Стари Хусар
Domaćin
- Poruka
- 3.039
Ostaće zapamćeno da je Vrangel u jednom intervjuu, godinu dana pred smrt, rekao: "Samo Kraljevina SHS pružila nam je ruku pomoći. Sve ostale velike države sa kojima je Rusija prolila reke krvi u različitim ratovima, požurile su da priznaju vlast crvenih nasilnika"
Serija "Senke nad Balkanom" vratile su nas u period između dva svetska vrata, vreme koje je ostalo zaboravljeno u ideološko-istorijskim "čistkama", zajedno sa ruskom emigracijom koja je u talasima posle Oktobarske revolucije i kraja građanskog rata dolazila u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
O ruskoj poratnoj emigraciji koja je udahnula svežu krv u devastirani kulturni život Srbije i Jugoslavije, hiljadama visokoobrazovanih ljudi koji su preko noći postali apatridi, u Jugoslaviji našli dom i decenijama predstavljali "manjinsku grupu" za koju se može reći da je nosila kulturni razvoj velike slovenske države, ostalo je sećanje više na nivou legende o velikom vojskovođi Vrangelu, čije kosti leže u centru Beograda, nego kao priča o živim ljudima koji su živeli srpsku svakodnevicu, jeli srpski hleb i menjali - uglavnom nabolje - ovu zemlju.
"Ako govorim o brojevima, ruska emigracija je bila minijaturna, čak i po srpskim merilima. Tu je bilo oko 40.000 ljudi tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina. A krajem tridesetih pala je na nivo od tridesetak hiljada, usled prirodnog odumiranja i usled velike depresije i ekonomskih trendova zbog kojih su ljudi odlazili iz Jugoslavije. Trideset hiljada je mali broj ljudi. Ali, što se kaže, 'nas je malo, al' smo dobro raspoređeni'. Rusi su bili koncentrisani u velikim gradovima, značajan broj njih je imao dobru školu, a u to vreme to je značilo ne samo fakultet nego i srednju školu", kaže nam ruski istoričar dr Aleksej Timofejev, inače saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.
Prve grupe Rusa grupisale su se još za vreme trajanja rata, na prostorima pod kontrolom Austrougarske, uglavnom u Vojvodini, gde su prebacivani ruski zarobljenici sa Galicijskog fronta u Prvom svetskom ratu. U drugoj fazi dolazili su ruski dobrovoljci sa Solunskog fronta koji su ostajali u Srbiji, ne želeći da se vrate u zemlju u kojoj su vlast uspostavljali komunisti, a najveći talas bio je "krimski talas" koji je predvodio Vrangel.
Procentualno gledano, 40.000 emigranata, od oko dva miliona što je cifra kojom se barata o razmerama ukupne "bele emigracije", ne predstavlja veliki udeo. Tek ostaće zapamćeno da je Vrangel u jednom intervjuu, godinu dana pred smrt, rekao: "Samo Kraljevina SHS pružila nam je ruku pomoći. Sve ostale velike države sa kojima je Rusija prolila reke krvi u različitim ratovima, požurile su da priznaju vlast crvenih nasilnika."
U Beogradu se okupilo desetak hiljada Rusa, što je za grad koji tada još nije imao 300.000 stanovnika, ipak značajan udeo. U Novom Sadu i okolini nastanilo se oko dve hiljade izbeglica iz Rusije.
O strukturi ruskih emigranata svedoče podaci koje je objavio Nikolaj Stepanov, diplomirani istoričar Državnog univerziteta u Nižnjem Novgorodu. On navodi da je samo na jednom od brodova koji su uplovili u Boku doputovalo 30 generala, profesora, doktora, a da je na čelo univerzitetskih katedri u Kraljevini došlo čak 28 ruskih profesora. Za pretežno nepismenu zemlju to svakako nije bila mala stvar.
Prema Nikolaju Stepanovu, više od polovine od ukupno trideset hiljada pridošlih Rusa bili su vojna lica i državni službenici, oko 30 odsto radilo je u privredi, a 14 odsto su bili predavači, doktori, pisci, sveštenstvo, umetnici, uz pet odsto administrativnog kadra. Prema ovim podacima, 13 odsto njih su imali visoku stručnu spremu, a samo tri odsto bilo je bez ikakvog obrazovanja.
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/p...je-rusa-zaista-bilo-u-srbiji-izmedu-dva-rata/
- - - - - - - - - -
Што Русима не дадосмо високе положаје у војсци тад а дали смо крвницима
Serija "Senke nad Balkanom" vratile su nas u period između dva svetska vrata, vreme koje je ostalo zaboravljeno u ideološko-istorijskim "čistkama", zajedno sa ruskom emigracijom koja je u talasima posle Oktobarske revolucije i kraja građanskog rata dolazila u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
O ruskoj poratnoj emigraciji koja je udahnula svežu krv u devastirani kulturni život Srbije i Jugoslavije, hiljadama visokoobrazovanih ljudi koji su preko noći postali apatridi, u Jugoslaviji našli dom i decenijama predstavljali "manjinsku grupu" za koju se može reći da je nosila kulturni razvoj velike slovenske države, ostalo je sećanje više na nivou legende o velikom vojskovođi Vrangelu, čije kosti leže u centru Beograda, nego kao priča o živim ljudima koji su živeli srpsku svakodnevicu, jeli srpski hleb i menjali - uglavnom nabolje - ovu zemlju.
"Ako govorim o brojevima, ruska emigracija je bila minijaturna, čak i po srpskim merilima. Tu je bilo oko 40.000 ljudi tokom dvadesetih i početkom tridesetih godina. A krajem tridesetih pala je na nivo od tridesetak hiljada, usled prirodnog odumiranja i usled velike depresije i ekonomskih trendova zbog kojih su ljudi odlazili iz Jugoslavije. Trideset hiljada je mali broj ljudi. Ali, što se kaže, 'nas je malo, al' smo dobro raspoređeni'. Rusi su bili koncentrisani u velikim gradovima, značajan broj njih je imao dobru školu, a u to vreme to je značilo ne samo fakultet nego i srednju školu", kaže nam ruski istoričar dr Aleksej Timofejev, inače saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.
Prve grupe Rusa grupisale su se još za vreme trajanja rata, na prostorima pod kontrolom Austrougarske, uglavnom u Vojvodini, gde su prebacivani ruski zarobljenici sa Galicijskog fronta u Prvom svetskom ratu. U drugoj fazi dolazili su ruski dobrovoljci sa Solunskog fronta koji su ostajali u Srbiji, ne želeći da se vrate u zemlju u kojoj su vlast uspostavljali komunisti, a najveći talas bio je "krimski talas" koji je predvodio Vrangel.
Procentualno gledano, 40.000 emigranata, od oko dva miliona što je cifra kojom se barata o razmerama ukupne "bele emigracije", ne predstavlja veliki udeo. Tek ostaće zapamćeno da je Vrangel u jednom intervjuu, godinu dana pred smrt, rekao: "Samo Kraljevina SHS pružila nam je ruku pomoći. Sve ostale velike države sa kojima je Rusija prolila reke krvi u različitim ratovima, požurile su da priznaju vlast crvenih nasilnika."
U Beogradu se okupilo desetak hiljada Rusa, što je za grad koji tada još nije imao 300.000 stanovnika, ipak značajan udeo. U Novom Sadu i okolini nastanilo se oko dve hiljade izbeglica iz Rusije.
O strukturi ruskih emigranata svedoče podaci koje je objavio Nikolaj Stepanov, diplomirani istoričar Državnog univerziteta u Nižnjem Novgorodu. On navodi da je samo na jednom od brodova koji su uplovili u Boku doputovalo 30 generala, profesora, doktora, a da je na čelo univerzitetskih katedri u Kraljevini došlo čak 28 ruskih profesora. Za pretežno nepismenu zemlju to svakako nije bila mala stvar.
Prema Nikolaju Stepanovu, više od polovine od ukupno trideset hiljada pridošlih Rusa bili su vojna lica i državni službenici, oko 30 odsto radilo je u privredi, a 14 odsto su bili predavači, doktori, pisci, sveštenstvo, umetnici, uz pet odsto administrativnog kadra. Prema ovim podacima, 13 odsto njih su imali visoku stručnu spremu, a samo tri odsto bilo je bez ikakvog obrazovanja.
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/p...je-rusa-zaista-bilo-u-srbiji-izmedu-dva-rata/
- - - - - - - - - -
Што Русима не дадосмо високе положаје у војсци тад а дали смо крвницима
