Mislim da je u pitanju vešanje Srba u Trebinju 1914. godine.
Bravo! Tako je.
http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/200104/10417-003-pubs-pod.htm
I to ovoj zabuni je doprineo 2001. godine upravo pominjani prof. Šerbo Rastoder, pa se tako našlo i na
Vijestima kao navodno vešanje crnogorskih rodoljuba 1920. godine.
Ono što mene ovde živo interesuje
kako ove stvari počinju, jer negde, neki čovek, mora takve dokumente i ostatke, bukvalno, podmetnuti. To znači da je neko negde video ovu fotografiju, ali i mnogo puta tako neke izvore, i rekao da proba ovako nešto. I hajde da su na fotografiji prikazana neka ubistva recimo Italijana ili Albanaca, ali ni manje ni više radi se o stradanjima Srba u susednoj Hercegovini.
Uzgred, da se razumemo, kada sam ja iznad nahvalio Rastodera, obrati vrlo dobru pažnju na izbor reči (
teorijski).
Šerbo Rastoder jeste vrsni poznavalac istorijske nauke i njenih metoda, bez sumnje najbolji u Crnoj Gori, ali to znači da je dosledno primenjuje.
Baš kao što Leopolda fon Rankea (onaj veliki srbofil među Nemcima) smatramo ocem
istoricizma, a u praksi je bio sanjar koji je padao na svakojake romantičarske nivoe, ne pridržavajući se dosledno principa koje je zacrtao. Evo, recimo prošle godine, kada je bilo aktuelizovano pitanje Njegoša i prouzrokovalo trvenja između Demokratske partije socijalista Crne Gore i Bošnjačke stranke:
Voditelj se
odlično pripremio, a Rastoder je ispao baš loš. Ne ume da jasno i artikulisano objasni svoje stavove (predstavljajući bošnjačko gledište). Tu je i njegova slabost, kada se tiče predstavljanja argumenata (Rastoder bolje piše nego što priča). On ne samo da vrti u krug (koliko god se trudi da ispadne objektivan i staložen) jednu te istu priču, a na kraju emisije maltene iznervirano kaže da
nikada u životu više neće pominjati Njegoša. Balša Brković je, po mom mišljenju, u svakom smislu izdominirao. Svaka mu je reč na mestu (
izuzev onog delića gde se ograđuje od voditelja, govoreći o Njegošu samo kao pesniku, a ne i o ostalim dimenzijama...a to je zato što je od ćaće Jevrema naučio jedan pristup u vezi Njegoša koji kod crnogorskih književnika postaje vrlo popularan 
mislim na percepciju kojom se Njegoševo srbovanje ograničava na neki književni pojam, a po čemu oni Crnogorci koji sebe izjašnjavaju kao Srbi „ne čitaju“ dobro Njegoša i, suštinski, novoromantičari su koji ga navodno zloupotrebljavaju) a tu, u momentima eksplicitnog neslaganja između Brkovića i Rastodera, možemo videti jaz
nedostatka multidisciplinarnog metoda. Rastoder celi svoj život radi na dokuentarnim istorijskim izvorima, te tako i pristupa Njegoševim delima, što je apsolutno nekorektno. On insistira da se ne može pisac odvojiti od reči njegih likova, a što nikakvog smisla nema, kako ga je Brković jednim delom uspešno i ubedio u ovoj emisiji. Tvrdi da je Njegoš bio antiislamista, za šta postoje čak i određeni osnovi da razgovaramo u tom smeru, ali predstavlja jedan nekorektni sud o tom nesumnjivo velikom čoveku. Rastoder kaže da
nijedan književnik nije toliko zloupotrebljavan na svetu, a onda kada se pomene Ivo Andrić, to priznaje, ali onda krivi
da je Njegoš to Andriću nametnuo.
To na tom primeru, iznad, klasični je slučaj kada neki čovek postupa
neprofesionalno, dopuštajući samom sebi da ga emocije ponesu. I onda to utiče na njegovo rezonovanje i on je
ubeđen da govori istinu, objektivno (kao što je npr. na početku Stamatović gore u Adžićevoj emisiji rekao, tvrdeći da on ne iznosi
srpsku stranu, iako je takva Adžićeva okarakterizacija u ovom slučaju zaista bila podosta korektna) i to uverenje se
meša sa
preteranom ljubavlju prema sopstvenom narodu (kod Rastodera to ima i jednu prizmu u izvesnom smislu čak i srbofobije, uobličene zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini 1992-1995. godine i posebno masakrom u Srebrenici). Sva tri istoričara, Andrijašević sa crnogorske strane, Rastoder sa bošnjačke i Stamatović sa srpske, u većoj ili manjoj meri
vuku na jednu
školu viđenja, jer dopuštaju da im nacionalistički ili rodoljubivi (kako god to nazvali) osećaji
kontaminiraju (dakle, potpuno nesvesno) njihova gledišta i pokušaje da predstave stvari na kritičan, objektivan i razumljiv način. To znači da sva trojica umeju da budu sredstva propagande, naravno, odnosno da se njihove reči znaju zloupotrebiti (a možda jednim delom to i svesno rade, jer kod svakog od pomenutih provejava određena
ideologija; u slučaju Stamatovića, to je pokušaj guranja jedne priče koja bi ojačala srpski nacionalni identitet kod građana Crne Gore, kod Rastodera to je afirmacija Bošnjaka kao jedne nove nacije, koja se suočava sa situacijom da je njihov narod u Crnoj Gori najslabije izgrađenog nacionalnog identiteta, kao i kod Andrijaševića, koji luda na putu između afirmativnog Crnogorstva i crnogorsko-srpskog duha pomirbe...on je potpisao i jednu deklaraciju, jer je dugo godina njegova vizija bila da se Crnogorci i Srbi u Crnoj Gori pomire i objedine kao što je to bilo za vreme komunizma).
Ume da pretera u svojim interpretacijama. Ne snalazi se u potpunosti najbolje i zna da upadne tako u klopke, npr. onoj koju mu je znao povremeno praviti Adžić. 
Od toga da Popa Dukljanina poistovećuje sa Jevremom Brkovićem, pa na dalje. A što se tiče nepoznavanja metodologije, najveći je primer to što je stalno ponavljao (to mu je bio glavni protivargument u slučaju pojedinih istorijskih izvora koji govore suprotno od njegove priče) za istoriju, ništa što nije sačuvano u autentičnom, autografskom originalu, svojeručno od autora, to ne postoji i za nju je potpuno ništavno. I izjavi tako to čovek, i to ni manje ni više za televizije sa nacionalnom frekvencijom i osta na mestu. 
