R.Žiskar
Elita
- Poruka
- 15.608
ГРЕХ ГОРДОСТИ у свом развоју има неколико степена и почиње од сујете.
Симптоми сујете су: жеља за похвалама, нетрпљење оптуживања, саветовања и прекора; умишљеност, подозривост (сумњичавост), злопамћење, осуђивање других, тешко се моли за опроштај, тражење лаких путева; непрекидна глума, као на сцени у присуству посматрача, са циљем да покажемо себе са побожне стране, пажљиво скривајући своје страсти и пороке.
Човек престаје да види своје грехове, не примећује своје недостатке, почиње да умањује своју кривицу или је потпуно одриче, а понекад је чак и пребацује на друге. Своја пак, знања, искуство, способности и врлине почиње да преувеличава и прецењује. По мери развоја болести у своме мишљењу о себи он узраста до великог, достојног славе. Стога се ова болест и назива тако: манија величине. У таквом стању човек не само да осуђује друге, већ их и презире и гнуша их се, па им чак и чини зло. Избави нас Господе од овога!
А када се болесноме чини да га нико не разуме, да га нико не воли, него да га сви прогоне и желе да му учине зло, онда се болест назива манија прогона.
Манија величине и манија прогона су најраспрострањенији облици истинске патолошке душевне болести. Ове су болести повезане са повишеном само-свесношћу, самовредновањем, када преувеличани осећај сопствене величине изазива презир и непријатељски однос према другим људима.
Гордељивац је увек незадовољан људима који га окружују и условима свога живота па стога понекад долази и до очајања, богохулства, прелести, а понекад и до самоубиства.
У почетном стадијуму гордост се тешко распознаје. Само опитни духовник или психолог могу непогрешиво одредити рађање ове страсти.
Човек се понаша нормално, али опитно око у њему увиђа почетак болести. Човек је задовољан собм. Доброг је расположења: пева, смеши се, чак се и често смеје и понекад се громко кикоће без разлога; бива оргиналан, оштроуман, довија се на разне начине да би обратио пажњу присутних на себе; воли да пуно говори и у његовом се говору чује бесконачно пута „Ја“. Ипак, од једне неодобравајуће речи, његово се расположење брзо мења и он као да вене,а од похвале поново процветава као „мајска зора“ и почиње да лети као лептир. Али у глобалу, на овом нивоу његово расположење остаје светло.
Даље, уколико човек не долази до схватања своје греховности, не каје се и не исправља, његова се болест развија и заоштрава.
У човеку се појављује искрена увереност у своју надмоћ над другима. Ова увереност брзо прелази у страст командовања и он почиње да располаже туђом пажњом, туђим временом и туђим силама по своме нахођењу. Постаје нагао и дрзак: за све се пита, па и ако упропасти неку ствар; у све се меша, чак и у туђе породице.
На овом нивоу стање гордог човека постаје лошије јер често наилази на отпор околине. Постепено почиње да буде све више и више раздражљив, тврдоглав, пргав, свима неподношљив. Природно, почињу да га избегавају, али он је убеђен у своју исправност и сматра да њега једноставно нико не схвата и зато се разилази са свима. Злоба и мржња, презир и надменост се насељавају и утврђују у његовом срцу. Душа постаје тамна и хладна, ум се помрачује и човек напушта свако покоравање. Његов је циљ – терати своје, посрамити, импресионирати остале и доказати своју „исправност“. Ето, такви гордељивци и оснивају расколе и јереси.
У следећем стадијуму развоја болести човек се разилази и са Богом… Све што има, а ту се мисли и на способности и понеку врлину, он прииписује себи. Уверен је да може свој живот устројити без помоћи са стране и може сам стећи све што му је потребно за живот. Посматра себе као хероја, па чак иако је слабога здравља. Преузноси се својом „мудрошћу“, својим познањима и горди се свиме што има. Његова молитва постаје неискрена, хладна, без скрушености, а касније и потпуно престаје да се моли. Стање његове душе постаје неизрециво мрачно и без зрачка светлости, али упоредо с тим он је искрено убеђен у исправност свога пута и убрзано наставља да иде према својој погибли.
ЛИНК
Да ли смо горди?
Да ли желимо да будемо горди?
Да ли знамо да смо горди?
Ако знамо, и желимо да се ослободимо гордости, како то да урадимо?
Симптоми сујете су: жеља за похвалама, нетрпљење оптуживања, саветовања и прекора; умишљеност, подозривост (сумњичавост), злопамћење, осуђивање других, тешко се моли за опроштај, тражење лаких путева; непрекидна глума, као на сцени у присуству посматрача, са циљем да покажемо себе са побожне стране, пажљиво скривајући своје страсти и пороке.
Човек престаје да види своје грехове, не примећује своје недостатке, почиње да умањује своју кривицу или је потпуно одриче, а понекад је чак и пребацује на друге. Своја пак, знања, искуство, способности и врлине почиње да преувеличава и прецењује. По мери развоја болести у своме мишљењу о себи он узраста до великог, достојног славе. Стога се ова болест и назива тако: манија величине. У таквом стању човек не само да осуђује друге, већ их и презире и гнуша их се, па им чак и чини зло. Избави нас Господе од овога!
А када се болесноме чини да га нико не разуме, да га нико не воли, него да га сви прогоне и желе да му учине зло, онда се болест назива манија прогона.
Манија величине и манија прогона су најраспрострањенији облици истинске патолошке душевне болести. Ове су болести повезане са повишеном само-свесношћу, самовредновањем, када преувеличани осећај сопствене величине изазива презир и непријатељски однос према другим људима.
Гордељивац је увек незадовољан људима који га окружују и условима свога живота па стога понекад долази и до очајања, богохулства, прелести, а понекад и до самоубиства.
У почетном стадијуму гордост се тешко распознаје. Само опитни духовник или психолог могу непогрешиво одредити рађање ове страсти.
Човек се понаша нормално, али опитно око у њему увиђа почетак болести. Човек је задовољан собм. Доброг је расположења: пева, смеши се, чак се и често смеје и понекад се громко кикоће без разлога; бива оргиналан, оштроуман, довија се на разне начине да би обратио пажњу присутних на себе; воли да пуно говори и у његовом се говору чује бесконачно пута „Ја“. Ипак, од једне неодобравајуће речи, његово се расположење брзо мења и он као да вене,а од похвале поново процветава као „мајска зора“ и почиње да лети као лептир. Али у глобалу, на овом нивоу његово расположење остаје светло.
Даље, уколико човек не долази до схватања своје греховности, не каје се и не исправља, његова се болест развија и заоштрава.
У човеку се појављује искрена увереност у своју надмоћ над другима. Ова увереност брзо прелази у страст командовања и он почиње да располаже туђом пажњом, туђим временом и туђим силама по своме нахођењу. Постаје нагао и дрзак: за све се пита, па и ако упропасти неку ствар; у све се меша, чак и у туђе породице.
На овом нивоу стање гордог човека постаје лошије јер често наилази на отпор околине. Постепено почиње да буде све више и више раздражљив, тврдоглав, пргав, свима неподношљив. Природно, почињу да га избегавају, али он је убеђен у своју исправност и сматра да њега једноставно нико не схвата и зато се разилази са свима. Злоба и мржња, презир и надменост се насељавају и утврђују у његовом срцу. Душа постаје тамна и хладна, ум се помрачује и човек напушта свако покоравање. Његов је циљ – терати своје, посрамити, импресионирати остале и доказати своју „исправност“. Ето, такви гордељивци и оснивају расколе и јереси.
У следећем стадијуму развоја болести човек се разилази и са Богом… Све што има, а ту се мисли и на способности и понеку врлину, он прииписује себи. Уверен је да може свој живот устројити без помоћи са стране и може сам стећи све што му је потребно за живот. Посматра себе као хероја, па чак иако је слабога здравља. Преузноси се својом „мудрошћу“, својим познањима и горди се свиме што има. Његова молитва постаје неискрена, хладна, без скрушености, а касније и потпуно престаје да се моли. Стање његове душе постаје неизрециво мрачно и без зрачка светлости, али упоредо с тим он је искрено убеђен у исправност свога пута и убрзано наставља да иде према својој погибли.
ЛИНК
Да ли смо горди?
Да ли желимо да будемо горди?
Да ли знамо да смо горди?
Ако знамо, и желимо да се ослободимо гордости, како то да урадимо?
Poslednja izmena:
