Stap bez sargarepe

Штап без шаргарепе


Како год да заврше преговори о статусу Србија ће да би се приближила ЕУ морати да испуни све захтеве који се траже од других потенцијалних чланица


Сваки споразум подразумева болне компромисе. Што су уступци који се траже већи и болнији то је шаргарепа, “мировна дивиденда”, која их прати слађа и примамљивија. Ко у предвечерје преговора о статусу Косова може да очекује велику шаргарепу наговестио је недавно амерички подсекретар Николас Бернс: “САД у овој фази неће подржати одређени исход... али коначно решење треба да поштује основне чињенице данашњег Косова – 90 одсто људи су Албанци који су третирани окрутно од стране владе Слободана Милошевића. Они заслужују да живе у безбедности и миру”.

Истовремено Бернс косовским Србима не обећава мир и сигурност, већ само “будућност” (није рекао какву) и “поштовање” цркава и наслеђа. Стара обећања су већ заборављена. Политика “стандарди пре статуса” је, како пише Виљем Монтгомери, “бачена у дипломатску канту за ђубре”. Србија не може да буде сигурна да ће некада помпезно најављивани “стандарди” икада бити извучени из ђубрета. Дакле где је “српска” шаргарепа?

Бернс је саопштио, пажљиво бирајући речи, да ће Србија ако буде “успешног исхода преговора” о статусу добити “увећану могућност будућег повезивања са НАТО-ом”. Ако се има у виду да је истом приликом казао и да косовски Албанци “морају да зараде независност” – формулација која не оставља пуно наде да ће ставови и поступци српске стране имати утицај на доношење одлуке о статусу – можемо наслутити право значење дипломатског језика. Дакле Србија би, чак и да на Косову одустане од својих националних интереса, као “награду” добила само право да испуни 49 услова за приступање НАТО-у око којих се сада мучи Хрватска. (Наши суседи су до сада успели да остваре само 11, како тврди Ралф Френк, амерички амбасадор у Загребу.)

УКУС НАТО-а: Да би давање шаргарепе имало било каквог смисла она мора бити по укусу ономе коме се сервира. НАТО је уз Хаг годинама био најомраженија институција у Србији. Када кажу НАТО Срби обично мисле на агресију. Чланство Србије у НАТО-у важније је моћној алијанси, преокупираној кризама у исламском свету, него становницима Србије. Али, из Бернсове изјаве се види да се чак ни не ради о чланству у НАТО-у као шаргарепи, како су то протумачили неки београдски медији.

Помињање приступања Србије ЕУ као подстицаја још један је пример да Запад у случају Србије поистовећује награде са условима. Како год да заврше преговори о статусу Србија ће да би се приближила ЕУ морати да испуни све захтеве које се траже од других потенцијалних чланица. Тај процес може трајати двадесетак година. После неприхватања европског устава све је више оних који верују да унија тада можда неће ни постојати. Потпредседник Владе Србије Мирољуб Лабус је прошлог викенда рекао да чланство Србије у ЕУ можда неће зависити ни од поступака Београда ни од одлука влада земаља чланица, “јер ће се грађани (ЕУ) о проширењу можда изјашњавати на референдуму”.

До сада поменуте “шаргарепе” су у Београду углавном схваћене као цинизам и безобразлук. У позадини чињенице да се Србији за сада нуде увредљиво скромни подстицаји је широко распрострањено уверење да Србија у ствари и не заслужује награду или компензацију, да некако сама треба да понуди Косово као “искупљење” и “улазницу” назад у свет. Српским представницима ће, оваква, по правилу јавно неизречена схватања која се своде на то да Србија и Срби да сада нису довољно кажњени представљати једну од већих препрека током преговора.

КАРАЂОРЂЕВО 2006.: Шаргарепе, колико год одавде изгледале увредљиво мале, ће по мишљењу многих чији се глас и даље пажљиво слуша бити превелике. Могућност да се Србија нађе у евроатлантским интеграцијама пуно пре Босне се у Сарајеву схвата као награда за “српску агресију”. Досадашње приближавање Хрватске и Србије Европи Бошњаци тумаче као “ускраћивање европске будућности Босни”, “ново Карађорђево” које, како пише сарајевски “Дневни аваз”, подржавају одређене снаге у Бриселу. Бошњачки политичари и утицајни западни “пријатељи Босне” ће учинити све да Србији у косовским преговорима буде понуђена што мања шаргарепа.

То је само један од разлога зашто Срби не могу да очекују да ће им Запад у замену за болне косовске резове дати било шта по питању положаја Републике Српске. Штавише, паралелно са косовским преговорима САД планирају процес којим ће Босна бити трансформисана супротно јединствено израженој вољи босанских Срба. Бернс је Сенатском комитету за спољне послове недавно рекао да “је сада време да завршимо посао” не само на Косову, већ и у Босни. “Морамо употребити 2006. да би постигли коначан статус за дугонапаћени народ Косова и да помогнемо Босни и Херцеговини да изгради више интегрисану државу са јачом централном владом”, каже Бернс. “Сада је време да уклонимо берлински зид који дели Босанце и оснажимо институције које ће учинити да Босна постане стварно уједињена држава у будућности”. (Мени је мука, а вама?! – оп. 7/9)

ТРЕЋА ЛИГА: Бернс стално понавља да Србија када размишља о будућем статусу и могућим подстицајима мора имати у виду косовску реалност коју је Милошевић прихватио у Куманову. Питање шаргарепе се додатно релативизује тврдњама да Косово већ није део Србије које износе балкански државници (Јанез Дрновшек) и квазиексперти (Ноел Малколм). Председник досадне алпске републике тврди да је међународном заједницом завладао дефетизам, па је решио да се бави “глобалним питањима”, Косовом и “садашњим стањем у УН” између осталог. У интервјуу дневнику “Вечер” Дрновшек је рекао да је покрајина у суштини већ независна.

Историчар Ноел Малколм тврди да Косово није никад ни било у саставу Србије. Малколм пише да “Косово никада није легално инкорпорирано у српску државу”, ни по тада важећем уставу, “ни по стандардима међународног права”.

Малколмов или Дрновшеков глас ће звучати озбиљно између осталог и зато што се у времену неуништиве Ал каиде и експлозивног Ирака нама углавном бави трећа дипломатска и експертска лига, људи који нису довољно важни или способни да би били ангажовани у регионима у којима се бране витални амерички интереси и пише светска историја.

ЦК ПРОТИВ УН: Објективност и непристрасност посредника у питање доводи и чињеница да је, чак и уколико Косову буде дата независност, искључена могућа шаргарепе у форми поделе јужне српске покрајине. У Палестини промена граница које је дефинисала сама скупштина УН – а не као у Србији Централни комитет једне комунистичке партије – представља главну тачку око које се тражи компромис уз посредовање САД. Ипак најпоразније од свега је то да амерички званичници брже укључивање Србије у евроатлантске интеграције не везују за понашање и кооперативност српских представника, већ за “задовољавајући резултат преговора”. Дакле како сада стоје ствари Србија ће бити кажњена и ако се компромис о статусу не постигне кривицом албанске стране.

Отпис дуга, укидање виза и озбиљна финансијска помоћ су често коришћене шаргарепе о којима се у случају Србије још не говори. Али и ако буду понуђене пре би могле да помогну пацификацији јавног мњења уколико би решење било наметнуто, него што би биле схваћене као праведна компензација за озбиљне уступке. Значајније финансијске подстицаје не треба очекивати од САД. Америка данас даје “стратешку помоћ” која је првенствено дефинисана значајем и местом потенцијалног примаоца у “глобалном рату против терора”. Ту нема пуно места за Србију. Зато је тешко очекивати да ће САД увећати свој мамутски буџетски дефицит да би Србији надокнадиле могуће косовске губитке.

Албанци мисле да је независност Косова већ плаћена и да Србији ништа не дугују. Они су нестрпљиви јер верују да ће им ускоро стићи велика, слатка шаргарепа у облику независности. Али чак ни то не би било решење за проблеме покрајине. Косовска беда је данас првенствено последица криминала и високе шенгенске имиграционе баријере, а не нерешеног статуса који спречава магични “лигнитски бум”. Ова, на Косову популарна фантазија о балканској варијанти “нафтног бума” има исти корен као и стара парола “Трепча ради, Београд се гради”.

Чак и ако је добију, Албанци се од “лигнитске шаргарепе” неће најести. Али Београду јавно још увек није понуђена никаква шаргарепа – чак ни лигнитска. Стиче се утисак да се формирао условни рефлекс да када се помене Србија сви одмах помисле на штап. Ако се то убрзо не промени тешко је поверовати да ће одлука о будућем статусу Косова – каква год да буде – омогућити да било ко на Балкану на миру ужива у својој шаргарепи.

Зоран Ћирјаковић

п.с. Као што се види шаргарепа све брже трули, а и штап се своди на ускраћивање такве шаргарепе.

pazi, za mene ces uvek biti iznad BLa i njegovih spamovskih tema, ali sa ovim stalnim copy-paste ovanjem mu se priblizavas...

Ради се о веома озбиљној анализи која је актуелна зато што се потежу питања типа "Косово или Европа".
Извинићеш ме, али није проблем само у "чедистима". Проблем је и председник (не свих грађана) Тадић у кога ја немам не пуно поверење, него немам ни 60% поверења.
Зато је овај текст постављен са циљем едукације грађанства. Чисто да виде да није птица све што лети.