– На суђењу рођацима Мазреку, одржаном 2001. (?) године у Нишу, исказ је дао и сведок српске националности, али је, због безбедности, јавност била искључена са тог дела претреса. Сведок, жена, изјавила је да је, као заточеник у Малишеву, видела у дворишту возило Црвеног крста, али нико од хуманитараца није долазио у просторију где је била она са снахом и њеном тринаестомесечном бебом. Чула је, такође, јауке из доње просторије, где су били смештени мушкарци киднаповани у Ораховцу – прича тужилац из тог поступка Миодраг Сурла.
На основу сведочења те Српкиње, зна се да су сви утамничени из Малишева, неколико дана касније утоварени у аутобус и повезени према селу Клечка, поред пута за Приштину. У току транспорта, ОВК је жену, снаху и бебу, и још две киднаповане Српкиње са троје деце, пустила из возила. Провели су неколико дана у једној напуштеној кући, а затим отпешачили до, 20 километара удаљене, Ђаковице, спасавајући живе главе.
Киднаповани мушкарци су оне ноћи транспортовани даље, све до Клечке.
Сведокиња је, такође, изјавила да је у Малишеву, тамнујући данима у полицијској станици, видела Јакупа Краснићија, портпарола ОВК. Дакле, у Малишеву, где је касније направљен онај чувени снимак који овековечује америчког изасланика за Балкан Ричарда Холбрука, док седи са својим домаћинима изувен.
Судбину свих тих мученика, а на списку су 94 особе, одредили су Мазреку и слични. Рођаци из Малишева описали су да је штаб ОВК у том великом селу имао 200 чланова, да се јединица називала “Љуми” и да су појединци ишли у Албанију на војну обуку.
Као један од директних актера свих догађаја, Љуан Мазреку признао је своје злочине и детаљно описивао крваве догађаје из Клечке.
Његов рођак Беким је, 2. септембра 1998. године, у притвору, захтевао да га истражни судија накнадно саслуша, наводећи:
“Пре неколико дана имао сам лош сан, привиђали су ми се цивили које сам видео на стрељању. Узнемирио сам и остале који су са мном у затворској соби и одлучио да испричам шта се стварно десило. Од тада се не осећам добро, имам осећај да ћу да полудим”, изјавио је Беким Мазреку у записник, плачући.
Потом је описао како су им командант Фатмир Љимај, Ганија и Јакуп Краснићи наредили да пуцају у везане људе, са раздаљине од десет до петнаест метара.
Који дан после масакра, полиција и истражни органи из Приштине пронашли су у селу Клечка кречану – крематоријум са људским костима, као и бункере у којима је боравила шиптарска паравојска ОВК. У њима су нашли омоте за дневна следовања хране, допремљена из САД.
Окружни суд из Приштине, на претресу у Нишу, осудио је Љуана и Бекима Мазрекуа на по 20 година затвора, због кривичног дела тероризма. Зато што су, по наводима тужиоца, Љуан марта, а Беким маја 1998. године, у Малишеву постали припадници терористичке банде, под називом “Љуми”, као дела терористичке организације која себе назива Ослободилачка војска Косова, па су у намери угрожавања уставног уређења и безбедности СРЈ, предузели акте насиља, којима је створено осећање несигурности код грађана, на тај начин што је првоокривљени Љуан са више других припадника банде учествовао у нападу на град Ораховац од 17. до 22. јула 1998. године, приликом којег су убијени мештани Анђелко Костић и Рајко Николић, а истовремено киднапована 43 лица која су најпре одведена у Малишево, а затим, заједно са отетим лицима из других места, одведени у село Клечка, у Општини Липљан, и тиме чинили групу од око 100 киднапованих људи, где су најпре мучени и где је Љуан силовао једну девојчицу српске националности, старости између 12 и 15 година, а једном дечаку, старости око 8 година, одсекао уво, док је Беким силовао више женских особа српске националности, након чега су њих двојица, са још 18 других припадника банде, извршили масовно стрељање мучених и масакрираних лица, умишљајно их лишавајући живота. После пресуде, рођаци Мазреку су отпуштени из нашег затвора, на основу споразума Човић – Хакеруп, и чим су пребачени у Приштину, одмах су пуштени на слободу. Затим су у штампи објавили фељтон, тврдећи да су били дрогирани за време истраге, не објашњавајући како је могућно да, ако је већ тако, оба у истрази незванично испричају идентичне приче.
Врховни суд Србије је, крајем 2002. године, укинуо пресуду против рођака Мазреку и предмет вратио на ново суђење, којег нема. Патолози из Финске, укључени у истрагу око масовног стрељања цивила у селу Клечка, узели су крв од родбине несталих из Ораховца, како би анализом ДНК утврдили идентитет жртава, али никада нису доставили налаз.