Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Ja sam kako sam rekla pre, bila u logoru Stara Gradiška, moj brat Živko, ilija, majka Ana i ja, da bi, zahvaljujući gospođi Budisavljević, izašli iz logora i bili podeljeni po porodicama (majka je kasnije poslata u Nemačku, u Lajpcig), što sam posle saznala kroz štampu...A gospođa Budisavljević se žrtvovala [rizikujući] svakog trenutka smrt spašavajući decu i majke i vadeći ih iz tog logora.
Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama dece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Diane Budisavljević je uzeta i celokupna kartoteka dece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.
Povodom toga je izjavila: „Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci“.
Oduzimanjem dokumentacije Dijani Budisavljević i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja djece. „Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže“. Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji djece, u Ministarstvu nije prihvaćena.
Тог дана, 28. маја 1945. године, нова власт, комунистичка, народна, изнела је из стана Будисављевић неколико пуних кутија од тврдог картона и албуме са фотографијама хиљада деце. Тог дана, заиста, учињен је злочин који ће деценијама чамити под теретом година, а када је коначно био разоткривен за његове жртве више није било помоћи. Официри ОЗНЕ однели су из стана Будисављевић обимну документацију коју је Дијана водила како би њен посао на крају добио потпуни смисао.
..... суочена са готово несхватљивим игнорантским односом нових власти према спасеној српској деци са Козаре, Кордуна, Баније, Славоније, Лике – Дијана Будисављевић је одустала од борбе да та деца нађу своје породице. Можда и зато што је веровала да ће тај посао ипак обавити неко други. Није га обавио, и зато данас у Хрватској имамо бројне породице из којих су дошли и жестоки Хрвати, неки проусташки оријентисани, које не знају своје истинско порекло, не знају своја права презимена уклесана на каменим споменицима православних гробаља по Кордуну, Банији, Поткозарју, Славонији, Лици…
25. maj 1945.
„Pre podne kod mene dva čoveka koji, navodno po nalogu Ministarstva socijalne politike (kako se kasnije ispostavilo, bili su iz Ozne), zahtevaju albume s fotografijama dece. (...)
Juče je kod mene bila jedna pravoslavka, tražila je svoje dete. Mogla sam joj dati podatke o hraniteljima. Danas ujutru je došla sa detetom, lepo obučenim u belo, i ženom koja se brinula o detetu. (...)
Obaveštavam gospodina Mađera da sam morala da predam albume s fotografijama. To je kod profesora Breslera u Ministarstvu izazvalo priličnu pometnju, jer se pretpostavilo da neovlašćeni pojedinci iz ustaških krugova nameravaju da unište moju kartoteku.“ 28. MAJ 1945.
„Naše nastojanje uvek je bilo da pomognemo majkama i deci, i postupak protiv mene ne treba nikog da odvrati od rada za njihovu dobrobit. Morala sam se čitavo vreme maksimalno kontrolisati da ne klonem. Bilo mi je strašno što mi se moj višegodišnji rad na ovakav način oduzima. Ne toliko zbog predaje kartoteke - uvek smo računali s tim da ćemo je predati Crvenom križu ili nekoj drugoj ustanovi - već zbog nemogućnosti da se mnogi roditelji sjedine sa svojom decom.“
Директор београдског Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина каже да у Архиву Србије постоји посебно одељење — архив БИА (некадашња УДБА, ДБ, Државна безбедност), у којем се чувају не само Степинчеви дневници, него и филм снимљен у лето 1942. године, под називом „Кризмање дјеце са Козаре“, које врши Алојзије Степинац, а кумује Анте Павелић.
Филм има 96 метара, умножен је за Савезни ССУП, подељен републичким секретаријатима – претпостављам да постоје макар два примерка које има БИА у Србији. Знајући за ту ствар, из поверљивих и проверљивих извора, молио сам патријарха да се учини [напор] код владајуће елите у Србији да се дође до тих ствари, да се умноже и да се однесу у Рим, папи – ако треба.“
Мика Бундало, двогодишња девојчица из козарског села, постала је Бригита Фистрић, усвојењем
ОГЛАС: Позивају се брачни парови да усвоје српску децу и гаје их у хрватском духу
- Rođena sam 25. 4. 1940. na Kozari, u Grbavcima, a kada je na početku rata došlo do zbjega s Kozare, imala sam dvije godine. Nosio me na rukama moj djed Đurađ. Kada smo došli do Cerovljana, on se obratio jednom ustaši pitajući ga može li otići po malo kukuruznog brašna da djeci skuha puru. Ustaša mu je pucao u glavu, ubio ga je na licu mjesta – iznosi Brigita Knežević priču o putu koji ju je vodio u zloglasni logor.
- I ja sam jedno od te djece, oko čijeg vrata je Diana Budisavljević objesila karticu s imenom i izvukla me iz ustaškog logora kada sam imala samo dvije godine – kaže Brigita Knežević, dodajući kako joj je sjećanje na boravak u logoru potpuno izblijedjelo, ali je poslije doznala da toj velikoj ženi duguje svoj život.
- Cijeli sam život imala strah od vlakova i kasnije sam shvatila da to ima veze s traumom koju sam očito doživjela kao dijete jer su nas u Gradišku vozili u stočnim vagonima. Kada sam izbavljena iz logora, žene iz Crvenog križa su me odvele u Zagreb, u Zavod za gluhonijeme. U to vrijeme u jednim zagrebačkim novinama je izišao oglas u kojem su se bračni parovi pozivali da “usvoje srpsku djecu i odgajaju ih u hrvatskom duhu”.
Tako je moja buduća pomajka Danica Fistrić došla u Zavod za gluhonijeme u želji da uzme jedno muško dijete. Dopuzala sam do nje, zagrlila je oko nogu i rekla: “Majo.” Ona me tada podigla, pogledala i više me nikad nije ispuštala. Do njezine smrti uvijek smo bile vrlo bliske - kazuje Brigita.
- Rasla sam u Zagrebu i nisam znala da nisam njihova, Fistrićeva.
Четрнаестогодишњи Милош Станишљевић 1942. креће у потрагу за браћом која су одведена у логор. Браћу није нашао, али је успио да избави другу дјецу коју је чекала сигурна смрт. Неки од њих су и данас живи. И памте...Документарни филм "Била сам мала" је прича о његовом подвигу.Филм је приказан на више фестивала и освојио је значајне награде:
АнаБарта Пулхерија-шездесетогодишња настојница милосрдних сестара Свети Винко Паулски у Јастребарском, иначе старија припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца.Усташама је често приређивала гозбе и тјерала дјевојчице да им пјевају усташке пјесме. Пред ослобођење земље, склонила се у један самостан у Словенији, одакле је 1947. побјегла у Аустрију.
PREŽIVEO STRAHOTE SISKAČasne sestre nam davale hleb sa tucanim staklom Jelena Matijević | 04. februar 2018. 18:02 | Božo Vidačković (85) iz Gradiške, jedan od poslednjih preživelih iz dečjeg logora u Sisku. Najmlađima čorba zatrovana kiselinom. U logoru u Sisku poslednji put video sestru Branku i braću Savu i Jovu
- - - - - - - - - -
PUNIH 85 godina navršio je Bogdan Božo Vidačković iz Gradiške. Njegov rođendan je, prvog februarskog dana, okupio celu porodicu - suprugu Olgu, dva sina, četvoro unučadi i snaje. U dobrom raspoloženju, okružen najmilijima, prisećao se deda Božo lepih životnih događaja. A čim je ugasio "svećice" na slavljeničkoj torti, priču je "okrenuo" prema drugom slavlju koje tek sledi. Predstojećeg 12. maja obeležiće šest decenija braka sa voljenom Olgom.
Slavio je deda Božo tog prvog februara - život. Sve njegove lepe strane. Jer, nažalost, pamti i one koje nisu takve. One kad porodica nestane u trenu, kad je ostrašćen čovek čoveku vuk, kad odrasli postanu zveri koje svoju silu iskaljuju na nejači. Jedan je od malobrojnih svedoka koji jasno pamte pet ustaških logora, među njima i onaj najgnusniji - dečji logor u Sisku. To je, veli, živa rana. Ne zaceljuje.
- - - - - - - - - -
- U nemaštini, ali u slozi i ljubavi, osam i po godina živeo sam u potkozarskom selu Cimirotima, sa ocem Stojanom, maćehom Draginjom, sestrama Petrom i Brankom i braćom Savom i Jovom - priča deda Božo. - U septembru 1941. godine, kao najbolji đak u generaciji, pošao sam u drugi razred osnovne škole u Drageljima. Dva meseca smo pohađali nastavu, a onda je škola zapaljena. Taj dan je, zapravo, označio prekid mog školovanja i početak najtežih i najbolnijih godina mog života. Ubrzo je, kako govori, stigla oštra zima, a s njom i žestoka ustaška ofanziva na srpska sela. Pred njenim naletom Vidačkovići su najpre izbegli u selo Kijevce, potom u Grbavce i barake u Podgradcima na Kozari gde su prezimili. Tu su preživeli bombardovanje, pogibiju mnogo civila. U junu 1942. započela je Bitka na Kozari. I, kako kaže naš sagovornik, stravičan pokolj srpskog, slobodarskog naroda. POTRESNI SUSRET SA OCEMIAKO mi je kršteno ime Bogdan Vidačković, u svim dokumentima piše Božo - priča naš sagovornik. - Dok me iz logora vodio Altićima, Đuro mi je rekao da ne mogu biti Bogdan već Božo, jer kod katolika ne postoji to ime. A Božo može biti i kod katolika i kod pravoslavaca. Do kraja rata bio sam Božo Altić. Po oslobođenju smešten sam najpre u Dom za ratnu siročad u Sisku, a potom u Lovran u Istri. Tu sam 1947. saznao da su mi živi otac, sestra Petra i maćeha. Kad sam se vraćao kući najpre sam ugledao brdo Glavicu, njene cerove... Prišao sam, ugledao me otac. Nije znao ko sam. Kad je shvatio, od siline osećanja nismo mogli prići jedan drugom. Samo smo jaukali... Tek kasnije smo se zagrlili. Saznao sam da je bio interniran u Nemačku, a maćeha i sestra preživele su Jasenovac. Sreći nije bilo kraja, ali je porodica gotovo nestala. Pre rata u Cimirotima je bilo 10 kuća Vidačkovića, a sad je samo jedna... - Zarobljeni smo i oterani u logor Stara Gradiška - vidno uzbuđen, ali tiho priča deda Božo. - Nismo znali da je to logor, jer su nam rekli da idemo na prijavljivanje, da ćemo dobiti potvrde i vratiti se kućama. Nije bilo tako. Među zidinama je već bilo mnogo naroda. Odmah su odvojili odrasle muškarce. Odveden je i moj otac. Čuli smo mitraljeze i pucnje drugog oružja. Mislili smo da su sve streljali. A nas su prve noći zatvorili u štale. Po vrućini, gotovo bez hrane i vode, u neprekidnom strahu, Vidačkovići su u Staroj Gradiški preživeli 15 dana. - Tih dana doživeli smo neopisivo ustaško batinanje i gledali ubijanja - govori nam. - Najveće poniželje bilo je kada su se mladi žitelji Stare Gradiške penjali na zidine logora i gađali nas kamenicama i nekim nedozrelim jabukama, a mi smo ih sakupljali i jeli jer smo bili gladni. Posle dve sedmice čuli su glasine da se kreće uz Savu prema Jasenovcu. Posle dubokog, teškog uzdaha, deda Božo kaže: - Nismo znali šta je Jasenovac! Dok smo išli kroz selo Gornja Varoš seljaci su nas gađali kamenjem, a neki su, čak, prilazili sa kosama da nam seku glave. Ustaše su ih odbile govoreći da je to njihov posao! Terali su nas preko reka Mali i Veliki Strug i tako smo stigli u selo Jablanac. Onaj ko je usput pokušao da zagrabi vodu iz Save više se nije vratio. Pokraj Save videli smo masakrirane civile. Čak smo i mi, starija deca, shvatili da je na delu veliko zlo. Svedok je deda Božo i paljenja crkve pune civila u selu Mlaki. Usledio je, za njega, drugi, najteži dan porodične tragedije - nasilno odvajanje dece od majki: - Najstravičniji prizor. Deca su vrištala, dozivala majke. Sa maćehom Draginjom ostala je sestra Petra, jer je imala oko 12 godina. Šestogodišnja Branka, dve i godinu mlađa braća Savo i Jovo i ja ostali smo zajedno.
- - - - - - - - - -
U Jasenovcu su bili dan - u dečjem logoru, posebno ograđenom žicom. Sutradan su odvezeni vozom, u stočnim vagonima, prepunim mališana...
- Stigli smo na poljanu ograđenu žicom. U dečji logor. Saznali smo da se mesto zove Sisak. Časne sestre koje su upravljale logorom bile su užasne, tukle su nas i šutirale... Davale nam po krišku hleba iz kojih je sijalo sitno istucano staklo. Nisam to jeo, ali moji braća i sestra jesu. Davali su i po kutlaču čorbe zatrovane kiselinom. Deca su masovno umirala u najgorim mukama... Ili su odvođena na usvajanje ili za sluge. Tu, u toj fabrici dečje smrti u Sisku, gde je ubijeno više od 2.000 srpske dece sa Kozare, poslednji put sam video moje Branku, Savu i Jovu. Bili su teško bolesni i znam da su tu zauvek ostali...Božu Vidačkovića iz dečjeg logora u Sisku uzeo je Đuro Altić i poveo bratu Ivanu i snaji Maci. Odveo ga je u Novo Selo u kuću na broju 73. Tu je, radeći, dočekao kraj rata.
Božo 1949. i 2018. godine
- - - - - - - - - -
- Porodica Altić je brinula o meni - kaže. - Ali, od strahota koje pamtim prošlo je više od 75 godina, a kao da nije. Tu su. Još žive, jasne, stravične... Zbog njih nikog ne mrzim, ali pamtim. I ne dam da se zaboravi. Ne sme! Greh je.
UDARNIK 15 PUTA PO odsluženju vojnog roka Božo Vidačković je bio vozač u gradišćanskom preduzeću "Izgradnja". Od 1950. do 1952. na radnim akcijama širom Jugoslavije udarnik je bio 15 puta. Nosilac je brojnih jugoslovenskih priznanja, među njima i Zlatne medalje rada koju je dobio od Tita. Od svih odličja, kaže, ipak su mu najdraža mnogobrojna od vozača i lovaca. I mnogo voli još, veli, usnu harmoniku.
Помињу се "пуковска деца", термин везан за српску сирочад из Босне које су пригрлили и прихватили Козаци, учесници рата на страни Вермахта.
Константин Ставрович Черкасов , рођен 1921.г. (са правим презименом Лагоридов), био је капетан Пете козачке дивизије ппод руководством генерала Ивана Кононова. http://archive.hts.edu/findingaids/ru/bio_ru/cherkassov_bio_ru.html
У другом делу, помињу се српски сиротaни- малишани као "пуковска деца", васпитаници - сербские дети (сироты — воспитанники 5-го Донского полка)- и два појединачна имена.
Прво име је Душан Маркович, на странама 29 и 30 , вероватно рођен 1933.године.
Дечаку су родитеље убиле усташе, као и све Србе у том селу - пише Черкасов- Душан се сакрио у шуми, а после одласка усташа, прехрањивао се туђом милостињом. У то време- пише Черкасов- било је много српске сирочади у козачком пуку . Очен много.
Да препричам слободније, српским малишанима одређен је васпитач, дата униформа, учени су реду и војној дисциплини, као и руском језику.
на стр.29 друге књиге
на стр 30
а друго Андреј (?).. на странама 36, 73.....о коме се може закључити да је рођен 1931.године
на стр 36
на стр 73 је и Андрејева фотографија, приликом уручивања медаље
и има још о Андреју, на странама 90, 91 и 148
Пошто је лоше осликана 148.страна, копирам текст:
Бригада Кононова выступила, исполняя приказ в ту же ночь. Помнится, наша сотня проходила через местечко Копривница, о котором рассказывали, что в нем усташи осажденные титовцами сумели продержаться целую неделю и были освобождены подоспевшими казаками, встреченными усташами с восторгом и благодарностью, как спасителей от неминуемой гибели.
После прохода через Копривницу, у местечка Вирье нам было приказано остановиться, зачистить лошадей и привести себя в порядок, так как дивизион будет встречен командиром бригады. Приведя все в порядок, мы вошли в местечко. Въехав в центр мы увидели Кононова. Рядом с ним стоял в красном башлыке и с карабином воспитанник первой согни — сербский мальчик Андрей. Закинув гордо голову он смотрел на походившие сотни, вероятно чувствуя себя большим начальником. Ему исполнилось 13 лет и он награжденный боевыми орденами и, главное, ―новым кавалерийским карабином, чувствовал себя на седьмом небе. Находясь при штабе бригады, он очень гордился когда Батько брал его с собой.
Проходя мимо Кононова я увидел, что Батько чем-то опечален. Пропуская сотни, он не проронил ни одного слова и его лицо было сурово и пасмурно.
Пройдя через местечко, мы остановились в двух или трех километрах от него в каком то селе.
Први логор за српску децу је основан у Горњој Реци, селу код Крижеваца.
Логор је основан уз помоћ усташког министра удружбе Ловре Сушића, а био је под руководством “усташке младежи”. Сврха овог логора је била да се мала српска деца одгајају у усташком духу и од њих створе нови јањичари. Како свједоче преживјели из овог логора, у логору је свакодневно вршена обука деце која су била обучена у мале усташке униформе. Силили су их и да свакодневно пјевају усташке пјесме од којих је, по сјећању Живка Мишљеновића једна гласила:
“Пушка пуца, а топ риче,
грми као гром,
то усташа бојак бије
за хрватски дом.”
Први транспорт у овај логор је стигао 24.јуна 1942. године са око стотину српске деце из логора Уштице. Други транспорт такође са стотину деце је стигао 2. јула, трећи са око 200 деце 4. јула и четврти транспор поново са око 200 деце 13. јула. Овај први логор је постојао до 14.августа 1942. године, када су прживјели мали логораши, њих око 300 пребачени у логор Јастребарско. Од почетног броја допремљене српске деце умрло је око 250, док је 50 послано у Заразну болницу у Загреб где су помрла.
У књизи „Нови Мароф“ Милана Бруновића постоји неколико свједочења о овом логору, па износимо само неке цитате због преопширног текста.
Милица Хасанец-Галаш из Горње Реке свједочи: „...Деце у логору је било много. Тачан број никада нисмо сазнале...Виделе смо и то како понеко дијете изађе напоље, дотрчи до травњака, баца се на земљу и грицка траву, пасе...Мој брат Звонко ми је причао да деца умиру од неке болести или глади, па кад их закопавају или бацају у бунар камионима довозе другу. Бунар у који су највише деце побацали, полијевали су вапном, а кад се тај напунио дечијим лешевима, закопавали су децу иза дворца, али то тако површно, да су често дечије кости вириле напоље. Осим тога усљед распадања лешева надалеко је страшно заударало. Ако би неко дијете нешто скривило или тешко оболело, бацили би га у подрум, где би убрзо умрло...“
У разговору усташког Поглавника, др Анте Павелића, нацистичког генерала Глеза фон Хорстенауа и Хитлеровог посланика у Загребу Зигфрида Кашеа, 10. јула 1942. закључено је: „У вези са даљим поступцима према заробљеницима са Козаре, Поглавник је наредио да се искористе све могућности логора у Јасеновцу и Старој Градишки за прикупљање што више радне снаге за Рајх. Такође је одлучено да се дјеца избјеглица са Козаре смјесте у посебан логор у Јастребарском и подвргну планском одгајању. Први транспорти су већ у покрету“ Milan Bulajić, Ustaški zločini genocida, Rad, Beograd, 1988. str. 256-257. http://genocid.info/87/
..Дјечаци су добили дрвене пушке и били су обучени у мале црне усташке униформе од папирне тканине...
Проф. Камило Бреслер о приликама у логору тих дана свједочи:
"Сазнао сам да је заповједник усташки часник, студент технике, а замјеник му је неки заставник познати кољач..Одгајатељи су биле елегантно униформисане чланице „усташке младежи“. ..Било је рано јутро кад сам стигао у Горњу Ријеку, а сва дјеца су већ била на дворишту. Немоћно су и апатично лежала, дрхтала и шутила. Имала су на себи црна одијела без рубља – али на глави капу са усташком ознаком...
..Када смо изашли рекоше нам да су болесници већ у камиону. Погледам у камион и скоро сам се срушио. Два су камиона била до руба пуна дјечијих костура. Потпуно голу дјецу која се више нису могла ни мицати, набацали су у камионе као цјепанице. Умрла су сва до једног у заразној болници у Загребу, када ми је успјело да их смјестим. http://genocid.info/84/
Логори за "васпитање и образовање" деце, створени по решењу поглавника Анта Павелића, јединствени су концентрациони логори за "затворенике
у пеленама" у Европи, а вероватно и у свету.
Лагерите за "отглеждане и образование" на деца, създадени по решение на лидера Анте Павелич, са единствените концентрационни лагери за "затворници в пелени" в Европа, а вероятно и в света.Мъченията, на които са били изложени децата в лагерите на Усташите, са единствен по рода си пример за човешко страдание. Животите на момчета и момичета, много от които все още пеленачета, са прекъснати по най- брутален начин. Сръбските деца се нареждат на първо място в трагичните проценти с около 80%.
Мучења којима су била изложена деца у логорима Усташа су јединствени пример људског страдања.
Животи дечака и девојчица, од којих су многи били још увек у пеленама, прекинути су на најбруталнији начин.
Српска деца заузимају прво место у трагичним процентима око 80 посто.
У процесу "прочишћења хрватске нације" прво су била поубијана српска деца, чак ако се још нису ни одвојили од мајчинских прса. У току четири године, од априла 1941.до маја 1945.године у НДХ је убијено десетине хиљаде деце. Најмлађи су били у узрасту за колевку, најстарији око 14 година. У време Другог светског рата Хрватска је једино место које је имало специјалне логоре за децу.
В процеса за „прочистване на хърватската нация“ първи били екзекутирани сръбските деца, дори ако все още били на гърдите на майките си. През четирите години между април 1941 до май 1945 година в Независимата хърватска държава са убити десетки хиляди деца. Най-малките били още в люлката, а най-големите на около 14 години. По време на Втората световна война Хърватия е единството място, където имало специални лагери за деца.
Од децембра 1941.до априла 1945. усташе су у Јасеновцу убиле 19 544 дечака и девојчица српског порекла, како је сазнато након година кад су установљени идентитети. Били су погубљени на зверски начин или су умирали од глади, жеђи и хладноће.
Усташе су често давили малу децу у Сави, везивали их по неколико и тако бацали у реку.
Много деце (око 400) убијено је средином септембра 1942.г., а после тога одвезени су коњским колима и бачени у пећину. Слична судбина задесила је и других 300 деце, који су погубљени у Градини током октобра 1942.
От декември 1941 до април 1945 година усташите убиват в Ясеновац 19 544 момчета и момичета от сръбски произход, като техните самоличности са установени след години. Те били екзекутирани по зверски начин или умирали от болести, глад, жажда и измръзване. Усташите често давели малки дечица в Сава, като ги връзвали по няколко в чувал и ги хвърляли в реката. Много деца (около 400) били убити в средата на септември 1942 година. След това били откарани по 15 в конска каруца до тухларната и хвърлени в пещта. Подобна съдба сполетяла и други 300 деца, които били екзекутирани в Градина през октомври 1942 година.
Крајем рата, убрзо после ослобођења Београда, у Бугарску је послато 14 000 српске деце.,
Постоји кратки видео под називом 1945г. Братски Прием на Югославските Деца https://www.vbox7.com/play:55b295fa
али, са нашег терена, није дозвољено гледање.
Постоји и чланак Пенке Дамјанове о овој деци на нету, део мемоара Спомени за разни места и години, под насловом “За една изчезнала снимка“, отприлике Поводом ..фотографије http://www.omda.bg/public/bulg/slovo/memoirs/izcheznala_snimka_2.htm
Пенка је "Политически отговорник на българската комисия за спасяване на югославските деца."
Деца су била сирочад из свих крајева Југославије., пише Пенка. Боловали су од трихофитије, гљивичног обољења због кога опада коса. У Југославији се они зову Босанска болест, јер углавном бесни у Босни, пише Пенка.. Фотографија је снимљена неочекивано на крају Другог светског рата.,а Пенка је жена у белом мантилу.
Децата са сираци от войната от различни югославски републики. Болни са от трихофития. Трихофитията е заразна болест, от която окапва косата. В Югославия я наричат босанска болест, защото най-много върлува в Босна. Снимката е направена непредвидено към края на Втората световна война. Аз съм жената в бялата престилка. Снимката изчезна през 1992 година, когато в Босна бушуваше жестоката безумна война. изчезна у дома в София, в Лозенец, от бюрото ми – бях я извадила за нещо много важно. Всичките ми усилия да я намеря останаха напразни..
Пенку су 27. новембра упознали са екипом бугарских лекара које ће пратити на пут по српску децу у Југославију...(мисля, че беше 27 ноември 1944 година).
У Нишкој бањи, где још увек постоји бугарски војни штаб, Пенка се састаје са мургавим партизаном Милетом Мандићем, секретаром СКОЈа,..Словенком Ивицом и Црногорком Олгом, партизаном Симом , као и лекарском југословенском комисијом, међу њима су др Радослављевић и др Зага Цвејић. Није могао да дође партизан са надимком "Корчагин".
Описала је бледуњавог десетогодишњака Игора (отац му је инжињер из Алексинца, мајка Рускиња;
При пристигането на една група деца, облечени в приличащи си, не съвсем по мярка сиволяви дрехи и шапки, забелязах бледо, слабичко 10-11-годишно момченце, облечено в спретнато пепитено костюмче, с торбичка и шапка от същия плат. Запитах го как се казва – Игор, ми отговори детето. Игор е руско име, казвам. мама е рускиня, ми обяснява детето. Струва ми се, че ми каза също, че баща му е инженер и че са от Алексинац. Игор нямаше ни въшки, ни краста, ни импетиго, ни трихофития, но беше по-блед и по-слаб от другарчетата си
..и шестогодишњег Владу који верује да је брат Игор већ у Бугарској.Зато што је имао блок са цртежима, њега су сместили у Прихватилиште за југословенску даровиту децу у Софији.
След известно време в една голяма група деца зърнах по-малко дете, облечено в същото като Игоровото костюмче, със също такава торбичка, само шапката беше различна от Игоровата по форма. Детето ми каза, че се казва Владо. Попитах го има ли брат. Да, Игор, той е в България, ми отговори детето. Владо беше на 6 години. Вечерта, когато отидох в спалните помещения, да проверя как са настанени децата, намерих Владо легнал свит на пода с отворени очи. Групата беше голяма, на повечето легла се бяха настанили по две деца. По-големите бяха изритали Владо. Прибрах Владо във вила “Ерна” Освен моето легло в стаята имаше удобен диван, където Владо, след като се успокои и изми, сладко заспа. На другия ден закусихме заедно с него и лекарите и отидохме на медицинските прегледи. Оставих Владо при другите деца. По едно време го видях, седнал на малко столче, да рисува нещо на лист. Беше нарисувал дете, което теглят на теглилката, и младежа, който нагласява теглилката. В джобовете на Владо и в торбичката имаше и други листа. Поисках да ги видя. И там имаше рисунки, но различни – на войници, на военни коли, танкове и военни оръдия. Когато тръгнахме да изпращаме групата, Владо се вкопчи в мене и не искаше да заминава с другите деца. Не помогнаха моите увещания, че в България ще отиде при Игор, ни увещанията на сестрите и младежкия ръководител....Владо оставихме в София в общежитието за даровити югославски деца. .
Једног дана, изражена је сумња да деца не стижу у Бугарску него их успут из воза бацају, јер се ниједно не враћа у Југославију..па је зато група жена из Ниша обишла смештајне центре у Софији и уверила да су деца на броју.
Един ден председателката на Нишката организация дойде при мене много разтревожена – в Ниш и областта плъзнал страшен слух – българите не спасяват югославските деца, а направо от влаковете ги хвърляли в пропаст и нито едно дете нямало да се върне отново в Югославия. Решихме аз да заведа в България 7-8 жени от Ниш и областта, да посетят редица общежития и да видят как са настанени югославските деца и какви грижи се полагат за тях. Освен жените от женската организация с мене тръгнаха и Ивица и Олга и Владо. Никой не носеше никаква виза. Ръководех групата, представяйки удостоверение, че съм политически отговорник от България за югославските деца, жените имаха документ, че ги праща женската организация, а за Ивица и Олга свидетелствах, че работят заедно с мене в комисията за децата, никакви препятствия нямахме на границата. Владо оставихме в София в общежитието за даровити югославски деца. Представителки на българската женска организация (Комитет на демократичните жени) поеха югославските жени и ги разведоха на различни места в София и страната. Югославските жени се върнаха възхитени от предоставените условия на югославските деца и топлите грижи, които се полагат за тях от цялата общественост в България. На събрания в Ниш, в окръга и на други места разказаха при какви условия живеят югославските деца в България.
Стално су долазиле нове групе деце из свих крајева Југославије, а увеличавала се и група болесне (трихофизне) деце, која је остајала у болници, а само су здрава одведена у Бугарску. Слање југословенске деце у Бугарску је заустављено када је њихов број достигао цифру од 14.000 (четрнаест хиљада).
Освен новите групи деца, които пристигаха от всички краища на Югославия, непрекъснато се увеличаваше и групата на болните от трихофития деца, които не биваше да пращаме в България, но те оставаха в хотел “Миленкович” и се нуждаеха от постоянна грижа. Изпращането на югославски деца за България беше преустановено, когато броят им беше достигнал 14000 (четиринайсет хиляди).
Зашто су остављали децу оболелу од трихофитије ? У претходној испоруци, кад су српска деца директно из Београда послата у Софију (без прегледа у Нишу) раширила се зараза међу децом раније одведеном.
Када у српска деца из Београда упућена директно у Софију први пут, Пенка не пише.
Въпреки нашата бдителност обаче, трихофитичната зараза беше пренесена в България от групи деца, изпратени направо от Белград за София, без да минат през Нишки бани.
..болесно дете од маларије ,Небојшу Цветковића, одвезли су у Ниш...
Стево и Миле пренесоха детето в колата. Седнах в колата и ги помолих да сложат в скута ми детето. То стоеше със затворени очи, унесено, не отговаряше ни на мои, ни на въпроси на Стево и Миле. Струва ми се, че всеки миг може да издъхне. По едно време детето отвори очи. Питам го: “Како се зовеш?” Детето промълвява: Небойша Цветкович, но пак затвори очи и се унесе. В болницата не намираме д-р Томич. Няма го и дежурният лекар. Стево и Миле отиват да търсят д-р Томич на адреса му, който взеха от болницата. Връщат се заедно с доктора. Доктор Томич взе детето да го прегледа и да вземе кръв за изследване. Ние със Стево и Миле чакаме. След време д-р Томич идва и усмихнат ми казва: “Няма да умре детето”, било болно от някакъв особен вид малария, оставя го на лечение в детското отделение в болницата. Със Стево и Миле се връщаме в Нишки бани.
По Пенки, деца су провела тамо две године.
Дошлите в България хиляди бедстващи югославски деца прекараха у нас две години, заобиколени с топли грижи от млади и възрастни, въпреки че по това време и нашата страна беше в голяма оскъдица.
П.С.
Нека су српска деца, праћена васпитачима, стигла чак у централну Бугарску, Трјавна варош, где су била смештена у оближњем санаторијуму, . Стигла су неухрањена и лоше обучена, углавном у војничке шињеле са више пута заврнутим крајевима рукава.https://en.wikipedia.org/wiki/Tryavna
Ово је јаничарство било у комунистичком духу, јер је огроман Титов портрет био у холу санаторијума, са својеручном посветом "Мама Вањи", једној од васпитачица српске деце и иницијаторки да и Трјавна прими српску децу. Син те "Вање" из Трјавне, записао је, на блогу, сећања на југословенску децу, како се играо са њима (уместо индијанаца и апача, борбе против фашиста) и како су им, кад је набављена машина за шивење, скраћени рукави шињела, све под паролом "Стаљин,Тито,Димитров" https://vascont.wordpress.com/2008/04/30/iugodecata/
Nešto pre marta 2017.g. u Karlovcu je osvanuo grafit koji poziva na ubijanje srpske dece, aludirajući na ubistvo iz 1991.godine kada je su ustaše pogubile srpsku porodicu Zec.“Srbska deca došla vatat zeca, ubij decu, spasi život zecu.“, pisalo je na pročelju jedne zgrade u Karlovcu http://www.vidovdan.org/aktuelno/mi...rata-ili-kako-za-srbe-nema-pravde/?script=lat
Српска деца су из усташких логора, вероватно грешком, послата и у Велику Британију
Деца из Босне на берлинском споменику малим Јеврејима
У Берлину, поред споменика посвећеном јеврејској деци која су животе спасла захваљујући британској влади која их је примила у Енглеску, налази се и информативни панел са фотографијом четири изгладнела дечака. Панел илустрован том сликом даје податке о транспортима деце која су из Немачке, у освит Другог светског рата, одвожена у Британију, на сигурно, али на пропратној слици не налазе се јеврејска, већ српска деца.
О томе нам сведочи насловна страна књиге владике славонског Јована (Ћулибрка) „Историографија холокауста у Југославији“, објављене прошле године. На њој се налази берлински панел и насловница књиге др Милорада Панића „Дом за збрињавање избегличке деце у Матарушкој бањи (1942–1947)“. На обема је иста фотографија, истих дечака, с тим што је на панелу фотографија исечена и на њој су само четири дечака.
Ранка Шукунда, рођена Билић 1933, а преминула прошле године, са свега својих девет година била је заточеник логора Стара Градишка у НДХ. Њена старија сестра Анка имала је 18 када је убијена у Јасеновцу.
Партизани су 1943. били надомак тога да ослободе логор у Старој Градишки и власти логора су се повлачиле. Ранку је тада узео један домобран и одвео својој кући. Тако је Ранка одрасла с амбивалентним осећањима.
Са сетом и нежношћу сећала се Хрвата који су јој спасили живот и односили се према њој као да је њихово дете, али се са ужасом сећала оних Хрвата који су је држали у логору и који су јој убили сестру.... испричао је судија Јован Ћирић, учесник конференције „Јасеновац – право на незаборав”, која је одржана у САД поводом истоимене изложбе. http://www.politika.rs/scc/clanak/373517/Култура/Шта-су-Италијани-и-Немци-писали-о-логорима-у-НДХ
Мирко Херман рођен је као Јово Јефтенић , Босиљка Радиновић као Љубица Губић , Невенка Пулцер као Невенка Косановић, Бригита Фистрић као Мика Бундало....
Jelena Puzić, glumica koju smo gledali u filmovima "Pored mene", "Vlažnost" i "Otvorena", postavila je na scenu UK "Vuk Karadžić" monodramu "Pu spas za sve nas” o Dijani Budisavljević, zaboravljenoj velikoj humanitarki Drugog svetskog rata. Dijana Budisavljević (1891-1978), Austrijanka devojačkog prezimena Obekser, udala se za hrvatskog Srbina dr Julija Budisavljevića. Od 1919. živeli su u Zagrebu. Posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari leta 1942. otpočela je akcije spasavanja oko 10.000 srpskih mališana iz ustaških logora.
FOTO: WIKIPEDIA
Vodila dnevnike tokom rata i spasavanja dece iz Jasenovca: Dijana Budisavljević- Najveća inspiracija da napravim predstavu o njoj bila je bespogovorna želja da se pomogne nekome od koga ne može da se dobije nikakva korist zauzvrat. Retki su ljudi koji se vode pravdom i istinom u životu i delaju iz čistog čovekoljublja. Skoro da ih i nema - kaže za “Blic” Jelena Puzić. Tekst za predstavu autorke Nine Džuver zasnovan je na Dijaninim ratnim dnevnicima, koje je vodila sve vreme tokom svoje akcije.
Prvo sledeće izvođenje predstave "Pu spas za sve nas" na repertoru je u ponedeljak 26. marta u 20h.
- Dijanina priča tera nas da sagledamo sebe, svako pojedinačno, a onda i grupno: ovo što je ostalo od naroda koji se nekad zvao srpski. Da nije strašno, bilo bi komično do koje mere se odričemo svakoga ko bi mogao da bude svetao primer, ko nas je bilo čime zadužio, bio dobar prema nama i bolji od nas. Umesto da ta priča bude lekcija iz istorije, kojom bi se pozivalo na humanost, učilo iz sopstvenih grešaka, a neodričući se bilo kog dela nacionalnog i kulturnog identiteta, svedena je na incidente poput ove predstave ili dodele nekog ordena i ostalih ceremonija za skupljanje političkih poena. Želimo da podsetimo na to herojsko delo, koje nikada nije smelo da bude zaboravljeno - poručuje naša sagovornica.
Odmah nakon rata pripadnici Ozne od Dijane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama dece i zabranjuju joj dalji rad, iako nije završena identifikacija i vraćanje dece svojim biološkim roditeljima. Dijana je, razočarana i zaboravljena, otišla u rodni Insbruk, gde je živela do smrti.
FOTO: PROMO / PROMO
Podsećanje na herojsko delo: Jelena Puzić kao Dijana Budisavljević u monodrami- Zaključak koji se meni nametnuo pregledom istorijskih izvora bio je da je akcija bila smetnja hitroj izgradnji komunizma, socijalizma i bratstva i jedinstva. Verujem da je možda neko u vlasti i imao nameru da nastavi da obrađuje kartoteku, ali da je to moralo da se radi u najvećoj tajnosti i da je vrlo brzo zamrlo. Dijana se kasnije vratila sa porodicom u Austriju, gde je živela do smrti, potpuno zaboravljena od strane onih koji su joj dugovali svoje živote – ističe Puzićeva. Na konstataciju da smo, izgleda, prilično loši đaci kada je reč o učenju od istorije, Jelena Puzić kaže:
- Mi smo najgori đaci. Pa samo isključivanje Dijane iz rada na kartoteci je primer kako mi rešavamo probleme. Gurajući ih pod tepih u opštoj euforiji, sve dok taj tepih ne postane premali da pokrije svu prljavštinu i ona krene da izlazi na sve strane. I nije mnogo drugačije ni preko naših granica, samo što ispade da smo mi ipak najnesposobniji da odbranimo svoje interese. A najarogantniji smo u svojoj nesposobnosti. Umesto da se o osetljivim temama priča, da se iz korena menja pristup i da omladina dobija jasne, od sistema podržane primere kako treba, a kako ne treba, ovde se, sada više nego ikada, od tog istog sistema sprovodi vrlo očigledno zatupljivanje ljudi. Ova predstava je pokušaj da progovorimo, i to ne, kako bi moglo pogrešno da se protumači, o Hrvatima, ustašama, NDH. To su samo okolnosti u kojima se priča dešava i one su na savesti nekog drugog, a ne našoj. Mi govorimo o jednoj od najzaslužnijih žena naše istorije i nepravdi koju smo joj naneli. Možda ćemo jednom nešto naučiti od učiteljice života, ali to definitivno nije ovaj trenutak. Zato nam je život ovakav kakav je - zaključuje Jelena.
Хрват Јосип Броз није један једини пут посетио Јасеновац и одао почаст српским жртвама па не знам шта је овде чудно
"Зашто је жена која је спасила 10.000 деце из Јасеновца срамно прећутана"
Један од њих је, како каже, да су Диана и њена породица после рата одбијали да сарађују с комунистима, а и није била погодна да буде комунистичка хероина, јер је била конзервативна, католик, брат њеног мужа је одбијао да буде министар у Титовој влади, а да је, са друге стране, Тито, као и други европски лидери морао да се одлучи како ће се односити према фашизму у земљи.
Odmah nakon rata pripadnici Ozne od Dijane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama dece i zabranjuju joj dalji rad, iako nije završena identifikacija i vraćanje dece svojim biološkim roditeljima. Dijana je, razočarana i zaboravljena, otišla u rodni Insbruk, gde je živela do smrti.
- Zaključak koji se meni nametnuo pregledom istorijskih izvora bio je da je akcija bila smetnja hitroj izgradnji komunizma, socijalizma i bratstva i jedinstva. Verujem da je možda neko u vlasti i imao nameru da nastavi da obrađuje kartoteku, ali da je to moralo da se radi u najvećoj tajnosti i da je vrlo brzo zamrlo. Dijana se kasnije vratila sa porodicom u Austriju, gde je živela do smrti, potpuno zaboravljena od strane onih koji su joj dugovali svoje živote – ističe Puzićeva.
Ја сакупљам на овој теми и примере те деце којој су спашени животи, али су усвојени, уз папире, или збринути без папира у породице у којима су ,временом, губили српски идентитет. За сад је било таквих примера, појединачних усвојења, у хрватске и усташко-домобранске породице (католичке), козачке (православне), можда јеврејске (око случаја са фотографије), немачке - преко пројекта Лебенсборн, опет католичке... а има индиција да су нека деца заувек остала и у Бугарској. Сад је пример да је једно дете прихватио Италијан, колико дуго, не знам.
Милошу Благојевићу живот је спасио Чех Емил Штефанек из села Јакшић, привременим усвојењем, до краја рата.
Miloš Blagojević, rodjen 08.10.1934. godine u selu Pucarima, Kozarska Dubica :
Nama je već 1942. izgorela kuća. Kada su izbeglice došle odozdo iz Draksenića, koji je blizu logora Jasenovca, nacrtali su na [našoj] kući petokraku. Prva racija [ustaška] koja je došla zapalila nam je kuću. Od tada smo bili kod babe. Već 1942, pre ofanzive, bili smo kod babe jer nismo imali gde.....Sve su nas poterali i onda smo pošli dole u Draksenić. Iz Draksenića smo prošli kroz Kozarsku Dubicu. Tu u Kozarskoj Dubici su odvajali ljude....Putovali smo, mislim, nekoliko dana. Sećam se da je bilo i mrtvih kada su izlazili iz vagona, da je ostao neko, da nije izašao. Jer prvo su nas pustili kod Pleternice, malo otvorili vagon. To je sedam do osam kilometara od Jakšića. Kada su nas doveli u Jakšić otvorili su vagon i rekli nam da idemo u selo....Tamo su došli domaćini da izaberu koga bi uzeli. Mene je uzeo Emil Štefanek. ..On je bio izvanredan čovek. Tih dana je bila racija [ustaška]. Tu blizu Požege je selo Sloboština u koje je dolazio Luburić i u kojem su kupili decu sa Kozare. I on [Emil] se dosetio da upiše moje ime i ja sam se vodio kao njegov sin...
Parcela broj 142 na zagrebačkom groblju Mirogoj krije tajnu djece mučenika, žrtava ontološkog zla oličenog u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
To sveto mjesto koje je 1942. godine , izvan tadašnjih granica Mirogoja, služilo za zakopavanje „inovjeraca“ danas odiše mirom na granici šume, gdje leži skroman spomenik i mala nadrgobna ploča.
Potresna ispovest Gojka Mraovića Rončevića (84), jednog od preživelih iz zloglasnog logora „jastrebarsko“
- Ja sam se krajem decembra našao u kordunaškom zbegu, sa 15.000 Srba, pred ustaškom ofanzivom. Sve kuće su spaljene do temelja na minus 10, a zatim su ljudi, svi do jednog pobijeni. Meni su zaklali oca Teodora, majku Jelenu, trogodišnjeg brata Bogdana... Ja sam preživeo sa bakom i starijim bratom (13). Celu zimu sam tako proveo u Petrovoj Gori, sa preostalim Kordunašima u zbegu. I tu sam nekako preživeo pokolj još 2.500 izbeglica. Brat nam je napravio nekakvu kolibu, ali su nas ustaše pronašle.
- Odveden sam u logor "Jastrebarsko", u "filijalu" "Jasenovca", gde sam bio sa još 3.500 dečaka starih od jedne do 13 godina. Logor su vodile časne sestre predvođene Bartom Pulherijom. Svakodnevno je desetak dece umiralo. Posle tri meseca, mene i još 60 dečaka odveli su na prevaspitavanje. Obukli su nam ustaške uniforme, vodili u crkvu... Na onoj čuvenoj fotografiji koju je uslikao lično Pavelićev sin, taj dečak u zločinačkoj uniformi sam ja... Avgusta 1942. logor je oslobođen, a ja sam se uz pomoć strica i Nemaca domogao Beograda.
Autor filma je Slađana Zarić, novinar Vesna Ilić, montažer Marija Bogičević, grafički dizajner Borko Ćirić, kompozitor Vladimir Tošić, direktor fotografije Petar Vujanić. Produkcija RTS.
