АНТИПРАЗНИЦИ
Живимо у веку револуција и контрареволуција. Живимо у веку идеологија и анти-идеологија. Живимо у веку културе и антикултуре. Живимо у веку религије и антирелигије. Шта је преостало човечанству осим експанзије варварства, прилепљености скотској срећи, секташтва, равнодушности за другог, лудила и самоуништења?
Појава која карактерише наше време и дубину његове отуђености јесте укидање празника Божијих и њихова замена људским празницима, паганског или културног карактера. Реч је о појави која показује саможивост и аутономност данашњег човека, која изражава трагедију његове неосвештаности и духовног сиромаштва, досаду и неторжественост савременог живота.
Престанком празновања празника Божијих на земљи човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни ,,човек потрошачког друштва“. Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Постаје објекат деструктивних утицаја који доводе до мучних последица, до заробљености и смрти.
Савремени човек ужива – а не торжествује, одушевљава се – а не радује се. Вештачко изобиље празничних програма који доносе засићеност и досаду, уобичајено понављање и бол од празнине, заменили су човеково лично учествовање у торжеству.
Једно је сасвим јасно: човек не може да живи без празника и празновања празника, јер празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.
Човек празнује ово или оно, и у њему наставља да живи та стална потреба за празником, а то није само потреба за пуким одмором. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота.
,,Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...“
Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или антипразници таме – васкрсење или смрт.
Мисија Цркве јесте да пружи дар празника, љубави, радости, богатство торжествовања живота и животност празника, које је Бог утиснуо са стварањем, обновио са спасењем и које се продужава у Литургији. Црква треба ради човека да „у радости празника покаже васкрсење саборног живота, велико дело слободе“.
Празновање је увек радост због неке духовне истине, због неке тајанствене стварности коју у буци и бригама овога живота губимо из вида и која, стога, остаје скривена од наших очију, а која се у празновању празника – о чуда! – открива и радошћу преиспуњава нашу душу.
Дакле, вера је, пре свега, прелазак управо у нешто друго и другачије, нешто што преиспуњава читаво срце човеково и читав живот човеков неочекиваном празничном радошћу.
Када славимо Божић, ми учествујемо у радости што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лицем у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском...
А када славимо послератне, комунистичке празнике? Тада „славимо“ тријумфалне моменте једне лажне религије која ,,верује“ у Маркса и Енгелса, религију која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1. мај, ,,међународни празник рада“, који је установила комунистичка интернационала
1. и 2. МАЈ – ДАНИ ВЕШТИЦА
Од средњег века, Европљани једну ноћ у току године називају Валпургијском. Према предању (описао ју је и Гете у свом ,,Фаусту“), у одређени час сва нечиста сила света се скупља у Немачкој на гори Брокен. Стижу на својеврсну смотру, на свој ,,дан солидарности“; да би се у стројевом поретку поклонили сатани. Валпургијска ноћ пада 1. маја.
Године 1889. сумњиве личности широм Европе састале су се у Паризу. Ту су одржале конгрес Друге интернационале. Тада су решили да установе да се сваке године празнује пролећни празник рада; и да буде у спомен чешких радника, палих у обрачуну са полицијом. Тако су државне власти увеле да се ноћ вештица слави као државни празник, ,,дан рада“.
Оснивач споља материјалистичког учења, Карл Маркс, био је лични пријатељ енглеског физичара и спиритисте (призивача злих духова) – Виљема Крукса, под чијим утицајем на спиритистичким сеансама настаје омиљени припев комунистичких песама ,,до последње капи крви“, ,,корак напред два корака назад“, то је уједно и црно магијски ритуални ,,корак сатане“. Окултни корени комунизма су дубљи но што можете и замислити. То показују и милионске жртве палих под терором комунизма. Тај дух се и данас провлачи кроз разне видове живота.
Већина приврженика Новог светског поретка привидно игнорише и Бога и сатану, јер је основна замка ђавола да нас увери да он не постоји. Најважније је да човек изгуби душу и падне под његову паклену власт. Да заборави Бога и не разликује светлост од таме.
Тако ви, скупљајући се овог дана, па и незнајући да се тада из целог света скупљају нечисте силе, несвесно приносите жртву ђаволу (поклањате му се) а одричете се Бога.