Adventisti sedmog dana

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Voda?
Vidimo sve vise kuda im voda tece.
Sve vise tece u vatikan pa jw crkva podeljena da su pola zapola protiv.
Vreme radi za papu.
Eto ti nikad nisi ni postao pravoslavac a kad dodje vreme odluke tada li ces stati uz njega???
Neces ni tada.
 
Poslednja izmena:
Glasnik.:
Katolici su kroz srednji mracni vek koji je bio zbog njih mracan, pobili preko 50.000.000 ljudi da bi izgradili ovo sto su danas i da se svega toga odreknu?

Na kraju ce opet biti isto.

Oni koji priznaju papu milom a koji nece, bice primorani silom.

NARAVNO NE OD PAPE NEGO OD SVOJIH.

OVO SA HAGOM JE SLIKA TOGA...

Sada se radi mirom dok papstvo ne ostvari svoje ciljeve moci.

Velika kriza koja dolazi na ovaj svet ce to omoguciti papi...

To je ono sto adventisti opominju ovaj svet od kako postoje.

Kao sto vidimo sve ide u tom pravcu.

Hriscanstvo ce priznati papu...

Kud svi tu ce i ostali vladace misljenje...
Kliknite za proširenje...



Papa, Ekumenizam i Pravoslavlje, dobro ako ste već prekrstili temu da vas ja nešto pitam, može?

Hoćete li SDA milom u ekumenizam kao i slučaj sa Hitlerom? naravno da hoće a šta vi na to kažete pa da idemo dalje.
 
Pa zar smo druga sta trazili od tebe Neo The.
O tome je rec gde treba da se stoji a ne uz papu.
Ali da li ces stojati i kada ta crkva prizna papi vrhovnu vlast?
Naravno da ces...
A to je ta greska...
Ali kao ni sada sto ju ne prepoznajes ni tada ju neces prepoznati...
 
Neo The Chosen One:
e moj sinko da si ti ziv i zdrav pravoslavlje se bori sa papom od osnivanja crkve.....
Kliknite za proširenje...

Eto ga sad???

Pa o tome je i rec da ne prestane.

Medjutim kako sada izgleda nije dobro.

Nikako dobro ne izgleda ta borba...

Zastava te borbe je sve manje vidljiva.

Jer je pastvo lukavo.

Svi cete misliti da se borite a u stvari cete biti pokireni.

Vecina vas i nezna koji su sve napori ucinjeni i cine se da dodje do toga.

Unutar vas samih.

Ko se od vas vernika bori?


Ti?

Sta ces uraditi kada se tvoji poglavari sutra poklone papi?

Isto sto i sada, nista.

Mislices da si u crkvi.
 
Glasnik.:
Eto ga sad???

Pa o tome je i rec da ne prestane.

Medjutim kako sada izgleda nije dobro.

Nikako dobro ne izgleda ta borba...

Zastava te borbe je sve manje vidljiva.

Jer je pastvo lukavo.

Svi cete misliti da se borite a u stvari cete biti pokireni.

Vecina vas i nezna koji su sve napori ucinjeni i cine se da dodje do toga.

Unutar vas samih.

Ko se od vas vernika bori?


Ti?

Sta ces uraditi kada se tvoji poglavari sutra poklone papi?

Isto sto i sada, nista.

Mislices da si u crkvi.
Kliknite za proširenje...

najbolja odbrana od sekti je poznavanje sopstvene vere......tako da:bye:
 
Neo The Chosen One:
najbolja odbrana od sekti je poznavanje sopstvene vere......tako da:bye:
Kliknite za proširenje...

Vera se zivi ne samo teorija.
Pocni da zivis...
Hriscsnstvo je daleko vise nego sto mislis da znas.
To je zivot potpunog predanja Bogu.
To je rastenje u dobru, postenju, istini, veri, ljubavi. itd,itd.
To je odricanje zlu i grehu a ne zivot u grehu.
To je zivo iskustvo sjedinja Bozanskog sa ljudskim...
 
Neo The Chosen One:
stojim uz hrista i njegovu crkvu
Kliknite za proširenje...

Neo, ja takve ljude visoko cenim. Volim ljude koji su spremni na sve pa i na smrt, da ostanu verni onome sto smatraju istinom.

Neo, da ti ispricam licno iskustvo. Necu ti pricati detalja, nego smu u grubgim crtama.
Bio sam na omladinskoj akciju, gradili smo put po 2 meseca. Ovo je bilo za vreme komunizma u Jugi. Kada je dosla subota ja sam ostao u baraci.
Dvaput sedmicno zvali su me u kancelariju na ubedjivanje, ali bez uspeha. Tada sam imao samo 16 godina.

5. maja bio je cetvrtaki. 29 p[ravoslavnih omladinaca organizovali su se i dosli pred upravu brigade. Jedan izmedju njih je usao i pozvao nadlezne da izadju jer svi ne mogu da stanu u kanceloariju. Izasao je zamenik komandanta brigade, naravno komunista. Mladic je u ime grupe rekao. "Sutra je nama slava, Sv. Georgije i mi zelimo da imamo slobodan dan. Ovaj se smrkao i ostro ih pogledao, zatim rece, sacekajte. Usao je unitra i posle 5 minuta izasao i rekao: "Mi se borimo da kod mladih izbrisemo te gluposti iz uma. Ne priznajemo nikakve slave ni svetkovine, nego da vas sutra vidimo na radnome mestu."
Mladic je dodao; "A kako subotar moze da ima svaku subotu slobodnu, a meni je krsna slava jednom u godini a ja je ne mogu imati?"
Sef je odgovorio: "Sutra svi vi na posao a subotar u subotu i vise nema rzgovora," Usao je unutra i zatvorio vrata.

Ja sam bio za to da im se da slobodan dan i za mene bi bilo bolje da su oni to dobili.

Neo, sta mislis sta se sledeceg dana desilo? Koliko mladih pravoslavaca su ostali dosledni svojoj odluci? Nijedno! Svi do jednoga uzeli su alat i na Djurdjevdan posli na posao.

Sledeceg dana bila je subota. Naredili su mi da idem na posao. Ja sam rekao da ne idem. Uhvatila su me dva jaka moka, jedan za desnu a drugi za levu ruku i podigli od zemlje, a treci je pozadi bio sa kolicima, on je gurnou kolica a ona dva su me spustili u kolica. Tako su me vozili oko 2,5 kilomentra na radiliste.

Kad smo tamo stigli glavni sef te ekipe naredio mi je da uzmem krap i da ga nosim oko 30 metara, odbio sam da to uradim. On mi je svojim kajisom vezao krap za ledja i terao me da idem. Nisam hteo da idem, on me je gurnuo dva puta, ali ja nisma isao, Uhvatio me je za levu ruku i poceo da vuce, ja sam desnom rukom otpasao kajis i kajis i krap pali su na zemlju a on to nije primetio i ja sam normalno posao sa njim. On je mislio da me je slomio. Kad smo stigli na mesto i kad je video da nema kajisa ni krampa pobesneo je, a nije znao sta se desilo. Sav je vec bio zapenio od besa. Naredio mi je da ceo dan stojim mirno, u tom trenutku ja sam seo na zemlju. Oko 1000 omladinaca posmatrali su ovu dramu i vikali na glas: "Ne moze mu nista". On je pobegao i ceo dan nsiam ga video.

Desetak minuta kasnije pozvala me je jedna grupa koja je kopala zemlju za nasip i postavljali su mi razna pitanja a ja sam im odgovarao, tako sam celo radno vreme isao od grupe do grupe i propovedao. Vise me nikad nisu ni pitali hocu li u subotu ici na posao.

Sta ti kazes na ovo? Da li si se iznenadio da od 29 omladinaca nijedno nije ostalo pri svojoj odluci? Zeleli su da imaju slobodan dan, i ja sam zeleo da ga imaju, ali kad je stigla naredba niko joj se nije suprotstavio. Nisam verovao da ce se tako to desiti. Zaista sam bio iznenadjen.

Posle vise godina, kad god sam se sreo sa onima koji su te subote bili tamo, odmah su mi spomenuli to dramaticno iskusto.
Niko ga od njih nikad nije zaboravio.
 
Poslednja izmena:
"Romska se crkva sada prikazuje svetu kao miroljubiva; ona pokusava da opravda izvestaje o svojoj surovosti.
Obukla se u onlicje poboznosti, ali se nije promenila. Svako nacelo kojim se papstvo rukovodilo u proslosti,
postoji i danas. Ono se jos uvek drzi nauke koja je uvedena u mracnom srednjem veku.
Neka se niko ne vara! Papstvo koje su protestanti sada spremni da postuju je ono isto koje je
vladalo svetom u danima reformacije, kada su Bozji ljudi ustali, po cenu svoga zivota,
da objave njegovo bezakonje. Ono se odlikuje oholoscu i drskim zahtevima da vlada nad
knezovima i carevima i prisvaja prava koja ima samo Bog. Njegov duh je isato tako surov
i despotski sada kao kad je gazio ljudsku slobodu i predavao na smrt svece Visnjega"
Velika borba, str. 462.
 
Neo The Chosen One:
ajde..ma sta mi rece nisam znao...:mrgreen:......
Kliknite za proširenje...

Ma znao si ali ne prakltikujes hriscanstvo, nedostaje ti zivo iskustvo sa Bogom..
To se vidi iz svake tvoje reci...
Tada je svaka rec uzalud.

Pogledaj ovo:

1.Kor 13:1 Ako jezike čovečije i andjeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.

Ova recenica moze da se primeni na sve ono sto sam gore nabrojao ili nisam, pocev od dobra, postenja, istine, ljubavi, vere itd...

To vazi za svakoga od nas i za tebe i mene.

Bozja ljhubav mi ne dozvoljava da te nazovem JERETIKOM na primer, jer smo svi deca Bozja i sve nas Bog trpi.

2.Pet 3:9 Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dodju u pokajanje.

Ako nas Bog trpi ko smo mi da to ne cinimo?

Ti si za mene na primer jeretik da boli glava.

Ali ja znam to ali te nikada tako necu nazivati jer Bozja ljhubav mi ne daje takav nacin ponasanja prema drugima.

Mi mozemo da znamo i mislimo da su neki jeretici, i da im treba pomoc, ali kao hriscani se nikada necemo i nemozemo tako obracati ljudima JER TU ONDA LJUBAV BOZJA PRESTAJE.

A onda i moje hriscanstvo i moja veza sa Bogom.

Mi mozemo da ukazemo nekome na njegove greske ali necemo ga vredjati.

To su sve pokazatelji ko smo svi mi.

PO RODOVIMA CE TE IH POZNATI KAZE HRISTOS:

Mt 7:16 Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere s trnja groždje, ili s čička smokve?


TO JE ZNAK RASPOZNAVANJA KOJE NAM JE ISUS OSTAVIO U AMANET;, DOK SU LJUDI POSTAVILI DRUGE METODE KOJE NISU U SKLADU SA BOZJOM LJUBAVI I HRISCANSTVOM.

Nasa dela, reci koje izgovaramo ili zapisujemo , nas zivot, su pokazatelj ko smo svi mi...

Kada vidim da ovo sve neko nezna ili ne primenjuje, onda mi to pokazuje da njega nema ko da nauci.

A kada nema ko onda mit o pokazuje da taj nije na pravom putu...


1.Kor 13:1 Ako jezike čovečije i andjeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.
1.Kor 13:2 I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
1.Kor 13:3 I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.
1.Kor 13:4 Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se,
1.Kor 13:5 Ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,
1.Kor 13:6 Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
1.Kor 13:7 Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
1.Kor 13:8 Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati.
1 Korincanima 13.

Ovo je hriscanstvo.

Ako je ovo gore za nekoga nesto strano, u njegovim recima i delima onda taj nema veze sa hriscanstvom...

1.Kor 4:12 I trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone trpimo;
 
Poslednja izmena:
Katolici su kroz mracni srednji vek ubili preko 50 milona ljudi.

Ostali bogumile i sve sto su stigli mada nisu imali vise na rapsolaganju.

To je hriscanstvo?

To se zove Bozja crkva a okaljala ruke krvlju?

To li je Bozja ljubav o kojoj apostoli i Isus govore?

To se zovu naslednici apostola???

Mozda apostoli ali ne Hristovi.

Heb 12:14 Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovog niko neće videti Gospoda.

1.Kor 4:12 .>> Kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone trpimo<<
 
Poslednja izmena:
Vladika Atanasije

PRAVOSLAVNI
IKUMENIZAM




1. Sva istina naše Hrišćanske vere jeste otkrivenje Svete Trojice u Hristu, u Hristovom ovaploćenju, i telo te istine, kako je govorio Sveti Irinej, jeste upravo Crkva kao telo Hristovo. Otuda za nas pravoslavne sva Crkva i sve u Crkvi izvire i svodi se na Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka. Zato i Eklisiologija, koja je danas toliko aktuelna, za nas pravoslavne izvire, zasniva se i neodeljiva je od Hristologije. Sjedinjenje Boga i Čoveka u Hristu, sjedinjenje naše s Bogom, sa svom tvorevinom (= čitavim svetom) [1] i sa ljudima, i u kosmičkom i istovremeno u konkretnom istorijskom, eklisiološkom telu Crkve Hristove, i otuda premošćenje svih provalija i ambisa, svih "dualizama" nesmestivih sa Ipostasnim djiofizitizmom Bogočoveka Logosa -jeste suštinska karakteristika pravoslavne vizije sveta i čoveka, dakle i Pravoslavnog Ikumenizma.


2. Posledice takvog hristološkog gledanja na sve, tj. hristološke vizije sveta, odražavaju se pre svega na shvatanje o spasenju, na Sotiriologiju. Spasenje je ovde shvaćeno kao življenje i zajedničarenje sa Hristom i u Hristu sa Svetom Trojicom. Spasenje je u novom rođenju (= preporođenju), novom blagodatnom životu u zajednici Trojičnog čovekoljublja i nekoristoljubive ljubavi čoveka, a ne nekakvo učenje o "satisfakcijama", "zaslugama", "tvarnoj blagodati", moralističkom "poboljšanju našeg stanja", "socijalnom humanizmu" itd. Očovečenje Boga i oboženje čoveka - to je pravoslavna istina o spasenju, po Svetim Apostolima (naročito PAVLU i JOVANU) i Svetim Ocima (naročito Sv. IRINEJU, SV. ATANASIJU, KAPADOKIJCIMA, Sv. MAKSIMU, Sv. PALAMI). Crkva je matrica (mitra = utroba) i radionica tog i takvog spasenja u Hristu, zato što se u Pravoslavlju poistovećuje "Tajna Hristova" sa "Tajnom domostroja spasenja", koji je Crkva.


3. Posledice takvog hristološkog shvatanja za Eklisiologiju su sledeće: Sveti Oci pravoslavnog Istoka videli su, verovali i doživljavali Crkvu kao "Tajnu Hristovu", i za njih ta Tajna Hristova zalazi i prožima sve dimenzije crkvenog bića - i bogoslovsko-dogmatsko učenje o Crkvi, i njen blagodatno - kanonski život i poredak i organizaciju pod rukovodstvom Duha Svetoga, Utešitelja i Rukovodioca Crkve (Jn. 14, 17. 26; 16, 1314; D. Ap. 15, 28; 20, 28; 1 Kor. 12, 313). Samo do kraja proživljena Hristologija rezultira u pravilnu Eklisiologiju. (Otuda pogrešna zapadna Eklisiologija razotkriva činjenicu da Tajna Hristova nije tamo pravilno shvaćena i doživljena). Osobito su u Pravoslavlju jedinstvo, svetost, apostolnost i katoličanskost (= sabornost) Crkve zasnovani na Hristu i realizovani Duhom Svetim, "silom, dejstvom i blagodaću Duha", kako se često kaže u bogosluženju i Svetim Tajnama naše Crkve.

Bogočovečanska punoća - katolicitet - Crkve Božije u svetu jeste ono što su Apostoli, propovedajući Isusa Raspetoga i Vaskrsloga, nasađivali u svakom mestu, počev od Jerusalima - "Majke svih Crkava".[2] To je ista ona Apostolska punoća Crkve kao "naroda Božijeg" i "tela Hristovog" koja se prenosi na Episkope kroz Episkope, teje otuda u Pravoslavnoj Crkvi Istoka prisutna i naglašena hristocentričnost = apostolocentričnost = episkopocentričnost Crkve, kako u liturgijskom biću i životu Crkve, tako i u njenoj unutrašnjoj strukturi i kanonskoj organizaciji. Svaki Episkop na čelu lokalne Crkve je is topon ke tipon Hristu ( = na mestu i u obličju Hrista) i kao takav naslednik je svih Apostola, i svi Episkopi samo u Hristu - kao Glavi i Spasitelju, Arhijereju i Episkopu tela Crkve (Ef. 1, 22; 5, 23; 1. Petr. 2, 25) - nalaze svoje jedinstvo i svaki se poistovećuje sa svima Episkopima i sa Hristom, po rečima Sv. IGNjATIJA: "Episkopi koji su postavljeni po krajevima zemlje, jesu u veri (gnomi = misli, volji) Isusa Hrista" (Efesc. 3, 2). Ovim je naglašena hristocentrična, saborna organizacija Crkve, a ne papocentrična ili rimocentrična. Episkopi kao glave pomesnih, lokalnih Crkava, tj. naroda Božijeg sabranog u dotičnoj Crkvi, Crkvi jednoga mesta, i to konkretno u Svetoj Evharistiji, izražavaju svoje hristocentrično jedinstvo u veri i blagodati Duha Svetoga, u Božanskoj Evharistiji i ostalim Svetim Tajnama, i u svakom bogoslužbenom činu i opštenju, u ljubavi i svezi mira u Duhu Svetom. Jednom rečju u jedinstvu u Hristu, kroz okupljanje na Sabore, gde se posvedočava i konstatuje ispovedanje iste vere i zajedništvo iste blagodati ujednom i istom Duhu (Ef. 4, 36), ukratko rečeno: jedinstvo i zajednica opšteg, sabornog Tela Hristovog. Otuda je prirodno i normalno episkopsko sasluživanje i pričešćivanje ujednoj Evharistiji (naročito pri izboru i postavljenju novog Episkopa) i puno crkveno opštenje (kinonia) u blagodatno - kanonskom jedinstvu (kao što o tome svedoče sveti kanoni: Apostolski 34 i 37, Antiohijski 9 i 20,1. Vaseljenskog 4 i 5:2. Vaseljenskog 2; 3. Vaseljenskog 8, i istovetni sa ovim Četvrtoga 19; Šestoga 8 i Sedmoga 6, kao i Poslanica Kartagenskog sabora iz 418. godine). Sveti Sabori projavljuju to posvedočeno jedinstvo u veri i opštenjujednog i jedinstvenog Tela Katoličanske Crkve Hristove po svoj Vaseljeni (tis kata tin ikumeninkatolikis eklisia), po reči Svetog POLIKARPA. S druge strane, Sabori ispravljaju i vaspostavljaju narušeno jedinstvo u veri i evharistijskom zajedništvu, ili pak isključuju iz crkvenog jedinstva nepopravljive kvaritelje vere i jedinstva i time kvaritelje spasenja ljudi.


4. Jedinstvo u veri (= u istini hrišćanskog života i spasenja) uvek je imalo hristološki karakter i značenje, što će reći istovremeno i eklisiološko i sotiriološko značenje. Eklisiološko: kao jedinstvo "tela Istine", po Sv. IRINEJU Lionskom, a to je Hristos kao Istina i telo Njegovo - Crkva, kao telo Istine (corpus veritatis). Sotiriološko: zato što van jedinstva sa Istinom = Hristom nema ni života ni spasenja. Osnov za učešće u toj Istini, u tom "telu Istine" Bogočovečanske, osnov dakle za pričešćivanje njoj i njome, jeste pravo i spasonosno ispovedanje istinite (= pravoslavne) vere. Zato se u Crkvi i krštavamo tek pošto prethodno Pravilo vere, "kanon vere", po Sv. IRINEJU, to jest Simvol vere. Zato se i na Sv. Liturgiji oduvek prvo čitao Simvol vere pa se tek onda svršavao kanon Evharistije i učestvovalo u Pričešću. Liturgijsko zajedničarenje - kinonia, communio - bez prethodnog iskrenog i pravoslavnog ispovedanja jedne i iste vere jeste eklisiološki nonsens. Takav postupak bi išao direktno protiv jedinstva Crkve, jer on odriče i razbija samu osnovnu silu sjedinjenja - veru kao ujedinjujuću moć u Jednome Duhu, u Jednome Hristu, u Jednome Bogu. To bi takođe predstavljalo samo sentimentalnu, golu humanističku prevagu ljudskoga nad Božanskim, kompromisa nad Istinom, čovečanskog uslovnog dogovora nad Bogočovečanskim bićem i poretkom Crkve.

Za nas pravoslavne ovde važi reč Svetog MAKSIMA ISPOVEDNIKA: "Istina je starija od vrline" - (PG 90, 1221 AV).


5. Ovaj bogočovečanski poredak i karakter svega u Crkvi: vere, života, spasenja, jedinstva, zajedništva, jedina je osnova učešća i opštenja u Tajni same Crkve i u iz nje izvirućim i u nju uvirućim Svetim Tajnama. Samo u toj bogočovečanskoj punoći i hristološkom karakteru svega u Crkvi nalazi se istinska katoličanskost (= sabornost) i celovitost (= celomudrenost) i ikumeničnost (katolikotis= vaseljenskost) Crkve, sabornost i vaseljenskost ne samo prostorna, geografska, nego i svevremenska, tj. svevremenost njena. Jer u Pravoslavnoj Crkvi naša zajednica nije manja sa vernicima naše generacije od one sa vernicima svih prethodnih generacija od Apostola do danas. To je naše zajedništvo "sa svima Svetima" (Ef. 3, 18). Ta sabornost i vaseljenskost nije nešto što se stvara, nego postoji kao sama Crkva, kao blagodatna katoličanska punoća i jedinstvo svih blagodatnih darova, svih generacija i svih vremena u životu Crkve Hristove u Duhu Svetome, koja se zove "zajednica sa svima Svetima" (Ef. 3, 1419). Ova bogočovečanska punoća svih i svega u Hristu jeste sadržaj crkvene propovedi Jevanđelja, jevanđelske vere i života, i misije Crkve u svetu. Pojedini ljudi, ili grupe i narodi, mogu se toj punoći priopštiti i prisajediniti, ali je ne mogu menjati po sebi, "po čoveku". To je jedinstvo svuda istog i neizmenljivog Svetoga Predanja Crkve, o kojem je tako nadahnuto svedočio još Sveti IRINEJ Lionski, a onda i svi Sveti Oci i Sabori.
 
6. Problem tzv. intercommunio, i drugi slični problemi u savremenoj Eklisiologiji, proizvod su savremenog zapadnog Ekumenizma. Treba reći daje Ekumenizam, kako se pojavio u novije vreme, u svojim najboljim predstavnicima, pojavio se kao žeđ za izgubljenim hrišćanskim jedinstvom, no samim tim Ekumenizam je i dokaz tragedije raskola Zapadnog Hrišćanstva; dokaz da oni tog jedinstva sa Crkvom nemaju. Taje tragedija počela odavno, od onog momenta kad je tajna jedinstva Crkve preneta na Zapadu sa Bogočoveka na čoveka. (Posredno je zapadni Ekumenizam proizvod Papizma, jer se rodio iz Protestantizma odcepljenog od Rimokatolicizma). Žeđ za hrišćanskim jedinstvom zasniva se na osećanju izgubljenog jedinstva u veri i duhovnom opitu. Sada se pokušava da se "izgradi" jedinstvo na porušenoj građevini Crkve, ali na pogrešnoj Eklisiologiji, na pojednostranjenoj i izvitoperenoj Hristologiji. (Možda je tome doprinela i činjenica da hrišćanski Zapad nije duboko ni pravilno proživeo sve hristološke probleme, kao što je to hrišćanski Istok).

"Stvaranje" jedinstva Crkve u savremenom zapadnom Ekumenizmu pokušava se neeklisiološkim, necrkvenim, nejevanđelskim metodama, sredstvima i putevima, bez pokajanja i smirenoumlja, često i bez vere, van Svetog Predanja, bezblagodatno, bez Duha Svetoga-Utešitelja Crkve. Otuda nije čudo što se, i posle više od pola veka postojanja ekumenskog pokreta i rada njegovih foruma, hrišćanski Zapad i dalje nalazi ne pred jedinstvom razjedinjenih hrišćana, kako se želelo ili bar tako izjavljivalo, nego pred novim podelama i pred pogrebom i poslednjih "ostataka" Crkve, apostolsko-svetootačke vere i jevanđelskog Hrišćanstva, naročito u sve više rastućem broju protestantskih frakcija i sekata, koje više ne veruju ni u osnovne istine Božanskog Otkrivenja: Svetu Trojicu, Hristovo Vaskrsenje, Svetost Crkve itd. i koje se, na žalost, upravo kao takve sve više primaju i učlanjuju u tzv. "Svetski Savet Crkava" u Ženevi, iako se tome protive predstavnici Pravoslavnih Crkava u toj Ženevskoj "Ligi Crkava", stvorenoj očigledno po ugledu na "Ligu naroda" i zatim na "Ujedinjene nacije". To eklatantno pokazuju "generalne ansambleje" tog ekumenskog glomaznog mehanizma (naročito nedavna ansambleja u Upsali), koje nemaju nikakve veze sa drevnim crkvenim sabranjima i svetopredanjskim Saborima.


7. Što se pak tiče Rimskog, ili tačnije "Rimocentričnog" Ekumenizma, koji je proklamovan naročito na Drugom Vatikanskom koncilu, iako Rimokatolička Crkva ni do danas zvanično nije stupila u Ekumenski pokret (nije član nego samo "posmatrač" u Ženevskom "Svetskom Savetu Crkava"), on se nije odrekao starog unijatskog mentaliteta i prakse. Rim, nažalost, ne radi na stvarnom jedinstvu Crkve, nego na podčinjenju svih Crkava Rimskom papizmu.

Za nas Pravoslavne ovde se postavlja isuviše ozbiljan problem: hoćemo li, kao što misle i nameravaju neki od "ekumenista" iz pravoslavnih sredina, učestvovati i sarađivati, tj. raditi i dalje na tom pogrebu, ili ćemo obnoviti i pojačati naše pred podeljenim hrišćanima autentično crkveno svedočenje i ispovedanje prave vere i javljanje svemu svetu "svetle propovedi Vaskrsenja" iz Crkve Boga Živoga i Isitinitoga, koja je "Stub i Tvrđava Istine" (1 Tim. 3, 16). Umesto učešća u sahrani ostataka crkvenosti u Zapadnom Hrišćanstvu, potrebno je pravoslavno svedočenje o martirstvu Krsta i pobedonosnosti Vaskrsenja, eda bi kako oni koji još spavaju ustali od sna i vaskrsli iz mrtvih i obasjao ih Hristos (Ef. 5, 14). Jer Pravoslavlje ne može i ne treba da se odrekne svoje misije, ne treba da prezre i previdi poziv i priziv nepravoslavnih hrišćana. Ali, nažalost, za neke pravoslavne delegacije na ekumenskim konferencijama izgleda da Pravoslavna Crkva treba samo da učestvuje "organski" u "Svetskom Savetu Crkava", i time se uklapa sasvim u njihove mehanizme i protestantski mentalitet, njihovo maloverje, poluverje i bezverje, zaboravljajući da se time kvari celomudrenost vere Neveste Hristove, i gubi vernost Hristu, Apostolima, Ocima, Saborima, i Sveto Pravoslavlje se svodi na jednu "konfesiju" u nizu drugih iz tzv. " Branch theory" čime je Eklisiologija svedena na "religioznu sociologiju".

S druge strane, još nešto treba reći: izbegavanjem od strane nekih predstavnika Pravoslavne Crkve njene istinski ekumenske misije nepatvorenog svedočenja Istine Hristove, neizvitoperenog Jevanđelja Apostola i Otaca, mnoge iskrene duše na Zapadu, koje čeznu za punoćom crkvenosti i blagodatnog zajedništva u Svetim Tajnama, gube svoju i poslednju nadu u mogućnost nalaženja svoga puta u Crkvu Božiju i šanse spasenja u njoj, nalaženju svoga pravog ucrkvljenja u Jednu Svetu Katoličansku i Apostolsku Crkvu Hristovu. Jer svedočenje o Pravoj Crkvi, o Pravoslavlju ili jedinoj Istini Jevanđelja i jedinoj mogućnosti spasenja sveta, izvire iz same suštine Pravoslavne Crkve.

Pred apostolsko-svetootačkom Istinom o pravoj Crkvi Božijoj i pred licem samog fakta Crkve Pravoslavne, prosjačenje takozvanog "organskog" učestvovanja u vancrkvenom i necrkvenom Ekumenizmu uglavnom protestantskog saveta, predstavljalo bi akt nedozvoljive ignorancije i negiranja samosaznanja i samoosećanja Crkve svih generacija kroz vekove, od Pedesetnice do danas. Pravoslavnoj Sabornoj Crkvi nije mesto u ženevskom "Svetskom Savetu Crkava", što ne znači da Pravoslavni treba da se ogluše i prezru pozive i prizive nepravoslavnih hrišćana, niti da se odrekne svoje misije u svetu, i u Zapadnom svetu današnjice. Pravoslavlje oduvek znači i svedočenje - mistiria, i mučeničko ispovedništvo - martirion.

Zapovest Sv. Apostola PETRA važi uvek za nas Pravoslavne: "Gospoda Hrista osvećujte u srcima vašim, sa krotošću i strahom - i imajući dobru savest - svagda spremni na odgovor (pros apologian) svakome koji traži od vas reč (logon = razlog) o vašoj Nadi" (1 Petr. 3, 1516). Ta naša Nada, po Apostolu PAVLU, jeste "slava Tajne ove - tj. Crkve - među neznabošcima, koja je Hristos u vama, Nada slave" (Kol. 1, 27. 24). Ta Nadaje Istina Hristova, istinita Vera Božija - "vera koja kroz ljubav dela" (Gal. 5, 6) - i Ljubav Hristova, "ljubav Duha Svetoga" (Rm. 15, 30). Zbog toga se mi Pravoslavni u istinskom Ikumenizmu ne smemo, i nećemo, "ponašati kao mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u obmani ljudskoj, u svakakvoj lukavosti radi metodologije zablude, nego ćemo da istinujemo u ljubavi") (Ef. 4, 1415). Ovo poslednje zaboravljaju mnogi glasnogovornici današnjeg Ekumenizma, koji kao papagaji stalno ponavljaju da je dosta bilo tolikih "vekova mržnje", a sada treba "samo ljubav", misleći da tu veliku, centralnu i poslednju tajnu Hrišćanstva imaju samo time što je jezikom govore, a srce im je daleko od prave Ljubavi i Istine. (I na Florentinskom unionističkom saboru u 15. veku, takođe su mnogo govorili o "ljubavi", ali se sve završilo necrkveno i sramno.)
 
8. Svedočenje o Pravoslavnoj Crkvi iz njene katoličanske punoće Istine, jeste Krst i Raspeće, umiranje za Hrista i sa Hristom, radi spasenja ljudi i svega sveta, ali nije sentimentalna priča o "ružičastom Hrišćanstvu" i "o ljubavi bez granica", koja samu sebe negira negiranjem Istine, kroz "neistinovanje u ljubavi". U Pravoslavnoj Katoličanskoj (= Sabornoj) Crkvi je punoća Istine Jevanđelja i blagodati Svete Trojice, i to je jedina mogućnost spasenja sveta i roda ljudskog. I sveživotno svedočenje o tome je misija koja izvire iz same suštine Crkve. I odricanje od toga je odricanje od samog Apostolstva Crkve. Ovakvo svedočenje znači sotiriološko razotkrivanje i ispovedanje, u praksi i teologiji, svih dimenzija Istine pravoslavne Vere i blagodatnog bogočovečanskog života, što izvire iz prevelike Tajne ovaploćenja Boga i oboženja čoveka u Crkvi, kao telu i delu Hristovom, u Crkvi kao "Ekonomiji (= Domostroju) blagodati" Svete Trojice (Kol. 1, 25-27; Ef. 1, 3-14).

Mnogo izvikani i isforsirani "dijalog ljubavi" neubedljiv je pre svega zbog svog verbalizma, zbog svoga neiskrenog sentimentalizma, i u svojoj nestrpljivosti projavljuje se kao maloverni otkaz od spasonosne "svetinje Duha i vere Istine" (2 Sol. 2, 13), od jedine "spasonosne ljubavi Istine" (2 Sol. 2, 10). Nasuprot tome, samo "istinujući u Ljubavi" možemo dostaći do stvarnog i spasonosnog jedinstva u veri i blagodati, u živom biću Apostolske Svetootačke Crkve Hristove, možemo dostići da "uzrastemo u Njega - Hrista - sve i sva" (Ef. 4, 15). Evropskim hrišćanima treba ozbiljno svedočiti da nije moguće niti dovoljno verbalno "uzrastanje u ljubavi" bez stvarnog "uzrastanja u veri" Jevanđelja, "uzrastanja u poznanju Boga", "uzrastanja u blagodati i znanju Gospoda našeg i Spasa Isusa Hrista" (2 Kor. 10, 14-15; Kol. 1,10; 2 Petr. 3, 18). Golo humanističko, i jeretičko, razdvajanje Istine od Ljubavi, i obratno, samo je znak izgubljenog jevanđelskog celomudrija i etičke čednosti, izgubljene duhovne ravnoteže, izgubljene blagodatne punoće darova Duha Svetoga, a tim putem, bolje reći stranputicom, nikada nisu išli ni sveti Apostoli ni Sveti Oci Crkve.

Pravoslavni su kroz vekove išli putem Istine u Ljubavi, i Ljubavi u Istini, i tako sa "Hristom useljenim verom u srcima" i u zajednici "sa svima Svetima" Duhom Svetim "poznavali Ljubav Hristovu" i ostajali "u Crkvi u Hristu Isusu" na slavu Boga Oca i na spasenje roda ljudskog i svega sveta (Ef. 3, 16-21).

Bog pokaza Ljubav Svoju prema svetu i čoveku kroz Krst i Vaskrsenje Hristovo, i zato Krsnovaskrsna treba da je i naša ljubav prema svetu i ljudima, a ona znači prihvatanje Istine koja spasava, i život u toj Istini. Goli moralistički minimalizam i pacifizam savremenog Ekumenizma samo projavljuje svoje humanističke korene, svoju filosofiju i etiku "po čoveku" (Kol. 2, 8), svoju duhovnu krizu vere u Istinu, svoju doketističku neosetljivost za važnost Bogootkrivene istinite Vere i značaj bogoslovske i crkvene borbe za Istinu u mukotrpnoj istoriji Crkve.

Evo šta kaže o Istini i pravoj i spasonosnoj Ljubavi jedan od najvećih Otaca Crkve, koji nam je, za Apostolima Jovanom i Pavlom, ostavio novu himnu Ljubavi (poznatih Četristo glava o Ljubavi), a istovremeno je bio revnosni pobornik Pravoslavne vere protiv jeretičkog krivoverja i krivoslovlja, Sveti MAKSIM ISPOVEDNIK:

"Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu - Bože sačuvaj! - nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može biti milije vernima nego da vide da se rasejana deca Božija saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni nego čovekoljublje. Naprotiv, savetujem da treba sa pažljom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svima ljudima, i biti svima sve (1 Kor. 9, 22) kako je kome potrebno. Pritom, jedino želim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čovekomržnjom i otpadanjem od Božanske Ljubavi kad neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude" (Pismo 12, RG 91, 465 S).

Ove reči Svetog MAKSIMA najbolje pokazuju kako su se Sveti Oci, sledujući verno za Svetim Apostolima, odnosili prema onima koji kvare Bogootkrivenu veru i time ljude lišavaju istinitog spasenja. Jošje rekao Sveti MAKsim: "Vera je osnov nade i ljubavi" i ona je osnov same Crkve, jer "Gospod je rekao da Katoličanska Crkva jeste pravo(slavno) i spasonosno ispovedanje vere" (RG 90, 1189 A i 93 0).

Istovetno njemu govorio je i svedočio Sv. JOVAN DAMAskin, takođe veliki borac za Pravoslavnu veru i Crkvu protiv jeretika: "Onaj koji ne veruje po Predanju Katoličanske Crkve ... nevernik je" (O Prav. veri IV, 10; RG 94, 1128 A). "Sve što nam je predano kroz Zakon i Proroke i Apostole i Jevanđeliste mi primamo, i znamo, i visoko cenimo, i preko toga ništa više ne tražimo ... Budimo time potpuno zadovoljni, i ostanimo u tome, ne pomičući večne granice (Priče Sol. 2, 28), niti narušavajući Božansko Predanje" (Isto, I, 1; RG 94, 792 A). "Zato, braćo, stojmo na kamenu vere (Mt. 16, 16-18) i u predanju Crkve (1 Kor. 11, 2 i 15, 3; 2 Sol. 2, 15), ne pomičući granice koje postaviše Sveti Oci naši, niti dajući mesta onima koji hoće da uvode novotarije i da ruše građevinu Svete Božije Katoličanskle i Apostolske Crkve" (O ikonama 3, 41: RG 94, 13-56 SO).

Da navedemo, na kraju, još i svetootački stav Svetog DAMASKINA o Svetoj Evharistiji (u stvarnost i spasonosnost koje ogromna većina današnjih protestantskih ekumenista uopšte ne veruje), a koji pravoslavni stav isključuje svaku mogućnost tzv. intercommunio:

"Hleb Evharistije nije prosto hleb, nego je sjedinjen sa Božanstvom ... Hleb i vino i voda prizivanjem (dia tis epikliseos; = epiklezom - u koju, opet, ne veruju rimokatolički ekumenisti) i nailaskom Duha Svetoga natprirodno se pretvaraju u Telo Hristovo i u Krv Njegovu ... Pričešćujući se i očišćujući se Njima, mi se sjedinjujemo sa Telom Gospoda i Duhom Njegovim, i postajemo Telo Hristovo (= Crkva). Tajna Evharistije naziva se Pričešćem, jer se njome pričešćujemo Božanstva Isusova. I naziva se zajednicom (= zajedničarenje), i u istini ona to jeste, jer njome mi stupamo u zajednicu sa Hristom i uzimamo udela i Njegovom Telu i u Božanstvu, a s druge strane, njome mi stupamo u zajednicu međusobno (=jedni s drugima) i sjedinjujemo se. I pošto se svi pričešćujemo od jednoga Hleba, to postajemo jedno Telo Hristovo ijedna Krv, i članovi jedan drugome (= međusobno), jer smo sutelesnici Hristovi (1 Kor. 10, 1617: Ef. 3, 6: Kol. 3, 11). Stoga se svom snagom čuvajmo da ne primimo pričešće od jeretika, niti da im dajemo. Jer Gospod kaže: "Ne dajite Svetinje psima, niti bacajte biser svoj pred svinje (Mt. 7, 6), da ne postanete učesnici njihovog zloverja (kakodoksias) i njihove osude. Jer ako zaista biva sjedinjenje sa Hristom i međusobno, onda se zaista dobrovoljno sjedinjujemo i sa svima onima koji se zajedno sa nama pričešćuju. A to sjedinjenje zbiva se dobrovoljno, ne bez naše saglasnosti" (O Priv. veri IV, 13: RG 94, 1149-53).
 
9. Što se tiče odnosa Pravoslavne Crkve sa Rimokatoličkom, to je tako isto ozbiljan eklisiološki problem. Za neke pravoslavne, pa i za izvesne u jerarhijskim vrhovima, Rimokatolicizam predstavlja "drevnu Zapadnu Crkvu", sa njenim "posebnim običajima i dogmatima" koji važe samo za Zapad i koji su kao takvi postojali i pre 1054. godine. Rascep je, smatraju oni, došao samo zbog "gubljenja ljubavi", i zato su sada oni ti koji dolaze posle "devet vekova mržnje" da "ljubavlju" prevaziđu raskol. Oni pritom smatraju da problem ponovnog sjedinjenja hrišćanskog Istoka i Zapada nije, i ne treba da bude, stvar teologije, stvar prave, Istinite vere, nego stvar "dijaloga ljubavi", samo treba "uzajamno skinuti međusobne anateme" Rima i Carigrada, i tako će se "vaspostaviti jedinstvo".

Ovako uprošćujuće, nebogoslovsko i u velikoj meri agnostičko, ignorantsko postavljanje problema odnosa između Pravoslavne Katoličanske Crkve i Rimske Crkve, ne samo što pokazuje nepoznavanje istorije Crkve i stvarne bogoslovske problematike, kao i različitih sotirioloških perspektiva koje stoje iza dogmatskih razlika Pravoslavlja i Rima, nego i potpomaže da se produžuje i ovekovečuje unionistički mentalitet, lionsko-florentinski mentalitet koji i danas postoji u Papskoj Crkvi, naročito u Vatikanu. Unionistički menatalitet papocentričnog rimskog Ekumenizma ne može biti promenjen i prevaziđen ovakvim izvitoperenjem istinskog Pravoslavnog Ikumenizma, tj. bežanjem od sučeljavanja sa stvarnim bogoslovskim, sotiriološkim i eklisiološkim problemima koji dele Rimsku Crkvu od drevne Pravoslavne Crkve Svetih Otaca i Vaseljenskih Sabora.

Jer, kako je zabeleženo od dobrih poznavalaca bogoslovlja i istorije Crkve (kakav je npr. jedan G. Florovski), još u 14. veku, u vreme isihastičkih sporova, u pozadini sukoba oko filiokve otkrivale su se korenite razlike u bogoslovskim shvatanjima i o samom Bogu, najverovatnije plod različitog duhovnog opita i iskustva u verovanju i doživljavanju tajne Trojičnoga Boga i Bogopoznanja i Bogoopštenja, zatim u shvatanju i doživljaju blagodati, spasenja i oboženja čoveka. Pritom još treba dodati i činjenicu da Rim nije ostao samo na onim razlikama 11. i 14. veka, nego se u svome razvoju sve više udaljavao od bogoslovsko-crkvenog Predanja drevne Crkve zajedničkih Otaca i Sabora, naročito od Tridentskog koncila pa nadalje (1545-63. g.) i posle Prvog Vatikanskog koncila (1870. g.), kada su proklamovani novi, Otkrivenju i drevnoj Crkvi nepoznati i nepostojeći "dogmati", i odomaćena eklisiološka zastranjenja i zablude (apsolutni primat i nepogrešivost papa, samo zato što su iz Rima!). Time su stvorene nove suštinske razlike i teološke prepreke za vaspostavljanje jedinstva Vere i Crkve, teje tako još više produbljen jaz između hrišćanskog Istoka i Zapada. Nažalost, tu ni nedavno održani Drugi Vatikanski koncil (1962-65. g.), i pored mnogih reformi, nije mnogo izmenio stanje, jer je potvrdio sva ranija odstupanja Rimske Crkve od Pravoslavnog Istoka, i pre svega - papsku vlast i primat, i "nepogrešivost" ex cathedra, učenje i verovanje kojim je "zajednica Duha Svešoga' - kinonia tu agiu pvevmatos (2 Kor. 13,13) -u Katoličanskoj - Sabornoj Crkvi isključena kao kriterijum Vere i Predanja (jer je, po tome, papa nepogrešiv "po sebi a ne po saglasnosti Crkve" = ex ese et non ex consensu Ecclesiae).

Za istinski Pravoslavni Ikumenizam potrebno je, pri bilo kom susretu Pravoslavne Crkve sa Rimskom, pre svega sa svetootačkom bogoslovskom trezvenošću i istorijskom dobrosavesnošću i, naravno, sa vernošću duhu i slovu Apostolskosvetootačkog Jevanđelja Hrista Bogočoveka i Sveštenom Predanju drevne Crkve, preispitati stare i nove Rimske "dogmate": Filiokve i papski primat i nepogrešivost, kao i njihove eklisiološko-sotiriološke konsekvence. Sigurni smo da bi se ubrzo pokazalo da će biti potrebno razmotriti i one tačke nekada zajedničke nam vere u kojima mnogima izgleda da se Rim formalno slaže sa Pravoslavljem, kao što su: mesto i uloga Duha Svetoga i blagodati u Crkvi, pitanje greha i spasenja, shvatanje Evharistije i Episkopata, pitanje Eklisiologije i Svetog Predanja.

Za nas Pravoslavne kriterijum te provere jeste "propoved Apostola i dogmati Otaca i Sabora", kako se kaže u Kondaku Službe Sv. Ocima Prvog Vaseljenskog sabora.
 
I ko ce da to cita?

Zivot vere i ljubavi prijatelju ne kopija predugog teksta koji niko nemoze da cita.

Da cujemot voje licno, iskustvo vere sa bogom.

Da cujemo tvoje prakticne preporuke vere u tvom hriscanskom zivotu i iskustvu...

To sto kopiras, praksa pokazuje da to sve manje ima vaznosti kod vas i da ostaje samo teorija...

Svi napori se cine sa vase strane da dodje do ujedinjavanja sa onima koje su vasi preci anatemisali...

Vi necete morati da priznate nepogresivost pape, ali njegovu vrhovnost.
Njemu vise ne treba.,..
 
Poslednja izmena:
Praksa.

(VESTI-ONLINE) Rimokatolički i pravoslavni bogoslovi su, na upravo završenom sastanku u Beču, najavili napredak u približavanju te dve hrišćanske crkve, koje bi uskoro mogle da postanu „sestrinske“ i da priznaju papu za vrhovnog poglavara.


http://www.ekumenizam.com/2011/06/rimski-papa-na-celu-svih-hriscana/




Predstavnike Srpske pravoslavne crkve na ovom ekumenskom skupu u Beču predvodio je vladika bački Irinej Bulović.

Predstavnici dve najveće hrišćanske crkve su prethodne sedmice u Beču razgovarali o prevazilaženju Velike šizme iz 1054. godine i postizanju ponovnog punog jedinstva dve najveće hrišćanske denominacije, javlja Rojters.

Eksperti su se u Beču složili da bi ove rimokatolička i pravoslavna crkva mogle postati „sestrinske crkve“ koje priznaju Rimskog papu kao svoju titularnu glavu uz zadržavanje svojih različitih crkvenih struktura, liturgije i običaja, koji su se razvili tokom poslednjeg milenijuma.

Ceo članak: http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/84588/Rimski-papa-na-celu-svih-hriscana

KAO STO VIDITE PAPU INTERESUJE SAMO JEDNO: NJEGOVO PRIZNANJE OSTALO GA SVE BRIGA...
 
Glasnik.:
I ko ce da to cita?

Zivot vere i ljubavi prijatelju ne kopija predugog teksta koji niko nemoze da cita.

Da cujemot voje licno, iskustvo vere sa bogom.

Da cujemo tvoje prakticne preporuke vere u tvom hriscanskom zivotu i iskustvu...

To sto kopiras, praksa pokazuje da to sve manje ima vaznosti kod vas i da ostaje samo teorija...

Svi napori se cine sa vase strane da dodje do ujedinjavanja sa onima koje su vasi preci anatemisali...

Vi necete morati da priznate nepogresivost pape, ali njegovu vrhovnost.
Njemu vise ne treba.,..
Kliknite za proširenje...

pa sto bi ja citao dela laznog proroka poput elen vajt?
vi ste opsednuti papom to jos vuce korene iz reformacije ..kompleksi bato moj...
meni za papu igra ona stvar...ne dajem ni 5 para na njega....
i nemoj da mi solis pamet sta je vera u hrista i zivot po jevandjelju.....jer to znam daleko bolje od tebe....jer sam deo Crkve Hristove
kada budes se ocistio od sektaskih predrasuda o crkvi mozemo da pricamo.....
 
Neke od paskih bogohulnih, izjava glase;

`MI DRZIMO MESTO NA ZEMLJI KOJE
PRIPADA SVEVISNJEM BOGU. ( Pape Leo XIII, in an encliclical letter, june 20, 1894 )

`PAPA NIJE SAMO PRETSTAVNIK ISUSA HRISTA, VEC ON JE LICNO ISUS HRISTOS, SAKRIVEN POD PLASTEM TELA ( The Catolic national, Julu 1895. )

`MI DAJEMO DEFINICIJU DA SVETA STOLICA ( VATIKAN ) I RIMSKI PAPA, DRZE PRVO MESTO NAD CELIM SVETOM (Decree of the council of Trient, the mostholu councils, vol `13, col 1167 ).
 
Poslednja izmena:
Neo The Chosen One:
pa sto bi ja citao dela laznog proroka poput elen vajt?
vi ste opsednuti papom to jos vuce korene iz reformacije ..kompleksi bato moj...
meni za papu igra ona stvar...ne dajem ni 5 para na njega....
i nemoj da mi solis pamet sta je vera u hrista i zivot po jevandjelju.....jer to znam daleko boje od tebe....jer sam deo Crkve Hristove
kada budes se ocistio od sektaskih predrasuda o crkvi mozemo da pricamo.....
Kliknite za proširenje...

Pa ko te ovde terao da citas dela Jelene Vajt??????

Niko.

Ocigledno si ti opsednut svojim predrasudama.

CITATE KOJE SAM GORE NAVEO SU IZ BIBLIJE JER VIDIM DA MISLIS DA SU OD JELNE KADA OVAKO PRICAS.
 
I OVO POKAZUJE KAKO SE POSTUJE PRAVOSLAVNI IKUMENIZAM KOJI SI GORE KOPIRAO:

Poglavar Rimokatoličke crkve papa Benedikt i ekumenski patrijarh Vartolomej obnovili su danas apele za hrišćansko ujedinjenje tokom mise u crkvi Svetog Petra. Benedikt i Vartolomej su zajedno vodili vjersku ceremoniju i izrazili “zajedničku nadu da će uskoro doći do ujedinjenja”- prenosi Radio Televizija Vojvodine.

http://www.ekumenizam.com/2011/07/papa-pozvao-na-ekumensko-ujedinjenje/

Dolazi dan kada cete svim silama ovde braniti to ujedinjenje i sve koji se tome protive nazivati jeretike.

Takva ujedinjenja su za nas samo znak blizine kraja.

Nebi me iznenadilo da prvo dodje do priznanja pape iz protestantskog sveta a onda slede ostali...

ZASTO JE PAPI TO NJEGOVO PRIZNANJE TOLIKO VAZNO?

ZATO STO JE ON TAJ ANTIHRIST KOJI JE OPISAN U OTRKIVENJU I KOJI CE SVE NA KRAJU ODVSETI U PROPAST.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Gedeon
Adventisti (subotari) i antihrist
Odgovora
7
Pregleda
270
Glasnik.
Glasnik.
Gedeon
Iz jedne stare knjige o adventistima
2
Odgovora
25
Pregleda
413
Glasnik.
Glasnik.
Neno
Danas slavimo Svetu Petku
Odgovora
17
Pregleda
170
RIA77
R

Back
Top