Najtoplije bih Vam preporučio da se obratite članici
WithdrawnWater, ona je dečji psihijatar (biopsihijatrijske orijentacije koliko vidim iz njenih postova što je jako bitno - hteli neki da priznaju ili ne, psihijatrija se deli na biološku psihijatriju i pseudonauku (fantastična proza Frojda i Junga i sl). Da neko ne bi pomislio da joj se dodvoravam i sl, moram da kažem da se uopšte ne poznajemo, i da živimo na različitim kontinentima. Ovde je bila izložena napadima, što od dežurnih sveznalica koje pojma nemaju skoro ni o čemu, ali im to ne smeta da budu uvek u pravu, kao i nekih (malo više) zavidljivih kolega, pa je prestala da piše postove, ali je moguće kontaktirati je privatnom porukom. Što se tiče farmaceutske industrije, to da žele da zarade što je više moguće je potpuno jasno, ali razne teorije zavere (o izmišljanu bolesti, o tome kako nas sve proglašavaju za nenormalne i sl) su nešto o čemu ne vredi ni raspravljati - prosto nije tačno, makar se ljubitelji teorija zavere i sl postavili na glavu...
Koliko vidim ova tema se pretvorila u mesto gde se jako zabrinuti roditelji jadaju jedni drugima (što je potpuno razumljivo), ali i jedni druge učvršćuju u uverenju da ADHD nije nešto strašno, da je to maltene normalno, da "danas svako ima ADHD jer je savremeni život tako ubrazan" i sl. Problem je, na žalost, daleko ozbiljniji nego što su roditelji spremni da sami sebi priznaju, ako se ne tretira nikada se neće povući sam od sebe, a kako vreme bude prolazilo i kako se od Vaše dece bude zahtevalo sve više i više biće sve teže i teže boriti se sa posledicama koje donosi netretirani ADHD. Srednja škola, fakultet, posao - neko može da kaže da je fakultet na kraju krajeva nebitan, ali odakle bilo kome pravo da oduzme tu životnu šansu npr nekome čiji je IQ i više nego dovoljan za to? - Bez tretamna ADHD je to skoro nezamislivo, a ako se i uspe studije se pretvaraju u pravi pakao koji traje godinama i godinama - trpi se neuspeh za neuspehom, tad više ni depresija nije daleko, a komorbidna depresija i ADHD dovode do takvog očaja da se odustaje i pred najmanjom preprekom. Posle toga sledi traženje posla - a ko može da očekuje da neko sa ADHD zadrži posao predugo kad je jako dobro poznato da ljudi koji žive sa ADHD skoro da ne mogu da ne zakasne baš uvek - uvek se nađe nešto da odvuče pažnju, osećaj za vremene je jako loš ako ga i ima, zbog toga i je planiranje ogroman problem - uvek se čini da ima dosta vremena sve dok se ne dođe u situaciju da ga više nema čak ni da se započne sa pripremama, i eto novih problema - ovakav život nije baš lak, složićete se?
Svima ovde najdobronamernije savetujem da umesto međusobnog hrabrenja da se "sami izbore sa tim" pomoć potraže od onih koji su jedini u stanju da je ukažu - psihijatra. Npr ono što izgleda kao krajnje ozbiljan slučaj ADHD može da bude i bipolarni poremećaj (to što se ne dijagnostifikuje kod dece uopšte ne znači da uopšte ne može da se javi, pa čak i kod dece mlađe od 10 godina!), a to je mnogo ozbiljiji problem i od ADHD. Da se u ovakvom slučaju postavi odgovarajuća dijagnoza - kad su, bar oni najuočljiviji, simptomi veoma slični, uopšte nije lako, i definitivno je nešto sa čime na kraj može da izađe samo specijalista.
Pozdrav,
drugu decu bez razloga i povoda
n se samo tuče bez povoda i razloga, ne poštuje pravila igre, tj, bolje rečeno, brzo odustane od igre, od bilo kakvih aktivnosti
