Ajmo malo poezije bre...

eči bepina.jpg
 
"Nosila je pune dzepove sunčanih osmeha…
Delovala, tako sunčano…
Mislio sam da se u prolazu malo njom osunčam.
Na kratko.
Obukao srce u tananu garderobu.
Prevario se.
Prehladio sam emocije…
I svoje.
I njene.
Razboleo se od nemanja nje.
Razbolela se i ona od nemanja mene.
Sretnem je povremeno.
Utonem u njene zenice…
Pronađem sebe…
I žal.
Zbog nemanja nas.
Sunčani osmesi, iz dzepova joj ispali.
Kaže, rašila joj se duša,
u praznim noćima, prepunim samoće."

5912af664a01b6596926e067a162ed6b.jpg
​
 
Kaže se da pre ulaska u more
reka drhti od straha.
Osvrće se nazad na put koji je prešla,
sa vrhova planina
dugi, vijugavi put prelazi šume i sela.
A ispred nje
ona vidi okean tako ogroman
da ući tamo
izgleda kao da će nestati zauvek.
Ali nema drugog načina.
Reka se ne može vratiti.
Niko se ne može vratiti.
Vratiti se nazad je nemoguće.
Reka treba da preuzme rizik
ulaska u okean
Jer samo tada će strah nestati,
jer tamo će reka znati
da se ne radi o nestajanju u okeanu,
već o tome da postane okean.

Khalil Gibran
 
Sujeta ljudska, jao što je gadna,
kao da je svake tuđe stvari gladna.
Tako je slaba, u njoj ne sija ništa,
Svak’ ko je ima, tu su mu utopišta.

Nego, tako je i glupa, ničemu ne služi,
ona se samo sa slabostima druži.
A nekako želim da poručim svima,
svaki živ čovek, svoj dar ima!

Niko nije braćo, dalji od poda,
svako svojim putem kako ume hoda,
na rastojanju istom svi smo mi od zemlje,
srce nek je naše Božiji atelje.

Probaj stići Njega, e tu kraja nema,
tek kad korak pođeš, bezbroj je dilema,
ka svetlosti hodajmo a ne da se brukamo,
i po prašini ovoj, međ’ sobom se trkamo.

Kad razmislim bolje, malo me i stid,
katkad i ja nasučem se, na slabosti hrid.
Ne gutajmo zamku tih mračnih dubina,
držimo se moćnih svetlosnih visina!

Aуторска права / copyright © Татјана Веснић
 
zvoni telefon
zoveš ti Kovalski
pitaš šta radim
nismo se videli dugo, dugo
ja kažem evo sedim sa tim i tim
na čamcu
ti pitaš koja reka
ja kažem Sava
ti pitaš jel lepo
ja kažem jeste
ti pitaš jel dobra voda
ja kažem jeste
ti pitaš jel sam još s onim
ja kažem nisam
ti se smeješ
kažeš ti si neuništiva
ja kažem i ti si Kovalski
ti pitaš kad ćemo da se vidimo
ja kažem vidimo se
kad se vidimo
ćao
ćao
stavljam ***** od telefona u ranac
da se ne pokvasi
gledam dva čoveka i jednog dečaka u čamcu
dečak je taj dan prvi put vozio čamac
jedan čovek je moj čovek
drugi je moj brat
dečak je isto moj
i ti si moj Kovalski
ne mislim dalje o tebi
uveče slušamo kasetofon i šikamo
ja se napijem
i ležem na ploču ispred kuće
malo plačem
ne mislim na tebe
ne mislim ni na šta
mislim na sebe i svoju guzicu ocvalu
jel znaš zašto se sećam tog dana Kovalski
sećam se
jer sam ti tad čula glas
poslednji put.

Milena Marković - dva čoveka, jedan dečak na čamcu i...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top