Srborus
Poznat
- Poruka
- 8.219
U Belorusiji nikad nije bilo prave tranzicije, privatizacije, trzisnih reformi, velika preduzeca su u drzavnoj svojini, nikada nije bilo nekog narocito veceg priliva stranog kapitala u privredu, pa ipak privreda Belorusije prolazi kroz pravi bum, rast od 8 do 10 odsto godisnje, kako je to moguce nemam pojma, nije logicno? 
ni sam nisam znao kako je to moguce dok nisam procitao ovo, zanimljivo, treba procitati:
Lukašenko – jedan neobičan eksperiment
Slobodan Antonić
sreda, 20. maj 2009.
Narednog meseca navršiće se 15 godina od dolaska na vlast Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije. Za tih 15 godina u Belorusiji se dogodilo pravo malo "privredno čudo". O tom čudu, o kontroverzama vezanim za beloruskog predsednika, i o sličnostima i razlikama Belorusije i Srbije reći ćemo nešto više pre svega uz pomoć uzbudljive knjige Dragomira Anđelkovića Istorija Belorusije (Una press, Beograd 2009).
Kada je Lukašenko 1994. preuzeo upravu Belorusija je bila zahvaćena ozbiljnom ekonomskom krizom. Bruto društveni proizvod (BDP) bio je pao za 40 posto u odnosu na poslednju godinu socijalizma, a kupovna moć stanovništva se bila prepolovila[1]. Inflacija je bila 40 posto mesečno, a prosečna plata 30 maraka[2]. Izgledalo je da Belorusija ne može da izbegne sudbinu upropašćenih i opljačkanih zemanja "tranzicije", kakve su bile Ukrajina, Moldavija, pak čak i Srbija.
Ipak, Belorusija je pod Lukašenkom sasvim neočekivano, sa stanovišta neoliberalnih ekonomskih dogmi i transnacionalne ideologije, krenula u drugom pravcu. Zemlja je do 2000. godine dostigla BDP iz doba socijalizma[3], a zatim nastavila da napreduje po stopi od 8 do 10 odsto godinšnje[4]. Radi poređenja, treba reći da je Srbija, sa sličnim brojem stanovnika i sličnom privrednom strukturom i razvijenošću iz doba socijalizma, danas (2009) još uvek znatno ispod BDP iz 1989[5]. Po nekim projekcijama (datim pre krize), uz sadašnji tempo rasta, Srbija može dostići svoj BDP/s iz 1989. tek negde 2018. godine[6]. U Belorusiji je, međutim, već 2008. BDP po glavi stanovnika dostigao 11.000 dolara (prema paritetu kupovne moći)[7], što je barem upola više nego u Srbiji[8]. Prosečna plata je u Belorusiji danas prešla 400 dolara (sa znatno većom kupovnom moći[9]), a inflacija je 2008. iznosila 8,4 posto[10]. Belorusija je za Lukašenka, takođe, otplatila i najveći deo inostranog duga iz ranijeg razdoblja. Ona danas nema više od dve milijarde dolara duga - deset puta manje nego što ga ima Srbija[11]. Što je najlepše, u Belorusiji postoji gotovo puna zaposlenost. Tamošnja stopa nezaposlenosti je, naime, svega 1,b odsto[12] - čak dvanaest puta manje nego što je u Srbiji (21,5 odsto[13])!
Kako je Lukašenko uspeo da napravi ovo čudo? Odgovor je jednostavan – oštrom borbom protiv korupcije i opreznom i pomalo konzervativnom ekonomskom politikom.
Treba reći da je Lukašenko pobedio na predsedničkim izborima 1994. kao potpuni autsajder upravo na antikorupcionom programu. Predsednik je trebalo da postane tadašnji premijer Vjačeslav Kjebič, koji je novi ustav (1994) napravio tako da su predsedniku dodeljena mnoga ovlašćenja. Ali, Lukašenko je već u prvom krugu dobio 45 posto glasova (Kjebič 17 posto), dok je u drugom krugu potukao Kjebiča sa 80:14 posto. Ovakav iznenadan uspeh Lukašenko, koji je nastupao kao samostalni (nestranački) kandidat, postigao je pre svega zato što se kao narodni poslanik istakao oštrim napadima na korumpirane političare. No, Lukašenko nije bio jedini političar u istoriji koji je na antikorupcionom programu došao na vlast. On je poseban po tome što je taj program ozbiljno shvatio i sve vreme ga dosledno sprovodio. Čim je preuzeo dužnost, Lukašenko je iskoristio velika ovlašćenja koja ima predsednik i očistio državni i privredni aparat od najkrumpiranijih kadrova.
No to su, u istoriji, radili i neki drugi populistički političari. Ali, oni su brzo počinjali da i sami stvaraju klijentističku mrežu, koja je postajala novi centar sistemske korupcije. Kod Lukašenka to, međutim, nije bio slučaj. Niti je on lično krenuo u bezobzirno bogaćenje, kao mnogi autoritarni vladari, niti je on to dozvoljavao svom okruženju. Čak i politički bliske ljude Lukašenko je uklanjao čim bi se otkrila neka zloupotreba ili pronevera.
Recimo, krajem 1999, Lukašenko je uhapsio dvojicu poznatih menadžera, Jurija Feoktistova, direktora Beloruske industrije čelika i Viktora Lagvinca, predsednika Kontogrupe. Obojica su bili sastavni deo nove upravljačke elite i obojica su uhapšena zbog korupcije. Slično je bilo i u slučaju hapšenja bankarke Vinikove, direktora “Fandoka” Taranova, direktora “Megateksa” Semenova, direktora uglednog kolhoza “Rasvet” Starovojtova, ministra poljoprivrede Leonova… “Biti rukovodilac danas u Belorusiji – to je najopasnije zanimanje”, duhovito je primetio jedan komentator.[14] Zato je u Belorusiji danas ne postoji "zavera elite", kao u Srbiji. Dok kod nas, bez obzira na stranačke boje, elita složno i sistematski isisava narodni dohodak i preuzima svu nacionalnu imovinu, u Belorusiji je čitav "etos" elite, upravo zahvaljujući drugačijem ponašanju državnog vrha, postao drugačiji. Tamo član elite mora mnogo više da bude okrenut dobru zajednice nego mafijaškom (političko-reketaškom) parazitizmu, ako uopšte želi da opstane na elitnom položaju.
Lukašenko se danas iz SAD i EU napada zbog mnogo stvari. Ali, ni najljuća opozicija, u zemlji ili inostranstvu, ne može da mu prigovori kako on, njegova porodica ili najbliži saradnici koriste vlast da bi se obogatili. Uopšte, po podacima Interopola, Belorusija je danas jedna od zemalja sa najmanje kriminala u svetu. Stopa kriminala, naime, u Belorusiji je čak deset puta manja nego u Danskoj![15] Sigurnost i jasna pravila igre jesu, dakle, upravo onaj povoljan društveni i ekonomski ambijent koji je najbolje odgovarao potrebama dugoročnog stabilnog razvoja, što je i prvi razlog privrednog uspeha Belorusije.
ni sam nisam znao kako je to moguce dok nisam procitao ovo, zanimljivo, treba procitati:
Lukašenko – jedan neobičan eksperiment
Slobodan Antonić
sreda, 20. maj 2009.
Narednog meseca navršiće se 15 godina od dolaska na vlast Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije. Za tih 15 godina u Belorusiji se dogodilo pravo malo "privredno čudo". O tom čudu, o kontroverzama vezanim za beloruskog predsednika, i o sličnostima i razlikama Belorusije i Srbije reći ćemo nešto više pre svega uz pomoć uzbudljive knjige Dragomira Anđelkovića Istorija Belorusije (Una press, Beograd 2009).
Kada je Lukašenko 1994. preuzeo upravu Belorusija je bila zahvaćena ozbiljnom ekonomskom krizom. Bruto društveni proizvod (BDP) bio je pao za 40 posto u odnosu na poslednju godinu socijalizma, a kupovna moć stanovništva se bila prepolovila[1]. Inflacija je bila 40 posto mesečno, a prosečna plata 30 maraka[2]. Izgledalo je da Belorusija ne može da izbegne sudbinu upropašćenih i opljačkanih zemanja "tranzicije", kakve su bile Ukrajina, Moldavija, pak čak i Srbija.
Ipak, Belorusija je pod Lukašenkom sasvim neočekivano, sa stanovišta neoliberalnih ekonomskih dogmi i transnacionalne ideologije, krenula u drugom pravcu. Zemlja je do 2000. godine dostigla BDP iz doba socijalizma[3], a zatim nastavila da napreduje po stopi od 8 do 10 odsto godinšnje[4]. Radi poređenja, treba reći da je Srbija, sa sličnim brojem stanovnika i sličnom privrednom strukturom i razvijenošću iz doba socijalizma, danas (2009) još uvek znatno ispod BDP iz 1989[5]. Po nekim projekcijama (datim pre krize), uz sadašnji tempo rasta, Srbija može dostići svoj BDP/s iz 1989. tek negde 2018. godine[6]. U Belorusiji je, međutim, već 2008. BDP po glavi stanovnika dostigao 11.000 dolara (prema paritetu kupovne moći)[7], što je barem upola više nego u Srbiji[8]. Prosečna plata je u Belorusiji danas prešla 400 dolara (sa znatno većom kupovnom moći[9]), a inflacija je 2008. iznosila 8,4 posto[10]. Belorusija je za Lukašenka, takođe, otplatila i najveći deo inostranog duga iz ranijeg razdoblja. Ona danas nema više od dve milijarde dolara duga - deset puta manje nego što ga ima Srbija[11]. Što je najlepše, u Belorusiji postoji gotovo puna zaposlenost. Tamošnja stopa nezaposlenosti je, naime, svega 1,b odsto[12] - čak dvanaest puta manje nego što je u Srbiji (21,5 odsto[13])!
Kako je Lukašenko uspeo da napravi ovo čudo? Odgovor je jednostavan – oštrom borbom protiv korupcije i opreznom i pomalo konzervativnom ekonomskom politikom.
Treba reći da je Lukašenko pobedio na predsedničkim izborima 1994. kao potpuni autsajder upravo na antikorupcionom programu. Predsednik je trebalo da postane tadašnji premijer Vjačeslav Kjebič, koji je novi ustav (1994) napravio tako da su predsedniku dodeljena mnoga ovlašćenja. Ali, Lukašenko je već u prvom krugu dobio 45 posto glasova (Kjebič 17 posto), dok je u drugom krugu potukao Kjebiča sa 80:14 posto. Ovakav iznenadan uspeh Lukašenko, koji je nastupao kao samostalni (nestranački) kandidat, postigao je pre svega zato što se kao narodni poslanik istakao oštrim napadima na korumpirane političare. No, Lukašenko nije bio jedini političar u istoriji koji je na antikorupcionom programu došao na vlast. On je poseban po tome što je taj program ozbiljno shvatio i sve vreme ga dosledno sprovodio. Čim je preuzeo dužnost, Lukašenko je iskoristio velika ovlašćenja koja ima predsednik i očistio državni i privredni aparat od najkrumpiranijih kadrova.
No to su, u istoriji, radili i neki drugi populistički političari. Ali, oni su brzo počinjali da i sami stvaraju klijentističku mrežu, koja je postajala novi centar sistemske korupcije. Kod Lukašenka to, međutim, nije bio slučaj. Niti je on lično krenuo u bezobzirno bogaćenje, kao mnogi autoritarni vladari, niti je on to dozvoljavao svom okruženju. Čak i politički bliske ljude Lukašenko je uklanjao čim bi se otkrila neka zloupotreba ili pronevera.
Recimo, krajem 1999, Lukašenko je uhapsio dvojicu poznatih menadžera, Jurija Feoktistova, direktora Beloruske industrije čelika i Viktora Lagvinca, predsednika Kontogrupe. Obojica su bili sastavni deo nove upravljačke elite i obojica su uhapšena zbog korupcije. Slično je bilo i u slučaju hapšenja bankarke Vinikove, direktora “Fandoka” Taranova, direktora “Megateksa” Semenova, direktora uglednog kolhoza “Rasvet” Starovojtova, ministra poljoprivrede Leonova… “Biti rukovodilac danas u Belorusiji – to je najopasnije zanimanje”, duhovito je primetio jedan komentator.[14] Zato je u Belorusiji danas ne postoji "zavera elite", kao u Srbiji. Dok kod nas, bez obzira na stranačke boje, elita složno i sistematski isisava narodni dohodak i preuzima svu nacionalnu imovinu, u Belorusiji je čitav "etos" elite, upravo zahvaljujući drugačijem ponašanju državnog vrha, postao drugačiji. Tamo član elite mora mnogo više da bude okrenut dobru zajednice nego mafijaškom (političko-reketaškom) parazitizmu, ako uopšte želi da opstane na elitnom položaju.
Lukašenko se danas iz SAD i EU napada zbog mnogo stvari. Ali, ni najljuća opozicija, u zemlji ili inostranstvu, ne može da mu prigovori kako on, njegova porodica ili najbliži saradnici koriste vlast da bi se obogatili. Uopšte, po podacima Interopola, Belorusija je danas jedna od zemalja sa najmanje kriminala u svetu. Stopa kriminala, naime, u Belorusiji je čak deset puta manja nego u Danskoj![15] Sigurnost i jasna pravila igre jesu, dakle, upravo onaj povoljan društveni i ekonomski ambijent koji je najbolje odgovarao potrebama dugoročnog stabilnog razvoja, što je i prvi razlog privrednog uspeha Belorusije.
LEPO!!! 
