Definitivno ne razumem roditelje koji su poverovali u postojanje ovog ADHD, ili hoperaktivnosti, kao poremecaja kod dece. Licno, poznajem dvoje dece, dva decaka, koja su bila neverovatno hiperaktivna, ali su srecom imala "normalne" roditelje koji su sa tim izlazili na kraj sasvim tradicionalnim metodama, i u tome i uspeli. Od ta dva slucaja, prvi je Dositej, nas komsija, neverovatno, nemoguce nemirno dete do polaska u skolu. Da napomenem da je Doske 1993 godiste. Ne mogu opisati kakvo je to dete bilo, jednostavno kao da ga je neko ukljucio u struju, sa tri godine je skakao sa troseda u pokusaju da se obesi o luster, morali su da ga cuvaju da ne skoci sa terase bukvalno, kada dodje kod nas u goste, neumorno je trcao oko stola, po sat vremena, non stop. Ako bi neko samo pokusao da ga uzme u ruke, taj se koprcao, udarao, vristao iz sveg glasa. Nista, apsolutno nista mu nije privlacilo paznju, nikakve igracke, ni autici ni vozici, ni puske, a o edukativnim igrackama da ne pricam. Do trece godine nije progovarao ni rec osim ma-ma, ba-ba, ta-ta i slicno, tek sa cetiri je poceo da sastavlja po dve smislene reci, "pada kisa", "jedem kremic", "hocu napolje"... Sa sest nije mogao da razlikuje muski i zenski rod, pa je o sebi pricao u zenskom rodu. Kad je imao cetiri godine, rodio se moj brat, kog smo morali konstantno da pazimo, jer je Doske hteo da ga cusne, pocupa, da mu zacepi usta. Hteo je da bije i drugu decu, svog uzrasta, nije hteo da deli nista svoje, otimao je tudje, tukao i mucio macice i kucice. Jednom recju, djavolsko dete. A kako su se njegovi roditelji borili s njim. Pa evo, majka je kao i svaka majka isla za njim i ponavljala "ne to Doske, ne ono Doske", "doci ce ti otac", " idem po prut", "evo ih Cigani", pokusvala da ga zainteresuje za pesmice, za slagalice, za mozgalice, mada vecinom neuspesno. Otac mu je bio strah i trepet. Dosketu jednostavno nije pomagala cuska, sljaga ni cvrga, njega se moralo tresnuti od krevet il dobro prodrmati da bi se smirio. Naravno da nisam pobornik fizickog kaznjavanja dece, ali kod njega je jedino delovalo kad ga otac dobro protrese i prodere se na njega i naredi mu da sedi na jednom mestu. Bila sam nekoliko puta prisutna kad ga je otac sa bukvalno tri metra bacio i zalepio za krevet, i verujte da je jedino to imalo ucinka da se smiri. Sve se promenilo kada je posao u skolu, bespogovorno su mu odredili kada i koliko mora da uci, kada jede, kada gleda televizor, kada ide da se igra, bukvalno vojnicki recim detetu od sedam godina. Svake nedelje su odlazii u skolu i raspitivali se o njegovom ponasanju, za lepo su ga nagradjivali, za lose kaznjavali, ali su ga maksimalno drzali pod kontrolom. Definitivno se smirio polaskom u peti razred, i stvarno postao jedno dete za primer, odlican i jako vrlo dobar, upisao je gimnaziju, kroz koju je prosao odlicno, kao od sale, vrlo bistar i pametan, izuzetno kulturan i ljubazan sa svima. Ove godine je upisao biologiju medju prvih deset. Njegovi roditelji nikada nisu posetili bilo kog lekara zbog njegove hiperaktivnosti, niti su ga ikada smatrali bolesnim.
Sledeci slucaj je Damjan, sin moje drugarice, 2007 godiste
Damjan je vrlo rano prohodao, a cak i kad je puzao bio je nemoguc. Apsolutno ga je bilo nemoguce zaustaviti, puzao je uz zavesu, zamotavao se u nju, penjao se na stolice, na sto, skakao, izvlacio sve moguce fijoke, bacao stvari, lomio igracke. Niko i nista ga nije interesovalo niti je ista moglo da mu skrene paznju, osim nekih po mom misljenju agresivnih crtaca na cartoon network, i nekih ludih reklama, tipa onih za koka kolu. Kao i Dositej, do trece godine nije hteo da govori ( sve je razumeo ali nije hteo da prica), i ne samo to, nego nije hteo da komunicira cak ni neverbalno, ako bi nesto hteo samo bi poceo da vristi, nije zeleo da bar pokaze sta hoce, nego ceka da "pogode" sta on to zeli. Nemoguca je misija bila njega smiriti niti zainteresovati za neku "normalnu" igru na vise od par minuta. Druga deca su ga interesovala samo u smislu otimanja, guranja i udaranja. Sa tri godine je poceo da "govori", ali totalno nerazumljivo, meni je taj njegov jezik zvucao otprilike ovako: BRL, BLR, KKK, RRR, BR BR, VA VA, RA RA, BBB... Uglavnom, prepuno glasova B i R, poneki samoglasnik i to je to. Kad je imao dve godine rodila mu se sestra. Kad je imala desetak meseci, gurnuo ju je sa sve dupkom niz stepenice, hteo je da je grebe, udari, pocupa, i uvek bi cekao reakciju, uzivao je kad pocne da place. Izuzetno tesko ga je bilo nahraniti, ja ne znam na cemu je ziveo. Price ga ne zanimaju, pesmice ga ne zanimaju, puzzle ga ne zanimaju, drustvene igre takodje. Damjan samo zeli da divlja, a majka mu samo ide za njim i pokusava da ga animira. Zato, kada se pojavi tata, Dača se skameni i bude DOBAJ. Obavezno ga vode u gumeni dvorac i na trambolinu da se iskace, daju mu na vollju da trci po parku, ali u kuci se zna, ako pocne da divlja ici ce u kaznu da sedi u fotelji sat vremena. Ako ustane iz fotelje dobice batine i ici ce na spavanje, ako pocne da vristi takodje. Za koji dan treba da napuni pet godina, a pre deset dana je posao u obdaniste. Ako je nevaljao u obdanistu ide u cosak, i za sada kazu da je malo zivlji ali uspevaju da ga smire DISCIPLINOM. Sto se tice govora u poslednig 8 do deset meseci je poceo sve razumljivije da prica, i sada to zvuci sasvim ok, tek mozda za nijansu brze, nekako zbrzi neke reci, ali sve je bolji. Ni Damjanovi roditelji nikada ga nisu iz nekog od gore navedenih razloga odveli kod lekara, niti su ikada to smatrali za potrebno. Jednostavno su sebe prilagodili svom detetu, i pokusali da njega prilagode sebi, sto im za sada fino uspeva.
Iz svega sam jedino zakljucila da za takvu decu veliku ulogu u vaspitanju igraju tate koje umeju sa njim i da se izigraju ali i da podviknu i postave ga u stav mirno.
Dajte, ljudi, ta deca nisu bolesna, ni defektna, ne daj Boze, niti im kasnije u zivotu nesto fali, oni su samo jako nemirni, toliko aktivni da ne mogu da nauce da pricaju na vreme, od sve zbrke u njihovim glavicama. Njima ne trebaju lekovi, smirice se oni, smirice ih vaspitacice, uciteljice, nastavnici, profesori, treneri. Bice oni super momci i devojke, videcete.
... i to smo probali i nikad gluplje ne ulupah novac, 
