Prvo,ispricavam ti se za malo zesci start jucer-prekjucer.
Ето, као и у стварности, и овдје се најчешће извињавају управо они који заправо и немају разлог за то.
Лијеп гест од тебе на којем ти се захваљујем, али заиста нема потребе, ништа ти ниси написао због чега би требало да се извињаваш. Може разговор бити опуштен или напет, „мек” или „тврд”, а да ипак остане у границама нормалног разговора. Ниси прешао те границе, а надам се да их ни ја не прелазим ни кад сам „најоштрији”.
Drugo, opet ponavljas istu pricu, svakako je da su Srbi bliski Hrvatima i obratno,to uopce nema spora. Ta bliskost je i genetska(ako bas inzistiramo) i jezicna pa i kulturoloska i opcenito svaka druga ali opet nastupas iz jednog vrlo uskog, ajmoreći srpskog pogleda na ovu problematiku gdje svi moraju biti apsolutno isti da bi ih ti razumio i gdje se sve prosuđuje prema nekom srpskom pseudo-primjeru(koji je naravno nerealno banaliziran)kao uzoru za sve ostale.
Tebi je dakako nezamislivo da Komižanin i Zagorac imaju istu nacionalnu svijest,da imaju svoje dijalekte(to su naravno krajnje ekstremni primjeri,splitska cakavica i zagrebacka kajkavica se uglavnom savrseno razumiju izuzev nekih posuđenica), da se bave drugim poslovima a potpuno previđaš da je većina europskih nacija formirana na isti način,dapače, one najjače su bez iznimke nastale tako, sa značajnom heterogenošću, razlikama a opet potpuno jedinstvene kada treba. Ne, bitno je kako su nastali Srbi i prema tome se trebaju ravnati svi ostali(a i Srbi su nastali iz pluralne i heterogene osnovice,ali ajde).
Пусти ти данашње разумијевање Сплићана и Загрепчана, говоримо о времену настајања хрватске нације. Да су се тада разумјели – нису. Да су, тако неразумљиви једни другима могли осјећати неко посебно заједништво – нису. Наравно, у нацију их је спојила политика, као што је бивало и са многим другим нацијама. У хрватском случају, то није била нпр. политика моћног хрватског владара који је на простору на ком је владао успоставио јединствену нацију повезавши и удаљене скупине људи различитих дијалеката, то је била политичка моћ Ватикана који је имао потребу да ту у својој близини не допусти ширење ни православља ни протестантизма ни ислама. Знам, нећеш се сложити, али размисли мало – да је Ватикану успјело (а то је вијековима покушавао) да све (или велику већину) Срба преведе на католичанство, они би му били та католичка брана и одскочна даска за даље ширење католичанства. Да је тако било, тешко да би се хрватска нација уопће и формирала јер никоме не би била потребна, а сама је била сасвим разбијена. Вјероватно би од „остатка остатака” остало само сјећање на остатке остатака... Да је Ватикану успјело да покатоличи Србе у великој мјери, вјероватно би такви „ватикански Срби” околним православним народима били оно што су данас Хрвати Србима.
Успут, шта мислиш коме су биле намијењене све оне „хрватске” граматике и сви они „хрватски” рјечници из 15, 16, 17... стољећа који су долазили управо из Ватикана? Хрватима? Чему су служили? Лакшем преобраћању у католичанство оних који су већ били католици?
Приче о хрватској штокавици читај пажљиво и труди се да размишљаш логично. Тако малобројан народ (данас Хрвата има, колико, можда 5 милиона) практички говори трима језицима, а један од њих (стандардни) је потпуно исти као и једини језик сусједног, много бројнијег народа. Није ли то мало чудно? Послушај нпр. савремене водитеље на ХРТ-у. Иако су у чврстим лекторским стегама кроатистике, већини њих се сасвим јасно чује загорско или приморско поријекло, нагласци их одају, мелодичност их одаје, а сви се труде да говоре стандардним језиком. Они који тај стандард заиста говоре течно и необојано локалитетом... зачепркај им мало по прецима... и ето ти „хрватске штокавице”.
У сваком случају, улога Ватикана у стварању хрватске нације не само да није занемарива, него је управо кључна.
Е, паде ми нешто на памет (пошто си раније помињао Шешеља). Био је један занимљив свједок на његовом хашком суђењу, име сам му заборавио, али човјек је био из Хртковаца. (Покушаћу то пронаћи на мрежи па окачити). Свједочећи, испричао је веома занимљиву причу о свом поријеклу. Шиптарском. Препричавајући оно што је чуо од дједа, испричао је како су са Арсенијем на сјевер кренули и неки Шиптари и једна група се скрасила у данашњим Хртковцима. Ту су се полако утапали у нову средину, окружени Србима проговорили су штокавицом, живјели без неких међунационалних проблема, али... примили су католичку вјеру и ето ти данашњих хртковачких Хрвата! Није уопће важно њихово још живо сјећање на шиптарско поријекло, католици су и говоре штокавицом, дакле, Хрвати су. И нека су, нимало ми то не смета. Нека су данас Хрвати и потомци оних који су се јасно изјашњавали као Срби, ни то ми не смета, њихова ствар (имам таквих и у властитој широј родбини). Смета ми само накнадно похрваћивање предака јер оно захвата и моје претке. Е, то не дам. Разумијеш?
). Ако говоре својим локалним говорима, не разумију се. А иста им национална свијест. Само је један другом не могу исказати све док не проговоре стандардним језиком (ајде да га сад не именујем
). Један живи од рибе и мало мотикања, други шљапка по подравским каљугама... Веза благе један с другим немају. Е, али дође недјеља, а недјељом обојица иду у своје локалне експозитуре исте папске цркве... ТО им је заједничко, ТО их повезује, ТО их је и спојило у исту нацију. ТО и стандардни ЈЕЗИК који им је омогућио да се разумију (када га науче).
