šuma
potok
šetnja
vetar
melanholija
Pokrivaj se i zatvaraj oči.
-Ispričaj mi priču.
Ajde, kasno je, rano ustajem. Nek ti mama ispriča. Sad ću je pozvati, sačekaj tu.
-Neću mamu, hoću ti da mi je ispričaš!
De, de. Ne dernjaj se toliko, probudićeš brata. Ok. Priča... Aha. Počinjemo. Nedaleko od naše kuće, na jednom prostranom brdovitom proplanku sa svih strana oivičenim gustom četinarskom šumom živeo je jednom jedan nosorog.
-Zar nosorozi ne žive u Africi?
...Znači - nosorog. I to beli. Veliki, beli, debeli nosorog sa malim prćastim rogom na glavi. Komšije su mu sa leve strane dvorišta bili krokodil Toma i krokodilka Branka, a sa desne krtica Pera - i svi oni bejaše sličnih godina kao i taj nosorog. Bilo je tu raznih životinja - od sitnih veverica i poljskih miševa, preko divljih svinja i mravojeda pa sve do onih najkrupnijih - slonova i žirafa. Na proplanku nikada nije bilo dosadno. Elem - bio je to jedini beli nosorog u celoj celcijatoj šumi. Nosoroge su, inače, dok su još bili mali u
šumu donosile rode.
-Daj, tata....
Ej, jel' je ti pričaš ili ja? Ako nećeš da slušaš, begaj na spavanje... Ok. Nastavljamo. Pošto bi ih rode spustile na zemlju - na isti taj proplanak o kome smo pričali, postepeno bi se sve životinje, svi stari meštani šumskog Proplanka sjatile da vide svog budućeg sugrađanina, i, kako je to nalagao njihov prastari običaj prva životinja koja bi naišla i spazila novopridošlo stvorenje dobila bi tu čast da bude kum i krsti ga. Peru krticu je krstila zebra, krokodilku Branku je krstila druga stara krtica Jasmina - tu je bilo polemike kako je krtica mogla da spazi krokodilku pošto, znaš, krtice ne vide, ali su na kraju popustili i dozvolili joj da nadene ime. Kada je naš mali nosorog pristigao i nije bio baš toliko mali. Dan njegovog dospeća bio je čudan - napolju toplo u pi.... Napolju je bilo strašno toplo. Sve životinje otišle su u polje da sakupe sena za zimnicu - kolektivno, tako se to pre organizovalo. Na zemlju je spušten oko podne, i ostao je tako neprimećen da leži jedno sat-sat i po. Takva su bila pravila - kada te spuste sediš i čekaš. dok neko ne prođe i vidi da si nov. Prva životinja koja je na njega naletela beše stari mravojed Borče. Borče je nosio tegle pune sveže prikupljenih žutih, crnih i crvenih mrava od kojih će mu kasnije baka mravojedica napraviti pitu. Pravila je najbolju pitu na Proplanku. Spazivši korpu (doduše, poveću), Borče spusti tegle na zemlju, približi se kotarici i razgrnu ćebe koje ju je pokrivalo. Kada je naš mali veliki nosorog proturio svoju belu njušku na videlo, Borče se začudi, uspaniči i šmugnu što ga brže stare noge nose, ostavivši tegle da stoje na mestu gde ih je spustio. Stigavši kući, tamo se sakri i niko ne ču o njemu ništa čitava tri dana. Izađe ti nosorog iz korpe i poče da traži - više nije morao da čeka, a pravila bejaše takva da ga je sada mravojed jedini mogao krstiti. Tumarao je tu, po okolini kotarice, ali od mravojeda ni traga ni glasa. Prolazile bi pokraj njega druge živuljke vraćajući se sa napornog rada, i zastajale bi u čudu, što zbog njegove boje, što zbog situacije - naime, pokraj nosoroga stajaše Borčetove tegle, što bi samim tim značilo da je on i kum, ali kada bi malog pitale za ime, ovaj im ne bi odgovarao. Tri dana tražiše mravojeda, ali se trećeg dana ispostavi da je ovaj preminuo ne stigavši da pronađenom stvorenju dodeli ime. Tako naš nosorog osta upamćen kao Bezimeni.
-Zašto mu neko drugi nije bio kum?
Takva su bila pravila, a životinje su ih se tada baš čvrsto držale. Kumstva pogotovu - ono im je bilo svetinja. Ko god da je prevario kuma ili se o kumstvo ogrešio odmah bi bivao proteran iz zajednice. Zato se niko od ostalih životinja nije ni usudio da Bezimenom nadene ime. Da nastavimo. Ostali nosorozi su ga često izbegavali. Imao je i među njima par drugova i drugarica, ali bi se i oni povukli od njega kada bi naišlo neko veće društvo. Tih prvih par godina, dok je još bila živa, mravojedica Milica ga je pozivala na svoju čuvenu pitu mravinjušu. Stvarno je bila dobra koliko su je hvalili. Prema malom se ponašala gotovo poput majke. Dobro, možda pre poput bake s obzirom na godine. Kada je napustila Proplanak ostavila je Bezimenom kuću u dobrom komšiluku. Najviše se, od svih životinja družio sa krticom - Perom. Pera je pristigao samo nekoliko nedelja nakon Bezimenog i prilično brzo se zgotiviše. Dok još bejaše deca Bezimeni ga je svakog jutra, pošto Peri vid ne beše jača strana, vodio u školu i svakoga popodneva vraćao kući. Često bi odlazili zajedno na pecanje ili hvatanje skakavaca, igrali se klikera i uživali u međusobnom društvu. Znao je Bezimeni da je u Peri stekao druga do groba. Kada su odrasli zajedno se zaposliše kao kuvari u "Proplanačkom restoranu" - ugostiteljskom objektu koji je u čitavoj šumi, pa i dalje bio na odličnom glasu. Sudbina je međutim htela da se Pera ubrzo posvađa sa svojim kumom oko međe. Pale su teške reči i posle dugog suđenja beše odlučeno da je zebra u pravu i Pera beše primoran da napusti proplanak. Pokušavao je Bezimeni da ubedi sovu da donese drugačiju odluku, ali uzalud - takva su pravila. Prvih par meseci bez Pere prolazili su uglavnom radno. pošto još beše sezona i gostiju je bivalo na sve strane. Čim se gužva malo razišla, Bezimeni ubrzo uvide koliko mu drug nedostaje. Družio se sa ostalim životinjama, ali nije bilo isto. Pera je Pera. Ortaci su, gotovo kumovi. Pitao se neprestano zašto su šumski zakoni tako strogi, i zašto je Pera morao biti proteran. Jel si zaspao?
-Nisam, još malo. Šta je Bezimeni uradio?
Ništa. Sedeo je, čekao,odlazio u
šetnje pokraj obližnjeg potoka gde bi dozvoljavao prijatnim fijucima
vetra da mu iz misli odnose svu setu i
melanholiju. Sve dok jednog dana nije krenuo na svoju malu livadu po zimnicu. To je malo polje koje mu je ostavila baka mravojedica. Svake godine je sa njega prikupljao seno. Kako su ostale životinje govorile, to beše najukusnije seno na Proplanku. Kada je tog jutra krenuo u polje, onako sa slamnatim šeširom na glavi i metalnom kosom preko leđa, nije ni slutio da se više nikada neće vratiti na proplanak i da će mu se život iz korena promeniti. Za sve je bila kriva jedna ptičica koja se kao slepi putnik prikačila odmah pored kose - na njegova leđa. U početku je nije ni primećivao od sve te debele kože, a ona je kljucala, češala i šetala se po nosorogu. Ipak, kada je stigao na livadu i posegao za kosom, primeti je i začudi se.
"Šta radiš ovde?" upita Bezimeni.
"Ništa, došla sam da vidim šta radiš. Deluješ mi zanimljivo. Mene zovu Nada, kako se ti zoveš?"
"Nemam ime.", odvrati mrsko nosorog.
"Kako nemaš ime? Svi imaju ime."
"Zovu me Bezimeni. Nisam kršten."
Ptičica na to prasnu u smeh, ali ubrzo odvrati svom sagovorniku da joj je žao i da nije nameravala da ga svojim smehom ikako uvredi. Bezimeni joj reče da nije ljut i oni ubrzo počeše da razgovaraju. Nosorog joj ispriča o svojoj sudbini - od svog dolaska na proplanak, pa sve do Perinog odlaska, a Nada mu reče kako je ona iz druge šume - gde svako bira svoje ime, gde stroga pravila važe, ali se prave izuzeci i gde se niko ne kažnjava progonstvom ako se ozlogrdi o pravilo koje nikome ne nanosi štetu.
"Zašto ti moje prisustvo nije neugodno?" upita je Bezimeni.
"Zašto bi bilo?"
"Pa beo sam. Na proplanku me gotovo svi izbegavaju. Kad sam bio mali družio sam se samo sa Perom. On nije mnogo mario. Mogao sam i zelen da budem".
"Gluposti. Kakve veze ima. U mojoj zajednici imamo četiri bela nosoroga. Mnogo je više životinja kod nas i retke su one koje na njih gledaju čudno."
Bezimeni beše zaintrigiran. Delovala mu je privlačno ideja da može upoznati nosoroge slične sebi, a sama pomisao da niko na njega ne bi pogledao sa nevericom navlačila mu je osmeh na lice.
"Moram da krenem. Čekaju me deca. Nisam još ni crva uhvatila." izusti Nada podigavši se u vazguh sa nosorogovih leđa.
"Stani! Pokaži mi tvoje naselje. Mogu li možda da vam se pridružim? Stvarno bih to voleo."
Ptičica mu dade potvrdan odgovor. Bezimeni se okrete oko sebe, poslednji put pogleda Proplanak i viknu:
"Zbogom!".
Zbacivši metalnu kosu sa leđa on pođe za ptičicom i ona ga odvede u novo, mnogo veće naselje gde se ispostavilo da je sve što je ptičica rekla istinito. Upoznao je mnoge prijatelje i niko se nikada nije okrenuo za njim i mrko ga pogledao. Čak je, igrom slučaja, vozivši se do posla vozom, pošto je autobus kojim su putovali zaposleni iz nekog razloga ostao pokvaren, naleteo na svog starog druga Peru. O kako se samo obradovao ponovnom susretu. Pera je oženjen. Ima troje dece koja pohađaju što školu što vrtić. Deluje srećno. Ostali su prijatelji do kraja života. Često su odlazili na porodične večere ili putovali zajedno na odmor. Čak su se i pokumili. Bezimeni je krstio Perino treće, najmlađe dete. Dade mu ime Vuk. U novom naselju Bezimeni je upoznao Snežu - šarmantnu nosorogicu bele puti, jednu od onih četiri bela nosoroga o kojima mu je Nada na livadi pričala. Prišao joj je dok je jednog popodneva sa prijatejlicama ispijala kafu, predstavio se i zamolio za priliku da je bolje upozna. Odmah se zaljubio, sutradan je izveo na večeru i šest meseci nakon toga uzeo za ženu. Dve godine kasnije rodio mu se sin, a godinu nakon toga i ćerkica. Mali nosorogići bele boje, zdravi na tatu a lepi i pametni na majku. Kao ti i tvoj brat. Bili su porodica za primer - Bezimeni je zarađivao sasvim pristojno, izdržavao ih sve dok je Sneža tu i tamo raduckala ali uglavnom provodila vreme sa malom decom. Izrasli su u poštene nosoroge. Kraaaaj.
Ajde, reci sad lepo svom tati šta je poenta priče pa odmah pod jorgan. Kasno je.
-Kolo sreće se okreće. Mislim na početku je sve bilo loše ali se na kraju sve lepo završilo. Tako?
Tako nekako. Laku noć.
-Laku noć.
nesvesno
obećanje
krstarenje
kamenita 
zaljubljena
