- Poruka
- 28
Kako pregovorima popraviti inače teško popravljiv predlog Martija Ahtisarija o konačnom statusu naše pokrajine, za koju je on predvideo „nadgledanu nezavisnost“ sa mogućnošću referendumskog izdvajanja iz sastava Srbije.
Ahtisarijev predlog otvara mnoga pitanja ali je među njima svakako najvažnije dali je uopšte pregovorima moguće znatnije doterati taj tendenciozni predlog kako bi on bar i delimično bio prihvatljiv za Srbiju. Mislim da su „pregovori“ samo nova pozorišna predstava vrlo slična onoj pre osam godina održanoj u Rambujeu na kojoj ponovo svetu treba pokazati nekooperativne Srbe i umiljate Šiptare. Pošto se neznalicama istorija često ponavlja, sada će naša marionetsko-poltronska „državnička“ ekipa dobiti priliku da pokaže kako se to zemlja „demokratski“ brani. Oni prethodni su bili diktatori, pa im je Zapad ultimativno ponudio „sporazum“ koji niko normalan ne bi mogao da prihvati. E sada smo demokratska država, čak i sa zapadnim pulenima na vlasti pa bi u Beču trebalo da bude mnogo nežniji, mada to do sada baš i nije pokazali.
Uloga Ahtisarija dobro nam je poznata još iz 1999 kada je zajedno sa Černomirdinom u jednoj pokerskoj varijanti pregovora, izblefirao Miloševića nateravši ga da prihvati uslove za prekid bombardovanja. Na osnovama tog dogovora stvorena je i vrlo često pominjana rezolucija SB UN 1244 kojom se nedvosmisleno garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. U toj rezoluciji kao i u samom dogovoru sa Miloševićem Ahtisari nigde nije pomenuo čak ni u naznakama mogućnost da Kosmet jednog dana dobije nezavisnost i bude odvojen od Srbije. Ali očigledno da je čiča zaboravan, pa se danas uopšte ne seća svojih dogovora i obećanja.
Lideri zemalja EU radosno dočekuju Ahtisarija posle sporazuma
sa Miloševićem o prekidu bombardovanja Jugoslavije.
Posle te „pokerske partije“ u kojoj je dvojac Ahtisari – Černomirdin žestoko izblefirao Miloševića, čiča je trijumfalno poleteo u zagrljaj liderima zemalja EU koji su ga svi skupa čekali da proslave izlazak iz velike kaljuge u koju su se sa NATO-om uvalili. Dobro se toga sećam, kao i te slike neopisive radosti petnaestak državnika što je samo po sebi više govorilo od svih napisanih komentara i analiza. Grlilo se i čestitalo ne zato što je pobeđena jedna mala zemlja poput, tada još postojeće Jugoslavije, već što su te državničke vedete bile svesne svog ratnog zločina. Radost je bila razumljiva jer ih je iz te vrlo neprijatne situacije Ahtisari izvukao za njih vrlo časno, „Kumanovskim sporazumom“ i rezolucijom 1244 SB UN. Ali poker je čudna igra i u njemu ne dobija onaj ko ima najjače karte (argumente) već onaj ko ima bolje živce i hrabrost da povuče pravu kartu (politički potez).
Koristim ove, možda za ovu priliku neprikladne kartaške izraze, ali su oni najbolja slika današnje svetske politike. Tu caruju jaki, mudri i odlučni a mi smo imali nacionalnu nesreću da su nas predvodili politički zečevi i slabi igrači svetskog pokera. Ovo se svakako ne odnosi na današnje naše predvodnike jer oni i ne igraju poker. Oni su tu samo kao pomoćno osoblje da pravim igračima istresu pepeljare ili dodaju piće. Tadić i Koštunica su nedorasli velikih partija a i ko bi ih za stolom ozbiljno shvatio kad su ih glavni igrači tu i doveli samo kao tehničku pomoć.
Ahtisari je pod utiskom te partije iz 1999 i danas na sto bacio papir u kockarskom duhu. Srbi će dobiti „predlog rešenja“ Kosmeta koji bilo kakvim pregovorima nikako nije moguće popraviti, čak i da Šiptari samo ćute. On je sačinjen tako da je i suštinski nepopravljiv, jer polazi od potpuno iskrivljenih premisa. Navešću samo neke, važnije:
Kosovo i Metohija nije već zasebna država na kojoj treba samo dodatno osigurati i urediti prava „manjinskih zajednica“ Srba, Crnogoraca, Muslimana, Roma… kao i decentralizaciju vlasti na nivou opštinama, navodno štiteći interese manjina. Na KiM je sve virtualno pa i neka navodna vlast, od Predsednika i Skupštine pa sve do opštinskih struktura, koje u ostalom u najvećem delu u suprotnosti sa rezolucijom SB UN 1244. Prema tome kako će naši vrli pregovarači voditi pregovore i o čemu. Hoće li prihvatiti Ahtisarijevu podvalu da je KiM već država pa daj da sada za Srbe koji su tamo u getima obezbedimo veća prava. Rezolucijom 1244 je KiM jasno definisana kao deo Srbije i nigde nije spominjan Ustav, predsednik KiM … Sve te stvari su darežljivi Kušneri i ostali na mala vrata davali Šiptarima bez ikakve saglasnosti Srbije ili promene postojeće rezolucije SB UN. Ako se od ove izvrnute pretpostavke da je KiM već država pođe onda su naši pregovarači već u prvom koraku priznali KiM kao državu, pa dalje ne moraju ni pregovarati.
„Genijalni“ ministar inostranih poslova Vuk Drašković je svojevremeno lansirao krilaticu „više od autonomije manje od nezavisnosti“ koju niko na svetu, a ni on sam ne može da definiše i pretvori u realan i sprovodiv oblik. Autonomija kao oblik unutar državnog teritorijalnog uređenja je poznata u svetu i vrlo široko zastupljena u mnogim organizovanim i demokratskim državama. U svetu se tačno znaju sve odrednice autonomije, ali Draškovićevu varijantu niko ne razume.
Sada je naš „genije“ izašao sa još pogubnijom varijantom. „Srbiji suverenitet a Šiptarima kompletna vlast na KiM. Dali on ne shvata da je vladavina nad određenom teritorijom osnova suvereniteta ili je to ponovo neki nalog sa prijateljskog Zapada koji on samo sprovodi. Ovo je druga vrlo osetljiva tačka koju naši pregovarači nikako neće moći da poprave u Ahtisarijevom predlogu jer je ona suštinski izvedena iz „države Kosovo“ koju sam komentarisao u prethodnom pasusu. Čak kada bi se u tom delu i stvorila neka hibridna varijanta to bi izgledalo ovako: Imate lepu vilu na Dedinju, plaćate porez i sve troškove oko nje, održavate je ali njome gazduju neki drugi ljudi i vi tu svoju veliku imovinu ne možete da koristite. Čak ni kiriju ne naplaćujete. Pa šta će vam takva imovina (suverenitet nad KiM).
Treća stvar koju je Ahtisari posebno cementirao je privreda. KiM nisu 10 manastira i 20 crkava, to je samo deo istorijsko-kulturne baština koja jasno govori čije je KiM oduvek bila. Kosmet su 24 rudnika sa svim metalima od olova, cinka, srebra, nikla, kobalta do zlata, a čija je realna vrednost sada procenjena na preko 100 milijardi $. Stalnim smanjenjem svetskih resursima neophodnih sirovina ta vrednost će vrtoglavo rasti. Ako ovome dodamo istražene zalihe lignita od 170 milijardi tona (nije greška, milijardi tona) onda je svima jasno zašto je Zapad a posebno EU zdušno zapela da nam to otme. U svetu se zarade 2$ po toni uglja kada se on kroz termoelektrane pretvori u struju. Ako mi slepci, zaradimo pola od toga 1$ po toni uglja onda na Kosmetu leži energetski resurs od 170 milijardi $. A o tome koliko je energija potrebna EU ne treba ni govoriti. E to je KiM, pa se Ahtisari posebno potrudio da u privrednom domenu Srbija nema ni u naznakama pravo na svoje prirodno bogatstvo.
Naši pregovarači ovo kapitalno pitanje nisu ni pokretali, jer šta je za nas 270-300 milijardi $ mi toga na drugom mestu imamo kao šaše. Ne znam kom, ali ako se tako ponašaju verovatno da imamo, samo niko ne zna gde.
