Ajmo malo poezije bre...

.

Na razinu sapata spusti glas
te sjenilom usana prosaraj put,
brisi tragove i
sa zaljenjem spokoj,
pokretom zvijeri, necujno
zatvori prozor.
Navuci zavjese zeljama
i preboli suzom u ocima,
na dan odlaska zalij dan
pijanim nocima.

Jer ja pronadjoh na periferiji grada
jedan dio izgubljena osmjeha,
te ga ugravirah u pozadinu
svoga pogleda,
pa i ako ne mogu reci
gdje se nalazi,
ja je vidim, nasmijanu
ulicom kako prolazi.

N.A
 
Ja:

Bez tebe

Ponekad ljubav, ma koliko god snažna da je,
vremenom bledi i onda u potpunosti nestaje.
Obuzet čudnom mišlju da se to može desiti i nama,
Nalazim sebe izvan vremena, gde mi se srce slama.

“Šta ako” - pomislim iole često za jednog čoveka,
Strah i strepnja su knjige moje, čitava biblioteka.
Knjige o kojima ti nećeš ni jednu jedinu reč čuti,
Niti osetiti bol kojim te reči tih knjiga mogu ganuti.

Okrutna je sudbina, običan lopov bez časti,
Kako je samo mogla tebe od mene ukrasti.
Prisećam se očiju tvojih , tako punih sjaja,
Bol me savladava u vrtlogu patnji beskraja.

A tek osmeh tvoj , oh, kako me je samo grejao,
Bio sam nesalomiv čak i zimi dok je sneg vejao.
“Naći ćeš neku drugu” - govorilla si mi za života,
Nesvesna da ti za mene ne možeš biti fusnota.

Ne možeš biti samo beleška uspomene knjige moje,
Duše naše, ni Bog , a ni đavo, ne mogu da razdvoje.
Veza između nas snažnija je od bilo kakvog čvora,
zato što sam ja vitez, a ti lady naše ljubavi izvora.

Dani mi postaju kraći, a noći neutešno duge,
Polako tonem i nestajem u kandžama tuge.
Mazeći mačka tragam za toplinom koja mi treba,
Čujem je kako doalzi , to me anđeo smrti vreba.

“Vrati mi se” - izgovorih te reči sasvim tupo,
Potpuno nesvestan koliko to zvuči glupo.
Slomljen od bola, tuge, praznine i očajanja,
Ne bih mogao zamisliti život bez tebe, Dajana.

27.12.2014​
 
Hrast

Gospodara voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.

I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.

I čujem kako na furuni zuji čajnik,
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,

čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu u kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.
Krilata godina

Sve leti, vrane – i ne samo vrane,
Slepi miševi, golubovi, komarci, –
Nego i puhaći, šarani i svinje,
Krilati, nadleću kovilje i smilje.

Krila je dobio, pa leti i panj
Na kome su nam glave sekli,
I sekira, što ide uz taj panj,
S leptirima leti kroz vedar dan.

Krila je dobilo i što ih nije htelo,
Samo meni ne dadoše ni pero.
A kad bi mi i dali neka krila,
Ta bi krila od kamena bila.

Ljubomir Simović
 
Ja:

Toplina

Hodah tako snežnom stazom, o da, sasvim polako,
Kad gle, videh uplašenu pticu, zaključih posve olako.
„Hej! Ti! Ptico!“ , dozivah je vrlo znatiželjnim glasom,
Ali ptica čim me vide odlete što je pre mogla sa užasom.

Premda zbunjen, pratio sam tu pticu tiho, sve dalje,
Želeo sam doznati njenih teških muka sve detalje.
Shvatila je da sam blizu, te viknu vrlo glasno,
„Odlazi odavde! Za moje muke već je kasno“

„O ptico nad pticama“ , uzvratih joj ja nešto tiše,
„Poveri se meni, reci mi kakve te muke zarobiše“
Ptica zlovoljno poskoči , pa slete ispred mene,
Do pola već u snegu, pa zbori reči promišljene.

„O čoveku nad ljudima“, beše ona veoma tiha,
“Sve što videh, ne može stati u nekoliko stiha.
“Moje pevanje je zvuk bola, patnje I straha,
Oh, glasnik sam priča koje ostavljaju bez daha”

“Videh čoveka , skitnicu, kako prosi sav tužan,
Ljudi ga ne primetiše, oh kakav je to san ružan.
Videh zaboravljene snove svih onih što pate,
Oh, tužni su to snovi, istinu ti govorim, brate.

Videh bogate porodice, ali zavist im beše u srcu,
Ne nađoše sreće čak ni u tom prelepom dvorcu.
Videh velike, videh male, I svi neku bitku vode,
Strepnjama njihovim, zimsku čaroliju odvode”

Bez ijedne reči više, odleprša ta ptica bela,
Oh, kakve mi je ovo crne vesti ona donela.
“Tata, tata!” , probudi me glas mog sina,
I tada shvatih šta znači mog doma toplina.​
 
У СЛАВУ ЕРОСА

Магла ће ти лик, а уздах бити име.
Лептир у чаури што свест свилену скрива
У срцу тренутка, док мисао остаје жива
А тело се губи, без влаге и тежине:

Олујно твоје срце у стакленој башти
Куцаће раскош времена, старост песме.
Са прозора тесних видеће се често
Твој корак горе-доле, који не мери ништа.

Бићеш у посебном свету као у машти
Кад око види што се видети не сме:
За лажне речи тражићеш вечито место,
За племените речи које не значе ништа.

Бићеш сенка која говори чита и пљује
Такмац природе мајке, могућност и закон.
А песма ће тек у смрти да се чује
И јавиће ти се још неписаним знаком.

Борислав Радовић
 
Odakle meni ti?

Odakle meni u džepu vetar

Koji je mrsio tvoju kosu

Nekoliko kamenčića

Koje si bacala iza sebe

Govoreći da ćeš tako lakše naći

U povratku put do kuće

A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira

Na kome si napisala

Volim te

I tvoja slika

Iz vremena kada si volela da gledaš

Kako opada lišće

Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica

Malo peska sa zamka

Koji si sama sagradila

I u kome sam te Princezo

Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reči

I gomile rečenica

Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim

Na sastanke sa tobom

Jer ti uvek dolaziš ranije

Odakle meni glupa navika

Da ti nikada ne kažem

Ja te volim

Samo zbog toga što znam da znaš

A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka

Koja se osmehne uvek kada me vidi

I kaže mi samo jedno ćao

Koje znači i volim te

I drago mi je što si tu

I poljubi me

I budi blizu mene

I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica

Odakle meni neko ko ne ume da svira

Ali čiji je svaki pokret

Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?



M.Marinović
 
Nemir

Skoro će biti svi ljudi siti,

skoro će, skoro će ljudi

imati kuće, zaklon od tuče,

od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati

da se od straha ludi,

skoro će biti sve što ću sniti,

sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će

svud biti palače,

svud biće kikota, smeha,

sanjaće, pevaće ljubav i proleće

s cvrkutom ispod streha.

Oskar Davičo
 
Носталгија

Јесење поподне мре у завесама,

Тужно цвили ветар из далеког грања.

Мир. То је свечани тренут кад се сања,

И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку,

Ја осећам тихо у болима дугим:

Све је покидано са мном и са другим,

И чекам однекуд нову реч дубоку.

И докле се деле светлости и тмине,

И ноћ пада као паучина мека:

Све натпêва хучна музика тишине!

Све надвиси неми глас који се чека!...
 
Stojan Simic Krpica
(Visnjislav Visnjev Vobanolec Mikadeak)
Ana,moja
dragana

Volim te
cistom ljubavlju,
ne fizickom,
ne intelektualnom,
vec duhovnom
ljubavlju,

Ana,
vidim te
u svemu
i svuda,

Ana,
ne mogu
da ne mislim
na tebe,
sve vrijeme
zeleci
tvoju srecu,

Ana,
ako hoces
nadji
nekog
drugog
i udaj se
za njega,
ako ce
te
to
usreciti,

Ana,
umrijecu
za tebe
i za tog
drugog,
ako ce te
to
usreciti.
 
Nema divnije devojke od Tanje,
crven rub na skutu, bluze talasanje.
Jarkom iza plota Tanja nekud hodi.
Mesec s oblacima kolo šumno vodi...

Istrči momak, govori joj tugu:
"Radosti zbogom, ja uzimam drugu."
Ohladila se ko u polju rosa,
a kao zmija rasplela se kosa.

"Momče plavokoso, bez vređanja dugog,
moram da ti kažem: polazim za drugog."
Nisu to zvona jutarnja, već cika.
Svatovi... Ne vidiš lica konjanika.

Tuži rod Tanjin, nisu kukavice,
od topuza brzog ranjeno joj lice.
Crven venac krvi slepljen joj na čelu.
Najdivnija beše Tanjuša u selu.
 
Govorili su mi da je Beograd grad u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

ja sam šmeker devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.

on je muškarac dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.

mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.

bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.

tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.

kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.

Radmila Petrović
 
Dodir vjetra

Kada te vjetar iz sna prene
i čuješ prozor da zacvili
znaj to moja ruka želi
da te dotakne i zagrli.
Ne krivi vjetar nije on kriv
što mladu brezu zemlji povija
tako moja ruka želi
da se oko tvog tjela svija.
Kada ti vjetar donese kišu
pusti da kvasi tvoje lice
to nisu obične kapi kiše
to su moje suze padalice.
Ne krivi zoru što tjera noć
ožiljci na duši, vrijeme prolazi
samo vjetar uporno ponavlja
čekaj me dolazim, dolazim.


Dobroslav Petričević
 
Beskrajna pesma
Pesme ljubavi i smrti
Vi što se još niste javili iz gnezdâ
, Čija srca trepte još u kaplji rose
, Čiju strasnu dušu još vetrovi nose
, I čiji dah topli struji s mirnih zvezda
– Kad nebrojne oči otvorite
, kada Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka
, Sve šume bez konca i mora bez luka
Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.,,
I svi poplavljeni u sunčanoj kiši,
Tamo, gde maločas, u trenuti strašne
, Zbacismo odeću i sandale prašne
, Stajaćete bolji, silniji i viši. Tako opijeni već od prve čaše,
U ekstazi zvuka i sjaja što pline
– Pružićete brazdu da svirepo mine Njivom
, gde još čami zimsko zrno naše.
Ali ko će tada biti među vama
U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene
, Nevidljivom niti privezan za mene,
Da odvojen stane među hiljadama?
I kao ja nekad u danima ovim,
U večernjoj nemoj agoniji mora
, Da donese, mračnu, kao pesmu bora,
Staru pesmu tuge međ ljudima novim?
Da ispunjen dugim sutonom i strahom,
Potomak mog bola, strasno kao i ja,
Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija Mlečni Put pokriven usijanim prahom…
No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći I reč jednu novu ako bude dao –
Ko će znati da sam nekad iščezao Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!
 
POVRATAK

Ti ne slutiš
moj povratak i moju blizinu
U noći kad šumi u tvom uhu tiha mjesečina
znaj;

ne korača mjesečina oko tvoje kuće.
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu.

Kad koračajući cestom mrtvo svijetlo podne
staneš
preplašena krikom čudne ptice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala.

I kad kroz suton vidiš crnu sjenku što se miče
s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koračam uspravan i svečan
kao pored tebe.

A. B. Šimić
 
4aec50fba70686fe5cb2f6693aa5583e.jpg

Hajnrih Hajne
 
nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.

ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.

nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.

živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.

nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.

jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.

uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.

nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.

„ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se.

prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.

stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.

ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.

bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.

nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.

tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.

a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi

gde sam bio?

Čarls Bukovski
 
KROZ KAKVU OLUJU

Kroz kakvu oluju samo moram proći,
Sreća, ne, nije bila sklona meni,
Ona sipa na me snježak zaledjeni,
Da kasnije mogu svojoj želji doći.
Ispod ljuta neba ja ću isto poći,
Strah me neće biti ni vjetra ni studeni,
Jer se u mom srcu igra val ognjeni,
Pa mi zbog njega zima neće ništa moći.
Uz ljubav se nježno stislo biće moje,
A ona mi kaže puteve, kroz koje
Moja čeznja ravno samo k njojzi stiže.
Sada bijela ruža, a sad bijelo cvijeće,
Pričinja se meni snijeg što s neba slijeće,
Dok mislim na sunce, kome sam sve bliže.

Matteo Maria Bojardo
 
PESMA KOJA NIJE PROTIV PTICA PEVAČICA

Oladite malo, ptice pevačice. Pustite me da
predahnem.
Nema potrebe da se ovako nastavi,
čak i ako je jutro. Treba mi više sna.

Gde ste bile kad mi je bilo trideset?
Kada je kuća stajala tamna i tiha po čitav dan,
kao da je neko umro?

I taj isti neko, ili neko drugi,
skuvao je veliko, mračno jelo za preživele.
Jelo koje je trajalo deset godina.

Hajdete, duše moje. Dođite za jedan sat,
prijatelji. Tada ću biti sasvim budan,
Videćete. Ovoga puta mogu da obećam.


Rejmon Karver
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top