi.

Kako je duga bila noc
U kojoj, draga, tebe snivah!
Vec mislio sam: neces doc.
I rekoh: ona ti je ziva
U tvojoj zelji, tvome snu,
Al odista je nema tu.
Zemaljskim stazama ne kroci
Ta, cije divne cekas oci.

A gledaj: nebo sija plavlje
Otkada ugledah tvoj lik.
Ljepota, snaga, svjetlo, zdravlje
Ugusise u srcu krik.
Ocima tvojim obasjani
Proticu sada moji dani.
Raskosan rujan, vedar, zut.
Otvara jesen za nas put.

Podjimo zagrljeni, draga,
U ovaj zacarani svijet;
U ljubavi je cudna snaga,
Sto korak pretvara u let.
Od poljubaca, zagrljaja
Sve oko nas je puno sjaja.
Duboka sreca svuda zri,
Jer sobom nosimo je mi
 
I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret’o laganim ,korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i ti’o,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. K’o da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?
I sinoć sam bio pored tvoga stana.

Vladislav Petković
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top