deo 2
I vrati se Ananija u Edesu k svome knezu, i predade mu nerukotvorenu ikonu lica Hristova na ubrusu i pismo. Primivši ih, Avgar se ispuni velikom radošću i s ljubavlju ih celiva; i poklonivši se liku Hristovom, on se odmah isceli od bolesti, samo jedan mali deo gube ostade na licu njegovom, do onoga vremena kada je imao doći k njemu poslani od Gospoda učenik.
Posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg na nebo, u Edesu dođe poslat Božanskom blagodaću sveti Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola. Pošto dovoljno pouči Avgara svetoj veri u Hrista, sveti Tadej privede kneza krštenju; i kada se Avgar, ušavši u kupelj, krsti, tog časa nestade preostali deo gube, i on iziđe iz kupelji potpuno čist, i zdrav telom i dušom. Zajedno sa Avgarom krsti se i sav dom njegov, zatim i sav grad, i slavljaše se u Edesi ime Gospoda našeg Isusa Hrista, jedinoga istinitog Boga.
Na kapiji grada Edese bejaše idol nekog neznabožačkog božanstva, kome je svaki ulaznik u grad dužan bio pokloniti se. Tog idola Avgar zbaci i uništi, pa iznad kapije načini u kamenom zidu okruglo udubljenje, da kiša ne dopire do njega, namesti ubrus sa nerukotvorenom ikonom Hristovom na dasci od netruležnog drveta, okruži ga i ukrasi zlatom i dragim kamenjem, pa postavi na tom mestu udubljenom, iznad kapije. Pored toga on napisa zlatnim slovima ispod ikone ovo: "Hriste Bože, niko se neće postideti, ko se u Tebe nada".
I naredi Avgar svima, da koji god ulazi u grad i izlazi iz njega ima se pokloniti božanstvenoj ikoni Hristovoj; i izdade zakon da se takvo poštovanje neizostavno ukazuje ikoni Gospodnjoj kroz vekove. Ova pobožna naredba Avgarova, potvrđena zakonom, držala se u toku mnogo godina, kako za života njegova i njegovog sina koji je posle njega knezovao u Edesi, tako i za vladavine njegova unuka. Zatim, za knezovanja u Edesi jednoga od praunuka Avgarovih, obnovi se u gradu drevno neznaboštvo: jer taj knez pokvarivši se odstupi od Hrista i skrenu u idolopoklonstvo. Ugledavši na gradskoj kapiji Hristov lik, poštovan od sviju ulaznika i izlaznika, knez kao neprijatelj Hristov uznegodova, i donese odluku da tu božanstvenu ikonu skine odatle i mesto nje postavi idola. Doznavši o tome naročitim otkrivenjem od Gospoda, episkop grada Edese dođe sa svojim kliricima noću kod gradske kapije, pope se uz lestvice, postavi pred svetom ikonom Hristovom upaljeno kandilo, ogradi to ćeramidom, pa zazida ciglom, premaza malterom i krečom, i izravna sa zidom, - jer tako beše naređeno episkopu božanskim otkrivenjem. Kada nerukotvorna ikona Hristova posta nevidljiva, neznabožni knez odustade od svoje namere. Posle mnogo vremena kod ljudi iščeze sećanje na svetu nerukotvornu ikonu, i zaboravljeno bi mesto gde ona beše zazidana. I niko ne znađaše o njoj sve do čudesnog javljenja njenog koje se posle vrlo mnogo godina dogodi na sledeći način.
U dane blagočestivog cara Iraklija (610-641 g.) persijski car Hozroj sa silnom vojskom dođe pod Edesu, opkoli je, i dugo je držaše pod teškom opsadom. I kada se građani, iznemogavajući u nedoumici i velikom strahu, moljahu Bogu sa suzama, jedne noći javi se episkopu edeskom Evlaviju neka presvetla u velikoj slavi nevesta, i ukazujući prstom na gradsku kapiju i mesto u zidu ona reče: "Iznad ove kapije sakrivena je božanstvena nerukotvorna ikona Spasa Hrista; izvadi je iz zazidanosti, i dobro ćeš učiniti".
Episkop hitno ode ka kapiji grada, pope se do pokazanog mu u zidu mesta, i nađe sve kao što mu bi rečeno u otkrivenju: poznade zazidano mesto, razida cigle, ukloni ćeramidu i nađe prečisti i presvetli lik Hristov čitav i nepovređen, i kandilo gde posle toliko godina još gori i puno zejtina; a na samoj ćeramidi, kojom je bio pokriven lik, bejaše nerukotvorno odslikan taj isti lik Hristov. Episkop uze sveti ubrus sa likom Spasovim i pokaza građanima, i svi se veoma obradovaše i ohrabriše uzdajući se u Gospoda. Episkop u litiji obnese po bedemima gradskim lik Spasov, pokazujući ga vojnicima persijskim koji opsedahu grad; i odmah se sva persijska vojska pomete u velikom strahu, i dade se u bekstvo gonjena silom Božijom. Tako grad Edesa bi izbavljen od neprijatelja svojih milosrđem Hrista Boga našeg i javljenjem nerukotvornog lika Njegovog presvetog.
Zatim, posle mnogo i mnogo godina, kada u Grčkoj carovaše Roman II zvani Lekapin (920-944. g.) sa svojim zetom Konstantinom, sinom Lava Mudrog, bi sveti ubrus nerukotvornog lika Hristovog prenesen u Carigrad iz Edese, držane od strane Saracena, jer u to vreme sva Sirija, i u njoj grad Edesa, behu pod vlašću Saracena. To prenesenje bi na ovaj način: grčki car Roman, želeći da ima u Carigradu to neizmerno blago - nerukotvorni lik Spasov, slao je mnogo puta molbu Saracenskom emiru da mu da nerukotvorni lik Hristov. A emir, moljen od edeskih hrišćana, nije hteo da da lik Hristov, i nastade rat: car Roman posla svoju vojsku na grad Edesu i opkoli ga, pustošeći okolinu. Tada Edešani poslaše molbu grčkome caru, da prekine rat i ne pustoši njihovu zemlju; ali car zahtevaše od njih Hristov nerukotvorni lik. Međutim emir saracenski, pod čijom vlašću bejaše Edesa, ne hte ga dati zabadava. Tada car hrišćanski, obuzet silnom željom da ima kod sebe nerukotvorni lik Hristov, dade emiru dvanaest hiljada srebrnika, i vrati mu dvesta uglednih Saracena koji su bili grčki zarobljenici; pored toga dade mu svoje carsko napismeno sa zlatnim pečatom, da nikada neće ići u rat na Edesu i na njenu okolinu. Dobivši na taj način ono što želi, car uze nerukotvorni lik Hristov, a sa njim zajedno i ono pismo koje, kao što je ranije rečeno, Gospod naš Isus Hristos napisa knezu edeskom Avgaru, i prenese ih svečano u Carigrad rukama arhijereja i ostalih uvaženih ljudi duhovnoga čina. Putem i u samom Carigradu bivahu mnoga čudesa od svečesnog lika Spasovog: isceljivahu se svakovrsni neduzi, - slepi progledahu, gluvi sluh dobijahu, hromi hođahu i đavoli se izgonjahu. Jedan đavoimani čovek vikaše govoreći: "Primi, Carigrade, slavu i veselje tvoje, a ti, Porfirorodni, čast carstva tvoga". Tako vičući, čovek se taj isceli od besomučnosti.
Praznovanje prenesenja[3] nerukotvornog lika Hristovog određeno je na šesnaesti dan meseca avgusta, kada ga upravo veoma svečano primi carska grad i postavi najpre u Crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, a zatim u crkvu Presvete Bogorodice Faroske[4] na zaštitu grada, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Nekoliko godina kasnije car Nikifor Foka (963-969. g.) prenese iz grada Edese u Carigrad i onu svetu ćeramidu na kojoj beše odslikan nerukotvorni lik Hristov i postavi je u carskom gradu 967 godine.
