‘’Штуке’’ и тенкови против четника
23. септембар 1943: Немци и љотићевци спаљују Сечу Реку
Немачко-љотићевска колона спалила је село Сеча Река код Косјерића, 23. септембра 1943, али онда су је потукли четници Пожешког корпуса, одневши једну од најбриљантнијих победа над осовинским трупама. Спаљивање Сече Реке фотографисао је злогласни љотићевски командант Лаутнер, који ће истог дана погинути у једном тенку
ПИШЕ: Дејан ЂЕРИЋ
Једна од највећих борби септембра месеца 1943. одиграла се код Сече Реке, између Црногорске (Косјерићке) бригаде Пожешког корпуса са једне, и Немаца и љотићеваца са друге стране. Према немачком извештају, четници су 23. септембра ”уз сарадњу станов- ништва” напали једну чету љотићеваца и четири тенка са немачким посадама. После вишечасовне борбе, Немци и љотићевци су се повукли у Косјерић. Како би их спасила, немачка команда Србије послала је седам ”штука” да бомбардују четничке положаје. Опкољеним окупаторима и квислинзима бацана је мунинија падобранима, док нису стигла појачања која су их избавила. [1]
У Ужицу и Пожеги био је стациониран 4. пук СДК, под командом Хенриха Лаутнера, док је на овом терену оперисала је Црногорска бригада ЈВуО, под командом жанрдамеријског потпоручника Филипа Ајдачића.
Командант Пожешког корпуса мајор Милош Марковић у времену од 20. до 25. септембра обишао је јединице и територију Среза црногорског. На дан 25. септембра одржао је смотру над јединицама бригаде а 23. и 24. септембра са штабном групом корпуса учествовао је у борби коју је водила Црногорска бригада са Немцима и Љотићевцима у Сечој Реци. [2]
Борбе око Косјерића у којима је учествовао и чувени љотићевски командант Хенрих Лаутнер (Југословен немачког порекла, узео је српско име Милош Воjновић), описао је и Бранислав Страњаковић, у оно време члан омладинског штаба 501, а после рата један од најпризнатијих западноевропских стручњака за питања комунизма. По његовим речима, у борби се истакла Црногорска бригада потпоручника Филипа Ајдачића, коју је Драгиша Васић сматрао најбољом четничком јединицом. Ова бригада је у селу Сеча Река управо осветила заставу 4. пешадијског пука Стефан Немања” када је, 22. септембра око шест часова поподне, стигла вест да преко Варде прелази 15 камиона Немаца и љотићеваца са неколико борних кола и тенкова. ”Да се не би проливала крв и да не би било одмазде према становништву, решено је да се колона пропусти да прође путем Варда – Сеча Река – Косјерић. Али ако немачко-љотићевска колона почне да пљачка, одводи и убија мирно становништво и нападне на четнике, да се онда борба мора примити, пише Страњаковић. [1]
Сличне податке о почетку борбе износи и академик Љубомир Симовић у својој књизи Ужице са вранама наводећи да је немачко-љотићевска патрола, ноћ уочи почетка битке, похапсила све угледне домаћине села Руда Буква и притом опљачкала неколико кућа. [3]
Потпоручник Ајдачић, у средини, са пушкомитраљесцима Косјерићке бригаде
Један од учесника борбе, поручник Ивко Јовановић, касније командант батаљона Летеће бригаде, описује уводне тренутке борбе:
Двадесет трећег септембра 1943. године дошло је до сукоба четника Пожешког корпуса и Немаца и љотићеваца у селу Сеча Река код Косјерића. Корпус је пронашао заставу Четвртог пешадијског пука „Стефан Немања” који је био стациониран у Ужицу, и ту заставу је командант корпуса намеравао да преда Црногорској бригади. Немци су били обавештени, највероватније од њихових доушника комуниста, где се налазимо, и кренули су са колоном правцем Ужице-Буар-Варда-Сеча Река, да би изненадили четнике на овој прослави.
Добили смо обавештење са брда на брдо, тако да нас Немци нису изненадили. Мислили смо да моторизовано-оклопна колона иде за Ваљево, па је командант корпуса Милош Марковић наредио да их пропустимо, јер су били застали на Варди. Немци су извиђањем осетили наше јединице. Дошло је до муњевитог судара наших јединица са класичним пешадијским наоружањем и добро наоружаних Немаца и љотићеваца. [4]
Видевши да су опкољени са свих страна, део Немаца и љотићевца, успешно се повлачи док други део остаје у четничком обручу. Једно борно возило које учестовало у борби успело је да се пробије до Косјерића и његова посада је известила немачку команду о исходу борбе, па се касно поподне 24. септембра, појавило шест немачких авиона који су бомбардовали околна села. [1]
,,Док се борба водила, Немци су радиом позвали своју авијацију. Збили су се у школу, а ми смо се приближили и опколили их. Бацили су ракету у нашем правцу, да означе циљ авионима, али ми смо бацили ракету у њиховом правцу, на брдо изнад њих, које су авиони и бомбардовали. Ту се један коњ уплапшо од експлозија бомби и дао у кас, па су авиони и у другом налету бомбардовали брдо. Убили су коња. Тако ми нисмо имали губитака од бомбардовања”, наставља поручник Ивко Јовановић. [4]
Већина аутора успехе у завршној фази борбе приписује Косјерићкој бригади и њеном команданту потпоручнику Филипу Ајдачићу наводећи следеће:
,,Командант бригаде потпоручник Филип Ајдачић лично је са једном групом улетео у саму варошицу Сечу Реку и на јуриш је заузео. Поједини војници су чак на борна кола скакали и борили се да их освоје.” Иако су борци Ајдачићеве бригаде дали значајан допринос победи, и притом имали губитке, пресудну улогу је одиграла штабна чета Пожешког корпуса наоружана са две противтеновске пушке. Далеко јачег, боље наоружаног и опремљеног непријатеља, забарикидирог у оклопна возила и околне објекте далеко теже би било уништити да није онеспособљена његова механизација. Такође, опкољени љотићевци и Немци сваког тренутка су очекивали помоћ из најближих гарнизона у Пожези и Ужицу. ,,Ми смо имали и две противтенковске пушке, које су овог пута добро одиграле улогу”, сећа се поручник Јовановић.
Борба се водила цео дан. У сумрак, и последња упоришта су била освојена. Лаутнер је био смештен у једно оклопно возило испред зграда у центру села Сеча Река, а из зграда су штитили то возило знајући ко се у њему налази. Нису имали могућност да га изнесу, јер се борба водила на блиском одстојању.
Приликом ликвидације зграда у којима у се налазили Немци и љотићевци, један од војника је приметио да се у возилу налази неки човек. На позив да отвори возило изнутра, овај то није урадио. Тада је војник Вићентије Јешић, у прозорчић са триплекс стаклом који се могао обртати, завукао пиштољ марке „парабелум”. Тражио је од онога да отвори врата и изађе напоље, што он није учинио, мада је вероватно знао да је борба завршена у нашу корист. Јешић је онда пуцао у њега, на шта су притрчали и други војници. Онда му је скинуо фотоапарат „лајка” и торбу са архивом и документима. Тога момента нисмо знали ко је то лице, нити смо имали времена да видимо о коме се ради, јер је падао мрак. Немачке, бугарске и љотићевске трупе су се приближавале са свих страна, да нас опколе. Ми смо се извукли из обруча, претходно запаливши сва возила која су била оштећена, па и возило у коме се налазио Лаутнер. [4]
Ужице: Сахрана једне групе љотићеваца погинулих у Сечој Реци
Подаци о броју погинулих са обе стране варирају у зависности од извора који су поједини аутори користили. Тако, академик Љубомир Симовић пише да су љотићевци имали 17 погинулих укључујући и команданта Лаутнера. Са четничке стране 4 мртва и 4 рањена. [3]
Са друге стране Богић Красић у својој књизи Ужички округ 1943 користи документ из Народног музеја Ужице у коме се наводи:
Благодарећи оваквој пожртвованости старешина и војника ЈВуО и успех је био потпун, јер је непријатељ побеђен иако је био бројно јачи наоружан са тенковима, бацачима и свим врстама аутоматског оружја, те је и поред тога оставио на бојишту „39 мртвих, велики број рањених, 2 митраљеза, 3 машингевера, једна борна кола уништена и једна оштећена, 2 аутомобила, 1 мотоцикл, већи број пушака и муниције. [2]
Подаци о броју убијених и рањених љотићеваца могу се потврдити и из изјаве једног преживелог борца који се вратио у Пожегу и изнервиран последицама борбе убио среског начелника Радована Радића. Срески начелник приведен је у касарну јер је стао у одбрану једног пијаног грађана кога су љотићевци испитивали.